Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ох, таште сујете!... Али можда бих и био велики живописац?... Ко зна?... Само једно признати морам: да ми, Срби, нећемо ни у каквој вештини имати великог човека; бар не тако скоро.
„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не! Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћ
Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... „Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!... Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих
“ „Да платим оче... А кол’ко треба?...“ Архимандрит се накашља и стаде наново мерити Живка: „Ми смо наши, џанум, нећемо да се глобимо... Даћеш, џанум, још једно пет дуката!...
— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. — Никад! — одговараше Јелица, а глава
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
истих погрешака од којих су не само наши стари страдали, но и ми богзна колико смо| пути чрез њих злопатили, и опет нећемо да их се чувамо.
И тако поступајући и напредујући, из простоте и детињства нећемо доћи у варварство, које је много горе од детињства, но у возраст мужа совершена и украшена разумом и добродјетељију, и
Очуждавајмо дакле од себе худе обичаје лицемјерија и притворности! Не дајмо се временим користољубљем заслепљавати! Нећемо довека овде живити.
је, како сви знамо, раздељено на различна општества; свако општество и осим нас има своје свеце, за које ми нећемо нипошто да знамо: нек они говоре и вичу колико им драго, они су сами своје свеце начинили, нека их сами и држе, и нека
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Одоше јунаци, бољи од бољега, одоше живџије, одоше људске але! Па нећемо ни ми живети довека, нисмо ни ми веће будале! ЗВЕЗДА ПУТНИЦА 1. Да ли те ико на крају пута чека?
А и нас каткад хвата зебња пред сан: нисмо бесмртни, неће то дуго овако, доћи ће једном и нама крај, нећемо издржати, и умрећемо од смеха.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
сирома, и све и̓ пред кнеза и кметове упараде, и кнез запита: „Ето, браћо, ово сиромака које видимо; хоћемо ли или нећемо на њи̓ порезу ударити?” — Онда кметови провиде и рекну: „Овај море, а овај не море давати.
Па кад ћемо по царевим чаршијама од зулумћара гинути, то подносити даље нећемо, но ти гледај кога ћеш поставити кнезом ваљевске нахије, а ја више ни у чаршију отићи нећу, а то ли ћу кнезовати; него
” — На то они: ,,Нема ту од договора ништа, него сви редом морате ударити мурове!” — Иди сад па реци „нећемо”, пред онака четири лава, који су и свога везира притеснили.
Ако ли не истерате, а ви нас чекајте до пет дана доћи ћемо, да га ми сами истерамо. Но ми опет нећемо на вас, који сте мирни и добри и цареви Турци; ви се одвојте до чаршије горе, а ми ћемо његов конак окружити, пак ћемо
Пореч-Алију из Ваљева истерајте, или се надајте: ето нас на Ваљево, па што ком Бог даде; а вера је тврда: за пет дана нећемо ударити, не би ли ви Пореч-Алију сами истерали.
љево да палимо?” Ја му кажем да сам дао веру да за пет дана нећемо ударити; али због тога сам ја то учинио, што је доста Турака у Свилеуви, и што сам тамо 200 најбољи̓ момака у помоћ
до 400 остаде с нама у Грабовици на конаку, а ја, ослањајући се на оно што сам с Турцима у̓ватио веру, да за пет дана нећемо ударити, легнем без бриге да спавам.
Сад ја запитам Живана буљубашу: „Шта ћемо сада? Ми синоћ дадосмо веру за пет дана да нећемо ударати, а они без договора ударише и запалише Ваљево.
Ја кажем да ми војске имамо доста и да Турцима нимало у храбрости нећемо уступити, „но дајте нам џебане, пушака и топова и вешти̓ официра, па ћемо ми Турке и из градова истерати” итд.
” При̓вати реч Протић и рече: „Ако онога већега (тј. Стојковића) поведемо, ни на по пута без кавге нећемо моћи отићи, и најпосле узеће нам и кола, па се он возити а ми ићи пешке”. И тако сви рекнемо Теодора да поведемо.
Но ми уверавамо, преко све покорности цару, ми ови̓ Турака зулумћара у Србији трпити нећемо и сам цар да заповеди.” (Видећете писмо Вла-бегово како нам пише 1805. године маја 17. у мојим прочим писмима.
Ако ли се побијемо, врло је много Турака, нећемо џевап моћи дати”. Сад навали на мене Јаков и поп Лука: „Иди, иди са Стојаном, не би ли штогод фајде било.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Пристајиш ли на ово, Милуне? — Та пристајем, оно само нека му се испуни вормално, а ми већ као људи, нећемо ту један другом... 3нам ја шта је служба и мука најамникова. — Ама јес', газда, тако је!
— Ама ја вам рекох — поче поп Стеван мало потише — видећете да нећемо добро проћи, а иде Свети Илија! — Нећемо ја! — прихвати неки Јован травар из горњег краја.
— Ама ја вам рекох — поче поп Стеван мало потише — видећете да нећемо добро проћи, а иде Свети Илија! — Нећемо ја! — прихвати неки Јован травар из горњег краја. — Није то, болан, шала, закопати нахоче у сеоски потес!...
Ето, сви знате како је и Златарић страдао што се у потес сеоски закопао утопљеник, а камоли нећемо ми... — Јес' попо, имате право — тврди Ђошо улагујући се — равним начином, знате ли и ја сам слушао како су та два
— рече Срдан. — Да чувамо сами! — виче Ћебо. — Аја!... Да развалимо ову! — узвикује Ђилас. — Нећемо! — вичу једни. — Хоћемо! — деру се други. — Полако, људи, народе, браћо! — стишава их кмет. — Шта полако?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Скачи! — рече, одступајући од белеге, а очи му сипаху паклену мржњу... Момчдија се умеша. — Нећемо тако! — повикаше са свију страна. — Хоћу! — рече Станко сигурним гласом и приђе мети. – Пазите, јесам ли на мети?
Бога ми!... А сад... сад ћу ја друкчије и другом казати. Крушки је играло срце од радости, али се он савлада. — Нећемо о том говорити!... Него... Лазар је мени на срцу!... Хоћу да га видим срећна и весела, па ћу онда и ја бити весео!...
Ти знаш да сам ја добро видео. — Па?... — Сад, ништа. — Како ништа! — цикну Лазар. — Отећемо је! — То нећемо моћи. — Што? — упиташе сви. — Зато што је тамо Станко. Настаде тајац... Све обамре.
— рече он, па сиђе с дрвета. — Хоћемо ли и њега вешати? — упита Заврзан. — Њега нећемо. Њега ћемо клати. И приђе, завали му главу па потеже јатаган. Баци поглед на Маринка, па рече: — Гледај, Маринко!...
— Баш да не утече! — рече он, а усне му поигравају. — Побратиме! Сурепе! Заврзане!... Хајде са мном!... — А зар ми нећемо? — упиташе Јован и Јовица. — Много нас је! — Никад није много добре дружине! — викну Јовица. — Онда... не браним!...
Тада се постави совра. Попа и Јова дигоше се дома. — Да ручамо! — рече Алекса. — Данас нећемо!... И нама је празник — рече попа. — То ћемо сутра — додаде Јова смешкајући се. — Онда добро — сутра! — рече Алекса.
Кум и старојко наредише да им се кола спреме. — Зар нећете ноћити? — питају Алекса и Петра. — Нека, нећемо!... — вели Јова. — Право вели попа: сад треба да је сваки код своје куће са својим народом!... — Хоћете ли сутра доћи?
Ево Станка, нека сам пресуди говорим ли истину!... Његова мајка, бог да је прости, лепо се наживела. Ми ниједан нећемо дочекати њене старости!...
! — Ја говорим као паметан човек! — рече Милош — Овде можемо сви изгинути, а помоћи ником нећемо. Турци су јачи од нас. Они имају свега: и пушака, и топова, и џебане, и хране. У нас свега понестаје.
— Да се пољубимо, јуначе!... Да се опростимо и алалимо!... Ја сам сигуран да се више овде на земљи нећемо видети!... А старешина сам. Можда сам ти кадгод што и нажао учинио... Опрости!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Велим: да бог поживи тебе и ону нашу дечицу! Није нас хранила ни кућа ни ливада, него ти, хранитељу наш! Нећемо ми бити ниједно гладни док си ти међ' нама! Мој отац као да се мало занесе, па се наслони лактом на раме материно.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Које је то село, нећемо вам казати, да не би село, ни криво ни дужно, потрзали и излагали га подсмеху, пошто оно није ни најмање криво за све
рекао добру за покојника: »Богме, — вели он, — село га неће још дуго другог таковог имати; то ја само кажем: Проку нећемо лако накнадити.
а дотле ћу се стрпити већ. — Но, квартир још и разумем, али да се храните у кафани... код Швабе... а, то тек никако нећемо допустити! Бар код мене није тај обичај. Ви’ш ти то њега!...
