Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Проведосмо у овом цео век, а нема наде да сазнамо где смо! Да нисмо доспели у нечију торбу? Под нечију капу? У нечији џеп? Ил смо сви стали у иглене уши?
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Из очију јој грунуше сузе. — Боже! — прошапута она некаким гласом којим, ваљда удављеници говоре. У тај пар чуше се нечији кораци низ степене. Не говорећи ништа пођем даље и повучем је за руку.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Али наједном, дубоко у месо његове голе и смрзле руке зарише се оштри, црни и зверски нечији нокти и просуше крв по снегу.
Црњански, Милош - Сеобе 2
А у идућем тренутку побеже, као да ће да је однесу. Павле, у том тренутку, зачу нечији смех, и угледа, у прозору, лице једне младе жене, и озбиљно и тужно.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Ти схваташ - рекао је - ја сам приморан да бринем о теби! - Знам! - кажем истовремено осећајући нечији уздржан дах иза леђа. - Укапирао сам! - окрећем се, иако је то излишно: ја знам да је то мама. И јесте.
- викнуо је један од оних што су играли преферанс, а онда се читаво двориште стрчало. - Је ли мртав? - чуо сам нечији глас. - Је ли већ мртав, људи? - Не, Симо! Не узбуђуј се, Симо. Знаш да имаш срце које не воли узбуђења.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
у којој се ноћу чују само урлање пијанаца и завијање паса у авлијама, покаткад цилик разбијеног прозора или нечији плач.
две сићушне тачке које су се, некада давно, заувек опраштале, а које је сада гледао из визуре бога, облака, птице, као нечији потпуно туђи живот.
градом гледаним кроз стакла аутомобила, када би у видно поље улетело само по неко лице, прамен нечије косе, осмех, нечији штап или зембиљ са поврћем — збијена тела са аутобуских станица, случајно залутали блескови очију или лепе ноге у ходу
Али, једног дана, док је седео у паркићу преко пута »Три листа дувана«, осети на потиљку нечији поглед. Окрсне се и има шта да види: гледала га је запањено његова рођена кћи — студенткиња, да би тренутак касније
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
јавном и приватном животу, и све је тако пространо, тако заувек повезано, да се често запитамо: живимо ли то свој, или нечији туђи век, и нисмо ли, ипак, давно некад, обишли сва места нашега живота, дотакли све границе мишљења и осећања, па
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Охо-хо-хо, знам ја његове путе: до зоре ће смотати бар нечији нарамак сијена, ако већ ништа друго. — Хоће, вјеруј ти богу — потврди маштовити Ђуро.
Изгледа да и код њих има засукане чељади као и код нас. Кркљанац код џамије одједном процијепи нечији снажан узвик: — Не дајте, браћо, однесоше ме!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ „Зар нећеш друже, лекове своје, та све се бабе око њих роје и теби паре у шешир броје?“ зачу се шапат нечији мекан. „Та нисам ни ја толики звекан!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Прибисмо се одмах уза штит. — Артиљерија, пуцај! — виче неко. — Кидајте мост, кидајте мост! — чује се нечији глас као урлик. Кроз прозорче на штиту, према месечевој светлости, угледасмо тамну, искривљену силуету моста.
Кроз дим и прашину видео се нечији леш без главе, са раширеним рукама... Уза зид земље седео је наслоњен темпирач, мртвачког лица, очи му ужасно
Из другога угла допирао је нечији пиштећи глас: — Браћо, не дајте!... То вапије за помоћ нишанџија Ђорђе, чија цела рука виси на једном парчету коже,
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Прозори су целу ноћ били жути и тресли се, звонко, као нечији луди таламбаси, а прасак и грмљавина воде, над кућом, превијали су ме у мукама и пробијали знојем.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
како би се врата отворила, допирала пара и топлота, и то тако јасно отуда на махове пахтала, да је изгледала чисто као нечији уздах, као од оних тамо мраморних плоча, које као да жале за њихним лепим телима, која су до сада по њима лежала...
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
– Кроз тамнозелене завесе. Нечији коњиц на улици рже... Сунчане зраке у магли дâве се. Јоване! кола, за станицу – брже!
жива, Кроз домове среће и колебе беде, Кроз мозак, срца и сва наша ткива, Густе, кобне нити што ништа не штеде Нечији прст нам у живот уткива. То Велики Паук своју мрежу преде...
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „Тата!“ шапну нечији глас. Бјеше то Стана, која је лежала подаље од мајке, па га чула. „Тата! шта ти треба?“ придаде она. „Чујеш ђавола!
