Јакшић, Ђура - ПРОЗА
њима тако бог дао, а власт им не крати, јер су поштени људи, имају новаца, а новац није мали доказ за узвишено поштење нечије личности. Погледајте, напр.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
На ђоновима разносе брашно и крв! Зар се никада ниси запитао зашто су ти обули те чизме? Зар зато да, штитећи нечије шешире, шутираш и разбијаш нечије главе? Главе као лубенице и тикве? Главе као земљане ћасе и лонце?
Зар се никада ниси запитао зашто су ти обули те чизме? Зар зато да, штитећи нечије шешире, шутираш и разбијаш нечије главе? Главе као лубенице и тикве? Главе као земљане ћасе и лонце?
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене! У твом чару љубљах сав чар неке друге... И ти беше само сен нечије сене... СНОВИ Вај! како то боли рећи једно збогом!
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Једном у сумраку угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у Обор. — Куда ћеш то, Луко? — Благослови, оче! — У обор! — А чије су? — Ама не знам ни ја.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Па је онда смешан сваки онај што запиње да умањи и ублажи нечије заслужене патње. Можда треба све да иде како иде. И зар мењати све ради неколицине који незаслужено пате?
неки испеглани и фини сакови и фракови, цилиндери и мантили али ће он још за дуго и верно (и ако без кључа) чувати нечије рит е као што су ове моје. Стоји он, чека и непрестано мења газде па му баш свеједно кога служи.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Кад је већ далеко зашао унутра, учини му се да чује нечије дисање. То је дубоким сном спавао старина Крушкотрес Кукурузовић, преморен од бјежања. — Охо, ево их!
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
) акомпањирати (фр. аццомпагнер) — пратити, спроводити, пратити нечије певање или свирање, учествовати у нечему ацтус потентіае (лат.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
се да ако неко нема деце, ту „нису чиста посла“, односно то је неизоставно дело некаквих враџбина, урока, вештина, нечије клетве или неке зле силе.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
За мађионичаре, који сред нечије помрчине пале хладне бенгалске ватре, који покусом преобразе у поље пшенице нечију плеву, и у дворце нечије шатре и
сред нечије помрчине пале хладне бенгалске ватре, који покусом преобразе у поље пшенице нечију плеву, и у дворце нечије шатре и чатрље, који меховима, опсенарски, распире око неког славе вреву.
ЗА ЗАВИДНИКЕ За завиднике који помодре од одблесака сунчаног дана што у нечије дворе продре, за човека који мрзи и воду зато што жубори иза туђега плота, и земљу, јер рађа и код другога, и селица
За завиднике који писну као змија у процепу изиђе ли чија смелост на видело, рекну ли људи коју реч лепу за нечије дело.
За људе који прижељкују да судба нанесе на чардаке веће од њихових земљотресе, да језик пожара стогове нечије славе лазне, а они да га мотре негде изблиза.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Плаћао пића непознатим. Прихватао да ме часте. Распиривао жар под граделама и гасио га у себи. Славио нечије рођендане. Певао без слуха. Мумлао на оним местима песме где не знам речи.
У једном тренутку видех лед у чаши белог вина и мицање келнерових усана, прамен нечије косе нервозно склоњен са чела, отварање недељних новина: видех пријатеље и почех да им вичем кроз прозор, али ме нису
Личили су на крдо ухваћених, ружних звери. Бел Ами се најежи када га дотаче нечије голо раме, а сасвим укочи када отпоче гурање по бетону уз мутирајућу цику и чудно, полупедерско узбуђење на ивици
никакве везе с оним градом гледаним кроз стакла аутомобила, када би у видно поље улетело само по неко лице, прамен нечије косе, осмех, нечији штап или зембиљ са поврћем — збијена тела са аутобуских станица, случајно залутали блескови очију
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
) Деци, као ни примитивним народима, не иде у главу појам ауторства; лепу песму нико није написао, нити она може бити нечије власништво. Она постоји, као што и неке друге природне и потребне ствари постоје око нас.
ко им је кувар, почну нередовно да их поје и хране, остављају их беспослене и - мало-помало - ево видиш, проскитало се нечије пашче и сељаци га каменом гоне из свога дворишта.
(човек невичан неком послу, или који се таквим прави); осук година (буљук година, лавина година); љутито узрикити (у нечије лице се упиљити); непрестанце жижити (слично претходном: пиљити); смјешљиво ужижити (што и претходно, пиљити са
Милићевић, Вук - Беспуће
му допираше до ушију неки шум из ходника, као да се неко напреже да дигне нешто тешко; једном му се учини да чује нечије стењање, нечије задахтало напрезање. Он запали свијећу и отвори врата.
