Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
ништа више. Док ти на један мах уђе у воденицу повисок човек црвена као крв лица; уђе нечујно, рекао би врата се и не отворише. Претурио преко рамена крпу платна, па му се спустила низ леђа чак до пета.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Смени стражу, па да се леже!... у млађега поговора нема. Ногић скочи хитро, махну прстом на неколико њих, па тихо и нечујно оде с њима у шуму. Кад се вратио, харамбаша погледа по дружини. — Станко!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Кап за капљом клизи низа мрачне стене; А кроз разнобојна окна једва доспе Месец, да нечујно хладно сребро проспе По ногама свете неутешне жене.
СУЗА Кô јесења шума тако умираше Цео један живот тихо и нечујно. И још носећ срце и жељно и бујно, Ми смо осећали задње дане наше.
НАЈТУЖНИЈА ПЕСМА Знам за неизмерне и болне самоће, Кад сат мре нечујно, као цвет што вене, И кад срце празно престаје да хоће Ни венце победе ни љубави жене.
Зато су те ноћи биле тако пуне туге и топлоте. А када је умрла, нечујно и спокојно, као што су поумирале њезине кризантеме, дуго су са катедрале певала стара звона.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Као неким мађионичким штапом, преда мном се створише опет њих двоје. Ја чух како она нечујно плаче и како он криви главу, гледа у прозор и санћим броји прсте на помоћниковој руци.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Ови мрави, вијугајући брзо, нечујно и вешто обилазили су један другог и као важно хитали негде пузећи и котрљајући за собом са свим ситан, фини и перласт
Црњански, Милош - Сеобе 2
Хусари нису пили, па ипак је дезертер прошао крај њих нечујно. Терцини је крив за лакомисленост с којом се понашао, али, у овом гарнизону, сам фелдмаршал‑лајтнант дозвољава родбини
у воду, кроз прозор, најежен од страха да свеж ваздух, кад је дигао поклопац, не пробуди кирасира, Утонуо је у воду, нечујно, и отпливао од дереглије, као да је у детињству, у својој Црној Бари, истрчао да, са вршњацима, Саву препливава.
Мумлао им је, и шапутао, и миловао их је, као да су коњи – жене. Ни пси нису залајали, кад је утонуо, нечујно, у Бегеј, са њима.
„Мнила сам да смо истих година“, рече, тихо, скоро нечујно, Павлу. Божич је то, ипак, чуо, и довикну: „Оће шева да се похвали, да је тек прешла тридесету!
Исакович је био, међутим, зарио нокте у своју шаку, и освестивши се, викао сам себи – нечујно – да сад, само сад, не сме попустити, да сад, још сад, мора одолети нагону, који га је ка тој жени вукао.
Кажу му да тај човек види, и у мраку, као сова. А у својој црној мантији пролази нечујно. Посматрао га је, увек, чудећи се, откуд таквог човека, међу нама.
Долазила му је, издалека, а нечујно, у провидној плавој кринолини, а силазила као неким слапом, у румени залазећег Сунца.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Даље има у поменутој Дервенти Вардаревој (у хатару села Рогачева) Савин камен, око кога Вардар нечујно и потајно тече, и за њега везују приче о Св. Сави. Те историјске успомене су живље у шарским селима (нпр.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— Да није случајно мачак? — Е, мој Брашнове, види се да немаш искуства — одговори му Сланинко. — Мачак иде нечујно као сјенка, а то што лупка у мраку кроз кућу... то ће прије бити неки мали, малени коњић с тврдим копитима.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
На месечини од читаве Рашиде видео сам само њену светлу косу и бели квадрат блузе. Трчала је брзо и нечујно и убрзо више ништа од ње нисам успевао да видим. Преда мном је био друм сив и звонак као метал.
Црњански, Милош - Сеобе 1
И као да се трже не само он, већ и све друго живо, у мраку, што је дотле било и невидљиво и нечујно, зачу се тутњава копита и залајаше промукло пси, сасвим близу.