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
А оно што треба на вратима давати за неке, што је принео неко достојно за нечији помен, као што је уговорио у манастиру, пошто је оставио или оставља за њихов помен, заповедамо да се неизоставно даје.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
»Заборавио ме?« помисли и таман хтеде да се завуче под покривач кад чу лепршање крила и нечији јасан глас: — Извлачи се из кревета! Журим. — Ко си ти и куда журиш?
— Ја ходам! Ја трчим! — узвикну сва ван себе и хтеде да излети напоље, кад је прену нечији слабашни гласић: — Лепо!! Лепо!! Али помози ми! »Можда се врабац вратио?
— Не постоји плава трава, ни плави јелен! — А Сребрна ружа? Постоји ли? — Изнад саме своје главе дечак чу нечији кикот и трже се. Осим јелена на ливади никога није било. Само је кроз ретке облаке лутао месец.
Само што изговори Златоусти те речи, нешто блесну. — И хоће! — трже га нечији глас. — Али само ако се ти преобратиш у Звездана, а болеснику даш свој живот!
Полако заборави и на сан, и на песму, кад је, једнога јутра, трже нечији дубоки уздах. Окрете се и погледа око себе. Нигде никога. Напреже Бела жаба слух.
« Низ образ му склизну суза, он подиже руку да је обрише, кад крај самог узглавља чу нечији танушни глас: — Ко каже да нема? Ево ти воде!
Затим протрља очи, али орах је и даље био ту. Испод ораха допирао је нечији тихи смех. Је ли чудо што је једва чекао ноћ?
Потрча лево, па десно, претражи кућу, па околину: нигде никога. Начас јој се учини да из песка чује нечији пригушен уздах, па задрхта. »Да га није неко чудо под земљу одвукло?
»Можда и сада сањам?« —уштину се за мишицу, а нечији оштри глас прекорно рече: — Вратила си се, значи? Камено јаје покрете се у свом лежишту, а лепотица узмаче корак
Убрзо сасвим утрну. С великим, белим бродом таласи су се играли као с чамцем од хартије. Одједном, зачу се нечији крик, па хропац. Бродовласник се стресе. Такве гласове чуо је још кад је онај први брод тонуо. Докле ће га пратити?
— Не окрећите се! — чу најстарији дечак нечији глас. — Окренете ли се, више нас никада нећете видети! Пењући се уз литицу, гледали су право испред себе, али
А једном га заиста изненади нечији јасан, молбени глас: — Ослободи ме, дечко! Тај глас је истовремено и позивао и молио.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Носио је у себи онај глог, разлистан његовом оку, и ону авалску зору и знао да му је век већ измерен. Нечији таман ход, као корак невидљивог пса, био је уз њега. Није се плашио, а и зашто би?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И баш у том тренутку зачули су се несложни, уздржани нечији гласови пред вратима, па тежак, велики кључ што се, уз звекет других кључева, са неком језивом претњом, окретао и
Шта? Зашто да га убијем? Али иза брега однекуд, дубоко однекуд допире нечији глас, неко дрско понавља моје сопствене речи.
Ћипико, Иво - Приповетке
— Невера ће! — чујем иза себе нечији глас. Окренувши се, опазим познату ми старицу, мајку једнога мога школскога друга.
— рече Илија прегорно. Мајка Илијина куња на клупи до синовљева кревета, а када у одмацима чује поред куће нечији ход, прене се и меће сину хладне облоге на вруће, пространо чело.
Чисто се зажелео домаћинске куће. Не може да се одлучи, колеба се... Уто нечији коњ трчећи упаде у младу пшеницу. Би му жао, као да је то његова зимња, лањска.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Јер се - код доброг, код расног прозаиста - синтаксички низ који је пропуштен кроз нечији доживљај осетно разликује од онога који то није.
Краков, Станислав - КРИЛА
Онај јаук му је остао у глави. Па не само тај први. У тело, које је пало, зарио се одмах још нечији бајонет тако снажно да је продро чак и у земљу, шкрипнуо и савио се, а онај је јекнуо још једном плашљиво и слабо као
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Чујем шум, клопарање, звецкање, жагор, нешто се сломата лево и десно... „Полако бре, куд сте запели? — зачух нечији глас. — Дале немате куд... Овде је ров. Стој!“ — чули су се разни гласови. — Ко си ти? „Четврти пук“... Мени лакну.
— Ко си ти? „Четврти пук“... Мени лакну. У рову настаде мување, помера ње, разговор војника и четника. Чује се нечији глас: „Излази брзо!
