Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ни налик на оне пређашње! Чисто посукнуле, утекле у главу, упола покривене трепавицама, полако се крећу, нестално и бесмислено гледају, не траже ништа, не мисле ништа. У њима нешто празно, налик на дурбин коме су полупана стакла.
Лице му беше окренуто страни с које лађа долази, а очи уморно и нестално блудише око тога места, као оно сасвим издубена главчина око оједене осовине.
Теодосије - ЖИТИЈА
Прими овај мој савет као добар. Царство земаљско и богатство као нестално и као нестварно презревши, свет и красоту света и лепоту видљивог као сујетно и маловремено оставивши, припремљени ти
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
За разлику од одраслих, дете је, према народном искуству, радознало, немирно, нестално и непоуздано. („Ђеца се чуде свачему, а људи ничему“; „Ђе си видио лијепу бабу и мирно дијете?“ итд.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Па страстан плач и одмах затим осмех какав никада нисам видео на неном смерном лицу, нешто чудно нестално, извештачено, циничко, чулно, нешто дражесно и нечедно, у исто време.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Чувај ѕе, не дај ѕе Лаѕно превариті, Невјегно, нестално Јесте вриеме сада. Ако л’ ткогод упіта, Душо моја, за ме, А ти реци: „Ніје га Вид’ло моје око.” Цувај ѕе.
” Цувај ѕе. не дај се Ласно преваріті. Невјерно, нестално Јесте вріеме сада. Ако тебе тко зовне Да ти ѕ њіме играш, Рак ти руку заишће, А ти руке не дај!
Чувај се, не дај се Ласно преварити, Невјерно, нестално Јесте вриеме сада. Ак’ узмораш пјевати И весела бити, Буд’ весела и пјевај, Ал’ на мене мисли!
Чувај се, не дај се Ласно преварити, Невјерно, нестално Јесте вриеме сада. Љубит ако појде се И ред на те дојде, Љубит можеш слободно, Само мисли на ме.
Чувај се, не дај се Ласно преварити, Невјерно, нестално Јесте вриеме сада. Дакле, драго срдашце, Са мном ти уживај, Рак у здрављу у виеке Вазда ми прибивај.
Чувај се, не дај се Ласно преварити, Невјерно, нестално Јесте вриеме сада. Брлићева песма је веома рђаво сачувана и забележена, са потпуно исквареним, чак бесмисленим
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Зрелост једрог дана празна му је сена, Нејасних облика једно Ново чека, Скуп раскоши, сунца, нестално ко пена. — и одједном он се страшћу зацерека. Са јелових гора слазила је Жена.