— Е, дакле, ја се клањам и молим да ме извините што сам вас задржао од послова. — Па кад баш хитате, оно вас нећемо задржавати, а сутра? Сутра се, дакле, смем надати да ћете нас почаствовати посјетом — вели гђа Сида.
— Бога ми!... А, колико га имате још у подруму? — Хе-хе! Колико га имам да имам, тек велим; данас га нећемо попити, па све да узмемо у компанију и самога Краљевића Марка.
Не искобеља се више тај к’о ни паор из фишкалских шâка! — Па ваљда се сад нећемо тући због њега?! — Па ваљда да останемо флегматични! Е, Спиро, Спиро, не носила ја ту мантију!
! Та између Сајана и Кикинде, ал’ ја нисам дишкрећанин!« — »Е, фала ти, — кажу му они, — и за наше уши и за месечину. Нећемо пуцати; само штета што смо се толико истрошили!... А добро си каз’о откуд ти само паде на памет то?
И он седе и написа тужбу. Нећемо је наводити целу, него само понеко место из ње испричаћемо. У тужби се поп Ћира бави прво самим собом.
Него извол’те у кола; извол’те да не киснеду за банбадава и коњи и амови. — Хе, Петре, синко, ма нећемо тако — пребацује му поп Ћира.
— шапутала је гђа Сида. — Само сад нас курталиши овога белаја, а више неће доћи до тога! Више ти, боже, нећемо досађивати! А Јула јој помаже у послу, и кришом погледа у забринуто мамино лице. И Јула је трпела ових дана.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
— Подрум, подрум. Хихихи... Хихихи. Па се новинар журно губи из гомиле. — Подрум него шта, није то смешно. Нећемо у шаке ватати оне куфере с Бежаније.
Африка
Гледам тај скромни раскош о коме је сањао Бодлер или Дела Кроа. Не чуде се да их нећемо. да миришу „на воће“ и зато се парфимишу амбром.
У селу Феркасандугу, које је велико и налази се на раскрсници стаза, двор је великог крала Урукуме. У овом селу се нећемо задржавати, али ја ипак идем ма само за тренутак између станишта у правцу дворова.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Идем као мајстор Глишина жена. А, нећемо ми тако! Има Јања новаца. Казивали су мени. КАТИЦА: То је истина да он има новаца, али кад му је таква нарав.
ЈАЊА: Е кала, кала, само да не идимо у магистрату. МИШИЋ: Нећемо ићи. Но поклањате ли ви нама ове банке и облигацију јамачно? ЈАЊА: У! Господин нотариус, скупо време!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Кад је то гроф изустио, зачу се један оштар звиждук, као што се џелебџије дозвиждавају и, одмах затим, узвици: „Нећемо да будемо павори!“ Наста комешање међу редовима и неки почеше да се гурају, ближе павиљону.
Дрека је, међутим, расла, и све се чешће чуло: „Нећемо да будемо павори!“ Ту реч, „павори“, били су отегли и она је почела да се, све више, пролама, из гомиле.
Али се „нећемо да будемо павори“ сад већ орило, као урнебес. Енгелсхофен је био извадио камиш из уста, али није био устао.
За њим се орило, као завијање вукова: „Нећемо да будемо павори!“ Кад су његова кола хтела да крену, неки су се били бацили на узде, и хтели да свуку кочијаша са
Пред његовом се кућом, последњих дана, често, орило: „Ми под спахилук остат нећемо!“ А ту групу незадовољника водио је неки рођак Исаковича, Меанџич.
радње, ако су трговци, спусте из руке алате, ако су занатлије, не раде пољске радове, ако су земљоделци, поче вика: Нећемо у паоре!
у Росију и проклињао официре, али је армија била полудела, и официри су викали, заједно са својим воктмајстерима: Нећемо у паоре! – Не дамо људе да ору и копају, за Херрсцхафте! Ми смо привилеговани национ! Крв наша је расута широм Европе.
који је лежао на трави, Павле виде, око себе, читаво море разјапљених уста, очију, а стотину глава, ашова, будака. Нећемо да будемо павори!
Викали су: Нећемо да нас регулира! Нећемо да вучемо песак са Бегеја! Исакович тад, у сну, први пут, увиде, колико су ти људи једна
Викали су: Нећемо да нас регулира! Нећемо да вучемо песак са Бегеја! Исакович тад, у сну, први пут, увиде, колико су ти људи једна мисао, једна душа, а он, као
Где то, Пајо, има? Ваљда охрабрени дерњавом тог човека, и остали се продераше на уво Исаковичу: Нећемо да се Махала премешта! Толики људи болују песак вукући! Толика стока мањкала!
Чуо је како му, као издишући, шапуће: „Ми се, серце, нећемо више сусретати, на овоме свету. Не остајем надежна, него знајем, никад!“ А кад то рече, крикну.
Теодосије - ЖИТИЈА
заповеди да сви престану плакати, и благодаривши веома Бога, рече присутнима и матери детета: — Будите храбри, нећемо се жалостити због овога! Хеће пропасти син мој.
Хоћу овде да испричам мржњу браће, а устежем се од стида. Али нећемо браћу осудити, него онога који је био посредник њиховој мржњи, онога који це испрва узнесе гордошћу, рекавши у себи:
Зар се нећемо задивити овоме? Апостолски ћемо казати: ,Јер Бог није забораван да заборави труд и награду дела слугу својих, који
Али знај да се ни ми, уздајући се у Господа, нећемо устрашити од вас нити се хтети уклонити пред вашим мноштвом. Коњ је готов на борбу, од Господа је помоћ, а Бог нека
па што добро у Богу међу вама узаконимо, вашим спасењем и присвајањем Богу још више ћемо стећи и удвостручићемо, а нећемо изгубити наше спасење.
Опамети се бар, и послушај нас: Устани, иди, да мачем заклан зло не умреш. Ни сухо твоје тело људскоме погребу нећемо оставити; пацећи ћемо намучене удове твоје и зверима за јело у пустињи разбацаћемо, да се и остали, кад виде како си
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
О племенима северне Арбаније која су често мешовитог, српско-арбанашког, порекла, али данас поарбанашена, нећемо се бавити. Српска племена у границама Црне Горе деле се у две групе. Једно су црногорска племена, тј.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- То је тек нешто! - рекла је, а онда ми је објаснила да се опкладила да ни он, ни ја нећемо успети да по десетак сантиметара узаној огради скеле пређемо с једног краја на други. - И нећемо! - рекох.
- И нећемо! - рекох. - То је педесет метара, отприлике. - Он се плаши. Он се плаши, Атамане! - Рашида је пљескала длановима, а
- То је онако! - Како онако, Рашида? - Из навике и због деце. После, наравно, варају једно друго. Ми се нећемо никад венчати, Бодо! Обећај да ћеш вратити Грету кад више ништа не будеш осећао, и ја ћу знати!
шапутала је нагло и нервозно, а ја сам понављао да хоћу, још данас, или већ кад га сретнем, мада сам знао да га данас нећемо срести, али да ћемо сасвим извесно срести нешто друго.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Мој Јово, — говори кроз плач — највећма ми је жао што, кад умрем, нећемо више заједно бити; то ми је највећма жао што се морамо једаред раставити. — Плаче, јеца.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Ако не познајемо ту симболику, односно ако не знамо који се семантички атрибути приписују појединим данима у недељи, нећемо ни разумети зашто су деца рођена, на пример, у петак несрећна, а она рођена у четвртак срећна.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Постало нам је, најзад, свима јасно да смо кукавице и да никада нећемо освојити Европу, али чекале су нас добро познате кухиње, безбедност дома у који се враћамо и једемо охлађени паприкаш
Више никада нећемо бити лепи, млади и луди као овога лета; не, не, крајње је време, заиста је крајње време да се пакујем.
А на крају пута, тамо где никада нећемо стићи, ни ја нити ко други, тамо иза ивице хоризонта, испод дуге у земљи бескраја, чекаће нас стрпљиво као смрт ове
— слуша монотоно глас свог бившег таста, човечуљка изгубљеног у плишаној дубини фотеље — али ми нећемо дозволити да је непрестано кварите том гомилом играчака! Она не сме постати блазирана већ у својој петој години.
Матавуљ, Симо - УСКОК
То ти, божја ти вјера, никад заборавити нећемо!... Дајте ракију! Удовица донесе и стави преда њих ониску округлу трпезицу; Кићун донесе скленицу ракије и чашу.
? Што стојите гологлави преда мном, као пред владиком!? Кад је још то било!? А-ну, сједите, па зборите! — Нећемо но овако — поврну старац. — Ти знаш да се на вечерашњи вече не долази на посјед, но да има бити друга работа!
