Употреба речи нећу у књижевним делима


Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ја сам га преживео... И сада могу, као овај несрећник са раширеним рукама, рећи: „Нема га! Не! И никад га више видети нећу!“ — Ево, па читај! И он ми пружи својом сувом руком лист беле хартије.

Сирота деца!... Ја не могу гледати да се пород мога брата и сустрадалника од немила до недрага потуца. И ја мислим да нећу према вама грешити ако их к себи примим — бар докле им старији брат не поодрасте да може своју сироту мајку и сестру

„Не могу, Алекса, ја не могу!“ Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ Рече и оде... Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...

Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ После се диже и одреши врећу.

Онде је и остао, сиромах! А какав беше! Хе, мој брате, ја ти онакога већ нећу за живота узјахати!... На вашару сам штетовао на кожицама, код куће, опет, застанем жену где се разболела; зло, да не

Ја сам ћутао. — Што ми не одговорите? — питаше ме пензионер мало храпавијим гласом. — Зато што нећу! — Е, ту смо сад, ха, ха, ха! Знате, господо, а нећете ми веровати, а, ево сâм се одао!...

Може бити, госпо, да бисте ви волели да знате и име и колевку моје обожаване љубавнице? Ја вам њезино име нећу крити. А зар бих и могао?

Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!... Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу... Хе, хе! Зна Никола Белић шта ради!...

— Ал’ нека, чедо моје! Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. — А како може мој отац без мене живети?...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Онда се лав врати к зецу, ал' нађе место чисто. Почне лизати усне и махати главом: „Ето ти моје памети, хоћу јелена, нећу зеца!

лаву”, — одговори миш с л умилним гласом, — „весма сам сагрешио, признајем и исповедам, но молим те да ми опростиш; нећу више то учинити, ово ће ми бити први и последњи пед. А и расуди, молим те, каква би слава лаву била да утуче миша?

Ни дрвета не може човек наћи на ком би се лепо и љуцки могао обесити!” Јошт једну, пак нећу више. Један старац све би говорио да би оном добро платио ко би му казао како може умрети.

Домаћи јарац узме га терати, претећи му с рогови. „Бре мируј, добап јарче,“ вели му бик — „док само лав прође, нећу ти ја појате изести!” Али ко ће маниту памет дати! Све се залеће, кад страг кад с ребарке. Прође лав и удаљи се.

89 Лонац и тенџера Лонац се уклањаше испред тенџере, а ова му рече: „ШТо ме се бојиш? Хе удри ти на ме, ја на те нећу.” „Та мени је то свеједно”, — одговори лонац — „та ја на те ударио, та ти на мене.

Како ћеш ми бушити чело, бушиле ти вране очи! Иди без трага, начаст ти рогови, носи их сам, ја их нећу! Хе, ја луд, и трипут луд! Није ми жао љуте бољетице што сам претрпио, него што сад морам без ушију ходити!

Та богу се молим, нећу се теби молити!” Ово придодајем овде, ибо ова би често бивала фаворит преповетка мојега благонаравнога Т е о д о р а

„Не бојим се ја, — одговори лав — што је год мишева, али ја нећу нипошто да се тај обичај уводи: кад ја спавам да се они мени преко шије утркивају; нека трче куд су и пре тога; широко

'Оћемо ли записати парусију? К.: Ја нећу ништа писати, него што будем мо|гао даћу и без писања. С.: А шта ћеш дати? К.: Даћу ти један цекин. С.

Запита га Монтезума: „Иду ли Шпањоли у тај рај кога толико хвалиш?” Каже онај да иду. „Дакле, ја тамо нећу” — отвешта неправедно осуђени.

Зар 'оћеш да сам гора од змије?” „Кад ти се не допада, да ти дам зле зубе и нокте као у лава.” „И то је зло, нећу. Дај ми што друго.” — „А 'оћеш ли дакле величину бика и страшне рогове, да те се свак боји?

” „И то је зло, нећу. Дај ми што друго.” — „А 'оћеш ли дакле величину бика и страшне рогове, да те се свак боји?” — „Нећу ни то, ја не желим да ме се ко страши.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ПОГЛЕД КРОЗ ТРИ ПРОЗОРА И рат, и смрт, све ћу заборавити! Али никад нећу заборавити дан кад су дошли ослободиоци! Ослободиоци су нам донели слободу! А сва три бурета слане рибе су однели!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

од нас пет кога првог нађу, зову га, те чита молитву или крсти и проче; и сваки попа неће рећи: „Није то моја нурија, нећу да те венчам, или молитву читам” — него сваки сврши за што се позове, па што заслужи даде ономе чија је нурија.

Мој отац рекне Михаљевићу: „Ја овде остати нећу, ја ћу да идем на моју очевину, где сам се родно.” Михаљевић, који је мога оца пазио и уважавао, рекне: „А зашто,

гинути, то подносити даље нећемо, но ти гледај кога ћеш поставити кнезом ваљевске нахије, а ја више ни у чаршију отићи нећу, а то ли ћу кнезовати; него ћу из цареве земље бегати са животом у Немачку” и прочаја.

̓ а он ми присече реч: ,Ја знам шта ви тражите, ви хоћете да ударим порезу по хатишерифу царском; то и ја хоћу, ја нећу једну аспру више него што се у ферману пише.

моје војске умалити, а само царски град чувати, и онда баш по хатишерифу царском ниједну аспру више од вас узимати нећу, него онолико, колико хатишериф гласи; а ето вас и ваши̓ ага и субаша, па како вам Бог даде!

„Чујеш, Јаконе, твој ме брат Алекса у Београду из цркве предавао, а ти сад овде, одсад где чујем да има ваш сој, нећу на ту кавгу ићи”.) Ја сам свуда по граду ишао с буљубашама мога оца; ишао сам с оцем и везиру.

Кад мој отац дође кући, сазове кметове, и каже им: „Браћо, метите другога кнеза, ја више нећу; видите сами да су Турци наумили мене убити.

А знај добро: ако ја од ћабе дођем жив, тебе нећу жива наћи; а ако и не дођем, они ће тебе посећи”. — Мој отац каже: „А куд, бег?

Да овај прота рекне: Ђорђе, једи месо у петак и среду, — ја ћу јести, а камоли нећу Турке тући”. (То вам само напомињем да видите, колике су онда Срби постове уважавали.

) Дамјан једнако салетио: „Хајде!” — Ја му кажем да без војске нећу ићи. — „Хајде — вели — војске има доста за ове Турке, само старешине нема.

— Кажем ја, да је све онако као што он говори „и ја њега добро познајем, али без вашег договора нећу да се кажем”. — „Кажи се, веле они, кажи.

празна била (момака пушке у многи̓ празне биле), и ниједан фишек; а у многих по један фишек у пушци, који говорише: ,Нећу пуцати, док к њему не дођем и убити узмогнем (узмогу и узнам) сигурно̓.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Моје... моје ја хоћу! Нећу ја ником ни оволико зајести! — виче газда Рака и показује црно за ноктом. — Нека, нека, газда-Рако!...

Али нека! Вера и бог, гледаћу да и ја теби зајам вратим у чем било — заиста! — Нећу да чујем! То је по атеру! То није право осечено! — удари у вику газда Рака. — Ако ти није право, а ти апелирај!

— Е, је ли ти стало срце на меру, газда-Рако? — упита га Сима заједљиво. — Ја, брате, ничије нећу, а своје. не дам... Што си пуштао стоку у штету? — Нека, нека, газда-Рако!... Платићеш ти то мени!

— О те још како, господине! Ова луда светина... шта ти она зна? Права марва! — Само, Ђуко, паметно!... Нећу ником да си словца проглавио. Ја нећу да ми се рекне да узимам мит...

Ова луда светина... шта ти она зна? Права марва! — Само, Ђуко, паметно!... Нећу ником да си словца проглавио. Ја нећу да ми се рекне да узимам мит... Видиш и сам, ако им узмеш јабуку из руке, дигну на те вику, као на белу врану...

што га лане отераше чак тамо негде око Мироча у Влахе, за казну што је децу развраћао и говорио нешто ружно о власти. Нећу помињати ни самог домаћина што се, чим је изучио оно мало основне школе, одметнуо од ода и пустио се у пискарање по

и мучећи се« стече неку пару за својих десет година, па сад, хвала богу, има чиме дочекати своје знанце и пријатеље. Нећу помињати ни поп-Перу, оног што у највећем трку на коњу може да носи пуну оканицу вина на глави а да не упусти, и што

Видим ја, па ми би за зло што записује; ваљда га ја нећу преварити. Кад је тако, станем и ја бележити на глави шећера; кад се год прода, повучем по једну белегу плајвазом.

— поче Видак још с вратница, као токорсе у шали. — Што си се развикао толико? — Како нећу, брате! — окрете. се Милун њему. — Све ти то иде наопако; све се ради као од беде.

— Помало, ћато петла се. — А 'оћеш ли остати и од Ђурђевадне код Станоја? — Вала, ћато, нећу. Доста сам га служио. — А што нећеш? Станоје није баш тако рђав газда. — Може бити; али ја не могу.

повика трећи. — Каке каце? — Онаке! Сав ми шљивик истекао, онолики ми мал пропаде. — Нећу ја да знам за то! — Знаћеш, вала, Милуне, већ ако не буде суда! — припрети један између њих.

— Нећу ја да знам за то! — Знаћеш, вала, Милуне, већ ако не буде суда! — припрети један између њих. — Ја се нећу макнути одавде док ми не платиш овај чабар — рече онај што је донео чабар — ево можеш прст провући између дугâ!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Ја бих прво попу подвикнуо!... Он први треба да ме позна! — рече Маринко. — Не, не, не!... Крви нећу!... Ја хоћу човјешки! — Ама, драги ефендија, узалуд ћеш ћоравој квочки дробити! — Ја нећу крви!...

— Не, не, не!... Крви нећу!... Ја хоћу човјешки! — Ама, драги ефендија, узалуд ћеш ћоравој квочки дробити! — Ја нећу крви!... Ја хоћу да ови народ види да му ја нијесам душманин!... Ја хоћу да се братски разумем са овијем људима!...

му приђе ближе и, после обичног поздрава, рече: — Много сам премишљао да ли да ти кажем, па најпосле велим ако њему нећу, ја коме ћу. — А шта то? — упита Лазар преко срца. И Станко му се исповеди. Изнесе му душу и срце као на длану.

Опет се окрете Маринку: — Је ли, чича Машо? — Шта је, роде? — Што ме не пустиш? — Јеси полудео, богами!... Нећу, полази! — Мој бабо има пара!... Ишти колико хоћеш, само ме не води тамо!...

Да бежи у свет, да бежи у земљу, па небо — наћи ћу га!... Ја се смирити нећу док се трипут његовом главом не котурнем!...

Очи су му сијале од задовољства. — Реда је — рече он — да дружину упитам: прима ли те? Али, ево, нећу питати! У име мојих тридесет другова велим ти: добро ми дошао!... Јовица!... Дај хлебац и со!

Али он хтеде да буде прибран и миран, И поче себе разговарати: „Шта?” — мислио је. „Нећу ја њему прса у прса!... Ја ћу њега иза грма!... Нишанићу добро, и оборићу га!...

Али сад, ако ми будеш бранио да чедо своје поменем — ја ћу ти се противити... нећу те послушати!... Он ми је све!... Још ми је бог деце дао — нека су живи и здрави! — али он ми је одвојио!...

— Узми, попо, нек ти је алал! Поп одмахну главом. — Ја немам ситно — рече тужно Алекса. Попа му врати кусур. — Нећу да ти дугујем — рече. Алексу је ледио овај суви говор и онај хладни поглед... Али он напреже сву снегу... — Седи, оче!

Али он напреже сву снегу... — Седи, оче!... Дај, снахо, мало ра... Реч му изумре на уснама од погледа поповог. — Нећу! — рече поп. И изиде, па оде, а и не окрену се... Алекса оста као станац камен.

И кмет баци штап. Све се сколи око њега... Стадоше га молити и преклињати. — Нећу!... Нећу! Узмите кога хоћете! — Ми тебе хоћемо! — Али ја нећу! Зар да ми ви под седу косу пљујете у очи?

И кмет баци штап. Све се сколи око њега... Стадоше га молити и преклињати. — Нећу!... Нећу! Узмите кога хоћете! — Ми тебе хоћемо! — Али ја нећу! Зар да ми ви под седу косу пљујете у очи?