до ушију неки шум из ходника, као да се неко напреже да дигне нешто тешко; једном му се учини да чује нечије стењање, нечије задахтало напрезање. Он запали свијећу и отвори врата.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
крај себе сикиру у пањ па се удудучио, а ја, чим га погледам и видим ону бравећу бекињу на њему, одмах ми на ум падне нечије јаре или јагње. Због тога сам се, ваљда, и прокрао у младости. — Саблазнио те твој светитељ заштитник, а?
— О, да, и још како је био добро жив, све док се у Доњем Лапцу не поклепаше на пазару због нечије овце. Доватили га по глави као неким крампом, ћускијом, чиме ли.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Можда би мало шербета? ХАСАНАГИНИЦА: Ни у соби не смем сама да останем. Стално као да има некога. Лепо чујем нечије дисање, нечије кораке. И стално сањам сандуке пуне снега! Не знам зашто баш сандуке пуне снега...
ХАСАНАГИНИЦА: Ни у соби не смем сама да останем. Стално као да има некога. Лепо чујем нечије дисање, нечије кораке. И стално сањам сандуке пуне снега! Не знам зашто баш сандуке пуне снега... Не знам шта то може да значи.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
И тако остане у цркви. Ону ноћ ударе онуда некаки хајдуци који су нечије дворе били похарали, и много благо и рухо и оружје били задобили; и кад буду поред цркве и виде унутра свећу где гори,
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Па, човече, они не би ни за живу главу могли да седе, на примјер, на патосу нечије кухиње или у шпајзу, или бакалници, на примјер, али на фестивалима — е, ту су главни за седење!
Пет дуката, које су ми на рођењу гости уфурали под чипкани јастук, одавно су уграђени у нечије зубе — продали смо их у тренуцима сличних монетарних криза.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— шкрипну зубима, онда се изви изнад шатора и повика: — Јанкуљ, Живуљ! У суседном шатору зашушта слама и тек нечије мамузе треснуше пред шатором. — Одите унутра! — рече им значајним гласом.
Час рука, или нога, или нека глава, помоле се позивајући у помоћ. Неки коњи пливају и нечије руке се очајно хватају за врат и гриву, али животиња стреса људе, који се у самртноме страху хватају за ноге животиња
Неки су допливали до моста, напрежући последњу снагу да се извуку, али их нечије самртничке руке вуку и они висе запомажући да их спасемо. Растурени чамци пливају...
И заплива стењући и фркћући... Али тада ме шчепаше нечије руке као клешта, и сви скупа почесмо да тонемо. Помислио сам: сад је свршено...
Гранате су експлодирале испред и позади, а један метак паде посред непријатељског рова, одакле избаци нечије тело у плавој униформи далеко на ледину. А четврти метак удари у кару, одакле посукља црн, густ дим.
Још силнији прасак одјекну. Над главама нашим нешто заковитла, као греде... нечије тело, земља, а кроз ту ломљаву чујем јаук и неко викну: — Удари у други вод!
Видимо нечије ноге само, али људи ни главе не окрећу. Као што не гледају ни оне труле пањеве покрај пута, обрасле маховином.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
А она гледа несвесно, врелим мутним погледом, усне јој осушене, вреле, па дрхћу као у грозници... Дисање нечије све ближе и топлије и одједном... вреле усне са оштрим брковима падоше на њен усијан образ и тако остадоше...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
људи, у дрвеној, црној обући, са сомотским превезима, који висе са њиних широких, црних шешира, у нереду, као да су нечије крпе. Тај трамвај треба до вечери да се одбатрга у Ле Цонqует, на један рт, који је забраздио у океан. Тамо идем.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сердару је до образа више но до Станине среће. Богами и ми маримо за образ, али, али...“ „Али је не дамо, без нечије зле среће, одиста!“ прекиде га жестоко младић. „Ни нама образ не да, да унесрећимо наше чељаде, још какво чељаде!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
И тако остане у цркви. Ону ноћ ударе онуда некаки хајдуци који су нечије дворе били похарали, и много благо и рухо и оружје били задобили; и кад буду поред цркве и виде унутра свећу где гори,
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Зашто? Могао си да јавиш па да те чекам, чвор је сенка, а лице му жућкасто, гутица на корену дугог носа ударац је нечије песнице. Зар је време такво да и Вукашина туку? Дошао да се пожали... Не, неће то. Такви смо ми. Тврђи од бреста.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
У мразној шари направи се округли отвор и девојчица опази да се иза окна неко миче. Када се пажљивије загледа, виде нечије светле, радосне очи и шарену мараму око округлог лица. То не може бити Татага! Девојчица завири још једном.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене! У твом чару љубљах сав чар неке друге, И ти беше само сен нечије сене... Ј.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Онда витло, подмазано катраном, зашкрипи. Са обадва краја размахну нечије снажне руке, и, за трен ока, ковитлац, ужас. Понеко, напрегнутих очију, чврсто стиснутих усана, гледа, пусти крик.