дакле, желите да огласим Божић? Сви заграјаше: — Ела, молим те! А-ну почни! Без требе нећемо ни ми! Он натегну малу пушку, па потече к вратима, вичући: — Ха, за мном! Огањ! Огањ сви!
Пружајући му докољенице и показујући му како се закопчавају, Крцун започе: — Нећемо да те већ гледамо у солдатским хаљинама, но хоћемо да се сасвијем поцрногорчиш!
— А-ну обиди се још једном с њим, па да он тебе удара како он хоће! — рече Крцун. — То нећемо — рече Јанко. — За данас је доста. Лабуд, може бити, право има!
Али, нећемо тако — заврши узевши послужавник с више чашица... — Чек’ коме ћу најприје понудити?... Ко ми је највише намрштен?
— А-ну сједи мало, Маркиша! Нама већ није прешно! Ако крене поточ, ми ћемо ласно с мртвијем, главу му, занаго, нећемо оставити Никшићима! Дакле, Јанко посјече Ислам-бега, је ли? — Јест! — потврди Маркиша и сједе.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ОТАЦ: Е, фала Богу, у нас су новци увек готови! МАТИ: Ви сте наше дете, коме ћемо ако нећемо вама. Само нек је среће!
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
учили колико је ко од предака наши јуначки глава одрубио, а не и гди је с пута сишао, донде ћемо рамати и ни за длаку нећемо бити бољи; јер простаци и млади људи, који се тако запајају, и не мисле да може бити и погрешака у нас, пак све, што
ШЕРБУЛИЋ: Па зашто Маџари носе? ГАВРИЛОВИЋ: Ми ваљда нећемо у Маџара памет тражити? ЛЕПРШИЋ: Дакле, народна боја вама није ништа? ГАВРИЛОВИЋ: Опет ви!
Иштите ваша права, пишите, доказујте, а немојте да се грдимо и ружимо. Зар после нећемо опет живити заједно? ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам увек говорио да се тако не пише. Забога, све се може на леп начин казати.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
писао: »Да није Вук на свијет дошао, могли бисмо свашта мислити, али кад он дође, то нам је највећи јемац да нећемо пропасти.« Бранко Радичевић је певао: Ноћ нам дође са Вука једнога, Данак бели, браћо, са другога. Омладина је 1863.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
је боље владао српским језиком него Шваба Кристијан, а наш, опет, матерњи језик пун је таквих финеса да још мало па нећемо један другоме смети ни бога назвати! Тек ће му наш Јова рећи: »’Ајде, кажи, Швабо: Раскиселише ли ти се опанци?
Колај работа за то! Па ако ми један другом нећемо да помогнемо, а да ко ће. — Ех, за то Моша Калдерон не да ни пребијене паре! — вели Јова.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Сељак опет врдну постранце. — Друже мој мили, јесу нас опљачкали ови доље душмани, право ти кажеш. Нећемо им вратити да сто руку имамо. Вачкоња се сумњичаво загледа у безимена ноћника.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Ал ти се не бој. Разумеш? Ако се овде угасило није се на целом свету угасило. Нећемо се ни ми обртати онако како Хасанага дува! ХАСАНАГИНИЦА: Зашто си ишао код Хасанаге?
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
Кад је општа љубов ужежена! | Срећне смо ми, срећне кћери српске И све девојке влашке и мажарске; Нећемо се више бојат’ манастира Нит божијег одрицати мира. Љубов чисту нећемо гасити, Нит’ јестества законе газити.
Љубов чисту нећемо гасити, Нит’ јестества законе газити. Благо нама, ми ћемо бит’ мајке И рађати ЦЕСАРУ јунаке. За сав род наш ми
С божјом. Дакле, шта би ми хотели, да смо аметнији и бољи од Бога? Оно што Бог допушта и хоће, то ми нећемо! О, наше детињске памети! Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
навукли Османа паше, зар ниси чуо како паша прети, ниси га чуо богом се клети, ако још једног примимо бегунца, нећемо више гледати сунца, већ само можда умирућ' срамно спаљеног стана гариште пламно!?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Она два старија хоће, а Грбо им не да, него рече оној жени: — Ми нећемо иксанскога меса него од хајвана, ако имаш дај нам. Потоме их уведе у другу собу гдје је била говедина.
Краљ рече да им више неће дат него као и прије. Грбо одговори: — Нећемо. — Ни ја — рече краљ. Потом Грбо рече: — Дај нам плати, да идемо. — Дођите сјутра, — рече краљ — па ћу вам платит.
Пошто им отац умре, рече неправедни праведноме: — Хајде од мене, нећемо више заједно живјети, и ево ти триста цекина и један коњ, то ти је дно од свега што нам је од оца остало, више ти нема
Ми ћемо је лако изјести, али нећемо моћи лако платити. — Нико ласније, вјере ми, као ви мени. Ја вам не тражим паре одма, него кад би који могао, макар
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МАКСИМ: Ал да куваш; то оћеш. СОФИЈА: Та, забога, не кувам себе ради. (Приступи му умиљато.) Не бој се, не бој се, нећемо пропасти. МАКСИМ: Иди од мене! СОФИЈА: Зар се ти срдиш? МАКСИМ: Иди, кад ти кажем, док си читава! 6.
СВЕТОЗАР: Ја мислим, кад је код своји. МАКСИМ: Најбоље је чувати своју кућу. СВЕТОЗАР: Па баш нећемо имати срећу? СОФИЈА: Та доћи ћемо ми, доћи ћемо. МАКСИМ (неповољно): Гле јако!
МАКСИМ: Ћутите, молим вас: три бала, па је отишло сто дуката. (Сви се смеју.) СОФИЈА: Не бој се, нећемо правити бал; ја сам се само шалила. НИКОЛА: Ето видиш, па си се уплашио. МАКСИМ: Ћути ми ти тамо.
ДОКТОР: Шкода, што није и чауш ту био! ШАЉИВАЦ: Сад се отвори страшна вика и буна. Перзерин повиче: „Нећемо стране, нећемо клипе и перле, него оћемо да смо чисти од туђинства!
ДОКТОР: Шкода, што није и чауш ту био! ШАЉИВАЦ: Сад се отвори страшна вика и буна. Перзерин повиче: „Нећемо стране, нећемо клипе и перле, него оћемо да смо чисти од туђинства!
Та, фала богу, ако се нећемо ми састајати и разговарати, да ко ће? ДАМЈАН: Е, комшо, знаш, кућа је брига. Човек ваља да не избива из посла, ако
Знаш, новац је ђаво. ДАМЈАН: Иди, молим те, сад ћу ја о теби, или ти о мени сумњати. Ако се нећемо ми, као комше, пазити, да ко ће? КУЗМАН: Па велиш да закопам и оно друго?
ЉУБА: Благодарим на питању. Како сте ви? МИЛАН: Благодарим. Мало сам се задоцнио данас. ЉУБА: Ништа, данас и тако нећемо моћи учити. (Показује Станију.) Моја баба. МИЛАН (поклони се): Драго ми је. ЉУБА: Мајка, ово је мој инструктор.
6. ПИЈАДА, ПРЕЂАШЊЕ ЉУБА: Ево Пијаде, баш добро. ПИЈАДА: Ја сам, па реци. ЉУБА: Данас нећемо играти. ПИЈАДА: Засто? ЉУБА: Велимиру није ћеф. ПИЈАДА: Зао ми је.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
“. . Растали смо се као највећи френдови. Поделили смо цигарилосе на три дела и свечано обећали да се никада нећемо нападати, чак и ако наше земље буду неким случајем заратиле.
). — Извини за тренутак! — рече матори и отфура у кухињу да се консултује са маман. После ће казати: „Ми те нећемо задржавати. Ради шта хоћеш!“ Маман му сада управо шапуће: „Пусти је само нека иде; гарантовано се враћа до деветке.
Хоћу да кажем — нисмо карактери. Већ смо се помирили са чињеницом да никада нећемо да будемо отмено прозирни и лелујави од виткости.
Не да је у њега умотамо, већ да га уваљамо у комисиону, уколико у том тренутку не будемо при лови, а нећемо бити, то је сигурно. И тако, седимо и чекамо Нову годину, као и толики милиони програмираних мамлаза.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Све што буде у нашем могућству, нећемо му одрећи, као пријатељи његове куће. МАРКО: А, Батић остаје моје дете. БАТИЋ (Алекси): И тако смо готови?
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Истом ти мачак срдито скочи, очима креше, варница киша. „Нећемо зеца Огњена вило, хајдмо у царство Великог Миша! Тамо су поља од самих рупа, пред сваком седи домаћин с брком.
“ Поскочи Жућа и громко лану: „Живеле зеке, мишеве бриши!“ А мачак нато жестоко дрекну: „Нећемо зеке, живели миши!“ У млину старом настаде свађа, заори лавеж и мачја дрека. „Живеле зеке! Живели миши!