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И сузе кад дођу, ране закрваве — Ја ни онда од тог ништа нећу знати. СОНАТА Хтедох да ми љубав има лице сретно, Као речна нимфа, чије власи дуге Весело црвèне; али беше сетно,

Знам да нећеш доћи, а чекам; и маште Непознате среће расту у ноћ нему; Нећу више чути твоје речи таште, Да твој глас свемоћни осетим у свему.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Па онај што виче: „Јаој, моја мајко!” Па онај! Бестрага све! Није ни моје срце бачванска равница. Баш нећу више никако о томе да мислим! — Је ли, мамо, како се носио онај златан пушћул што га ти још чуваш у орману?

Не знам колико су година били ортаци, али у то доба, пре двадесет година, појави се код нас ватра из магазе! Ја нећу да се упуштам у све у оно доба могућне комбинације „откуд ватра!

Ја нећу да се упуштам у све у оно доба могућне комбинације „откуд ватра!” Нећу да описујем како је мој отац тада пуцао из џефердара на калфа-Јешу, и како је тај Јеврем био бамбадава три месеца у

како је мој отац тада пуцао из џефердара на калфа-Јешу, и како је тај Јеврем био бамбадава три месеца у хапсу, нећу да... али не! Нећу баш ништа! Дакле, ватра се брзо опазила у магази.

али не! Нећу баш ништа! Дакле, ватра се брзо опазила у магази. Одатле она дохвати чардак са шишарком, шупу с ветрењачама и с ракијом

Ја сам тога дана нешто упамтио што никад заборавити нећу и не могу. Видео сам сасвим изненада и зачуђен да је она налик на чича-Ђорђа.

Јест, али где сад да га нађем? А он би ме, чини ми се, разбио и разгалио. Наравно, нећу му ја ништа говорити о томе што ме мучи, — што да ми се, може бити, смеје? — али ћемо бар проћеретати.

Баш да знам да те никад ни узети нећу! Анока се не застиде, кô што би требало. Лукаво погледа испод ока, нави се мало на страну и, прикривајући љутину,

Ђеда опет истим гласом и мирним лицем наставља: — Ја нећу то, док сам ја жив! Не дам ја да је моја кућа ма за које моје дете робија...

— Ал' ја то не дам! Ја сам стар и немоћан, и тешко ми је самом дијанисати у толиком народу. И ево нећу више, ја сад... Лице му се избечи, а усне му почеше дрктати.

— свима вама и вашим женама заповедам да у свему слушате ову овде — руком која цепти као прут показа на Аноку — и нећу ништа да ми ради у кући, да не упрља господске руке. Ни вина да наточи!

Анока скиде руку и сави је себи око врата: — Ако умрем, немој ме по злу помињати! А сад иди, молим те! — Нећу ја тебе оставити док сам жива! — Али ја те молим, као што се бог моли! — А ти куда ћеш? — Пусти ме!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

идеална Српкиња! Па тек она стидљивост... — Простота, простота, боље кажите — вели гђа Перса. — Сад, нећу да кажем да је она крива, она је красно дете, добро дете, љупко дете. (Пера завија дугу косу за уши и слуша је пажљиво.

Ето јој сад! Моје пророчанство се обистинило; јербо ја никад којешта нећу да кажем... Клавир, хеклерај, валцер и немецки... — ’Ајд’, ’ајд’, видићу и твоју памет — ману руком поп Ћира досадно.

— Па што ме је пит’о. — Младић учеван и воспитан, дош’о из вароши... (из Карловаца, несрећо!) па к’о вели: »Ако се нећу са господин-попином ћерком унтерхалтовати, а да с киме ћу!

Е, Спиро, Спиро, не носила ја ту мантију! — Па девојачка су врата сваком отворена... А он нека бира. Ваљда му нећу наметати к’о фалишну форинту?! — Ху-у-у!

— обрецну се Јула на њ. — Па зар ја диваним што зло!? Велим: да вам мало помогнем. Ако ја к’о први комшија нећу, а да ко ће!? »Дрво се на дрво наслања, кажу паори, а комшиница на комшију!

’Оћу, снаго моја, а да коме ћу ако теби нећу дебело мазити, та да што смо се узели?! Газдачка је ово кућа, роде, ти само изволевај!

— Богме и јесте. — Додуше, имате се чим и поносити; к’о мачка с огорелом шапом! — Но тек на вашу се кућу нећу угледати.

— рече разгледајући хаљину домаћичину. — Код Пишкелесовице на рогљу, у Бечкереку, трећа кућа од апотеке. — Баш нећу имати мира док и себи не купим... — Јест, врло леп циц! Нисте ви први којој се доп’о. — А је л’ остало још у комаду?

О, сам вас је бог дон’о. — Богме, слатка, нећу се моћи дуго ни сама задржавати, јер сам за послом, а и ви сте, к’о што видим, у послу. — Та, ето, цуњам по орману.

— Откуд само штогла! — чуди се једнако гђа Гецининца. — Па онда... — Е, па кад ми не верујете, ја нећу приповедати — рече гђа Габриела, готова већ да удари у плач. — Ал’ молим вас, приповедајте! — Не, не!

— заврши сва уплакана. — О, боже, боже, с чим да се потуку! — Е, па лепо ако ми не верујете, а ја вам нећу ни доћи више никад. Запишите слободно кад ме видите код вас! — Та немојте опет и ви бити тако на крај срца!

— Па збогом — рече фрау Цвечкенмајерка. — Збогом, слатка, нећу да вас задржавам, а и сама сам у послу. А сутра ћу вам код вас на јаузни све потанко исприповедати!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— ...’ајдемо си! — још једном се, преплашено, усудила Вејка да га позове. — Нећу код тебе! — једва он промумлао. Истина, видело се како се с муком решио, али је ипак одбио Вејку.

Питате га: — Шта радиш, море? — Гледам си. — И почне да се крије испред вас. — Шта гледаш? — Па, нећу више да гледам.

да си и ја купим кућу, земљу, стоку... да сам и ја као ви... А дотле, нећу... Ја и сад не бих дошла, него хлебац ми нестаде... Не бих дошла. Не смем жељарник да оставим...

— Ништа ја, Цопо, ништа ја нисам. Али би Цопа бацио те његове паре. — Нећу! Шта ће ми то? — издирао би се он на газду.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Колико пута сам мога молила да их већ једанпут касира, па ми све обриче на пролеће, но нећу ни до после бербе чекати. Изволите сести. — Хвала! Љуба седне.

— Био сам, ал' само малко; и сад сам заљубљен... ал' не јако. — Како то? — Е, тако! И мало, па ми је доста; нећу моћи мирно спавати; још сад па ми стоји као кнедла у грлу, акамоли да је што више! Сестре се смеју.

— Та ја мислим да то не мора одма' бити. Та нећу ја ово шта имам на други свет носити; све је то моје деце... — Ја се на вересију женити не могу.

Ја сам о вама распитао. Младости погрешке нећу у рачун да узмем, но само имање. Ја ваше стање врло добро познајем. Ако ви из ваше велике куће кирајџије истерате, и

се за моје новце картам, а нисам хтео алатуру прокартати; немојте се даље ни за мој дуг бринути, као год што ја више нећу о вами ни фрајлаСоки да се бринем.

Зато, збогом, нећу овде ни минут остати. Она нек за себе тражи, а ја ћу за себе. Док је момака, хвала богу, биће девојака!

— Ал’ тек је опет лепо читати. — А јесте л’ читали Видаковићеве романе? — Нисам, а и нећу, јер је то већ свака читала. — Па каква сте ви онда Српкиња, фрајлице?

— Па каква сте ви онда Српкиња, фрајлице? — Знате, ја сам Српкиња, ал’ нећу да сам проста, него гебилдет Српкиња. — Дакле, ми смо прости увек, и такви ћемо и остати?

— Не могу чекати. — Дужни су ми, не могу да инкасирам. — То је баш жалосно. Али ја нећу да добијем мање од хиљаде. — Дакле, ви немате према мени поверења? — Имам, ал’ што има бити, нек буде одма’ на пању.

дуг, па онда сами из велике у малу кућу уђете, а мени и вашој кћери велику дате, јер ја никад на вересију женити се нећу. Ако на то не пристајете, немојте ми ни писати, јер већ онда знам да нисте у стању.

Ружичић се смеје. — Ал’ кажите ми, молим вас. Можете о мом карактеру уверени бити да нећу ником казати. — Кад је тако, казаћу вам искрено, ал’ и надам се да нећете ником казати. Јоца Нерић је мој добар друг.

— Дакле, шта мислиш сад? — Ништа; док ми не поручи, нећу ићи. — Тако и треба. Кад Љубина мати види да ни са овом женидбом није сигурно, поче се и сама за Љубу бринути.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

А она му је рекла: — Добро је што си дошао, ...тако је добро што си дошао. Мислила сам више те никад нећу видети. — Опрости, опрости, опрости, опрости, — безумно је јаукао Јуришић. — Мили, зашто ми се никад ниси јавио?

Ја не знам и ја никад знати нећу. Али слутим, назирем, осећам једно што мора бити, осећам ужасну трагедију, најславније, по боловима, генерације које

Африка

Целога дана ова мешавина воде и вина била је мој сан и моја утеха; сада, видим да ни њом нећу угасити жеђ, седам на праг, на граници да зажалим што сам и дошао у ову земљу.

и пратиоци, рекоше ми да ће кроз коју годину бити сигурно лепотица. Иако је све у ствари шала, иако никад нећу отићи да је видим, било би ми жао да то бедно девојче не постане ипак онолико лепа колико је сад њена сестра.

Истовремено се радујем да сам приморан да то вече лутам по савршеној помрчини кроз село. Нећу бити човек који светли и кога због тога сви виде и сви га поздрављају.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈУЦА: Тај диоген, може бити, да није био ожењен, па је могао чинити што је год хотео; но ја сам ваша жена. Ја нећу да се смеје свет од мене, него да ми купите шешир. ЈАЊА: Уха! Оћиш да се свађиш јошт сос мене?

КАТИЦА (подскакује): Благо мени, сад сам и ја воспитана! Одсад се нећу устручавати, ма какво друштво било. (Улагује се.) Молим вас, слатка мамице, научите ме јошт штогод!

КАТИЦА: Али молим вас, само јошт две речи! ЈУЦА: Шта ће мени после остати? КАТИЦА: Боже мој, ја вам нећу ништа преотети. (Умиљава се.) Кажите ми, слатка мамице, медена мамице. Знате како нисам оно папи казала!

Право, ево нам нотароша! Сад можеш таки почети. КАТИЦА: Ах! С њиме нећу моћи. ПОЗОРИЈЕ 2. БИВШИ, МИШИЋ МИШИЋ: Слуга сам понизан! (Клања се прво Јуци, потом Катици.) ЈУЦА: Службеница!

ЈАЊА: (Хунсвутско посла!) Ја имам моја једна шпекулација. МИШИЋ: О, изволите ви, ја вас нећу узнемиравати. ЈАЊА: (Нећи да ти чуе, проклету веру!) Господар нотариус, нећите мало да видите како је пала шупу?

Сад да му дерем цркотине! Нек му дере његов отац. Ја, богме, нећу, макар он пукô! ПОЗОРИЈЕ 7. ПРЕЂАШЊИ, КАТИЦА КАТИЦА: Овај се с вами разговара, господин Мишић, а не зна да га је мој

Црњански, Милош - Сеобе 2

“ „Мени су, видиш, хусаре дали, а нити ми се ишло, нити ми се остаје, ал’ што писах нећу порекнути! Нећу ја да будем први Исакович што писа, па порече. Нису такви били ни наши стари! Идем, па шта буде! Аха!

“ „Мени су, видиш, хусаре дали, а нити ми се ишло, нити ми се остаје, ал’ што писах нећу порекнути! Нећу ја да будем први Исакович што писа, па порече. Нису такви били ни наши стари! Идем, па шта буде! Аха! Аха!

Па и сад додаде: „И то ћу ти ријећ, Петре! Ако Павле оде са овога свита, ја нећу преживјети!“ Кад њен муж то чу, он се трже, разрогачи очи и погледа је, трудећи се да јој ухвати поглед.

Наслони се на мене! Вала ни ја више нећу остат код Гарсуле! Мислио сам да ћутим и трпим, ал’ овако се више не може. Можеш ли да проходаш?