Опалих револвером. Двојица сунуше на мене бајонетима. Једног сам оборио. Други паде. Уби га неко. Чујем нечији ропац... „Држи везу!“... „А-ха!“ — допире крик. Опет ровови, камење. Отуда сунуше на нас бајонети...
Али, лево, у правцу Кајмакчаланског потока митраљез нечији је вриштао. Тамо је кркљало. Куршуми су звиждали. Један четник паде. И други. Чују се повици: „Стој! Стој!
Около нас као да ври. Бомбе, пушке, митраљези. — Другови, зашли смо у нашу земљу! — допирао је нечији глас. Ја л’ рече!... Маса полете, и као да ме понесе. „Ура! Ура! Ура!“ Војници се сколише око мене.
Вода је кључала, а земља је прштала. Војници падали. Граната избаци нечији труп из воде. Угледао сам командира друге чете... Он наједном паде ничице... Војници су застали неодлучни. Други легли.
Ћипико, Иво - Пауци
се свјетлост наложене суве балеге на чијој ватри чобанчад пржи клипове кукуруза; клепка звечи и неко дозивље — док нечији пас престане лајати.. .
кроз натегнуте конопе на јарболима, а шум што из отворенога морскога продора долази собом носи тужне звукове, к'о нечији вапај за изгубљеним и недостижним, и пролијета поврх њихових глава, даље у простор. — Овај шум слатко ме успављује!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
А свиња, не мислећ дуго, Загрокта на своје прасце и оде на место друго, У туђ нечији забран. Амор је, међутим, спавô Безбрижним и равним санком, кô људско створење право.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Браћо, да урадимо још једну и последњу нашу „филхармонију” — чу се нечији тобоже весели глас. Реч „последњу”, пресече као нож и охлади. Језа.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Сад се бар удаљујемо. Био је то сеоски крчаник, на којем су за време последњих киша нечији точкови оставили дубоке бразде. Увиђам то по несигурном ходу мога коња.
два... три! Чује се неко стењање и крцкање, као да се кидају мишићи и кости пуцају. — Још мало! — допире нечији пригушен глас. — Затежи конопце! Ови са обале повукоше. — Не пуштај!... Још мало!... Напред!... Стој!
У валима Расине лежала су поломљена кола, сандуци муниције, побијени коњи. Чак и нечији аутомобил, и један фијакер. Маршовали смо цео дан... Другога дана кренули смо зором. Са нама иду и пешаци.
Извађена зрна из чаура расута по земљи, а полупане и избушене чауре растурене на све стране... Покрај пута лежи нечији леш унакажен и сагорео.
Шлем се на мојој глави готово усијао. Испред себе чујем где грувају нечији топови. Тамо је сигурно та батерија. Преда мном се неочекивано указаше низови јабланова, између којих су провиривале
Пред очима ми заиграше људи и предмети, и ја клонух... Као из даљине допирао је нечији глас: „А јаој, браћо, моја нога!“ Преко главе разли ми се нека топлина. Крв поче да ми јури низ чело.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Како је крупна! — чу нечији узвик и отвори очи. Ој, чуда чудеснога! Као златна вртешка окретало је Сунце небо, гонили се облаци лакши од морске
— Гле, бисер! Лепотан! — узвикну човек, док су два туђа прста дизала увис тајну Седефне руже, а нечији узбуђени гласови зујали су јој око ушију.
Како су дани летели! Како је притискала празнина, када се једнога јутра чу отварање врата, нечији лаки кораци и познати глас рече: — Устани и пођи, Радане! — Мицко! — узвикну дечак. — Не видим те... — И не можеш!
— Срећа што си тако чворноват, тако ружан! Бар ће ми тебе оставити! — шапну брезица, али се у истом часу зачу нечији усхићен глас: — Какав лепотан, људи! Сигурно му је више од столећа! Орах од чуда задрхта. Зар то о њему говоре?
— Дар који ми је дат при рођењу — условљен је: ја смем да сликам само облаке, цвеће и птице. Ако бих насликао нечији лик, све док постоји цвеће, онај коме припада насликано лице умро би или се претворио у цвет!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— подругљиво рече кнез. — Ту сам ја! — зачу се иза кнежевих леђа нечији одрешит глас и из густе шикаре испаде на пут Јованче, гологлав, изгребан и гарав.
Једва се усудише да и шапућу, јер им се све чинило да ће се сваког часа испод ниских каменитих сводова чути нечији тајанствен глас: — Еј, ви тамо, тишина! — Да измјеримо дубину? — прошапута Мачак. — Мјери.