“ И опет свађа заори млином, од снажне вике пламен се гиба: „Хоћемо брда костију самих!“ „Нећемо кости, живела риба!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Напустили смо законе и рођаке, заборавили мирис родитељске трпезе, грлимо се изненадно, а ја не знам ко је она. Нећемо се вратити крововима града, на висоравни живимо међ звездама, војске нас неће наћи, ни орлови, исполин један ће
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ДАНИЦА: Да те питам нешто, тетка? ТЕТКА: Питај! ДАНИЦА: Кад ову кућу прими наследник, ми нећемо, је ли, остати даље овде у стану? ТЕТКА: Па нећемо! ДАНИЦА: А где ћемо? ТЕТКА: Па, видећемо!
ТЕТКА: Питај! ДАНИЦА: Кад ову кућу прими наследник, ми нећемо, је ли, остати даље овде у стану? ТЕТКА: Па нећемо! ДАНИЦА: А где ћемо? ТЕТКА: Па, видећемо! ДАНИЦА: Ја бих тако волела да се вратимо у онај стари стан.
МИЋА: Па седећемо, дабоме! САРКА: Па, добро, је л' то ми нећемо никако више ни да се селимо? АГАТОН: Е, па ти опет! Шта хоћеш, целог живота ваљда да седиш на балкону?
ТРИФУН: Агатоне, брате, јеси ли ти председник овога збора или ниси? Ако ти пустиш жене да се објашњавају, онда никад нећемо доћи до споразума. АГАТОН: Право кажеш, запеле као да је ово скупштина каквог женског удружења.
ГИНА, ПРОКА, ВИДА, ТРИФУН и САРКА: Па да чујемо? АГАТОН: Ама, ако се почнемо бавити тако разним детаљима, ми никад нећемо стићи до краја: него да одмах пређемо на ствар; да ми извршимо деобу наследства пријатељски и братски, као што и
ПРОКА: Овако красну фамилију да опљачка за љубав једног ванбрачног детета. ГИНА: То му никад нећемо опростити! САРКА: Па добро, пријатељ-Агатоне, зар наши закони признају ванбрачну децу?
САРКА: Зашто ми да се оградимо, нисмо ми ванбрачни, нек се она огради. АГАТОН: Не разумеш ти то, Сарка, нећемо се ми плотом оградити од ње, него ћемо је се одрећи. САРКА: Е, то је друго!
Уосталом, ја сам ту, па кад вам устребам, а ви ме зовите. АДВОКАТ (полазећи за Даницом): Будите спокојни, нећемо вас узнемиравати.
АГАТОН: Јес', баш теби да се објасни. СВИ: Хоћемо сви да нам се објасни. ПРОКА: Иначе нећемо да се селимо одавде; ако ти имаш права да седиш, онда имамо и ми! СВИ: Тако је! Нећемо да се селимо!
ПРОКА: Иначе нећемо да се селимо одавде; ако ти имаш права да седиш, онда имамо и ми! СВИ: Тако је! Нећемо да се селимо! (Сви пуштају кофере на земљу.) АГАТОН: Па шта, ког ђавола, да вам објасним?
АГАТОН: Биће вам исплаћено што вам по тестаменту припада и на четрдесетодневни парастос не морате ни доћи. СВИ: И нећемо! АГАТОН: Па нећете, дабоме, а и не морате, јер напослетку не може се од вас ни тражити да целог века жалите покојника.
СВИ: Нећемо да идемо! АГАТОН (у забуни је): Нисам, брате, измислио, него то је једна велика тајна па не могу, не смем да вам ја
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Они су сада у висини Чеврнтије. Ми смо враћени да ватром наших топова штитимо њихово одступање. — Дакле, ми нећемо више прелазити? — запита неко. — Не, не! — одговори одлучно командир. Нама свима као да лакну.
Деца се узбунила, а у једним колима плаче један малишан. — Куда идете тако? — питају војници. — Куд било, само нећемо у ропство. — Ама, вратићемо се!... — Јадно ми ваше враћање, када ми образ одузму.
па, богати, мислим да ова двојица нису васкрсла... Е, браћо, ратовао сам, али ово нисам доживео. — Ја мислим нећемо више гађати, мрак је? — пита Траило. — И ја мислим! — каже Александар, завијајући цигарету.
А коморџије већ упорно тврде да одавде ни корака даље нећемо одступати. Ноћи су биле хладне те нас је под свој велики шатор примио командир.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Е, ти си се ту згунторила... нећемо тако, братићу, да ми ноћас жуљиш господина. Јок! Уморан човек, путовао цео дан, па треба лепо да се одмори.
И то су људи, лолчине једне. Знам да ће од народа покупити свих дванаест, као за господин Драгољуба... Е, трнићу, нећемо тако. Па шта ћемо кад ти ноћас, братићу, боцнеш тако мога господина... Чек-чек, наћи ћу те ја.
А у ону највећу учитељка купи павлаку од козе. Јок, то ми нећемо!... — Слике, велиш, а какве то? — Курјака, лисице...
Ја ћу одмах закупити рудник, па као Монте-Христо!... Само да се чувамо од пријатеља и полиције!... Знаш, нећемо се мешати ни са учитељима... што ће нам!...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Колико ти помогнеш нама, нека теби и твојима толико Бог помогне! МИЛУН: Гордољива ти ова ракија! ГИНА: А ни ми ти нећемо остати дужни! МИЛУН: И није ти се добро укртила!
ВАСИЛИЈЕ: Није ми пружио прилику ни да га питам! Једва сам и ствари извуко... А нећемо имати ни Симки да платимо кирију! ЈЕЛИСАВЕТА: Па не можемо се убити, ако немамо!
ВАСИЛИЈЕ: То сам и хтео да кажем. Зато би било најбоље да отпутујемо одмах. СИМКА: Нећемо правити питање око кирије! Преноћите, и не мислите на паре!
ДРУГА ГРАЂАНКА: Немој ти да ми кажеш да не знаш! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Од твог шешира ништа нећемо видети! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Нисмо у позоришту! ТОМАНИЈА: Није Домазет убијен у кући, него иза куће! Кад је клао јуне!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Марко се гади буђења и зоре, гробови ћуте, не зборе, у небо диже наш презрив осмех робља. Нећемо ни победу ни сјај. Да нам понуде рај, све звезде са неба скину.
И загрљај опет буде свет, као злато око свете главе, са тамјана мирисом суморним, нећемо знати који грех то беше, међу гресима што ко облаци плове, што нам та тела и душе даде дивне и нове.
Погледајте их у Чешкој. Није проблем у хрватском питању. Овдашња штампа, из разних узрока, мисли да та питања нећемо моћи решити. То мисли од најновијег доба. Треба им доказати противно.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Прво и прво, ми, данашња влада, хоћемо мирољубиву, побожну спољну политику, ми нећемо према непријатељима да будемо нељуди; а што они тако зверски поступају према нама, то ће им бог платити вечном муком и
Једни хоће вино и соду. — Нећемо, — вичу други — боле је пиво! — Ја из принципа не пијем пиво! — вели један из прве групе.
Има можда млађих и бољих. — Нема, нема! — дрекнуше његови бирачи. — Нећемо да чујемо за те старе заслуге! Колба су јахали још пре десет година — вичу из друге групе.
Колба су јахали још пре десет година — вичу из друге групе. — Сад се јављају млађе снаге, а за старе нећемо да знамо више — вичу из треће групе.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Седајте, седајте девојке и младе, па продужите. Немојте да ћутите, па да ме отерате, по овој помрчини, натраг. — Нећемо, вала, не бој се. Где је још било мутаво комишање!
— Давно сам ја, Мило, припевана и опевана. — Е, ал' ми нећемо за Гаја. — Припевајте је за Зука, вели њен Гајо. — Нека, нека, прво ћемо тебе за Сандулину Ђуку, одговори му Анђа и
подсећа их ч'а Марко гласно. — Па нисмо, Аго, заборавиле, али сад..... не знамо.... па како ћемо, муца Анђа. Ми саме нећемо док нам он не каже. — Па 'ајде, 'ајд', и мене, велим ја, јер видим да о мени говоре.
'Ајде, Анђо, почињи, име знаш. — Очију ти, немо' да ђаволиш, но кажи име. — Ја сам ви каз'о. — Е, ми нећемо да певамо то. Девојке, да почнемо каравиље! И отпочеше »каравиље миле мој.
Кад се праштао с нама, плакао је и љубио се са свима, као да је предвиђао да се више нећемо видети. Тако је и било. У XXИ ВЕКУ »Туш... ура може — не може родила мајка јунака... гаудеамуѕ... ситну Малену.
ја, ја... разумеш !... И њу ћу да доведем, кад ми се прохте, да знаш!... — Можеш... само онда ја и ово дете нећемо живети с тобом. — Ко?... Дете је моје, закон је на мојој страни, а ти можеш куд год хоћеш, куд хоћеш!...