сам примио к сердцу све што смо писали са Шевичем и нико ме неће одвратити од тога, ни Гарчула, ни Трифун, па ни жена. Нећу порекнути што писах, знај, док је у мене коња и пиштоља. Е да ме искоријене из најдубљег корена. Аха!

Па леже понова, и захрка. Е тај хрк, хотче њега скупо стати. У град осечки нећу бити у арест одведен, више никада!“ Само Исакович, из дереглије, и није бежао, на врата.

А ти, Петро, не смеш поганити дете и давати му да сиса. Јер ћу те умлатити! На то ће његова мајка: Док не легнем нећу му дати! Те вечери, дуго су седели за вечером, али он поче гонити матер, да иду да спавају.

Ја ни перчатку не давах Вишњевском, да ми је пољуби, а ти? Сеђаше ти, кô молован Турчин, на колени. Да знајеш, ја то нећу заборавити!

Муж ми сад каже: Иди, па живи, да Бог да, сретно, у свом богатству, у Бачкој. Куд ћеш са мном? На мени је клетва! Нећу да ми кажу да сам те ја унесрећио!

Теодосије - ЖИТИЈА

Ако ме кад родитељи усхтедну оженити, задржан љубављу према телу нећу достићи таква живота. Ни један дан не бих хтео после овога овде остати, да ме се како сластољубље овога света не би

А преподобни старац, изливше многе.. сузе, рече: — Ја о себи ништа не знам док не видим Бога, и ако добијем слободу нећу вас оставити.

Због тога нећу да ћутим за вас, и ако ко од вас незнањем заблуди од истините вере не приличи ми да гледајући своје будем као најамник,

Али пошто си потрудио висост Краљевства ка мени оцу својему, и сам си дошао, нећу да те, сина свога, отпустим скрбна. Прими, дакле, свога у Господу оца и однеси својој кући као што хоћеш.

Жив Господ и жива душа твоја, ја то учинити нећу, нити ћу те напустити. Бог твој, Бог мој, и тамо куд идеш да се населиш идем и ја с тобом, и како у посту ти живиш,

Десница господња сатвори силу, десница господња подиже ме и ојача ме против вас. Нећу ја од вас умрети, као што се узалуд хвалите преда мном, него ћу, напротив, жив бити у Богу, спасу мојему Исусу Христу.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Сад ме мој чича Тришо некуд вози, а сигурно на добро мјесто доспјети нећу. Настрадао сам, надрљао сам, обрао сам бостан, оде ми кожа на шиљак!

Чича на то мудро закључи: — Поштедио си ми, значи, живот. Ехе, онда и ја обећавам да више нећу красти твоју сланину, али зато идем поново пити. — Ура! Имаш право, брате наш!

— Мишу пророче, обећавам ти, прије свега, да те нећу дирати, јер сад нам пријети иста опасност: страшни медвјед ждероња.

— Мијау, збогом бајна и чаробна сланинице, никад се више до тебе попети нећу! — уздахнем ја и станем да се шеткам по пустој кући: так, так-та-рак!

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

тобом гујо под кошуљом Чујеш ти претворнице Скини ту мараму белу Шта да се лажемо 3 Неђу те упртити на кркаче Нећу те однети куд ми кажеш Нећу ни златом поткован Ни у кола ветра на три точка упрегнут Ни дугином уздом зауздан Немој

ти претворнице Скини ту мараму белу Шта да се лажемо 3 Неђу те упртити на кркаче Нећу те однети куд ми кажеш Нећу ни златом поткован Ни у кола ветра на три точка упрегнут Ни дугином уздом зауздан Немој да ме купујеш Нећу ни с

ми кажеш Нећу ни златом поткован Ни у кола ветра на три точка упрегнут Ни дугином уздом зауздан Немој да ме купујеш Нећу ни с ногама у џепу Ни уденут у иглу ни везан у чвор Ни сведен на обичан прут Немој да ме плашиш Нећу ни печен ни

да ме купујеш Нећу ни с ногама у џепу Ни уденут у иглу ни везан у чвор Ни сведен на обичан прут Немој да ме плашиш Нећу ни печен ни препечен Ни пресан посољен Нећу ни у сну Немој да се завараваш Ништа не пали нећу 4 Напоље из мога

у иглу ни везан у чвор Ни сведен на обичан прут Немој да ме плашиш Нећу ни печен ни препечен Ни пресан посољен Нећу ни у сну Немој да се завараваш Ништа не пали нећу 4 Напоље из мога зазиданог бескраја Из звезданог кола око мога

да ме плашиш Нећу ни печен ни препечен Ни пресан посољен Нећу ни у сну Немој да се завараваш Ништа не пали нећу 4 Напоље из мога зазиданог бескраја Из звезданог кола око мога срца Из мога залогаја сунца Напоље из смешног мора

тебе Свој непроходни свој немогући Па ти сад гледај да ме сретнеш 12 Доста речитога смиља доста слатких трица Ништа нећу да чујем ништа да знам Доста доста свега Рећи ћу последње доста Напунићу уста земљом Стиснућу зубе да пресечем

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АЛОША: Ја тек морам мислити на њу. Ја њу љубљу. Ја морам мислити на њу... мртав нећу мислити. ПАВЛЕ: Како мртав? АЛОША: Ја написал њој. ПАВЛЕ: Шта сте јој написали?

ПАВЛЕ: Шта сте јој написали? АЛОША: Ја написал: Кад ово писмо примиш, мене ће покривати таласи Дунава и тада нећу више мислити на тебе. ПАВЛЕ: Шта говорите, човече; какви таласи, какав Дунав? АЛОША: Ја так написал.

Ко је на телефону? То сте ви, господине Петре? Овде инжењер Марић. Хтео сам да вас обавестим да извесно време нећу бити овде; међутим, кроз два дана је рок вашем потраживању.

МАРИЈА: Питам због кофера, 'оћу ли онај већи или...? ПАВЛЕ: Немојте ни један, не треба ми! Нећу ни једну марамицу да изнесем из ове куће... Не треба ми! МАРИЈА: Како господин жели. ПАВЛЕ: Не треба ми ништа.

МИЛЕ: Али зашто, грлице моја? РИНА: Нећеш веровати кад ти кажем... И ја још не верујем, нећу да верујем, не могу да верујем. То би било ужасно! МИЛЕ: Али шта је, забога? Ти си тако узбуђена.

РИНА (грлећи Милана): Ја нећу да се растанемо! НОВАКОВИЋ: Буди мирна, Рина! Не постоји закон који руши срећне бракове.

Ако дође, сматраћу као да није дошао; ако ме поздрави, нећу га ни отпоздравити; не могу се ја здравити са мртвацима. Но, хвала лепо! АНТА: А ако проговори?

Но, хвала лепо! АНТА: А ако проговори? СПАСОЈЕ: Нећу му одговорити. РИНА: Ја ћу окренути главу; ја не желим да га видим. СПАСОЈЕ: А мислите ваљда да ја желим.

СПАСОЈЕ: Е, па шта би дакле још? Ми смо са своје стране учинили све што смо могли. Шта хоћете још? ПАВЛЕ: Ништа ја нећу; дошао сам да вам благодарим за све пажње које сте ми указали. СПАСОЈЕ: Тога ради нисте морали долазити.

Јеси ли се већ одлучила какву ћеш венчану хаљину правити? ВУКИЦА: Нисам, али на то нећу ни да мислим пошто је свадба одложена. АГНИЈА: Па ако је одложена, одложена је моментално, али ће је бити.

СПАСОЈЕ: Опет 1.000 динара? ЂАКОВИЋ: И две и три и четири... али ја нећу да вас уцењујем, задовољићу се само са 1.000 динара, што са оном првом хиљадом чини две хиљаде.

) Па немој, душо, заборавити кад ти буде готова она драп хаљина; хтела бих да видим како изгледа. ВУКИЦА: Не, нећу заборавити. АГНИЈА (пољуби је, затим пружи руку Спасоју): Па не замери, Спасоје! Збогом! (Оде.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Издресираћу једнога да људима завлачи шапу у џепове и довести га у Караново, ако се вратим, мада мислим да се нећу вратити. А зашто бих? Нико неће цркавати због тога што ме нема.

Неизмерно сам желео да одем, пружа ми се прилика, и шта? Не знам хоћу ли је? Не знам ни нећу ли је. - Не знам шта да ти кажем, Атамане!

- Ти се не љутиш? - шапнула је. - Ја ништа нећу рећи Весни ни оној другој, ни било коме, а ти ћеш написати писмо Меланији!

- Ти, лудо дете! Обећах јој да нећу више завитлати ниједну књигу, али је израз неверице споро ишчезавао с њеног лица.

писменог задатка о гласању кад сам написао да гласам за љубав, добио кеца, а онда понављао мајци да више никада нећу написати ништа слично, само што ја нисам могао да не напишем нешто слично.

затим, Меланију како у пролазу кроз ходник клима главом фискултурнику, а лице јој се расцветава, зарекох се даја нећу бити тај који ће написати ново писмо. - Кисео си као сам враг! - рече Неда и стаде поред мене.

Била је то сада Весна с дугим пијанистичким прстима и главом која је и на железничким шинама викала: „Нећу.” Правој Весни нисам смео да кажем ни речи о томе, јер објашњавати неком да си га убио зато што ниси знао шта с њим

Хаџи-Николову је остало да пропита још пола разреда и ја сам био сигуран да више нећу доћи на ред. - Ти си понекад тврдоглав - пришао је Хаџи-Николов мојој клупи, ставио ми руку на раме и насмешио се -

Она ме је гледала право у лице, онда се истргла и викнула: - Ти си гад, ти си један шашави гад! Ја нећу то што ти хоћеш!

То. Ти знаш! - Не знам! - рекао сам. - Не лажи! Знаш. Ја нећу то што ти хоћеш. - Реци ми шта је то што ја хоћу? - повукао сам је к себи а она је накострешила лактове и почела да

- Реци ми шта је то што ја хоћу? - повукао сам је к себи а она је накострешила лактове и почела да плаче. - Нећу. Нећу. Нећу! - понављала је. - Шта нећеш, за име Бога? Ти, будало! Зар не видиш да си још само дете?

- Реци ми шта је то што ја хоћу? - повукао сам је к себи а она је накострешила лактове и почела да плаче. - Нећу. Нећу. Нећу! - понављала је. - Шта нећеш, за име Бога? Ти, будало! Зар не видиш да си још само дете?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Љутито баци карту о сто. Сви се смеју. — Нећу се више играти. Нисам стекао на картама, и мојим синовима, да знам да ће бити карташи, сад би’ им још шију заврнуо.

Хоћеш ли са вином? Видиш сад како је добра цена у Ђуру и Пожуну. Не би згорег било две-три лађе однети. — Нећу, вино се пије и увек га је мање, тешко се пази на њега.

имамо доста; новце да узајмимо каковим изелицама, па да не плате, па да нас адвокати, прокатори и судови поје, то нећу; волем у шпекулацији изгубити, ’де сам и стекао, нег’ да ме поје.

Нуде ми девојке, но ниједна није ми се допала, а болешљиве више никад нећу, но здраву. Дакле, сам себи сам се зарекао да не узмем која је јектичава, ама за никакве новце, него ћу узети ма

Рифка га ухвати за руку. — Господару, ми то не можемо јести; сад ви то купите, јер ће ме убити Арон. — Ја сад нећу, зашто нам одма’ нисте дали? — Купите, молим вас, даћу вам јефтино. Сад се стану погађати, и погоде се.

Само, Софро, немој да мудријаш; само онако учини како ти ја кажем, па ће све добро бити; немој да ми кажеш: ја то нећу, ја то не могу. — Само нек испадне добро.

— Сад нећу више никог питати; хоћу одавде управо у Кошицу. — То је још горе. — Већ горе не може бити, него што је досад.

— Јест, како сте ви три лопова убили. — Хм, па шта још? — Да су у Кошици девет лопова обесили. — Дакле, све знаш, нећу ти сад више ни приповедати, но отвори тај сандук, да видиш шта сам вами и Шамики донео. ’Де је Шамика и девојке?

— Који дан биће година како је умрла, биће парастос. Ја црнило никад нећу скидати, али ти си млад, ти ћеш скинути, па себи тражи, нађи жену, газдарицу, која ће и мене у старости дворити.

— Јесам. — Дакле, кад ћеш полазити? — Могу прекосутра. А колико дуго могу изостати? — То од тебе зависи, нећу ти термин наметати, буди сам паметан. Дакле, сад иди па се приправи, новци су готови.

