Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ДИМА: Пистево! (Маја руком.) Какос керос! ЈАЊА: О, аделфе, сваку човеку има свога радост, тећи ја сум нестрећа, сас проклетина на моја глава! Китакси, аделфе, оћи шешир, проклето широко високо, оћи свилена пантљика! ДИМА: Пиос?
Ко си кити, паметно? О, проклето немарљиво свет, мораш да пропадниш! Море, оћи да ти гази сиротиња и нестрећа, тако ја, како бесно коњ трава зелена! ПОЗОРИЈЕ 4. БИВШИ, ПЕТАР ЈАЊА: Ето моја верна Петра.
ЈАЊА: Није, господин нотариус: две стотине форинта стребро, бројо сум десет пут. Него сум нестрећа. Оћим да пропадним. Хуј, господин нотариус, зашто нећете да тражите пустаљије? да вам дам... то је вашу дужност!
ЈАЊА: Свако и шала проклето ди-ј човек у нестрећа. О талас Јања, о талас Јања! МИШИЋ: Мислите ви да ја шалу проводим? Ту се ви варате.
ЈАЊА: Оћи новци? Немам, господин нотариус, пропао сум, изио сум све сос проклета нестрећа. МИШИЋ: Кад нема, шта ћемо и ми, да умремо од глади? Ајдете, кир Јања, у варошку кућу. ЈАЊА: О, талас его!
Уу! (Стресе се.) десет иљада! Ух, ух, ух! Оћи да ми увати шлогу... Право има! Нек ми увати за око, да не видим моја нестрећа на овум светом, да не видим она куга (показује на Диму) што ми изио моје лепе новце!