— Нећемо више да штетимо своју рођену земљу, — чујем где говоре, — грехота је. Хоћемо све поштено да платимо...! Осврнем се дес
Винарски трговци журно ваде врањеве и чепове, а црвена течност куља у Саву. »Шта је то ?« — питам једнога. — »Нећемо више да трујемо рођену браћу. Просипамо овај отров...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Зар није Петровић ваш кандидат? ИВКОВИЋ: Он је био прошлога пута. Али сад... видећемо... можда нећемо њега. ЈЕВРЕМ: Хоћете новога? ИВКОВИЋ: А ви? ЈЕВРЕМ: Па, знате... ИВКОВИЋ: Опет Илића? ЈЕВРЕМ: Кажу: он је најбољи!
ДАНИЦА: Једва чекам да се ти избори сврше. Мене је чисто страх! ИВКОВИЋ: Па, ипак, нећемо се ми посвађати. Не бојте се! Ко победи тај ће после опростити своме противнику... Зар не? (Гледа у сат.
Не, нећемо... СВИ: Нећемо! СРЕТА (узврдао се, не зна шта ће: час трчи Јеврему И говори му, час грађанима и објашњава им нешто).
Не, нећемо... СВИ: Нећемо! СРЕТА (узврдао се, не зна шта ће: час трчи Јеврему И говори му, час грађанима и објашњава им нешто).
СПИРА: Не умеш, ти ћеш да збркаш. Морам и ја поћи с тобом да ти помогнем. СПИРИНИЦА: Таман, ако ти пођеш, онда јој нећемо ништа казати. СПИРА: Молим те, жено, ваљда толико умем...
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
»Хе, мој солдо«, веле сељаци, »нећемо тако! Нећеш да се жениш, а бријеш се двапут недељно, ама... то... некако...« даље не рекну ништа, само врте главом и
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ВЛАДИКА ГА ЧИТА. ЗАМИШЉЕН. ВОЈВОДА БАТРИЋ Каж', владико, што ти везир пише. Већ нећемо да се крије ништа, сви ако ће окрилатит Турци!
Благо томе кога срце служи и ко није сасма остарио, доста ће се посла нагледати! СЕРДАР ЈАНКО Издати се нећемо, ама треба да се утврдимо клетвом; здрави је посао.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
без данашњих мéна, Бољем животу што бар нечем води: Ако не часном миру оно рату, Ако не срећи, а оно слободи. Нећемо бити кужноме блату Састојци бедни ћивтинске средине Ниских видика а увела срца; Где нит’ се живи нити часно гине,
из руке буде пустило И радост наша свене, као цвет; Када се вече буде спустило На наших старих илузија свет, — Нећемо више ништа жалити, Јер свега ћемо бити давно сити; Јер ће нам вече, одмор и смрт бити Срећа коју ће суза залити.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади! Ама нећемо тако! Нећемо да свијет рече: ’гле јунака и јунаковића сердара Пеја Грубанова, како не може да се утјеши за синовима
Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади! Ама нећемо тако! Нећемо да свијет рече: ’гле јунака и јунаковића сердара Пеја Грубанова, како не може да се утјеши за синовима што јуначки
Ни ми га посад, у овој приповијеци друкчије звати нећемо. ИИ Те године, Божић послао бјеше обилно уздарје за дарове примљене од народа.
„Хоћемо ли се обрукати данас пред старијема?“ заподје Петар. „Нећемо, божа ти вјера!“ одговори Мишан жестоко. Да је овај то упитао, онај би први тако исто одговорио, јер истовјетно
„Грехота!... Па шта би?“ „Богме, сердар би одржао вјеру, али браственици се противе. Рекли су ми у очи: нећемо!... Ђевојка би, иако преко воље, послушала оца.“ „А тај Кићун, послао те к мени, што ли?“ „Не он, Господару...
Али најзад знаде га ђакон жацнути, те мој Цуца, сам заподје, ама чистац о томе. Нећемо одуговлачити казујући све што је он набројио, како ли је заоколио, из даљег, док је, тобож, доказао, да кад Стане не
Па кад нас Бог позове, нећемо ли се, послије толикијех јада и невоља, што претрпијесмо, нећемо ли се задовољити свијетом растати, кад оставимо тако
Па кад нас Бог позове, нећемо ли се, послије толикијех јада и невоља, што претрпијесмо, нећемо ли се задовољити свијетом растати, кад оставимо тако у кући?“ Е, то Јоку занесе. Одједном, ама једном, преобрази се.
Ама чујеш, Пејо, грехота је опет онога човјека варати, ако ћу му рећи онако као што ме научи. Грех...“ „Нећемо се гријешити, не!“ прекиде је он смијући се.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
3 Питао хоџа попа: — Може ли се икад десити да у један дан дође Бајрам и Божић? — Могло би али нећемо ја и ти. 4 Питали црногорскога попа, кад је дошао у Бањане: — Би ли нам, попе, служио шјутра летурђију, јер је наш
Оне им се молиле: „Немојте нас хватати, ми ћемо вам платити. — Нећемо вас пуштити, докле не пребројите: на коњу струњу, на пашчету руњу, на пијевцу перје, испод горе лишће; па ћемо вас
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ТАНАСКО: Само се џабе потресате и сецате! Оћемо ли кретати, или нећемо? МАНОЈЛО: Ајде, дижи се! Устај, кад говорим! Идемо! ПРОСЈАК: А куда идемо?
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Ништа друго, не бој се. Нећемо да прљамо руке. СТОЈНА (престрављена): Ох, а шта ће са мном бити? АРСА Бут. Ништа он неће знати.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
” То изрекавши, загрлимо се и пољубимо, задајући један другоме реч и веру да се нећемо никад растати. Ко би при свем овом не помислио да ово бог овако не намешта?
пак изиђе из града, почем ми каже гди ће ме чекати, а ја пођем у мајсторов конак, да кажем слушкињи да ми двојица нећемо бити тај дан с други момци при ручку. Ово смо овако били одредили за заметнути трагове.
При нашем растанку, ови ми разговор учини: „Мој синко, чини ми се да се нећемо више у животу видити; ја знам да ћеш ти куд либо за науком поћи.
” Види он да сам се ја препао и тихим рече нам речма: „Та не бојте се, људи, нећемо ми вас силом, поунијатити. Останите, барем, те ручајте с нами, пак онда идите збогом куд [х]оћете.
манастирић Светога Николе; десет калуђера мо|гли би у њему лепо живити, а нејмамо него цигло једнога, јер ми Албанези нећемо да се калуђеримо. Ту ћемо вас држати, ако хоћете, три месеца или три године, да ни паре не потрошите.
„Не бојмо се, господине“, речем му, „ја моју главу полажем да се нећемо утопити.” Заклиње ме да му кажем како ја то знам.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Па дај да пију! — Вала! вала! Кушмељ узе бардак испред дјеце, па крену пут бачве, али га Ркалина устави. — Нећемо да мишаш с тим комињаком! А-ја! — Нама комињака и код куће притиче! — викну Чагљина. — Не, не! — заграјаше сви.
А велиш да сам ја крив! Право велиш! Крив сам, те доста, што сам те држâ за друга!... — Нећемо тако! — умијеша се Бујас — него ћемо да будемо прави другови.
Па јето нема ни сплате ни бродова... — Па ајдемо да штогод појидемо. Нећемо, зар, да сад још цркавамо од глади — рече Брне и оде први.
Е, већ замишљам шта ће бити. — Е, баш ћу тако учинити! — Али се нећемо растати докле ми не обећаш, докле ми не задаш поштену ријеч да ћеш ми доћи у госте кад узможеш.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Коњи стресају ознојене вратове, танко звецкају узенгије, туно лупају празна седла. — Нећемо кући. Теби је пут слободан, иди чувај границу и не мешај се у народне послове! — Аћим показа штапом на пут.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Измеримо ли катету било каквом мером, па добијемо за резултат цео број или неправи разломак, нећемо том мером никад моћи хипотенузу тако измерити да добијемо опет какав цео број или разломак.
сва небеска тела, не само она која најсилнијим астрономским догледима назиремо у дубини васионе, већ и она која нећемо никада моћи сагледати, но која нам одају своје присуство својом гравитацијом на друга, видљива, небеска тела.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Рођак. — Господина Николу — рече носач подижући ствари и сумњиво вртећи главом — мучно да ћемо наћи код куће. Нећемо га тамо наћи. — Како? зашто? — Не иде он тако рано кући, господине. Његова кућа је „Лаф“. — Шта кажеш?
седи! Дошао си код побратима; какав ти је, такав ти је! А после ћемо, је л' те господо, да му покажемо знаменитости? Нећемо се постидети, побратиме. И овде нешто има од цивилизације. А кад видиш Словенкињу? Па се одвратно насмеја.