У Шамике сузне очи. — Сад те, синко, више задржавати нећу, путуј срећно! Шамика пољуби оца у руку, а отац њега у чело и образ. Седне, па оде.

Сву живад ћу држати пет година, ниједно нећу клати, пустићу да се плоде, па сад прорачунај, колико ћу за пет година имати крмака, кокошака, гусака, патака!

Црњански, Милош - Сеобе 1

Казаћу му да сам је узео брату, да је од мене затруднела и да нећу да се растанем од ње. И пребројавајући непрестано своје бројанице, без пажње, без свести, мрмљао је непрестано,

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Написао момак сценарио за филм и згрнуо грдну лову! После нам послао карте за премијеру. Што јест, јест, нећу да грешим душу, дао нам најскупља места у »Јадрану«. А знате ли о чему се радило у том филму?

Читав живот! Наивно сам веровао да то нећу доживети, а сво ме како, не без извесног узбуђења, пишем о томе како сам у Паризу, у отменом »Распућину«, после

Ништа се ниси променила! — слагах у пролазу. Ти јеси — рече она. УСПЕЛИ МОМЦИ – Мама, али ја нећу у Америку! –Ћути и пливај! (Догађа се у Ријеци 1947) Стижу с времена на време из белог света. Питају ме како сам.

Од оног првог смушеног пољупца у вашој капији до ове уморне даме којој је потребно све више ствари да би била, нећу да кажем срећна макар само задовољна!

Али нисам био тамо. Седео сам са Пуфком кога је хватало очајање. – Никад се нећу извући одавде – казао ми је тада никада! Тако је Бел Ами бацио књигу под лежај и наставио да изиграва заводника.

Никада нећу заборавити оне зечеве како се сами упетљавају у мрежу и неприлике, уместо да се мирно подвуку и прођу испод ње.

сам фајронт, видео сам многе своје предходнике који нису успели да се извуку из овог клуба, видео сам да више никада нећу трчати за зечевима по оним дивним, ветровитим пољима, видео сам, најзад, и неке ствари за оне две отмене, средовечне

Одувек сам осећао лаку збуњеност пред барменима, страх да ћу нешто погрешити или да нећу имати довољно пара за пиће. Одједном, момак се пажљиво загледа у мене.

– Штета, велика штета... — казао је председник. — Али, ако се предомислите... – Нећу се предомислити — рече излазећи. – Где си толико дуго? — упита је човек испред робне куће.

— Сада је у реду! Хоћеш нешто да попијеш? — Нећу... — рече Жан Жик — Опрости, нећу. Морам да идем. Изишао је погнуте главе из Касине, где више никога није познавао.

— Сада је у реду! Хоћеш нешто да попијеш? — Нећу... — рече Жан Жик — Опрости, нећу. Морам да идем. Изишао је погнуте главе из Касине, где више никога није познавао.

Љиљанина мама га, као и обично, не примећује док на њену главу ставља коцкасти шеширић. — Нећу капу, нећу капу! — вришти дете. — Ићи ћемо татиним аутом. Тата има ауто, знаш? —Такси, срце...

Матавуљ, Симо - УСКОК

Ето шта је. дакле, слободно можете наредити да се град отвори. — Нећу! — викну пуковник и заповједи да се војска разиђе.

Ништа пак урадити нећу без твога савјета, кнеже, јер те одсада сматрам као другог оца! И да си ми здрав са цијелом породицом, са цијелијем

— дода Крцун. Њеколико момчади потекоше да нађу палице. — Сад ко ће се сјећи с Јанком? — пита Крцун. — Ја, занаго, нећу, јер ја вјерујем да ће ме надгорњати! А-ну, ти, Лабуде, који кажеш да та вјештина не помаже! — Ја, ваистину и хоћу!

Оде глава!... Збиља, шта ће ово бити? Како ћу? — Удри ти мене, или боди, како год хоћеш, ја ћу се само бранити!, — Нећу, ни дао бог! Ово је, да-ти, шала! — ни ако узоћеш — дода Крцун да га подражи...

Плату не тражим. Биће ми велика част и срећа ако будем ваш чиновник без икакве награде. — Али ја нећу да човјек у служби цијелога народа буде без награде.

И започе: — Нећу да га хвалим, а нећу ни да га карам, биће времена за све то! Дошао сам само да га видим да се очима увјерим е је

И започе: — Нећу да га хвалим, а нећу ни да га карам, биће времена за све то! Дошао сам само да га видим да се очима увјерим е је прездравио.

— Ако ће кнез да је дâ за твога сина Станоја, може, али не мора. — Нећу, божја ти вјера — рече кнез мирно, али одлучно. — То сада кажем чисто и једном завазда!

Хоћу! Али ти мени сад реци чисто, отворено: хоћеш ли га за зета? — Хоћу, божја ти вјера! Како нећу онаког кућића и јунака и мога осветника! Да ми је иште њеки од Петровићâ, не бих био задовољнији!...

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

КУМАЧА: Море, кад ће бити свадба? ДЕВОЈКА: Ђаво га знао. КУМАЧА: Ваљда нас нећеш ни у сватове звати. ДЕВОЈКА Е, нећу да! КУМАЧА: Море, па после да нам кажеш како се с мужем живи. ДЕВОЈКА: Чекај док се и ти удаш, пак ћеш видити.

ДЕВОЈКА: А мени није ништа. КУМАЧА: Море, немој заборавити кад пођеш на венчање да ме повучеш. ДЕВОЈКА: Нећу, само се ти нађи око мене. КУМАЧА: И да спавам пре венчања код тебе - оћеш? ДЕВОЈКА: Зашто не, бар ћеш ме очешљати.

ДЕВОЈКА (сама седи и плете) ДЕВОЈКА: Право мије кумача казала да нећу моћи спавати. Како очи затворим, ето ти ми свадбе. Да га ђаво носи, сад опет уредили после Ускрса; зашто нису догодине?

МЛАДОЖЕЊА: Ви ћете се уверити. ДЕВОЈКА: То ћу дакле ја бити најсрећнија на свету. МЛАДОЖЕЊА: Нећу се маћи од вас: ДЕВОЈКА: И шта ћете јошт радити? МЛАДОЖЕЊА: Непрестано ћу вам угађати.

ПРОВОДАЏИЈА: Е, јесам ли добро, то јест, учинио, што сам вас овамо довео? МЛАДОЖЕЊА: Никад вам нећу моћи довољно благодарити. ПРОВОДАЏИЈА: Верујем, каква девојка, то јест. МЛАДОЖЕЊА: Сваке ћете недеље код нас ручати.

Но кад свет од толико година постоји и људи нису нашли за добро да се таково књиговодство заведе, нећу га ни ја уводити. Зато да гледам посао. (Почне опет свој протокол прегледати и којешта уписивати.) УГЛЕД 2.

ЖЕНА: Досад си ми свашта казивао, а сад нећеш. МУЖ: Иди једанпут од мене. ЖЕНА (мазећи се): Нећу да идем, знаш. МУЖ (устане): Ти си беда на моју главу. ЖЕНА: Шта ти је, молим те, зар тако треба? МУЖ: Шта?

МУЖ: Камо среће. ЖЕНА: Дабогме, ти би јошт желио да умрем. Ал ја нећу да умрем, оћу да се гојим теби у инат. МУЖ: Добро, добро!

Право имаш. - Красан муж, леп муж, благо мени како сам се усрећила! МУЖ: Иди доврага! ЖЕНА: То би ти желио, али ја нећу, знаш море, ја нећу! УГЛЕД 3. ПРОВОДАЏИЈА, ПРЕЂАШЊИ ПРОВОДАЏИЈА: Слуга сам, слуга; како сте?

МУЖ: Иди доврага! ЖЕНА: То би ти желио, али ја нећу, знаш море, ја нећу! УГЛЕД 3. ПРОВОДАЏИЈА, ПРЕЂАШЊИ ПРОВОДАЏИЈА: Слуга сам, слуга; како сте? Како се, то јест, наодите?

МУЖ: Доста! ЖЕНА: А зашто доста? Због једне тричаве капе да се морамо свађати. МУЖ: Доста, кад ти кажем! ЖЕНА: Нећу да ћутим, знаш! МУЖ: Оћеш ли да почнем другојачије? ЖЕНА: Само пробај, пак ћеш видити шта ће бити. Срам да те буде!

МУЖ: Та убио те Бог, тако да ти кажем, шта си донела, те си напала толико! ЖЕНА: Тако! Изврћи само. Боље кажи: нећу да ти купим. МУЖ: Па нећу, знаш. ЖЕНА: Немој. МУЖ: Нећу, да видим шта ћеш чинити.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

ЉУБАВИ ЈЕДНЕ ПРИНЦЕЗЕ 115 РИМЕ ЉУБИВОЈА РШУМОВИЋА 118 ЕРИЋЕВА ГРУЖА 123 РОБИНСОН 126 ОНО ШТО НИКАД ЗАБОРАВИТИ НЕЋУ 129 ПИСМО ОСНОВЦИМА 131 ПОСТСЦРИПТУМ 133 НАПОМЕНА 135 ЈЕДАН ВЕК ДЕЧЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ Уводно питање Када је, како, под

С. Егзиперија (шест превода на српскохрватском језику после рата!), испуни ме једна врста згађености. Нећу рећи да је Мали Принц дело недостојно сваке пажње.

на пут „под утиском привиђења“, а у епилогу се наглашава: Шта се после тога збило Није тешко погодити, И, штавише, нећу крити Све што може даље бити, Може свако, Врло лако, Својом главом измислити.

ОНО ШТО НИКАД ЗАБОРАВИТИ НЕЋУ Будимпештански дечји лист Пајташ, у сарадњи са омладинском организацијом, спровео је под наведеним насловом

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Ко оће, нека га диже; ја знам да се нећу више у такве ствари мешати. ЛЕПРШИЋ: Шта, шта? ШЕРБУЛИЋ: Пресели су ми и протоколи.

ЛЕПРШИЋ: То је издајство против народности! ШЕРБУЛИЋ: Нека је макар шта, тек ја један нећу. ЛЕПРШИЋ: О, Милош Обилићу, чујеш ли га? Србине, Србине, не вређај пепео твоји праотаца!

ГАВРИЛОВИЋ: Опет ви! Боја је за народ одлични знак, као и за човека аљина. Али ја, богме, због аљине нећу се тући ни погинути. ЛЕПРШИЋ: Зашто немате чувства за народност. ГАВРИЛОВИЋ: Може бити.

ЖУТИЛОВ: Пак? Она зна маџарски као Маџарица. НАНЧИКА: Али шта ће свет рећи? ЖУТИЛОВ: Болондшаг! Свет ја нећу питати шта ћу радити у мојој кући. НАНЧИКА: Али ови луди родољупци? ЖУТИЛОВ: Пак шта?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

свога Лаже и паралаже (1830), пише: »Дакле после дугог тумарања и кривудања једва на правац изиђо, а надам се да нећу с овог пута сврнути...« Штавише, он исмејава правац којега се у почетку држао.

»То време, писао је доцније Караџић, свакидашње разговоре с Копитарем нећу да заборавим никада и довека; ту је моје пређашње опширно, али несавршено знање српскога језика правилима оживело.

Милићевић, Вук - Беспуће

— Ви ћете скоро у Загреб? — запита га она. Он не очекиваше њезино питање и трже се. — У Загреб? Не, нећу ићи ове године. То јест, не мислим више никако тамо одлазити, - и би му непријатно што га она ово пита.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

А ево како је то било. Знам да ће вас интересовати прича, зато ћу мало поиздаље почети и нећу прећутати ни поједине ситнице, само да би вам слика што пластичнија испала.

Максић, и полаженик и домаћин, били су чиновници једног тунавог надлештва у једном истом месту, али у ком, то вам нећу казати, јер нисам рад да имам посла са судовима, нити да вређам отачаствене поштаре.

Погле, прико! А? Пљушти ти вода на уста к’о бандисту на расечен лимун. Хехе!! Уживај, прико. Дакле, гилта? Па, прико, нећу ти бога назовем ако ми ту љубав не учиниш и не дођеш. — Добро, стоји! — рече Павле и рукова се с Јовом.

— ’Ајде, седај већ једном! — осече се на њ домаћица. — Ево, ево! Тако! — рече Јова и седе. Отпоче ручак. Ја нећу описивати шта је све било. Ко је год био полаженик, тај ће знати све то.

