Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Ти си као лађа с крупним једрилама, Што носи поднебља других копна; о, ти, Што се, неумитна, јави међу нама Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Дакле лаж, сува, гола, неумитна лаж. Јер, нити њој има све оно што ја тражим, и ја сам тога свестан, нити у мени оно о чему она сања, и она то засад
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
бројне и веома лепим језиком исказане пословице говоре о томе да нашим животом, упркос свесном настојању и вољи, влада неумитна судбина.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— То је глас историје и народа. А глас народа, глас сина божјега. Историја је неумитна; испод њеног суда неће избећи ни Милисав, као што није ни Нерон, Калигула, Ђеслер, Луј Четрнаести, Петнаести и онај
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
клецам, докле ме привлаче, Ко провалија тамна и дубока, И док страсним преливима мраче, Твоја два црна неумитна ока... СЕНТИМЕНТАЛНА ПЕСМА По месецу ти шаљем уздах један, По том у чежњи брату.
Али често пута моју душу плави Неумитна сумња. Ја дрхтим и стрепим, Да ли сте ма гдегод, криви или прави, У странама црним или вечно лепим.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Пишти Петар од земље до неба. Зачу га божја мајка, неумитна Богородица, па пита: „Што пиштиш, Петре, од земље до неба?“ — Пиштим, вели јој Петар, сретоше ме анатемњаци, па ми
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
другова, као одређен да види шта све раде они што су дошли после нестале, изумрле генерације којој је припадао, као неумитна авет-контролор свега што се догађа без његовог учешћа, као сведок који ће причати својим друговима о свему што је
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Захарија Орфелин ЈОВАН РАЈИЋ КАНТ о воспоминанији смерти Кољ жестока, неумитна смерт, грознаја, неумилна, всјех равно влечет, косоју сјечет земнородних, лишајет зјениц, повергајет инц пресилних.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Како је он изгледао једноставан и уско ограничен са свију страна у простору и времену! Али су каснија неумитна научна испитивања, нарочито испитивања прошлога столећа, порушила његове границе и, у временској позадини његовој,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Нешто тешко и злокобно уметнуло се међу нас, па бисмо хтели да се што пре носи лешина, што притиска наше душе као неумитна опомена. Болничари дођоше. Пребацише чаршав и изнеше мртво тело. Чујем где говоре да је био артиљерац.