тако, долазе нам писма, велика, намерно дрхтећа слова, као писана сасвим изнемоглом руком, прети нам увек: нестаће га, нећемо га затећи, ту је, готов је, вели.
А догодине ићи ћемо сви троје, и сваке године, и нећемо никад пропустити да видимо твоју Францускињу, и више неће нико мислити да смо брат и сестра, и бићемо све срећнији, је
'Ајде, каже, молим те, послушај ме бар једном у животу, не виђа се ово свакога дана. Ја и ти нећемо ово доживети. Па сâм кажи: кад би ми још могли да идемо, рецимо на пример, до Златнога Прага или до Варшаве?
На тај се начин човек мири са смрћу. Извадим из кубуре мој револвер и узмем га у руку. Нећемо, мислим се, бити убијени као пашчад. Идемо даље и ћутимо. Несумњиво је да нас, Арнаути свакога тренутка могу убити.
додуше, и како-тако, до оне крваве „Ђурђевке“ коју смо ђускали пуних седам година, али нека се наши читаоци не боје: нећемо се ми на њој нимало задржавати.
) Јер нећемо ми да вређамо наше у томе толико осетљиве читаоце, и кад знамо добро: колико се они оправдано гаде и гнушају свих оних
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Дошли смо да изнесемо овај други кревет. Тако, сад можете бити мирни; никог вам нећемо увалити у собу. Болничари су пограбили кревет и изнијели га. За њим је остала празнина.
Али у њима заиста нећемо наћи оно што нас заокупља и мучи. Њихов анимални витализам није за наше зубе, њихов оптимизам за нас је понешто
То је за сусједа. Осим тога, број 7 је сретан број. Боже мој, нећемо то схватити тако да нам број 7 просто зајемчава бесмртност! То не.
Кад сам дошао, ауто је већ чекао спреман пред вратима. — Зар нећемо пјешице? — Не, одвест ћемо се колима. — Колима, велиш? — Теби је, изгледа, нешто смијешна та ријеч „кола”? — Тако .
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— А сад полазите, и нек вам је добра срећа! Ђурица се трже, као из дуга сна. — Шта, зар нећемо сутра ? — запита чудећи се. — Сутра, ја како. Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде.
»Шта ми оно рече ?... Боље да се вратим кући! Их, срамоте!... А још харамбаша, хајдук!... Е, нећемо више тако. Мора се радити како ваља, или никако... А шта ли ће рећи Вујо ?... Ко му сме на очи изићи!...
Он постаде опет онај стари, одважни младић, који срља у опасност без размишљања... »Хе, одсад нећемо као јутрос, зацело нећемо« — помисли он и задовољно се осмехну....
»Хе, одсад нећемо као јутрос, зацело нећемо« — помисли он и задовољно се осмехну.... Тако дође до изворца, који је ископан у самом кориту речном, те са њега сви
— Хајде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — рече му она. — Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. — Знам, али ако намораш кога?
— А ја... сеткаримо помало, ет’ ... — Продајте нам два пурењака. — Нисмо их, вала, ни ми куповали, па их нећемо ни продавати, но узмите па једите — одговори стражар и даде им по један печен кукуруз.
пљус по челу, па узми још сто двеста дуката уцене за моју главу !.. Е нећемо тако !« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако.
нисте ни ви седели скрштених руку. Ту је пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... — Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
сада да ја продам башчицу па да купим коња, ти, бој се, нећеш хтјети добро коња чувати, па ће га вук изјести, те тако нећемо имати ни башче ни коња.
— Зло и наопако, — одговори он — никад се више нећемо моћи нашој кући повратити! — Па мажемо се ми и овдје овако тајно састајати и лијепо живљети. Тако је и било.
Онда га див позове дај се порву, а старац рече: — Хм, то је за ме ништа, нећемо се рвати, него да узмемо по један камен, ла га стиснемо у руци и из њега воду исциједимо.
То добро упамти и тога се чувај. Више се нећемо видјети. Збогом. Ижљубише се, опростише, и свако оде на своју страну.
Кад унутра, али столови намјештени, тањири накладени, само да се једе. Али рече Оштар Дан: „Нећемо“, и отиду у другу собу, и тамо све постављено: само па једи. Сад спреме коње, па сједну вечерати.
Сад царев син пита: — Шта ћемо? Све смо некако прешли, ма ту нећемо. Оштар Дан ништа не вели, већ се огледа и нађе лијеску и у њој три младице; сад укрши све три, једном прекрсти преко
Таман он насред, поља, а акшам. Слуга ухвати првога коња за улар, а везировић ће му: — Нећемо овдје ноћивати, но проћерај мало, — тако ми је отац наредио. — Не брини се ништа, господару! — рече слуга.
Она два старија хоће, а Грбо им не да, него рече оној жени: — Ми нећемо иксанскога меса, него од хајвана; ако имаш, дај нам. По томе их уведе у другу собу, гдје је била говедина.
Краљ рече да им више неће дат него као и прије. Грбо одговори: — Нећемо. — Ни ја, — рече краљ. Потом Грбо рече: — Дај нам плати, да идемо. — Дођите сјутра, — рече краљ — па ћу вам платит.
Пошто им отац умре, рече неправедни праведноме: — Хајде од мене, нећемо више заједно живљети, и ево ти триста цекина и један коњ, то ти је дно од свега што нам је од оца остало, више ти нема
Медвјед оде у село, украде једну кошницу меда и донесе ју лисици. Лисица му рече: — Ми нећемо овога меда сада јести, него је боље да га за сјутра оставимо. Медвјед на то пристане, те легоше и заспаше.
— Ма шта мислите, бони, да је таки зец по пару — двије? — Ама нећемо се цијенкат, теке да тргујемо. Бели се орачи намолише хоџи и он им за велике паре продаде зечину.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И док руке срећне станују у коси, И док глава сања уз лице и груд, Ми нећемо чути ветар што све носи. Тако ћемо проћи овај живот худ.
И погледом каткад, као цвет у роси, Гледаћемо сутон што осваја свуд. СЕДМА ПЕСМА Прошли су априли. И ми нисмо више И нећемо бити оно што смо били. Све тише и тише Подносимо дане, Овај видик сунца и магле и кипте.
И док руке срећне станују у коси, И док глава сања уз лице и груд, Ми нећемо чути ветар што све коси. Тако ћемо проћи овај живот худ И погледом каткад као цвет у роси Гледати у сутон што осваја
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Али, ми се нећемо зауставити на томе. Сигурно да ћемо производити такве теледириговане апарате који ће бити у стању да се понашају као
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
се ранијих очевих речи у вези читаве ситуације, нисам се устручавао да у име свих присутних ђака узвикнем: ”Никада нећемо служити војску цара Фрање Јосифа!” На то моји другови одговорише са ”Живео кнез Србије!
Ћипико, Иво - Приповетке
— Људи божји, — вели им благо, — ја сам ваш пастир, а овако нећемо ништа учинити, но изаберите два човјека нека дођу к мени, па ћемо се лијепо поразговарати, да се нађе свему разлога.
—Биће како ви говорите, — прекиде пароха изненада Жижица, — ма ми нећемо пустити нашега старога свеца. — И, уозбиљивши се, смишљено надода: Да би' ја и хтија, неће мали пук!...
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Твој те је отац нама дао, ми те нећемо узети силом“. Она не даје ни прсте ни руку док јој отац мало љутито не рекне: „Ајде, ајде, дај руку.
При томе је нећемо толико посматрати с лица колико с наличја, такорећи – с обрнуте стране. Они, наиме, доста дуго – и у деветнаестом и у
Зато и ми, у часу кад се песникови земни остаци напокон враћају у завичајно Требиње, нећемо говорити о његовом животу, него о његовом делу. Углавном о поезији.
И ма шта рекли о снази или лепоти девојачкој, смисаоно богатство овога сликовитог поређења нећемо достићи, јер оно у начелу – и у томе је његова лепота – не пречи да доведемо у везу многе особине моста и девојке.
“83 Ако после ових надахнутих Мишићевих реченица наведемо, на пример, Попину песму „Звезде падалице“, нећемо моћи да се отмемо утиску како управо њене слике и њена музикалност припадају тој „све чистијој“ и „све зрачнијој“
Губљење Косова за мене је лична колико и национална катастрофа. Изгубили смо културно тло под ногама, и више нећемо бити оно што смо некада били.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Једва сам скупила да ми се нађе не дај, боже!... ЖИВКА: Боже, тетка-Савка, ти па као да ти ми то нећемо вратити. Платићемо ти поштено и интерес, а за три месеца имаш своје паре.