— Верујем — вели г. Паја. — Јок, јок; увери се на лицу места! — вели Јова. — Ама верујем, де... — Ама, јок, нећу ја да ми после те ово те оно кажеш... Шта ће прика, стаде тражити ту рану на глави, али је никако не нађе.

Ех, шта ћете, сад је то у моди да се парадира речима, па нећу ни ја да сам осим света. Хоћу и ја помало народски да се изражавам; ако ми не похвале причу, а оно бар језик у њој да

Навалио сељак, па вели: »Нећу ти бога назвати, учо, ако ми не примиш прасе. Е, не знаш како ми је ћеф да ти поклоним!

Одмах да сте се измирили и пољубили; друкчије нећу да ме поздравите, да ми бога назовете, кад покрај мене прођете! Шта? Јогуните се! Одмах!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Дан и ноћ ја мислим само на њу, Нојца иде — мома преда мноме, Зар ћу само у сну бити с њоме, Никад нећу, никад, Боже, дању? Зар је био само празан санак, А не бео, а не ведар данак Кад се она менека појави?

Виногради, збогом умиљати, Збогом, грожђе, нећу те ја брати, Ао бербо, тебе жалим клету, Та шта лепше од тебе на свету?

И целивам место драгог свога, Кад га жива грлити не мога, А ти брже копај раку ладну — У њу лећу, издајице нећу.

вам крио: Ако буде кâ што неки слуте, И ђаури амо се упуте, Ко год хоће нека куша срећу, Нек их чека, ја их чекат нећу, С пола сам им још и утећ могâ, Ал' са града охронуће ђога.

Гдје се оте то причати нећу, Отео се, и сретно му било! Али пуно још Србиња има Штоно Турчин љуто притискао, Под топузом кâ црви се вију, Ни

1845. КАД МЛИДИЈА УМРЕТИ Лисје жути веће по дрвећу, Лисје жуто доле веће пада, Зелено га више ја никада Видет нећу.

платим: Све пољупце што њему ја дарива Ја оћу теби редом да и вратим, Све претискаје с чим га претискава И те ти нећу, злато, да закратим, Још додаћу ти велику мложину, Да тако скинем с мене сву кривину.“ 15.

бијаше пређе, Он одонуда пуно земље пређе, И строши јунак три ил' четири данка, Док амо дође и изабра станка; Ма нећу казат шта бијаше оде, Но само кажем да је украј воде, Крај реке неке, за вас без имена, Ал' беше дивна, брза и

И тако ми науснице, Преварит те нећу, Седи туна па ослушни, Ето започећу. (1 ПЕСМА) (1) Големо је пусто место, Куће лепе и високе, А дућани свуд

23. То почетак би витешки, А поможе Божа воља, Удрише се боји тешки, Па све бољи иза боља, — Али нећу да и ређам, Да големе ране вређам. 24.

Збогом, збогом, ја вас славим, Али нећу да заглавим! УТОПЉЕНИЦА (1.) И Веће звездице се красне Губе једна иза друге, Па сузице оне јасне Од големе

Амо, мачу, брате клети! Ја је нећу преживети. Јуриш, јуриш!“ — Веће скочи, Већ унапред силан крочи; Но шта му је, зашто стаде?

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Угађаћу му, јашта нег угађати. Ком би другом ако њему нећу. Начинићу му нешто, има да видиш. — Их, ти као да човјеку правиш самар, тако говориш.

— Пази га! Па шта ћу друго и знати ако нећу то. Коњ је Раде Ћопић, то си и сам казао. — Е, видиш, побро, да си бацио чифте у празно. Није тако.

— Да шта си него пијан. Да ти ишта знаш, не би се овако љутио и пропињао као јарац. — Како се нећу љутити, никаква вјеро. Човјек је крштено чељаде, славу слави, душу има, а коњче... Самарџија се тужно осмијехну.

Не би више смјели у варош, на пазар. Брадоња се насмија. — Говориш ли ти то баш озбиљно! — Како нећу говорити, јадна ти мајка. Зар те ваљане, умјетне руке блатити и мрљати о штокакву кљусад, о старе кобилетине?

Нећу, стриче Раде, ето га теби па разговарај, погађај се ... Зар да буде примљен тамо неко кога он, Ниџо, није пронашао, оми

— Брани га, брани — гракће Бачкоња. — Исти си као и он. — Како га нећу бранити кад ноћас, негдје ту око Бање Луке, исто овако чечи и мој дјед Раде с торбом о рамену — побуних се ја.

Имам ја и своје задужење, зар је мени до бенастог Микана. Они тамо с пенџера очи ми моје извадише. Нећу, нек се сам вади како зна.

Без легитимације се рампа не диже. — Па, куме, брате, зар ти мене не познајеш? — шири кочијаш руке. — Како нећу познавати свог рођеног кума! — чуди се стражар и прилази рампи. — Дај, болан, да те још једном загрлим.

— А оне друге двије иза њих, видиш ли, то су твоје комшинице, кућа до куће. Ваљда и њих познајеш? — Како нећу знати! Неки дан су нам донијеле пуну торбу шљива. — Па јеси ли их легитимисао, право кажи?

— Па шта ћемо, Савка, како ћемо? — Нећу више да пртим и носим Јошаново дијете, па нећу! — тупоумно се инати дјевојка.

— Па шта ћемо, Савка, како ћемо? — Нећу више да пртим и носим Јошаново дијете, па нећу! — тупоумно се инати дјевојка. — Зар он чизме на ноге, нову кабаницу, а његов синчић ни пелена нема.

— тупоумно се инати дјевојка. — Зар он чизме на ноге, нову кабаницу, а његов синчић ни пелена нема. Џаба вам га, нећу његовог дјетета, па бог! — Па што га не тужиш? — Тужите га ви. Ето вам дјетета па тужите. Зар он чизме на ноге . . .

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Зато те толико и трпим. А сад чуј шта ти кажем: Сад нећу да ме разумеш! Сад оћу да ме слушаш! ЈУСУФ: Нису ли те речи мало претврде? ХАСАНАГА: Нису колико батина!

Тим речима? ХАСАНАГА: Да више нећу да је видим, да ми се губи, ето тако да каш! (Затамњење) ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА ХАСАНАГИНИЦА: Шта сад да радим?

Молим лепо. Хасанага отеро жену, бег Пинторовић тражио илми-хабер, каже нећу да је водим без илми-хабера! Има човек и право.

ХАСАНАГА: Шта би ти тео? Да се пресамитим: „Извинте, погрешио сам, јео сам бунике, био сам луд, опростите, нећу више никад, сад сам се опаметио, ево и потврде, набавићу и добру карактеристику, оћете ли да клекнем, да вам се

Нек дође, нека се опрости с дететом! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Баш ти фала! Ово ти нећу заборавити! ЈУСУФ: А кад долазе сватови? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: За шес дана. ХАСАНАГА: Нешто много брзо?

Ајде, зрело размисли: зар није могло и горе да се заврши? Реци по души. Нећу да кажем да твој брат није и своје рачуне у све то уплео. Руку на срце, јесте. И то прилично.

Мислиш ли тако по целој Херцеговини? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Преко овог ти нећу прећи! Да си ми рекао насамо, па да ти некако и прогледам кроз прсте! Али овако, пред светом!

Да си ми рекао насамо, па да ти некако и прогледам кроз прсте! Али овако, пред светом! Ово ти никад нећу опростити! Ово нисам заслужио од тебе! Ово је чашу превршило! Овоме се нисам надао! Ово ће далеко да се чује!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Немој да те видим прљава и необријана, јер те нећу више волети. Он оде до бербера, каже му, шта му је Тода наручила, овај га тад узме и накаради.

Ја те не слушам већ једнако узимам и једем. Ти се љутиш. — Немој. Сад ћемо заједно да једемо. Ако ли не? — нећу ни ја! Ево, чекај! — Па брзо, хитро, узимајући тако озбиљно улогу домаћице, доносиш ти пред мене велику тепсију.

Да, били смо деца. Али не! Само си ти била дете а не и ја. Ја сам био већ зрео. Но ти беше право дете. Никад нећу заборавити она наша миловања којима си се ти подавала безазлено. Али и томе дође крај. Сећаш ли се тога тренутка?

Ето тако је то било! Знао сам ја: да нећу наћи верније, истрајније и ропскије љубави од твоје; знао сам, да би ме неговала и чувала к’о очњи вид...

Пече ме! Боли! Али и ја нисам свему томе био крив. Јер, колико пута уморен и обузет сумњом да можда нећу оно бити чему тежим, колико пута, кажем ти, одрекао бих се свега. И да онда, уз тебе, љубљен, проспавам свој сан.

Певаш целог дана да се ори башта, поток. А и глас ти дош’о мекши, топлији. И тада сам се заклињао да више нећу с тобом имати посла. Зато сам дању бивао онако поносит.

Истина што кажеш, али ја. Знаш ти мене. Ја само онако... дођох да те видим. А ти, ето, баш кад хоћеш, нећу више, нећу... збогом! Она му не пружи руку, да се с њим рукује, него се одмаче од њега и рече оштро: — Збогом. Иди.

Истина што кажеш, али ја. Знаш ти мене. Ја само онако... дођох да те видим. А ти, ето, баш кад хоћеш, нећу више, нећу... збогом! Она му не пружи руку, да се с њим рукује, него се одмаче од њега и рече оштро: — Збогом. Иди.

— Цвето! — вели он напослетку. — Хајде да певамо. — Нећу. — А што? Ето, ја те молим! — Па баш и ти. Нећу. — Али кад те ја молим? — пита он слободније и приступа јој.

— Цвето! — вели он напослетку. — Хајде да певамо. — Нећу. — А што? Ето, ја те молим! — Па баш и ти. Нећу. — Али кад те ја молим? — пита он слободније и приступа јој. — А што ме љутиш?

Шта ће ми то, а?... Он ћути и чеше се по глави. — Казуј, шта ће ми то? Где нађе паре? Нећу ти ово, нећу! — И поче да баца и гура од себе. Он се сагао, па оно што она баци скупља и поново јој пружа.

Шта ће ми то, а?... Он ћути и чеше се по глави. — Казуј, шта ће ми то? Где нађе паре? Нећу ти ово, нећу! — И поче да баца и гура од себе. Он се сагао, па оно што она баци скупља и поново јој пружа. — Једи, једи!

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Христос воскресе. Нећу ја чекати да прођу две године за одговорити чловеку љубезнику и пријатељу, каконо ти неки обичавају.

књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати Нећу нимало гледати ко је кога закона и вере, нити се то гледа у данашњем веку просвештеном.

На другом месту нећу изоставити прилику за описати на шире овога слванога мужа; овде само толико назначујем да он епископом будући,

Време ће ме научити јесам ли се у мојеј надежди преварио. Ако ли и то буде, нећу се уплашити, нити ћу, оно што је с моје стране могуће, изоставити.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Је л' боле срце, или љуштика? Схваташ ли, површниче?” Ја бих знао иначе на то одговорити, ал' нећу да га једим, редак ми је гост; размишљајућ бајаги ћутао сам. „Па шта то читаш?” запита ме гост. Јеванђелије, рекох.

Тровало ме је подмукло, гњило, ал' ипак нећу никога клет'; штогод је муке на мене било, да никог за То не криви свет: Јер, што је души ломило крило, те јој у јеку

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Али царев син вели: — Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш-Челика да тражим, — а сам у себи мисли: зашто не бих, кад имам још три живота!

Баш-Челик му рече: — Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену вратиш, јер ти нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити.

А Стојша му рече: — Ја теби нећу ништа, — па га пусти. А змај га онда узме за руку па с њим у двор, те се стану веселити за недељу дана.

Онда му Стојша рече: — Ја теби нећу ништа, — па га пусти. Онда га змај узе за руку па га уведе у двор и стану се веселити за недељу дана.

Отац и мајка запитају га шта је уснио, а он им одговори: — Вала нећу да вам кажем. Онда га отац и мајка добро ишибају и назову га инатом па га отјерају.

А овај му одговори: — Макар да си и сам цар, ја ти казати нећу. Татарин отиде, но чим цару дође, одмах му све каже, како је једног дечка на путу нашао и што је с њим разговарао.

Сад га упита цар, шта је уснио, а овај му одговори: — Нећу да ти кажем. А цар му рече: — Знаш ле ти ко сам ја, н да сам ја цар, па ако мени не кажеш ја ћу те објесити.