ноћ, поплавиле су логор неким шумом што је био нечујан, али присутан свуд, око сваког шатора, око којих је исто тако, нечујно и неопажено, никло безбројно много зрна земљиних, изривених од невидљивих кртица.
Тек је почело да свиће, и није се видело још ни на педесет корака. Нечујно протекоше крај грања острва и појавише се, изненада на средини реке, у матици, која их завитла.
се није више мицала, ни будила, додирујући својим помодрелим уснама и ноздрвама светлост дана, исто тако неосетљиво и нечујно, као и бела пећ, крај њене постеље, као и њена столица, са јастуцима, код решетке прозора, као и врата, што беху, у
Зелен од беса због губитака, ходао је нечујно по избама своје велике куће на води, загледајући снаху док је спавала и љубећи је чим би јој било, дан‑два, мало боље.
кретало се као у сну, по којој би могао да се испружи, да га вода носи, носи, као његове лађе, кад нема ветра, лако и нечујно.
и миља, испружи руку из кола, изнад травуљина, и стеже шаку тако да су му дукати пробијали се кроз прсте и капали нечујно у траву.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Поп је и даље гладио своју грудву све док се од ње не начини савршена лопта. Напољу иза стакла нечујно су клизили смучари по падини. — Идеално за децу! — рече Поп. — Аха... — Шта мислиш колико овде кошта дан?
Матавуљ, Симо - УСКОК
Маркиши и Пери даде знак да буду на крајевима крила; Лабуда и Грубана посла налијево, а Јола надесно, до Јанка. Нечујно, као сијенке, момци западоше — полијегаше ничице.
Милићевић, Вук - Беспуће
кроз њу струјао, ствари добивале нови изглед, стресајући са себе мрак и прашину: осјећало се да живот долази полако и нечујно, као на прстима.
него код куће: у тој мирној, старинској, крупној високој згради, са стотинама прозора, одаја, полумрачног ходника куда нечујно промичу часне сестре као сјенке, и само се забијеле уздигнути крајеви њихових бијелих капа; са пространом црквом у
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
). Спази само како се у њезину канцеларију нечујно увуља црна бакица у новим жутим опанцима и већ истог трена јој у ушима зажубори добростив мекан глас и знане ријечи,
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
На мојим вратма куцнуо неко. збиља: куц, куц, куц! Ја нехотице дахнух: улази! Отворише се врата нечујно, нечујно ступи једна бела сенка — не, није сенка, мртвац; мисли л' зар грозовито откровеније то сва чуда своја ређат
На мојим вратма куцнуо неко. збиља: куц, куц, куц! Ја нехотице дахнух: улази! Отворише се врата нечујно, нечујно ступи једна бела сенка — не, није сенка, мртвац; мисли л' зар грозовито откровеније то сва чуда своја ређат преда
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Крај самог млина, у бистру виру, тромога клена младица гони, кроз леден брзак пастрмка шиба и мудра видра нечујно рони.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
сам на покошеној папрати и кроз пукотину на кровињари посматрао једну сјајну и светлу тачку, која се померала лагано, нечујно, још мало, још мало, и звезде нестаде... Осећао се отужан мирис изгњечене папрати и чуло шушкање бубица...
Био је још млак. У мрачној земуници нисмо ни приметили када је нечујно умро. Ипак... погледасмо слободно у небо и зарадовасмо се животу.
А чим плане прва пушка, враћају се исто тако нечујно у своје ровове. Требало је Александар да ме смени, али се тешко будио. На ногама смо већ два дана и две ноћи.
Стоји наша јединица на друму, па нам изгледа као малени трунак према бескрајној тмини, кроз коју нечујно гамижу утвари са свих страна, хиљаде их је... милиони, да нас стару, униште. — Шта мислиш ти, „Кипислцауф“, на ово?
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Прелети по неки сребрнаст облачак, пронесе се тихо, нечујно, преко недогледне пучине и растури се тако у висини, па опет над баџом затрепери чисто небо, обасјано благим зрацима.
