Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
БЕОГРАД НЕКАД И САД ВЕСЕЛО ПОЗОРИЈЕ У ДВА ДЈЕЈСТВА ЛИЦА: НЕША, трговац у Београду ЉУБА, његова кћи СТАНИЈА, Нешина мати ВЕЛИМИР, његов син МИЛАН, чиновник ПИЈАДА ВУЧКО,
— У, врага, ето је већ! з. НЕША, СТАНИЈА, ПРЕЂАШЊА НЕША: Ево мајка! Овде ја седим. СТАНИЈА (приђе к портрету, па се прекрсти): Помози боже, дај
— У, врага, ето је већ! з. НЕША, СТАНИЈА, ПРЕЂАШЊА НЕША: Ево мајка! Овде ја седим. СТАНИЈА (приђе к портрету, па се прекрсти): Помози боже, дај свако добро и срећу!
СТАНИЈА: Нисам још видила свеца Велимира. ЉУБАл: Хи, хи, хи! СТАНИЈА: Ама што се смејеш? НЕША: Мани је, мајка! То је Велимир, наш син. Он се дао измоловати. СТАНИЈА (гледи у портре): Леп дечко.
Он се дао измоловати. СТАНИЈА (гледи у портре): Леп дечко. — А где вам је икона? ЉУБА: Иконе немамо. НЕША: Тамо у другој соби. СТАНИЈА: Како се све измени овде у Београду, откад нисам била. НЕША: Има двадесет и осам година?
ЉУБА: Иконе немамо. НЕША: Тамо у другој соби. СТАНИЈА: Како се све измени овде у Београду, откад нисам била. НЕША: Има двадесет и осам година? СТАНИЈА: Прошло о Ђурђеву дне. НЕША: Е шта ћеш.
НЕША: Има двадесет и осам година? СТАНИЈА: Прошло о Ђурђеву дне. НЕША: Е шта ћеш. СТАНИЈА: Иза Варош-капије беше неко ђубре и гробље. А сад... НЕША: Сад су најлепше куће.
СТАНИЈА: Прошло о Ђурђеву дне. НЕША: Е шта ћеш. СТАНИЈА: Иза Варош-капије беше неко ђубре и гробље. А сад... НЕША: Сад су најлепше куће. Тако се свет мења. Него, мајка, мени ваља ићи у дућан. Остани ти с Љубом.
Тако се свет мења. Него, мајка, мени ваља ићи у дућан. Остани ти с Љубом. СТАНИЈА: Иди, иди, да се не гради штета. (НЕША одлази.) СТАНИЈА: А где су моје аљине? ЉУБА: Однеће ћирица у собу, не брини се, мајка.
ЉУБА: Ћути, мајка, то није ништа зло; то је мода. СТАНИЈА: Каква је то безобразница мода, што квари свет? Ама је ли Неша слеп, види ли он све? ЉУБА: Та кажем ти, то је обичај. Оди да видиш, како се тамо двоје по Калимегдану шетају.
Ту нисам ни ја крива, ни ти; него сад је тако ушло у обичај. СТАНИЈА: Та то је, моја кјерко. Како дојде Неша, таки да ми тражи кола, нећу да умрем у овом вилајету. (Чује се тутањ од каруца.) Што се то тресе кућа?
) ВЕЛИМИР: То је. (Подбочи се и почне читати.) СТАНИЈА (дуго га гледи, па онда Љуби): Ајде код Неша. ЉУБА: Сад Же он доћи. СТАНИЈА: Јок, јок, ајде да ми тражи кола, да идем. ЉУБА: А што, мајка?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
„И већ одсад од свирила“, рекох браћи, „чистац!“ Дакле шта ће саде рећи моја лепа снаша, Или њежна Милица, ил' румена Неша? Неће л' рећи младожењи: „К себи руке, девере, Ти брадати ињем, руски хладни сјевере!