А јуноша му одговори: — Вала ако си баш и цар, ја ти опет нећу казати. Сад га цар затвори у једну собу до које је била једна велика соба где је била царска кћер у кавезу.

Грбо онда узе за сјекиру, па је извади из дрвета и рече краљици: — Госпојо, молим те метни руку у ову пуклотину, јер нећу моћи расцијепити дрво. Превари се она па метну руку у пуклотину, а дрво јој стеже прсте.

“ Онда му мајстор рече: — Кажи мени, ја нећу никоме казати: ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље

Кад онај момак однесе кожу и цару покаже, цар му рече: — Ишти шта хоћеш да ти дам за ту кожу. А он му одговори: — Нећу је продати нипошто. У онога цара био је доглавник стриц онога момка, па своме синовцу није био пријатељ, већ злотвор.

Онда цар змијињи рече чобану: — Шта ћеш да ти дам зато што си ми сина избавио? Чобан одговори: — Ништа друго нећу него да ми даш немушти језик.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Та богме; сад стоји чаша у подруму. Ти ћеш ме довести до паса, то ја знам. СОФИЈА: Ако желиш, ја му нећу давати више, и подрум ћу држати затворен. МАКСИМ: О, сад ћеш му укидати, кад си га једанпут научила.

Какав те бал снашао, горопадницо, какав бал? СОФИЈА: Код своји људи. МАКСИМ: Нећу ни код кога, разумеш ли? СОФИЈА: Бар ту нећеш трошити.

СОФИЈА: Код своји људи. МАКСИМ: Нећу ни код кога, разумеш ли? СОФИЈА: Бар ту нећеш трошити. МАКСИМ: Нећу, да шта ћу; аљине се неће прати; цветови се нећеју куповати? Кад сам ја јошт на бал ишао? За мене је бал!

МАКСИМ: И дете да ми квариш! СОФИЈА: Да су балови шкодљиви, не би и људи држали. МАКСИМ: Доста, ја нећу ићи. СОФИЈА: Како ти је воља. МАКСИМ: Али нећеш ни ти. СОФИЈА: Ја морам. МАКСИМ: Преко моје воље?

МАКСИМ: Јест, нека и диже на високо, да и ни враг запросити не сме. Доста, аљину јој нећу купити. СОФИЈА: А оно ћу јој купити ја. МАКСИМ: Море, јеси ли ти полудила данас?

СОФИЈА: Да купим девојки аљину. МАКСИМ: То неће бити данас! СОФИЈА: Помагај, човече, та ја нећу мени, него твом детету! То мора да буде. МАКСИМ (узме шташ): Али то не мора да буде, кад ја кажем.

Од оног доба заклео сам се да нећу руку метнути на њу. Лако се може догодити несрећа каква, па да страдам због неваљалице.

Кажи, која је кућа од нашега реда, која није дала бал; па само нас да проносе људи? МАКСИМ: Али ја нећу, разумеш ли? СОФИЈА: Бадава, кад мора бити. МАКСИМ: Та гди је сикира, да убијем душманина!

СОФИЈА: Несрећан, у чему? МАКСИМ: Дира ли те у срце моја несрећа? СОФИЈА: Смешно питање; ваљда нећу певати кад је теби зло. МАКСИМ: Да избављен будем, од тебе зависи. Оћеш ли, Сокице?

МАКСИМ: За љубов твога рођенога Максе. СОФИЈА: Фала ти лепо! Поштено моје име нећу нипошто окаљати. МАКСИМ: А ја? СОФИЈА: Зашто ми ниси саопштио, па би ти казала да то не чиниш.

МАГА: Па ја сам растребила. НИКОЛА: Растребила као тешко мени! МАГА: Е сад се, ето, опет једиш. НИКОЛА: Како се нећу једити на такву потрад. МАГА: О врага, не знам, како да ти угодим, да се не љутиш.

4. КУМ, ПРЕЂАШЊИ КУМ: Помози бог и опет! МАКСИМ: Да немаш какав нов лек, куме? КУМ! Засад немам, а нећу ни тражити, док не видим најпре како ће дејствовати овај што имам. МАКСИМ: Јеси ли почео?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

(Плаче.) Боже, боже, зар сам то дочекала да ми се и ђубре што га газим (лупа ногом) руга? Зар нећу и ја доживити да престане једанпут орјатлук овај?

Тако, сад говори: слатки Срето. СУЛТАНА: Ах! СРЕТА: Нећеш? СУЛТАНА: Слатки Срето. СРЕТА: Молим те, опрости ми, нећу више. СУЛТАНА: Молим те, опрости ми, нећу више. СРЕТА: Тако, сад устани. Видиш како је зло кад је човек пакостан.

СРЕТА: Нећеш? СУЛТАНА: Слатки Срето. СРЕТА: Молим те, опрости ми, нећу више. СУЛТАНА: Молим те, опрости ми, нећу више. СРЕТА: Тако, сад устани. Видиш како је зло кад је човек пакостан.

СРЕТА: Оћеш да те вежем? СУЛТАНА: Јао, помозите ми, забога! Трифићу, нећу више таква бити! СРЕТА: Пело, данас морају бити чизме господину готове.

СРЕТА (показује каиш): Пело, ајде кући! СУЛТАНА (клекне пред Трифића): Ако Бога верујеш, опрости ми, нећу више бити као што сам досад била, ја ћу те увек љубити и почитовати. ТРИФИЋ: Иди, луда жено, ја немам с тобом ништа!

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Да седим с пријатељима и клатарим ногама, ево овако (не, нећу пасти, не плашите се), па да после десетке одвајам увце и слушам радио. Оне дивне, заборављене шлагере ...

Мени се, наравно, не совише! Коме је до књавања кад се живи тако кратко? Тако, кад нећу да заспим, а они ме љуљају. Господе, колико су ме љулали, кад се само сетим! Љуљали су ме у огромним количинама.

Шта ћеш бити кад поластеш, душо, а?“ Како једанпут не укапираш да ме ти фазони савршено не занимају. Нећу да се протежем по тамо неком губеру!

Кад већ хоћеш да чујеш шта мислим о томе, рећи ћу ти: само без аплауза, молим! Нећу да утуцам овај свој животић у неком непрестаном чекању. Шта радиш целог боговетног дана, само нешто чекаш?

Ето, угануо ми се чланак и не могу брже да трчим! На часну реч, убијте ме, не могу! Али нећу одустати од трке. Само ћу је развлачити што дуже могу. Није важно прво место — важан је спортски дух!

до 1971. године. Мишелино је сигурно мисило да сам нека хистерија, само није тео то да призна. Нећу му то никада заборавити. А онда одосмо у његов атеље. Било је све у реду, мислим, сем тог џака за књавање.

“ — побеснеће. Не, нисам. „То мора да је нека грешка!“ Јесте, али у вашој глави ... То наравно нећу да кажем, али ћу помислити, у ствари, исто.

Казала сам му још и то да ћу, ако буде требало, ја лично разговарати са рударима и учитељицама, али да то нећу чинити ни мртва преко њега, вечног посредника и координатора.

Мајке ми! Требало је лепо да му кажем да ни мртва нећу да изигравам заморче у његовој смрдљивој сексуалној лабораторији.

Где да се брише? Чарли, нећу да кажем да сам баш скроз-наскроз луда за Бахом, Чарли, могла бих да живим на Сави и да Дебиси није компоновао своје

Карте за премијеру можете послати сутра, примиће их наша девојка ... Ја нећу бити код куће, јер имам заказану козметичарку ... Сада долази ред на вештице да остану паф!

— каже мирно матори.— Све те године, наравно, рачунају ми се дупло! Зар не, Ана? Ја ништа нисам чула. Нећу ни за кога да навијам. Систем — неутрална Швајцарска! — И ти то називаш животом? Други мужеви ...

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Збогом! Такав пријатељ мени не треба. АЛЕКСА: О, о, о, немој тако жустро! МИТА: Музику нећу да трпим, знаш ли? АЛЕКСА: Па чекај, ваљда се може помоћи. Ево ти који тантуз.

ЈЕЛИЦА: Господин барон, ја ову визиту нећу скоро заборавити. АЛЕКСА: Чини вам се чрезвичајно? О, кад би хотјео приповједати шта ми се којешта на мом

Но, наравно, на шпанском и француском језику. ЈЕЛИЦА: Ах, француски језик, никад га нећу научити! 7. МАРКО, ПРЕЂАШЊИ МАРКО: Но, јесте ли претресли све ваше румане?

Само ако иначе буде његова воља. ЈЕЛИЦА: Ја нећу поћи за другог макар шта радили са мном; јер је обично у романима да љубовници најпре страдају, пак после да се узму;

АЛЕКСА: Заповедајте слободно. Што је год у мојој власти, увјерени будите да вам нећу одрећи. МАРКО: Не знам како вам се допада мој дом, но ја кажем да вас радије имам него да сте ми рођени син; и моја

Прилика може добра бити, а господин барон чиниће своје. АЛЕКСА: Како ми вексла из Америке стигне, нећу пропустити младенцима сјајни презент учинити. МАРИЈА: О, лазљивицо!

(Шчепа га.) МАРКО: Станте! Прстен најпре и новце, забога! БАТИЋ: Тако? АЛЕКСА: Ово је на мене потвореније, и ја нећу оставити, макар девет села потрошио! Но зато ништа; ево прстена.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Скитница унук лети без крила, низ брдо тутње табани врући, а за њим виче бакица мила: „Не бјежи, душо, нећу те тући!

“ „Због твога срца, добра и мека, док обноћ идеш небеским путом. Не бој се, није подвала нека! Нећу те више такнути прутом. Слободно одсад по небу броди, свакоме свијетли и коло води.

диже: „Кунем се баком, Сунцем и мамом и с краја на крај Кумовом Сламом, да нисам на те нимало љута и да се нећу машити прута.“ Прискочи Мјесец, бјегунац лаки, пољуби руку честитој баки и крену с њом у сребрен двор ...

Кад остарих, газда каже: — Убићу га! — О, гле враже! — хватам дим, нећу више бити с њим.“ „Невоља нас иста здружи, хајде са мном, корак пружи.

— старина виче, на ноге скаче с великом буком. — Ако ти спремим, брка ми мога, опанак свој ћу појести с луком! Нећу да ловим, нећу да спремам, милости немам!

— Ако ти спремим, брка ми мога, опанак свој ћу појести с луком! Нећу да ловим, нећу да спремам, милости немам!“ Па ипак чича крену се крадом крај врба старих, познатим путом, логору рибљем, дубоком

„Алај ћу ноћас набити врећу! Овога хоћу, овога нећу!“ Најзад га ево код саме страже, клизи тихо ко шајка, напери уво, развуче уста: „Ево се прича бајка!

Једина мана — признајем грешан — много сам јешан! ПОЗИВ Рођена куцо, врати се кући, нећу те више, никада тући! Моли те, куми, тужнога лика Вребалов Ика из Ердевика.

Јазбину има топлу и тиху, згодну за зимски сан. Лепше је нема, да палиш свећу! Јежа примити нећу!!! ОГЛАС ДИВЉЕ СВИЊЕ Ја, дивља свиња, Брљанић Брља, јављам свима да знате: никада досад ручала нисам на књизи

Са пашњака, замуклога муком, нико неће домахнути руком. А ја, ипак, предати се нећу, искитићу, као бајку стару, сјетну причу о цурици плавој и о њеном вољеном другару. У тој причи бићу вјеран, мио.

Довиђења, друже!“ Окренеш се, док сузе умину, старији се чиниш за годину. А са ким се поздравити нећу? Зашто ми се очи росом пуне. Оста Зора, моја љубав тајна, у кућици, с друге стране Уне.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Истовремено осећам нелагодност што ћу врло брзо стићи, а овако погодан тренутак за сањање нећу имати све до сутра, или чак ни сутра. А после ћу морати на посао и све ће бити само стварност.

То је читаво проклетство и ваљда највећа несрећа које је рат оставио за собом. И још каква несрећа!“ Погледам у сат. Нећу имати више времена да се вратим чамцем. Овај клизи и сувише лагано. — Мислим да би ипак најбоље било да ме искрцате.

Овај клизи и сувише лагано. — Мислим да би ипак најбоље било да ме искрцате. Ако се не вратим журно друмом, нећу стићи ни за ручак, ни за воз. — Можемо оставити чамац овде и вратити се заједно.