Очи укочене, уста се само малко смеше... а руке као да нису од меса, као да су од самога ваздуха, тихо и нечујно, као лахор, машу и зову...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Једна модра широка пруга, испод обале, све је дубља. Небо нас оловно покрива, као грдно, нечујно звоно, што, ипак, као да ужасно звони. Вратио сам се, кад се смркло.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Тако иду и друга деца; пуна их улица, али једно друго и не виде. Улазе тако, управо умиле нечујно у школу, седају свако на своје место, испруже ручице и седе тако мирно и таквог израза лица као да их је фотограф
Тако су протицали дани мирно, нечујно, тромо, док се једног дана не поремети равнотежа друштвене хармоније. Млад један човек изда на јавност збирку својих
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
привезана метла, па из сваке сламке метлине сукће варница, те цела метла баца од себе читаву ватру, а вештица тихо, нечујно, као буљина са крилима, сукће и лети... Ала је страшно!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Хрче ли? Ох, не! Најотменији у селу, Он спава нечујно, као јагње, и тише ... Једна велика буба мили му, ено, по челу; Он за њу не хаје; ко риба у води дише!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
природе; а потом, Кад прође све, и малаксало тело Поново падне у обичну чаму, И живот нов и надахнуће цело Нечујно, тихо потоне у таму, Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, мада У
Дај ми уста твоја, дај могућност тајну! Јер осећам стално распадање бића, И док покрај мене мре природа млада, Нечујно, у самом почетку развића, И црном равницом тихо пада слана, У мојој се души простире и влада Мутна атмосфера
О, умрети тако: без писка, без света, Без досадне, глупе комедије смрти, Нечујно, ко мирис увенулог цвета, И живот и дуго очајање стрти, Као једним махом, у младачкој моћи, Под раскошним сјајем
Ћути мрка шума борова у тами, И природа цела ћути. Ноћ се хвата. Нечујно пролећу задоцнела јата. А ми, као двоје сирочади, сами, У свежој тишини природе и ноћи Осећамо јасно, са тугом и
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ОЧИ Као дух јесени у шум лишћа свела, К’о туга у живот наших жеља тајних, У моју се душу нечујно уплела, На плими уздаха немих и бескрајних, Сугестија тиха са висина ледних, Дубином страсти свих срдаца верних И
Убледеле звезде жалостиво сјáје Саучешћем, док се, нечујно од света, Живота нашег трилогија даје, Велика, дуга неколико лêта.
Прокламован владар, нечујно, у мени Противника има, мада га се плаших; И чашу што се нрелива и пени Дижем у славу традиција наших И лепих
НАША ПЕСМА Кад облаци сумње нечујно прелете Твојим умним челом, или уздах пирне Са усана ледних — сенка тамне сете Овлада у мени и душу ми дирне.
“ О, кад би твоје чисто биће знало, О, кад би знало ово тихо вече Да ми топла суза нечујно потече На те речи с твојих усана: Још мало... Још мало, па ће бити добро, Још мало, моја добра Бранка.
На тракама сунца, кроз тренутке беде, У варљивој слици будућности плаве, Кроз подруме Дома и таванске греде, Нечујно, као сном без своје јаве, Велики паук своју мрежу преде?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Дивље крушке и дренови поред пута њишу се, померају, приближују, црњи су од угљена, угарак су осут жишкама што нечујно трне у тишини по којој ветар, обрадован снегом, лако и вешто скаче с гране на грану, па се дугим рукама без зглобова и
Немарно одгурну ибрик, остатак старе шљивовице истече у огњиште. Иза њега, у сенци, наслоњена на наћве, нечујно сузи Симка, тако као да јој се зноје очи од ватре и шиљате шубаре.
налећу једна на другу, измичу и опет налећу гонећи се по изрибаном дашчаном поду и резбаријама храстове таванице. Нечујно играју по дрвеним решеткама у прозорима искићеним грожђем.