Откад ја говорим мојој Христини: хајдемо до Живке, ред је да јој честитамо, ко ће ако нећемо ми, фамилија? А она мени: „Немој, бога ти, мама, годину дана нисмо јој праг прешли, па сад ће рећи потрчали смо што је
али кажем ја њој:” „Па нека, нека каже свет да смо сад потрчали зато што је министарка, па ко ће да потрчи ако нећемо ми који смо јој род рођени!” ЖИВКА: А ти, теча-Панто, нисам те давно видела, како, како си ти?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Колебање, опет, нећемо довољно разумети ако га посматрамо само на занатској или, ако хоћете, техничкој равни. Јер је код Станковића било
са прозном реченицом, налаже на говорни низ гушћу и, већ по природи ствари, строжу мрежу накнадних пресецања. Нећемо, према томе, погрешити - или бар нећемо одвећ погрешити - кад кажемо да је Црњански исти тип реченице положио у
Нећемо, према томе, погрешити - или бар нећемо одвећ погрешити - кад кажемо да је Црњански исти тип реченице положио у основицу и свога стиха и своје прозе.
Постоје, међутим, и другачији случајеви „преметања речи”, о којима нећемо успети да говоримо. Њих једноставно подразумевамо.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
“ Окрећем се около и гоним коња насумице, а он осећа пут за брда и отимље ми се да пође брже. — А зар нећемо свратити код проте? – проговори ми најзад ћутљиви пратилац. — Ено његове куће! — Којега проте, побогу?
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Бранећ’ што нам српска мајка Ставила у груди, Да нећемо и све бранит’ За чим теже људи. Ово морам одбит’ силно, Тако ми олтара, И од себе и од својих Давнашњих другара.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
да видите оне који су дали вечној ноћи дан својих очију они држе земљу на леђима и непокретне никада их стићи нећемо о никада никада се неће изједначити време наше смрти и њихове вечито бићемо раздвојени и мртви поѕт ѕцріптум Црвене
време наше смрти и њихове вечито бићемо раздвојени и мртви поѕт ѕцріптум Црвене птице пиће нам с усана видети их нећемо вриштаће траве у облацима кржљавим чути нећемо ИИИ Крв откуцава кораке и смрт и једне вечери после живота крв
и мртви поѕт ѕцріптум Црвене птице пиће нам с усана видети их нећемо вриштаће траве у облацима кржљавим чути нећемо ИИИ Крв откуцава кораке и смрт и једне вечери после живота крв престане да буде птица постане змија у трави па свуноћ
Петровић, Растко - АФРИКА
Гледам тај скромни раскош о коме је сањао Бодлер или Дела Кроа. Не чуде се да их нећемо. да миришу „на воће“ и зато се парфимишу амбром.
У селу Феркасандугу, које је велико и налази се на раскрсници стаза, двор је великог крала Урукуме. У овом селу се нећемо задржавати, али ја ипак идем ма само за тренутак између станишта у правцу дворова.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Треба ли ратовати или не? говорили смо ми, о томе се може разно судити. Али једно је јасно: ми нећемо да несвесно будемо увучени у рат. Треба знати тежину и замашај појединих поступака. Треба знати куда што води.
Чисто и јасно: ми нећемо да нас Ристићева влада несвесно увуче у тај рат; већ, ако је тај корак потребан, хоћемо да га учинимо са пуном свешћу.
Обистине ли се тада Алексина казивања, онда... онда — блажена сени Митина, ти ћеш бити богато покајана и освећена. Нећемо се цењкати — крупан ће бити курбан што ћу ти га принети... Комаров уђе у собу. — Но, Т........., шта ви ту радите?
А и нашто тај разговор? Ноуѕ ѕоммеѕ леѕ барбареѕ, као што веле Французи — ми се нећемо разумети. Ваше превасходство одрасло је под сасвим другим утисцима, а ја под сасвим другим.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
На једном крају усана капетана Стојановића јави се једва приметан, ироничан осмех: — Сасвим, сасвим, вас нећемо водити. Ви ћете из рова руководити баражном ватром артиљерије када се ми будемо повлачили.
Ми, грешници, изгибосмо овде да бисмо их ослободили. А оне, како су ћуркасте, могу још и да помисле како ми намерно нећемо да се вратимо...
— Други пут нећемо се издвајати. Бићемо увек са њима. — Она је застала, Хтела је нешто рећи, али ја сам је дохватио под руку. — Хајдемо!
Ништа друго нисам видео... Ви ми ни на памет нисте падали. У ономе заносу изгледало ми је да се нас двоје нећемо више никада растати, и да је пред нама насмејана вечност.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
С Влахом до ро зделе, а од ро, њом у главу — нећемо ми нигда на лепе с њима изаћи. Ми католици морамо се сложити, ту истину ја ћутим веле у серцу моме.
Слога ће нас узвисити, Прву славу повратити. Од дремања сви устајте, Сложно српске руке дајте, Војевати ми нећемо. Већ Матици да идемо. Њу нам треба помагати, На њен олтар жертву дати. Да нам сине сјајно сунце И озари српско лице!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Не, Ђурашко, — никад нећемо Лукавој ћерци дужда млетачког За подножије гадно служити. БОГДАН: Нећемо никад себе продати — Ни своју скупу крв.
Не, Ђурашко, — никад нећемо Лукавој ћерци дужда млетачког За подножије гадно служити. БОГДАН: Нећемо никад себе продати — Ни своју скупу крв. БОШКО: Па ни за штампару. БОГДАН: Ни за лепоту Те набељене Светлости!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
)... Ето га управ међу краке! Чувај се, господине! Јој, јадан ти сам, ако ти што буде, никад Ти госпоји ни ја ни ти нећемо смјети изићи пред очи! (Једва га ухватише и свезаше.) Писарчић (сав блијед): Што си га пустио, магарче?
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Седи. Сад ћу ја. — Па баш добро — дочека она. — И раније да идемо тамо; знаш, немају богзна кога. Па ако ми нећемо, као прве комшије, онда ко ће? — Добро, нане! А јесу узимали штогод од нас? — Јесу! Дала сам им.
Ћипико, Иво - Пауци
Вадићемо паре из блага и из земље ... Садићемо више дувана ..... угојићемо двоје—троје крмади... —Нећемо бити ни крмета за кућу, —прекиде Раде. —И не треба нам... — омрсићемо се овновином! — завеза стари.
Та ти спаваш у цркви! — шалио се дон Фране. — Ма ето, рећ' ћу ти, нека знаш: имаћемо се и ми у селу подичити; нећемо ни ми бити најзадњи... Доћи ће за неколико дана....
Платиће вам се наднина на разлог дана.. — Нека остану! — јави се трговац. — Фала вам! — окрете се жена. — Ваља нећемо сами себи гроб копат'... А ето вам све, кад нас је већ закон пустио у ваше руке! Друштво се разилажаше.
— А оно двоје старих? — измаче се Иву. — Остаће... Ако нам бог провиди, нећемо их запустит'. — Па никад већ амо! — истргну се Иву из душе. — Ко зна!
— рече с увјерењем стари. Код крчме на путу уставише се. — Да попијемо по чашицу ракије! — понуди стари Анте. — Нећемо ми, — јави се старији Стипин син за се и за брата. — Дану ви! — Хоћу ја, хоћу!
— Ала, дигните три прста! — наређује судан. — Ми се нећемо клети! — рече старији одлучно. — Нећемо за живу главу! — А нећете?!
— Ала, дигните три прста! — наређује судан. — Ми се нећемо клети! — рече старији одлучно. — Нећемо за живу главу! — А нећете?! — опази господин с наочарима, и једнако их нападно гледа.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Прошаптала је: „Зар и ми нећемо скоро“. То младо уздрхтало тело које се уз мене припијало, то влажно лице које ми је квасило кожу на грудима кроз
Клипан што базди на коњски зној? Лудовина добра само кад има шта да се млати, но у миру непотребан и сувишан. Али нећемо ваљда, господине, господине челниче, господине победниче над Брзаном, падати у очај. Примићемо и тај изазов.
Не помињући Доротеја, показаћу нашу добру вољу да сукоб изгладимо. То ће бити знак да ми нећемо дизати грају око свега тога. Нека га само пусте и ствар се може окончати без раздора и свађа.
Не, рекоше док се Никанор не врати, ништа ми нећемо предузимати. Матија Доротеју и мени нико не прилази. Избегавају нас као да смо шугаве овце.
врућина му је у њима и ја га зато намерно остављам да се мало зноји, правећи се да се колебам око одлуке хоћемо ли или нећемо на Сабориште.
израста коњ, алат, мало превелике задњице и претанког врата, но ми знамо да Матија управо црта парипа, верујемо му, нећемо да се мајемо око ситница и да са својим пакосним упадицима отежавамо рађање тога живинчета.