Због њега му одједном све опростио. — Тата, опет си срушио ту циглу; сасвим ћеш ми разрушити пећ. Нећу имати на чему да кувам. — Свеједно, Лоња, послаћемо вам за јело ја и моја стара. — Шта то сипате, госпођо?

Не иди још!“ — Нећу још легати, — рече Пипо гледајући у страну. — Захваљујем вам много што сте дошли. Мале ће сада!

Није прашњаво, само се не смете освртати јер је одостраг дубоко. — Нећу се освртати. Види ли се језеро одавде? — Ено, види се врло лепо. — Ускоро ће бити месечине?

Бићу само просто бескрајно срећан ако дођете. Дајем вам реч да нећу бити зао, да вас нећу задржавати, ни додирнути. — Не могу доћи. — Немате појма колико ћете бити дивни ако дођете.

Бићу само просто бескрајно срећан ако дођете. Дајем вам реч да нећу бити зао, да вас нећу задржавати, ни додирнути. — Не могу доћи. — Немате појма колико ћете бити дивни ако дођете.

— Не могу доћи. — Немате појма колико ћете бити дивни ако дођете. Дођите само један тренутак. Нећу чак ни говорити. Само дођите па отидите. Дајем вам реч да нећу ништа зло покушати.

Дођите само један тренутак. Нећу чак ни говорити. Само дођите па отидите. Дајем вам реч да нећу ништа зло покушати. — Кад бих и хтела нисам сигурна да бих могла доћи. Ако ико упита: где идеш, ја не бих могла доћи.

Целога живота ћу вам бити захвалан. Глупо је и неразумљиво, и знам да вас ништа тамо нећу видети боље но сада. Девојка се насмеши. — Кад би требало да најпре поверујем у то, сигурно је да не бих дошла.

Тако је лепо, не треба да ме се бојите... — Обећали сте да нећете. — Разуме се. Јесте ли верени, Ивона? — Не, ја нећу да се удајем. — Мислите можда да се заветујете?

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Отклоните своје трубе анђели, мамузама не газите по хумци Ја остајем где сам у земљи језика мог, нећу да ми се на вашим саборима суди, ни да ме под отворена небеса баците на хладно решето вечности.

Само мрак нисам био, но реч што се без краја понавља у сузама, у куту моје колибе. ЈУТАРЊИ ЗАПИС Свиће. Нећу да кажем ко сам. (Шапатом: граматик) идем по воду. Дуге сам ноћне часове читао крај жишка.

ни трезан земље ове жамор нешто лети на мене брже од птице диван ми се ближи куршумс друге стране мраморна плоча њих нећу да изгубим.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

САРКА: Чудо нећеш и ти, пријатељ-Мићо? МИЋА: Ама, ко каже да нећу? Ако је чија дужност да се нађе овде као чувар, онда сам то ја на првом месту.

Док ти плачеш, Агатон ће да заузме све собе. ГИНА: Право кажеш! 'Ајде, Проко! (Пође.) А ти, Сарка? САРКА: Ја нећу да се натурам. Доћи ћу и ја, само доцније, па ако буде места и за мене, добро, а ако не буде, вратићу се својој кућици.

МИЋА: Ја сам морао отићи до куће да узмем најпотребније ствари. САРКА: Ама, какве ствари, нећу ваљда овде век вековати. Процуњала сам мало по кући па нашла покојников шлафрок и папуче, па ето, шта ми фали?

ГИНА: Шта ћу, ко ће ожалити покојника ако нећу ја? АГАТОН: А где ти је Прока? ГИНА: Он оде у општину да потражи правнога референта да га припита: имамо ли ми права

ПРОКА: Готово... Боље је да не види оволику гомилу. АГАТОН: А уклонићу се и ја, нећу да изгледа као да сам га нарочито очекивао, него ћу ја после наићи као случајно. ТАНАСИЈЕ: Јест, јест, да се разиђемо!

АГАТОН: Могли би, не кажем да не би могли. АДВОКАТ: Е, али, видите, ја не желим и нећу тако да поступим. АГАТОН: Сасвим, и не треба! АДВОКАТ: Ја ћу сасвим друкчије. АГАТОН: Баш сам радознао како мислите?

Али ја њему: по закону не морам да чекам четрдесет дана и нећу да чекам! Тако ти ја подвикнем њему. ВИДА и САРКА: А он?

СИМКА: Како, зар нећеш да примиш те три хиљаде? ГИНА: Па примићу, није да нећу примити, али му нећу казати хвала; нити ћу му отићи на парастос; нити ћу му пожелети лаку земљу. ВИДА: Ни ја, боме!

СИМКА: Како, зар нећеш да примиш те три хиљаде? ГИНА: Па примићу, није да нећу примити, али му нећу казати хвала; нити ћу му отићи на парастос; нити ћу му пожелети лаку земљу. ВИДА: Ни ја, боме!

АГАТОН: Па, наследница је, има право. ВИДА: Еј, тешко нама шта смо дочекали! ПРОКА: 'Ајдемо, Гино! Нећу ваљда да чекам да ме таква једна незаконита женска избацује. ГИНА: 'Ајде да скупимо ствари. (Полазећи за Проком.

ТАНАСИЈЕ: Хајде, дабоме! (Одлазе у своју собу.) САРКА: А да ме пита човек шта ја чекам? Нећу ваљда седети овде да гледам у покојникову слику. АГАТОН: Право кажеш, Сарка, треба да се растуримо сви.

Вртио сам се, ал' нисам ни слутио да ће она бити наследница; да сам то слутио, друкчије бих ја, овако ми изгледа да нећу успети... АГАТОН: Ради шта знаш и умеш, немој ме питати, јер нас се та девојка не тиче.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Командир позва нас два водника. — Чули сте — говорио је љутито. — Е па, брате, ја више то нећу да подносим. Јесте ли разумели?... Изгледа ми да је вама све друго прече од надзора у батерији.

— Хајд, скини и кошуљу! — Зар и то! — Па не могу ја ништа да чујем... Знаш... Ти после можеш и да ми платиш, али ја нећу доћи. Јела оборених очију извлачи полако кошуљу из сукње.

Њега да ухвате?!... Паде му на памет кад је украо вепра из обора једнога сељака, па свиња није ни скикнула. „А тек нећу точак!“ — помисли задовољан, опет се почеша, померајући чашкире око слабина. „Мртва ствар... док само падне мрак!

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Она се намршти и грубо проговори: — Што бежиш? Нећу те појести. — Дивљачно је, госпођо, много, стаде га правдати његова мати. Није ни излазило међу људе.

— Замахни на псето, оно ће се крити да га не удариш, а некмо ли дете. Тако је, братићу мој! — Оно види да ја нећу да га ударим, па што се крије ! — Хе, братићу, кад би оно знало шта ти мислиш.

Сва гори као ватра. Хоћете ?... Да дођем, а?... Али нећу, ако ме ви не зовете... Љубица се насмеши усиљено, усне јој се укочиле, па не може ни да проговори ни да се насмеје,

»Да га искасапим свега!... Лепо онако да узмем нож, па право у груди — нећу у леву страну, нек се дуже мучи. Па онда мазнем преко носа: фик ! а нос у траву... Он вришти, кука...

Па лепо, сети се Хуса и других. А ми ћемо већ нему... не бригај ти, чекај само док смислим... — Ја му ништа више нећу, прекиде га Гојко живо. — Мене остави. А ви тамо ако хоћете... како знате...

Он изиђе брзо, јер познаде председника. — Пусти тога човека, нек иде кући. Нећу да га узимам на своју душу, викну кмет љутито. — Добро... него знаш... да се ћата што не љути?

Капетан му онако с ногу рече благо и пријатељски : — Идите, господине Гојко, кући, па гледајте свој посао... Нећу ни да вас питам да ли сте доиста говорили против владе...

— Како хоћеш... како год ти хоћеш. Ако ти рекнеш, нећу ни ја ићи... Како год ти кажеш !... — Ама не питам те ја за одобрење да идем, него за мишљење, рече она, смешећи се.

Али да знаш само шта сам измислио... Слушај ! Ја већ то кријем од свију, ни Вељи нећу казати, само теби... Тражићу негде па граници... далеко...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ 134. “Селе Јеле, што се не удајеш?“ “Брале Нико, кад ме нико неће. Кога хоћу, а он мене неће, Кога нећу, а он мене хоће.“ 135.

Што с’ чудите мом дивном оделу. Ја га носим, ал’ се женит’ нећу! 136. С вечер’ сјала сјајна мјесечина, Обасјала зелену ливаду, По њој пасу два господска коња, Чувала их два

“ 152. Расла јела да је веће нема, Под њом Мара да је лепше нема, Цар је проси, Мара се поноси: “Нећу, царе, живота ми мога, Нећу, царе, за Лазара твога, У Лазара до три мане кажу: Прва мана: Лазар брата нема, Друга

јела да је веће нема, Под њом Мара да је лепше нема, Цар је проси, Мара се поноси: “Нећу, царе, живота ми мога, Нећу, царе, за Лазара твога, У Лазара до три мане кажу: Прва мана: Лазар брата нема, Друга мана: Лазар сестру нема,

драгим, Над очима капиџије нема, Над устима млада језиџије; Ко мој буде — оженит’ се неће, Чија будем — удати се нећу. 196.

208. Дика каже: “Љуби ме, умрећу!“ Нисам камен да му кажем: “Нећу!“ 209. Захвали се бела Рада Код сви’ друга на кладенцу: “Како ли ме мајка роди, Мене момче не целива, Ни ми

“Што ме гледаш, са брега, девојко, Ожењен сам, узети те нећу, Окован сам, грлити не могу!“ Проговара са брега девојка: “Не гледам те да ме младу љубиш, Но се питам чим сокола

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ЈЕЛИСАВЕТА: Сад само кажи да ти то ниси знао! (Седне на Мајценов сто и запали цигарету) МАЈЦЕН: А, друго, ја вас нећу питати како сте се у другим крајевима Србије довијали без дозволе — то је проблем тамошњих власти, а не мој!

ГИНА: Не могу ја од тебе направити оно што ниси! БЛАГОЈЕ: А ова георгина — за њу ме не питаш? Она значи да више нећу да будем крпа! ГИНА: Него вазна? БЛАГОЈЕ: Ослободићу се и ове флаше и тебе! ГИНА: Мене можда и оћеш — и дај Боже!

БЛАГОЈЕ: Сасвим сам ја трезан! Трезан ко звезда! ГИНА: Видим! БЛАГОЈЕ: Може крај мене да тече океан ракије! Нећу је више ни помирисати! ГИНА: Знам како нећеш! БЛАГОЈЕ: Никада више! ГИНА: Пливаћеш ти за оном флашом!

ГИНА: За мене не постоји! ДАРА: Онда хајде, кад си толико запела! Али да знаш да нећу дозволити да ичије емоције доведу у питање нашу акцију, па ни твоје! (Одлазе према реци.

Обучена је у белу муслинску хаљину, са црвеним појасом. У косу је уденула белу раду.) СИМКА: Мислила сам никад вас нећу стићи! ВАСИЛИЈЕ: Откуд ви овде? СИМКА: Секула је јутрос пуштен из затвора!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Ја певам тужнима: да туга од свега ослобођава. Нисам патриотска трибина. Нит марим за славу Поетика. Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина, нити да будем народна дика. Судбина ми је стара, а стихови мало нови.

Згаснуо жар за Тобом сија ми још на груди, али пун жалости и очајног раздражења. Нећу сачувати ни мисао, да сам цветну грану удисао.

Као што ни у Дневнику о Чарнојевићу нисам хтео да дајем описе битака надугачко, и нашироко, ни овде нећу. Навешћу за то само два разлога.

А кад на моме лицу примећује знаке гађења он ме тапше, као медвед, по леђима, па виче да не морам, ако нећу, да спавам са девојкама. На њих чекају читави ешалони официра.

Међутим, за то је, прво, још рано, а, друго, ја нисам никад био толико савестан као неки Малербов ђак. Нећу да будем ни духовит, па да употребим иронију Едгара Поа.

Чар, иронију, смех тих дана никад нећу заборавити. Идући пут о томе. В ПАРИЗ (3) Младаћи су у XВИИИ веку испитивали живот, у XИX су га критиковали а у XX су

Некад сам, уморно, лежао у земљи, која се расипала под топовском паљбом, и никад нећу заборавити лишће расцветаног кромпира, које се тресло, као од града, од танади, око моје главе.

