Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
“ Ако се дете не заплаче, то се онда сматра рђавим знаком, тј. онда „неје арно“, па га кум удари поново.⁶⁹ Негде при стрижби жене певају посебне, обредне песме.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
“ — Е па што ћемо? — Извија се ч’а Масе. — Кад нам неје век у целивању. — О, о, што си па за целивање, — одговарају му и кикоћу се. — Море, пуштајте их!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Врло лепо и то! Имате време и за женидба. Имаше га један грчки реч, а на српски ке му дојде: За женидба неје никад доцкан. Имаш кеф и мерак — готова жена. А ви сте још млад. — Па дошао, ето, мало; рек’о, да се упознамо.
— Па, велиш, допада ти се? — пита Срета. — Једно калиграфија, неје друкче, господинучитељ. Сваки реч тежак једна стара ока — вели ћир Ђорђе задовољно. — Ташула, гумари!
што пише у ову књигу у параграфос једанаести што пише: да нико не сме да дâ своју зграду да се употреби за механу ако неје добио месно право; и па други параграф, параграф двадесет и други у исти тај законик што писује: »Кој упражњава
— Ама, молим те... нисам ништа ружно... — Ама није човек мислио... — умирују га сви. — Како, џанум, да неје ружно, када, пцето-ле, пцето, опорочава влас’. Е-ли сам ја саг влас? — пита ћир Ђорђе озбиљно.
— Шта је, шта је? — питају опет. — Срећно, Ђорђе, да частиш! — Што, — пита ћир Ђорђе, — да неје нешто добро за акцис за пиће? Ово досад пустахилак беше! — Е жестоко, славно! — вели Срета и једнако шпарта по кафани.
Али се ћир Ђорђе џапа, не да никако. — Ја сум паре, бре, дао за то; мен’ ме неје то за џабе дошло. Зар сум ги украо, ели упљачкао на друм? Паре сум, море, дао! Време оскудно, пара слабо пада.
Мића је знао чаршијски ред па је најпре лепо замолио ћир-Ђорђа. — Молим, побратиме, много ме љутиш с таке речи. Неје за никоје рђавство. Чест и поштење! (Молим те, побратиме, потврђује Мића, разуме се... све чесно и поштено.
— Ама не може то! — умирује га ћата. — Није то тако... — Како да не може? Како да неје; јес’ је тој све тако! — вели ћир Ђорђе, који је добро запамтио тај 359.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Кад дође овамо, па никога од нас не нађе – ће гу врате натраг, зашто ће јој рекну: „Ето, нема овде нико твој — неје ово твоје“... Али аге и Арнаути хоће његову земљу. Прете му, нуде откуп, дају велике новце.
Он осети да смо слабији од њега и да смо ганути његовом причом. — Неје време за плакање, мој синко!... Ја сам дошаја код вас не да жалимо моје синове и да кукамо овде, но да тражимо нека
Станковић, Борисав - ТАШАНА
И коме да давам така раћија? Зар за комшије и ристијани? Та стока неје за тај раћија. А ристијани, кад излегну на пазар, донесу оди свој дом своја раћија и леб, сал чанче фасуљот што земат
Него, кога ли код које, или неке наше буле, или неке хришћанске удовице, одведе? НАЗА О бива, бива и то понекад. Па неје право да ти бегујеш, а ми да гладујемо. Сваки свој занат! РЕШИД БЕГ Ако де, ако!... Цигани, бре, свирајте!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Син полетеја. Све што искаја, све имаја. Хатови, пушке, сабље, жене... Коју девојку није погледаја, само њојне косе неје замрсија и уста целиваја.
А с’н ме не ваћа. Земља ме пије... Ноћ ме пије... Месечина ме пије... Ништа ми неје, здрав сам, а — болан! Болан од самога себе. Болан што сам жив. Од како сам на свет прогледаја, од т’г сам још болан.
Слуза не помага! (Клече до ње и диже јој уплакану главу.) Слушај, батка шта ће да ти збори: Батка дете неје. Батка је млого видеја, млого преко своју главу префрљија. (Показује на земљу.) Одавде, Коштан, по тамо — нема!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Домаћица ће станеш, образ да чуваш; зашто образ — тол’ко! — и покаже два прста ширине. — Неје, ете, голема ствар, ама — и ту дигне обрве и прст увис и вели значајно — голêм капетал!
— тим речима је поздрави једно јутро комшика њена, Таска. — Туго-о-о! — викну Јевда преплашено. — А зашто га турише? Неје чиновник, та да се карају? — А кој знаје! Ама ништо, стринке, напрајише оди момче!...
Да се истепате ви за тој, викам; ја, ако сам си жена проста, убаво си знајем дек неје заради мен’ тој“. Па си зборим у памет: „Бож’ке, која ће ми саг бидне снајка у овеј покладе!?...
— ’Адје ћути си, несрећо! — обрецну се Јевда на њу. — Неје те ни срам?... Како збориш то?!... — Ето што?!... чуди се и брани Дока. — Што си лошо зборим?...
— Их, — гракнуше неке — што је брљиво! Неје те ни срам! Пи, какво зборење! Иди си дом! Несрећо бећарска!... Дом да си идеш! — повикаше и скочише све на њу.
Еснафска жена, па каква си је!... Кад ћеш си, мори, Доке, црна Доке, ете, памет да спечалиш! Тој ли је зборење? Неје те ни срам оди овој чупе?
Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!... — Ама, бата-Таско, неје ми мен’ мука ни стра’ за тој! Неје, две ми очи! Ако што неће да ме питује; ако, бата-Таско! Та што да ми је па за тој?
Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!... — Ама, бата-Таско, неје ми мен’ мука ни стра’ за тој! Неје, две ми очи! Ако што неће да ме питује; ако, бата-Таско! Та што да ми је па за тој? Друго заступи саг! Србија!
много, веће рече на татка ми: „Ако гу не давате сас алал, ете, Јевду вашу, а ја ћу гу уграбим; а Србија, вика, и плот неје далеко!“ Ама стра’ ме да не узне инку белосветску... — Е, ашкољс’н за тај реч! Тој ме и мен’ стра’, Јевдо!
уфати’ таг ники стра’ и зорт; — зашто си премећем по мој памет, па уфати’ и присети се за много, та реко’: Море, неје без ништо!...
! — Лелеее! — хуче Јевда. — А татко му Петракија тури га у новине и рече: „Од данаске ми веће Митанче неје син, ни му ја па татко; тој ви је, вика, на знање и, ете, управљање!
Ич да му никој не дава паре, зашто не презнавам Митанчин, рече, арч...“ — Ех, туго! Неје требало баш тол’ко да је... Син му је... Леле, јединац според три керке!... Па што је саг сас Митанчу — њекња га видо’!