Таман посла. Све је овде јасно. Јахач и његов коњ су тамни, а аждаја је бела. Е нећемо, Прохоре, да се жестимо. Оставићемо слику да стоји онаква каква је, ма колико нам вређала очи онако поремећена,
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
За овако такво путовање можете се, по Вашем укусу, оденути и окитити. Путујући и посматрајући, нећемо изгубити сами себе у бесконачности, ни наше личне жеље, радости и туге пренебрегнути.
чврстим корама, који више не сјају својим властитим светлом и које, због њихова огромног отстојања од нас, не можемо и нећемо ваљда никада видети, иако их њихова сунца обасјавају.
Ми, драга пријатељице, нећемо сачекати његову рекламацију, да нам слика ситних људских особина не поквари велики утисак под којим стојимо: на овој
Ваљда знаш да патент не траје дуже од петнаест година. А, за петнаест година нећемо још полетети по васиони.“ У том питању се сложисмо, променисмо тему нашег разговора и локал.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
дакле, да би ви, живи, што више поживели... СВИ (упадају): Хоћемо, дедо! Како да нећемо да живимо. Само ти нам кажи, поучи...
СВИ (одобровољени Мироновом разнеженошћу): Хоћемо, дедо, хоћемо. Како да нећемо да живимо? ХАЏИ РИСТА (од радости умало га не пољуби у руку): Хвала, дедо! Тако нам говори.
Тако нам говори. Тако хоћемо да видимо да си и ти међ нама одобровољен. — Тако! Хоћемо да живимо, како нећемо да живимо? Ево ја, стар сам, па колико пута добро, слатко једем, па и пијем.
Одведоше Сароша у Куманово. ХАЏИ РИСТА Бре, бре! Сада ће наша срамота по Куманову, Скопљу, Велесу. Нећемо смети ни по трговину, ни по својим родовима и фамилијама ићи. ТАШАНА (разрогачено, пренеражено): Побегао, оставио ме!
ПАРАПУТА (кад види све у соби, почне да узмиче): Жиж, жиж, изгорећете Парапуту! СВИ Нећемо, нећемо, Парапута. ПАРАПУТА А једете ли земљу? Сви сте земља. МИРОН (прилазећи Парапути): Не бој се, ја сам ту.
ПАРАПУТА (кад види све у соби, почне да узмиче): Жиж, жиж, изгорећете Парапуту! СВИ Нећемо, нећемо, Парапута. ПАРАПУТА А једете ли земљу? Сви сте земља. МИРОН (прилазећи Парапути): Не бој се, ја сам ту.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Што се тиче имања, ако ћеш мене послушати, а знам да 'оћеш, ништа нећемо куповати. Ништа! Ни сад, ни после. Добро ће бити ако сачувамо што имамо.
Вели: „Сви ми, и све простране сермије, стаћемо без гурања на ово мало наше паланачко гробље”... Јȁ... Ништа нећемо куповати, Тодоре; а ако умеднемо сачувати, нећемо бити сироти ми, ни ико наш, па ни Јулица.
Јȁ... Ништа нећемо куповати, Тодоре; а ако умеднемо сачувати, нећемо бити сироти ми, ни ико наш, па ни Јулица. Веруј мени, која сам ти из теготиње дошла, није сиромах онај који нема, него
Што је далеко, то је Божја брига, велим ја. Нас две, маторе жене, нећемо више бити живе кад дође до онога што је далеко.
Ја имам, верујте озбиљних тешкоћа у суду. „Настао је Божји суд, и нећемо да се покоравамо господин Јоксиму, кажу ми прави и криви.” Са увиђајем је пошао и господин Јоксим.
Питате да ли ко обилази те гробове? Обилазим их само ја. Право рећи: шљива роди сваке године као луда, и, ако нећемо ми, други ће, дођемо сви из куће да шљиву оберемо. Шта ћете. Жив човек је жив човек. — Како?
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
каквог је стаса, оће ли се моћи оженити и проче; то ми напред знати морамо ако мислите да трчимо за њим, иначе ми нећемо зеца у шуми.
То је лепо, врло лепо од волшебнице, али ми јој ни најмање нећемо благодарити на тој њеној послуги, будући нам је отела витеза и со тим нам прети повест прекратити.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
преко цвикера по свима – дебата се овако произвољним разговорима може наставити у бесконачност и ми на тај начин нећемо доћи ни до каквог закључка. Мислим да је боље ако будем сваком редом давао реч. – Тако је! – прихвати збор.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ми смо на прагу наше отаџбине. Ако нас ви напустите, нећемо ићи ни корака дале, већ ћемо се вратити својим кућама. А ако останете са нама, ићи ћемо докле нам ви наредите.
Уза степенице је ишао неко. Чуо се звекет мамуза. — Господине потпоручниче, јавља командант да нећемо остати овде, већ идемо право за Пећ. И не гледајући више Арнаутина, изиђосмо на пут, да сачекамо команданта.
Однекуд из даљине допреше узвици: „Живео, живео, живео!“ Строј као да се ускомеша. Командант викну: — Не! Нећемо се предавати, нити ћемо глупо гинути. — Онда настави без предаха.
Однекуд сину сунце. Као мајчин осмех. Али се убрзо изгуби међу облаке... Сада је четири часа. Ваљда нећемо још дуго. Мој посилни брекће иза мојих леђа, те сјахах, да узјаше он. На нега је ред.
— Ех, то није исто. Коњи би нам заиста полипсали. Али ако поп Момчило не прелије гроб онога војника, ми нећемо због тога помрети, нити би од те његове шетње били сити — брани Протић свештеника.
— Ситуација је очајна. Бугари су узели прву линију ровова. Браним се на последњој. Ако и овде попустим, До Солуна се нећемо зауставити. — Упутићу ти одмах један вод.
Командиру приђе Танасије носећи под мишком јагње. — Господине капетане, хоћемо ли да поставимо телефон? — Нећемо. Командоваћу из батерије — говорио је гледајући у карту. Али наједном се обрати Таси: — Шта ти је то?
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Погледај! — Нисам ћорава! — љутну се друга вештица. — Тамо и гледам! — гневно је мешала чорбу. — Не зановетај. Нећемо ноћас дремнути ни часка! »Нећу ни ја!« помисли Варалица. А и како би?
Иза широког пола тамнеле су се крошње дрвећа. — Ако уђе у шуму — нећемо је више видети! — рече неко. Руља гонилаца се заустави. Високо горе, у ваздуху, заустави се и метла.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ На жалост, ми не знамо, и по свој прилици нећемо никад сазнати, ни то какве су изгледале епске песме које су се певале у доба пропадања старе државе, у XИВ и XВ веку,
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Читаву ћемо чету створити овдје у Прокину гају. Јованче се замисли. — Е, нећемо примати све бјегунце из школе, само оне најсигурније, оне који неће ником одати гдје нам се налази чета.
Галама одмах престаде. — Нешто се спрема — прошапута Стриц. — Дјечаци! — поче Јованче. — Ми се морамо заклети да нећемо ником казати гдје се налази наш логор, да један другог нећемо издати и да ћемо један другог свуда бранити и помагати.
— Дјечаци! — поче Јованче. — Ми се морамо заклети да нећемо ником казати гдје се налази наш логор, да један другог нећемо издати и да ћемо један другог свуда бранити и помагати. Тако су радиле све хајдучке чете и дружине.
— А што да кријеш? — зачуди се Јованче. — Зар осталим дјечацима нећемо казати за ову пећину? — Боље је да не говоримо — предложи Мачак.
— Јест, па ми се онда сви смију. — Хајде, бојс (момче) силази одозго, нећемо се више ругати — зовну Ник Ћулибрк. Луњу некако вратише натраг.
— Ехеј, а кад је они нађу, па погледају горе и виде нас! — досјети се Ђоко Потрк. — А ми нећемо да сиђемо, па им је опет џабе! — заинати се Стриц. — Они могу посјећи букву! — препаде се Николица.
Хајде, покажите се и сада кад је туђин земљу поклопио, кад главе људима скида. Нећете се ваљда данас уплашити. — Нећемо! — дочека дјечак озбиљно и одлучно, већ унапријед загријан важним и опасним послом који га чека.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ако се од малих грехова ушчувамо, то у велике грехове никад нећемо упасти. Лудим за хвалу, мудрим за шегу... Без мере ништа не ваља чинити. Изнемогне, ка брз ждребац...
ми ли, к небесним сабором и горњим певачем, што око самога небеснога несвиђена цара и бога састало се поју славећи га, нећемо се брже стицати сви уједно да послушамо оне чудне за дивоту глаткоизносне лепе англеске гласове?
ако је он и врло мудар, ал' и ми до краја нисмо луди и понешто знамо беседити и за себе одговор дати, да се нећемо застидити.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Кад беомо деца, ники нас, ни татко ни мајка ни, не питâ: ’оћемо ли ели нећемо; а саг, кад сами стадомо „татко“ и „мајка“, — саг нас па не питују наша деца!...