“ Био сам тужан и пратио сам љуљашку. Ја не знам зашто, како и кад су ме дохватиле нечије снажне руке, подигле, понеле и посадиле на витло, ја не знам, ох, ја не знам! Ужаснут, ја нисам смео ни вриснути.
На улазу, баш на самој капији гробља, удовица наједанпут изгуби свест и паде у нечије руке, па забуна око тога да је поврате увелича још више свеопшту ужурбаност и узбуну.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
ствар не само за се него и с обзиром на још некога, стајати пред сваком појавом у животу у исти мах у своје и још нечије име. Обојица смо осјећали потребу да сваку помисао, запажање, доживљај смјеста један другоме саопћимо.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
И тако остане у цркви. Ону ноћ ударе онуда некаки хајдуци, који су нечије дворе били похарали и много благо и рухо и оружје били задобили; и кад буду поред цркве и виде унутра свећу где гори,
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Облици се сиви уплашено нагли Испред мога ока, и као да моле За помоћ, спасење њима, киши, магли, Од нечије руке што их тера доле. Нагло одох к њима.
У сну своме нисам знао за буђења моћ. Ја сад једва могу знати да имадох сан. И у њему очи неке, небо нечије, Неко лице, не знам какво, можда дечије, Стару песму, старе звезде, неки стари дан, Ја сад једва могу знати да имадох
Ћипико, Иво - Приповетке
као сјети и порече се: — Лажем вам, писао ми је једном, — продужи старица очито бистрије, као да хоће да га одбрани од нечије подвале, — писао ми је кад сам била болесна... И питао ме је у писму је ли ми што потреба. ..
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Ваља прво видети какве је природе сам опис. А он делује као да је цео призор снимило - попут тајне камере - нечије око, уз то око које добро познаје Тодору и запажа сваки њен покрет, повезан са скривеном слутњом и помишљу.
и да га ико посматра, а свеједно налазимо метаболу „гост, купац”, и опис је тако удешен да се сасвим разговетно осећа нечије лично виђење, доживљај и процена.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
моћи да јој кажу узалуд је будим ти знаш вода протиче али не каже ништа узалуд је будим треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку.
Краков, Станислав - КРИЛА
Душко није знао ништа. Био је сам у ложи... не, неко му је седео на коленима... љубио је нечије руке, и уста... — Цхері, цхері, пођимо... Ујутру је лежао у туђој постељи.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
То значи одобравати борбу из побуда нечистих, неморалних, да се нечије право отме и погази, а осуђивати борбу започету из побуда чистих и узвишених, да це погажено право васпостави.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Из даљине као да допире неки жагор, док у једноме моменту не зачусмо јасно нечије: „Уре, уре!“ Застали смо. Кроз ноћ се разлеже команда: „Нож на пушку!“ Одвезао сам бомбу и откопчао револвер. Зи-у!
Око подне утиша се артиљеријска ватра. Лежао сам у рову. Сунце ме облива зрацима и као да ме нечије руке омађијавају. — А уз то си мамуран — додаје Мишић. — Човек је мамуран после пића. Него уморан. Преморен.
Мрак ми је пао на очи. Неко прескочи преко мене. Познадох га по шлему, те сам потрчао насумице за њим. Саплетох се о нечије тело. Неко опали из пушке, чини ми се баш уз моју главу, те сам се окренуо у ковитлац. „Читав сам, читав!
Од болова и напрезања почео сам губити свест, те ме положише на земљу. Чујем нечије радосне повике. Отворих очи. Испред војника био је пуковник Јован. Говорио је: — Честитам, војници.
Цео први стрељачки строј лежао је мртав. Нешто ме занија, поведох се држећи се за жицу, онда опустих руке и падох на нечије тело. Али ја као да још не схватам ужасно стање. Као хтео бих да идем, и то напред.
А тамо лево, негде далеко преко бугарских ровова, грмели су топови... У неко доба ноћи зачуо сам нечије кораке. Позвао сам их полако. Двојица притрчаше и, не говорећи ништа, бацише ме на носила.
Слушајући нечије излагање, гледао га је право у очи, и нервозно извијао вратом, као да хвата нечије мисли. Иако је некада био националис
Слушајући нечије излагање, гледао га је право у очи, и нервозно извијао вратом, као да хвата нечије мисли. Иако је некада био националиста, сада је постао огорчен противник рата, који ће, говорио је, ма како се
— Ипак, да потрчимо. А онај брег нараста и као да видим нечије очи, страшне, исколачене, поређане у читавом низу. Так-тук! Ћиу-фиу... врп, врп.