Ниска се проређивала, мехурићи су нечујно гинули у њеном сањарењу. Дуго је лежала непомична, уживајући у себи, безименом мушкарцу нудила груди, трбух, удолицу
Коса му је дим што нечујно пузи по каменом зиду апсане. Од стида, осећа Андра, па је и њега стид због туђег стида. Хоће нечим и себе и Аћима да
Хоће нечим и себе и Аћима да утеши, а цигара у бусену и дим споро и нечујно расту навише. Не помажући се рукама, Аћим се усправља и окреће Ђорђу, испражњеној кошуљи и зубуну што још увек стоје
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Баца је чекао тај знак, а трајало је, бедеми Стамбол-капије дуго су били спокојни, онда се огромна ноћ одједном, сва, нечујно искосила у својим безданима, занемели су дахови свих понора, као да се зачула она песма, Васа је полетео а његов узвик
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
На мојим врат'ма куцну неко Збиља: куц, куц, куц! Ја нехотице дахнух: Улази! Отворише се врата нечујно, Нечујно ступи једна бела сенка Не, није сенка, мртвац.
На мојим врат'ма куцну неко Збиља: куц, куц, куц! Ја нехотице дахнух: Улази! Отворише се врата нечујно, Нечујно ступи једна бела сенка Не, није сенка, мртвац.
А по том, Кад прође све, и малаксало тело Поново падне у обичну чаму, И живот нов, и надахнуће цело, Нечујно, тихо, потоне у таму Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, ма да У
о, умрети тако! без писке, без света, Без досадне, глупе комедије смрти, Нечујно к'о мирис увенулог цвета; И живот и дуго очајање стрти, Као једним дахом, у младачкој моћи, Под раскошним сјајем
Ноћ... Мирисни ветар провејава лако, И облаци тихо и нечујно ходе. Далеко је копно: заман поглед оде Да га тражи морем.
Зато су те ноћи биле тако пуне туге и топлоте. А када је умрла, нечујно и спокојно као што су поумирале њезине кризантеме, дуго су са катедрале певала стара звона, а гласови тих звона били
И снажна рука сеоскога уче Појави се на мах у тренутку томе, Придржа птицу, и прозор полако, Нечујно-тихо, затвори за њоме. И птице неста... птице моје миле! - Да л' има Бога и сред ноћне тмине? Тишина...
Прокламован владар, нечујно, у мени Противника има, ма да га се плаших; И чашу што се прелива и пени Дижем у славу традиција наших, И лепих жена!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Однели су њу брзо и нечујно и са носилима изгубили се иза врата операционе сале, док је Митар остао у ходнику, па се ту на прву столицу као ствар
У смакнутим стројевима ми смо нечујно и журно газили по каљавој земљи у правцу положаја, који смо ускоро због ноћи, која је наступила, изгубили из вида.
Са сјајним ножевима на пушци протичу журно, нечујно и невидљиво, као духови, сенке војника из патрола што одржавају везе између јединица.
Мора се напоменути сад одмах и овде на овоме месту: да Илија Васић није био између оних лица трговачкога сталежа што нечујно, без икакве трговачке рекламе, ступају ногом на пијацу једне вароши или села, где их очекује њихова пуна трговачка
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
ткиво свијесног живота као голем тумор, и рана се на површини свијеснога сабласно шири, наочиглед расте и расте језиво нечујно, као рупа на дудовом листу под устима свилене бубе. Не, не могу више да гледам лица спавајућих.
Наравно, осим ако се забуни, јер и то бива. Најприје ће се, сабласно полако и нечујно, спустити квака, затим ће се кроз процјеп помолити румено насмијешено лице какве обртничке супруге.
— Хвала, сестрице — поновио сам јој тише. Изишла је, опет нечујно, и полако затворила врата. Дуго сам гледао у та бијела врата која су се за њом заклопила.
