Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
А све ове граматичке операције нису, разуме се, ништа друго него превођење из управнога у неуправни говор, при чему се у саму конструкцију реченице не дира, односно - у суштини се ништа друго не мења.
Превођење из управнога у неуправни говор у овом се случају не замишља као да је стварно обављено, него као оно што је у дубинској структури нужно, или
Иначе превођење из управнога (директног) у неуправни (индиректни) говор ни у ванкњижевноме општењу није тако једноставно као што нам га граматике приказују, а потпуно није
Шпицера). Ето зато се, кад се са довољно граматичке дисциплине управни говор претвара у неуправни, мора мењати и сам синтаксички склоп, уз задржавање једних, мењање других и испуштање трећих синтаксичких саставница.
да је прва реченица Нечисте крви изашла „неурауотежена и згужвана” зато што су се у њој укрстили управни (јунакињин) и неуправни (ауторов) говор. Постоји, сем тога, и друга, конкретнија потврда. Сачувани су, наиме, трагови генезе саме реченице.
- њих ћемо и размотрити као нај карактеристичнија - изазива, што се и могло очекивати, прелазак са управнога на неуправни говор, заправо преношење првога у форми другога, што условљава неизбежну интерференцију.
које је - баш зато што приповеда аутор - морало променити лице и постати „он” (по начелу пребацивања из управнога у неуправни говор). Штавише, без напора и без натезања у свим би се случајевима ауторово трећелице могло вратити на јунаково прво.