Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
теку мутне узводно Хоћеш ли загристи тамни врт У плоду који те лажном гозбом кињи (Сат откуцава Сунце завереницима Нечитке птице Твога рукописа) Речима се завршава пустиња Слепоћа је бела и округла, супротна ноћи Пред безбожном