Сусретао је споре парове што шапућу узајамно обујмљени око паса и нечујно газе по мекој влажној земљи, под звијездама, док из прикучених капија заудара изнесено смеће у проваљеним кантама.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
небесно трепери и блиста се у зрацима сунчаним, који су разасути по бескрај ном простору, а они облачци тихо и нечујно пливају по високу недогледу и ублажују ватру сунчаних зрака...
Све се роји , ври... без реда, без свезе... Пролазе минути и часови, протиче време тихо, нечујно... Примичу се последњи тренуци... Ноћ пролази... XXВИИИ Блиста се дивно јесење јутро.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
У тренуцима када ветар мука Оде нечујно преко моје главе, И појаве се сан, дубине звука И мелодијâ — тад пријатне јаве Опколе мене, и тад моје око Не види
На груди сам руке Прекрстио своје. Гледам како тама, Нечујно и тихо, не правећи звуке, По зиду се пење у чудним сликама: К'о љубавна чежња, као туга знана Преко мртве драге,
Сад не познајем израз божјег света, Где дух лагано, нечујно опада Као лепота, прах лептира, цвеће; И ја не видим да ми све пропада, И да л' ме ишта може да покреће.
Где дух лагано, нечујно опада. Ја не знам где су моје ноћи суре И старе страсти, ма'овина стара; И не знам где су моје авантуре, И срце лудо,
Још остала жеља ми, на прошле олује, Да уморну главу спустим к'о оборен цвет, И да слушам тишину и мртве славује. И нечујно да све прође к'о тичији лет Без трзања и мисли; нити да ме дира Ход прошлости и сутона, осама и свет.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Планирао сам да зароним испод једног сплава и да нечујно испливам са друге стране. Пливање и роњење су ми били природни као и патки и био сам сигуран да могу да изведем тај
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
ноћ, поплавиле су логор неким шумом што је био нечујан, али присутан свуд, око сваког шатора, око којих је исто тако, нечујно и неопажено, никло безбројно много зрна земљиних, изривених од невидљивих кртица.
се није више мицала, ни будила, додирујући својим помодрелим уснама и ноздрвама светлост дана, исто тако неосетљиво и нечујно, као и бела пећ, крај њене постеље, као и њена столица, са јастуцима, код решетке прозора, као и врата, што беху, у
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
У руци има дугачак штап. Онда полако, тихо, нечујно приближује се. Знаш... Затим опружи штап и хоп! — скине јој наочаре. Она тада ништа не види... — А откуд јој наочари?
Бугари окретоше леђа. Ватра поче да малаксава и за тренутак се утиша. — Хајде! — довикнуо сам војницима свога вода. Нечујно, као мачке, вукли су се војници преко оног камењара. У подножју брда сакупили смо се. Звездана ноћ...
Знајте, да ни поштена свадба не може бити без крви, а камоли рат. Полазите! Кратак поздрав и ова петорица излетеше нечујно из земунице. Вратио се и Драган. На његовом лицу огледала се детињска радозналост и неки понос због важности посла.
Али чисто сам се уплашио од самоће у мрачној земуници, те потрчах за њима. Они су брзо и нечујно одмицали. Чуо се само бат мојих чизама и звек мамуза. Ишао сам на прстима.
Пригушена младост. Један од оних водених цветова који блесну у почетку сезоне, очарају околину, да се наскоро нечујно и заувек изгубе. Посматрала је и она мене, али са извесном досадом на лицу.
Дисала је дубоко, а прстима савијала крај од своје блузе. Онда готово нечујно проговори: — Не свиђам вам се... Не допадам вам се — а из оног здравог ока потекоше сузе...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Спремни смо гробља да сејемо нова. (1916) БИЋЕШ ВЕЧНО НИШТА ОД ДАНАС ДО НАВЕК НА ОСТРВУ Нечујно пучина примиче се хриду, Сањива у вео облачи се мрачни, Кô невеста бела, кад у чедном стиду Са трептањем чека на
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну Побожно и нечујно.