Завидео сам овој мачки на срећи и спокојству. Али зачуо сам нечије кораке. Придигао сам се и ставио шлем на главу... На вратима се указа висока и витка прилика, светлих очију и танких
Нема их!... Локомотива писну.. Ах... Тада баш улетеше на станични перон њих две. Скочио сам и полетео вратима. Нечије снажне руке шчепале су ме и свалиле на седиште. Тома је отворио прозор.
Подигао сам један. Био је пробушен и на унутрашњој страни остао је до данас прилепљен део нечије лобање. Са нама је био и војник граничар. Он прихвати шлем и прстом одлепи лобању. — Да видите... Ево је коса!
Ћипико, Иво - Пауци
Он попође и закрене тијесном уличицом. Из оближње куће зачу људско ркање — и нечије живо гдје трви траву. Мимо њега журно прође чељаде и не јави му се; он се обрну за њим и прослиједи.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
И тако испада да он уопште и није крив, дакле није издао, него је само недужна жртва нечије пакости и зависти. Не, ја се збиља не бих уклештавао између Доротеја и његовог малог друга глодара, и не би ме се
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Волела је и песму и Србу. Још серенада није била сасвим престала, а госпа Нола чу нечије кораке у башти. Свирка се прекиде. Мало затим чуше се и Србини кораци: враћао се под прозоре.
Његове незгоде последњих година биле су туче. Додуше увек некако витешке, за нечије право, и за право слабијег, али баш зато доста озбиљне.
Тркунић скаче. Директор га прекида. — Још неколико речи, крај приче. Јунак је на самрти у незнаном и белом свету. На нечије питање: одакле је родом и пореклом, смеши се тужно, и не може да се сети како се звало село где су му некада живели
смо литературу, а литература се састоји од самих смрти, али, себична младост, Боже мој, то су смрти тамо негде и нечије само нису наше... Ево ћу да окренем веселије. Често се сећам твоје класичне лекције о штедњи, и трудим се да штедим.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Напред је ишао сељак, за њим командир, онда ја, а иза мене ордонанси, са пушком на готовс. Нечије мамузе су звецкале, као прапорци. Командир застаде. — Чије мамузе звецкају? — Поднаредника Светомира — рече неко.
Било је то једне ноћи, бог би свети знао кога датума, јер смо сасвим изгубили појам о времену. Нечије очи су нас водиле. Силазили смо са неке висине, по речноме кориту, обавијени тмином облака и засипани јесењом кишом.
Зовнем га и питам јесу ли сви коњи на лицу. „Сви су овде“ — одговори ми он одрешито. Ама види, види ипак, да није нечије лежиште празно. „Знам сигурно, господине капетане“ вели ми он. Мало после врати се. „Сви су наши коњи овде.
Лађа се занија, потом као да се стресе кад прорадише мотори, и одмах заплови. Таласи је дочепаше и као да је нечије руке дижу, спуштају, вуку у дубину, затим накрећу лево и десно. Један талас лупи и праменови воде сунуше преко крова.
Иза једнога заклона од камења угледасмо војнике, артиљерце, који су држали нечије оседлане коње. — Која је то команда? — запита потпуковник Петар. — Штаб дивизиона, господине потпуковниче.
Окренули смо дурбине уназад. У колонама двојних редова гамизали су пешаци као мрави, а за њима се ваљала артиљерија нечије дивизије. Осмех нам заигра на уснама. Дохватили смо телефоне да обавестимо команданте пешачких пукова.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
бејах из рођене свести избрисан, Која још увек будна осврнута стајаше небу, Под њоме лежах, телом, одавно искрхан; Нечије руке ми на челу, брижне су, ко на хлебу.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Кад, наједном, зачу некакво чангрљање, нечије гневне гласове. Напреже Варалица слух и схвати: свађају се некакве женетине.
Младић, у неверици, протрља очи! Столица налик цвету дизала се лагано увис, као да је нечије руке држе, хитајући ка врху Снежне планине. Да ли ју је тамо чекала једна бреза?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Ено ногу! Цурице се скаменише у мјесту. Из ћубаста жбуна заиста су вириле нечије дуге запрашене ноге и као да неком дају лукав тајни знак, оне истог трена почеше мицати прстима, а затим и читавим
Мали чобанчићи заиграју се гдјегод на пољани, а овце и говеда зачас провале у нечије жито па све изгазише и попасоше. Читаво село дигне онда вику на пољара да слабо чува сеоско добро, а пољар — куд ће,
Добро знате да се не смију ложити толике ватретине, запалићете нечије сијено. Ја чувам сеоску љетину. — А ми чувамо село од усташа — дочека Мачак — зато смо наложили ову ватру.