теби ми је младост погребена, Сунчана јутра, подневно пламење, Љубави чедне последње прамење Сазрео цвет се расуо нечујно.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Тако исто би тихо се дизали са ручка, мајка нечујно износила софру и чистила, тамо у кујни остајала да пере судове, спрема.
Младен, једнако унесен у посао, смејући се у себи баби, дочекао је кад је она чисто нечујно дошла и заобилазећи га на вратима почела да улази поздрављајући: — Добро вече! Зејтина нестало па...
Мало после брат му дође. Дође тихо, нечујно, са страхом, држећи фес у рукама и, кад уђе, не усуди се да му ближе приступи, већ ту, до врата, стаде.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
„Чудиш се!“ ускликну она, Слазећи нечујно чиста са свога мраморног трона. „Па ипак, давно се знамо. Од прве младости твоје Ја живљах у души твојој, И лице
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
синовима имао и једног познатог писца Стобајоса, и који је био културно средиште овог дела старога света, нестао је нечујно са лица Земље. Неће ли се то исто десити и са данашњим средиштима наше културе?
Станковић, Борисав - ТАШАНА
МИРОН (кади. Затим »Благословен Бог наш«... и чита нечујно. Потом узима босиљак и шкропи водом по соби, око себе, а највише по Ташаниној глави).
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Неки стари људи се најзад, као на прстима, извукоше кроз капије, које су нечујно отварали и затварали за собом. Један од њих спази у пустој улици судског писара, и таман да му приђе: онај отресе
Гробље не лаже, па ни гробар. — Кроничар остаде сам. Тишина. Нечујно су слетали цветови с грана шљивова дрвета... Деца која немају детињство или су несрећни људи, или умиру...
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Она је једног дана престала да ми одговара на писма и ја сам једног дана престао да јој пишем. И тако смо полако и нечујно заборавили једно на друго. Моја пета љубав била је једна глава сентименталнога романа, који није ни завршен.
дужег размишљања, нашао сам да је најсретнији излаз из ове ситуације, као и излаз из ове љубави, — да се ја некако нечујно и невидљиво извучем. Тако сам некако и учинио. Тек после неколико месеци срео сам се једанпут на улици са њима.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Негде десно свитну нешто. Не знам да ли је близу, или далеко... Ноћ је стигла, непрозирна и густа. Кроз тишину нечујно одмиче занемела батерија.
Опет смо на истом месту, као сатерани у теснац. Већ је скоро поноћ. На расположењу имамо још пет часова. А време нечујно и брзо одмиче. Да смо пешаци кренули бисмо преко пола и извукли бисмо се.
Лежали су заједно у шатору, па нису ни приметили кад је умро. Сасвим нечујно, без ропца, без жеље, без јаука. И нико се зачудио није. Дохватили су лешину за руке и ноге и спустили у земљу.
Машина чини још један обртај и нечујно стаје... Умиру тако људи без јаука. Нечујно и тихо гаси се њихов живот, као жижак у кандилу.
Машина чини још један обртај и нечујно стаје... Умиру тако људи без јаука. Нечујно и тихо гаси се њихов живот, као жижак у кандилу. Око подне стигосмо пред једну набујалу реку.
Лежали смо сада испод шатора, али је вода локала са свих страна. Љигава и тешка измаглица провлачила се нечујно између маслина и некако непријатно јежила се од студени само једна страна тела.
Највише брига су нам задавале те мазге. Циљ је овог ноћног кретања да се што више приближимо Бугарима, нечујно, тихо. Мазговоцима је било речено да су приправни, и чим мазга зине, да је тога часа шчепају за њушку.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Нека се не плаши! Нека крене! 3ар је друго малишан и желео? Лагано, готово нечујно, откиде се маслачак од земље, прислони за тренутак своју сребрну главицу уз образ маме сунцокрета, а затим као крилат
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Над њиме високо, из прозирна вела Од сребрне магле, свијетло лице бдије, И у златном лету на убога села Нечујно и кротко свој благослов лије.