Кад сам био одмакао, деца су ми викала да су ме преварила и да се нећу моћи вратити, али их ја нисам ни разумео, ни слушао. Дошао сам на острво, и ишао све даље од рибарских кућа.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

— Ко си ти? — упита га Агатон — и зашто се смејеш? — Ко сам ја, то ти нећу казати одговори старац — а смејем се зато што ти се крчаг разбио и што се ти због тога љутиш.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— Ја то питање, господине, нећу оставити, јер то ми, најзад, налаже дужност коју имам да чиним према нашој милој отаџбини као син њен.

— Ама ти си, у ствари, уз владу, него тек форме ради мора неко представљати опозицију. — Ја нећу да представљам опозицију, ја сам уз владу.

Наједанпут се опозиција поколеба и изјавише сви да су за пиво (сем онога што је гласао за меланж). — Ја нећу утицати на вашу слободу, — рече начелник — и тражим од вас да останете при свом убеђењу. Боже сачувај!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

« »Не волим никог, сем тебе, А одсад нећу ни тебе. На тебе људи мане казују: Прва мана — блијед, преблијед, Друга мана — танак, претанак, Трећа мана —

не дирај се, ђаво те одн'о!... шапуће друга. — Цмок!... чу се на трећем месту и све се утиша. — Децо, то никако нећу! викну ч'а Марко, диже се и седе уз девојке. — Анатема те убила, шта ћеш око мене!

— Ама 'оћу сад, закона ми, сад, сад 'оћу... — Немо', очију ти, да се дираш тако, боли ме!... — Нећу, само реци: 'оћеш ли?... — Не могу; морам још поњава да ткем... — Ткаћеш их код мене. — Нисам све ни опрела...

и настају бурне сцене, отрован живот, — пропаст куће... »Не, никада ја нећу себе дотле довести... Било је време, мишљаше он даље, ал' шта ћу кад се нисам њиме користио!

»Да паднем... сад је време... Али — срамота! Зар да ме гледају другови како се ваљам по прашини. Нећу!... Дакле: пао!... ја пао!«... Професор погледа Чичу. — Доста! — рече старац и прозва другога.

Баш теби је и послао тај новац. — Каква кирија! Нећу да знам за то. Њива је моја и ја ћу је жети, а ти можеш чинити што хоћеш.

— Јок ја... нећу те дирнути... нек ме Господ Бог од таквог искушења сачува, — викну чича Пера и стукну корак назад. — Хеј, свече

— Не вичи, дете моје, ево тате... ја ћу тебе обући и умити... — Нећу, не умеш ти као мама... Мамо! — викну он гласније. — Мама није овде, она тебе сад не воли па те је оставила...

— Мама није овде, она тебе сад не воли па те је оставила... Ми ћемо довести тету да те она чува, да видиш како... — Нећу тету!... — прекиде га дете она није добра као мама... Није мене оставила мама него си је ти отерао... ја сам видео...

Дођоше кући. Чим угледа мајку, дете у себи говори: »Нећу јој казати... нећу! ... Заклела сам се! ...« и у исто време осећа, како би славно било наћи маму где насамо, да не

Дођоше кући. Чим угледа мајку, дете у себи говори: »Нећу јој казати... нећу! ... Заклела сам се! ...« и у исто време осећа, како би славно било наћи маму где насамо, да не опази тетица...

Заклела сам се! ...« и у исто време осећа, како би славно било наћи маму где насамо, да не опази тетица... — Нећу казати... нећу! ... жива ми тетица!... шапће дете и непрестано обилази око мајке... Ала је ово мука велика !

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Чујеш ли, овамо кад ти кажем! ДАНИЦА (улази). ПАВКА: Ти опет? Јесам ли ти хиљаду пута казала: нећу да те видим тамо! ДАНИЦА: Боже, мајка! ПАВКА: Ама, немој ти мени: „Боже, мајка!

ДАНИЦА: Боже, мајка! ПАВКА: Ама, немој ти мени: „Боже, мајка! Нећу да те видим тамо кад немаш посла, па то! ДАНИЦА: Учинило ми се да је пала саксија. ПАВКА: Пала саксија, хм!

ПАВКА: Свет, дабоме! ДАНИЦА: А Мица Антићева, је л' имала оволики реп, па шта? Опет се удала! ПАВКА: Нећу ја тебе с репом да удајем, разумеш ли? И не нађе другу да ми кажеш него Мицу Антићеву.

Овако... Јеси ли чула, нека попадају све саксије, нећу више да ми излазиш тамо! А не знам ни шта ће ми оне саксије у ходнику, унеће их Младен још данас у кујну.

Прикуцај ти то лепо на твоја врата, да те лакше нађу твоје муштерије! ИВКОВИЋ: Хвала богу те је стигло. Нећу бити овде два-три дана па би вас још више узнемиравали. ДАНИЦА: Нећете бити овде?

СПИРА: Каква замка? ЈЕВРЕМ: Па знаш како се праве замке и подвале уочи избора. То може лако бити. Нећу да чујем. Сад нећу да чујем, а после избора можемо разговарати.

ЈЕВРЕМ: Па знаш како се праве замке и подвале уочи избора. То може лако бити. Нећу да чујем. Сад нећу да чујем, а после избора можемо разговарати. Иди, Спиро, тамо у собу па им тако реци: после избора можемо разговарати!

Отац је наредио момку те сваком ко ме тражи каже да нисам код куће и да нећу ни долазити, па ми на тај начин одбија бираче. Молим вас, ако ме ко потражи, реците да ћу скоро доћи.

ДАНИЦА: Он се кобајаги с бољима ухватио! ПАВКА: Ју! Још ћеш почети против рођеног оца да говориш! ДАНИЦА: Нећу, али што је право, право је!

ПАВКА: Биће, боме, ја ти то кажем! ДАНИЦА: Осим ако ти не гласаш за њега. ПАВКА: Није ни моја мајка гласала па нећу ни ја. Али умем и ја друкчије кад је до ината! Заћи ћу по кућама па ћу упалити жене! ДАНИЦА: Да гласају?

рђаве стомаке, па им је свеједно је ли здраво или смрдљиво месо; али закон може тебе да уврне само ако ја хоћу, а ако нећу, може и да те не уврне.

Није да кажеш хиљада, него пет стотина. Ево, и словима пише пет стотина. ЈЕВРЕМ: Е, то ја нећу да потпишем! СЕКУЛИЋ: Ама, како нећеш? ЈЕВРЕМ: Тако, нећу! Зашто да потпишем? СЕКУЛИЋ: Како зашто?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Морам одмах учинити један поклич свима мисленим људима! Нећу да будем џелат ове јадне дечице. Савест ми не допушта то! А наш Срета беше својски и истински одан своме послу.

још много штошта без плана, док се једине кафане и механе већ од неких тридесет година најсавесније по плану зидају. Нећу вам много описивати, јер знам да је знате, иако нисте у њој били. Она је по плану као и све друмске механе.

— »Не, нећу вас оставити, добри људи!« — мишљаше Срета идући дома. — »Напред! то ће ми бити девиза, док од ове Вандеје не начиним

— Свеједно! Ал’ ће и он бити тамо! — Ама, па рад њега и јесте све ово! — Ту ја не идем! Нећу да будем изелица народна; да му сисам срж и да се раним знојем његовим!

— Аха! Ама, нису ми они онако по вољи. А јесу л’ служили у војсци? — Јесу, сви су резервисти! — Нећу ја те! То је све Мићина сорта! Њих је убила касарна. Убила им дух! Ниједан нема моралне снаге у себи.

Но даље с тим призорима што тако страшно подивљају нарави! Нећу о њима више да говорим. Рећу ћу још неку о стварима које су се сваки дан дешавале; о препиркама које нису излазиле из

Одатле их је Срета извадио мислећи да ће таман бити за оне тамо прилике. Ја нећу овде изнети цео допис. Ако се ко баш интересује за то и жели да га у целини прочита (а таквих будала било је и биће у

А верујте, црћи ће од муке они други кад чују да смо их ми предухитрили. — Ја, богме, нећу да се брукам! — рече један. — Ни ја! — прихвати други. — ’Ајд’мо! — Вала, ни ја! — рече трећи. — ’Ајд’мо!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Све знам како бих, али никада Нећу имати милион и сто хиљада Долара, па да господским кретом Раскрстим са планетом и спољњим светом.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Живот ће проћи ко тренутне пене, Маћија некад а некада мати, Напречац ће, у напону, да свене, И шта је старост никад нећу знати.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Јаје здраво добије сломјено. Што узмогнем, чућете хоћу ли! КНЕЗ ЈАНКО Ема нећу, божја ви је вјера, више слушат оџе у Ћеклиће ђе гугуће сврх оне стуглине кâ јејина сврх труле буквине!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Јуче сам била тамо и рекоше ми: тек што се није вратио с пута. И нећу ја више да дрхтим и да стрепим пред њим због тебе; нећу више да лажем и да те кријем.

И нећу ја више да дрхтим и да стрепим пред њим због тебе; нећу више да лажем и да те кријем. Нећу и не могу да, кад одем до њега, а он да се на мене исколачује: „Шта ти, мори,

И нећу ја више да дрхтим и да стрепим пред њим због тебе; нећу више да лажем и да те кријем. Нећу и не могу да, кад одем до њега, а он да се на мене исколачује: „Шта ти, мори, кријеш онога твога?...

Главу ћу му као врапцу откинути. Ни ти ни он нити ико од вас на очи да ми не изађете“. И, ето, зато нећу и не могу да те кријем, да после он мене тако грди. И све ћу да му кажем, чим дође, видећеш ти! — завршиле су.

А то све сигурно на њега, оца јој. — Ћути! — Нећу да ћутим, мори! — чуло се како она као кроз прсте руку, којима су јој остале сигурно запушивале уста, тако загушеним,

— Ја не могу и... нећу... И осећајући да ће изгубити сву кураж и бризнути у плач пред њим, доврши брзо: — Ја не могу и нећу за таквога да

нећу... И осећајући да ће изгубити сву кураж и бризнути у плач пред њим, доврши брзо: — Ја не могу и нећу за таквога да пођем!

Нећу. Јела сам код куће! — одговори јој Софка и упути се у собу. И тек после, када чу да јој тетка у кујни око огњишта све

— Па хоћеш да ти донесем? Да идем и донесем штогод? — Нећу! Не! — врати је Софка. — А да пијеш нешто? Узми, мезети макар штогод? Узми, прво једи нешто, па онда пиј...

Не! — врати је Софка. — А да пијеш нешто? Узми, мезети макар штогод? Узми, прво једи нешто, па онда пиј... — Нећу, нећу да једем! — одсечно, чисто гадећи се при помисли на јело, одби је Софка. — Па онда да донесем да пијеш нешто?

Не! — врати је Софка. — А да пијеш нешто? Узми, мезети макар штогод? Узми, прво једи нешто, па онда пиј... — Нећу, нећу да једем! — одсечно, чисто гадећи се при помисли на јело, одби је Софка. — Па онда да донесем да пијеш нешто?

— и није хтео да привири, нити руком штогод да помогне — ма да се без њега није могло ништа. — Нећу бре, нећу! И баци им кључеве, да они, како знају, иду, раде...

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Знаци младости већ не красе Дела ми, која време лагано руши, дроби, Никада можда нећу са добрим снима више У друштву бити, нит ће под сенком мрачне коби Пресахнут’ сузе ноћне у дане сплина, кише, И

тугу, Са једном жељом, да сам вазда с тобом, Лећи ћу ћутом украј твојих ногу, Покривен тамом, озареним гробом. Нећу умрети у влази и студи, У гробу твоме, у мемли и смраду, Већ с твојим цвећем, и да не пробуди Никад свест нагон

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ Дијете се зачуди откуда странац зна име његову бившем учитељу. Маломе се учини као да гледа некога врачара. „Нећу више никад!“ прошапта у страху. И осталој дјеци приону страх.

Нека ми се суди. Нећу, никада нећу, ни дома, ни у војску!“ Тако се отимао пуне три недјеље, пошто му „милост“ објавише.

Нека ми се суди. Нећу, никада нећу, ни дома, ни у војску!“ Тако се отимао пуне три недјеље, пошто му „милост“ објавише.

“ Цура се постиђе и хтједе да умакне, но је онај момак ухвати за руке. „Пусти ме, Маркиша!“ „Нећу док не одговориш хоћеш ли га!“ рече Маркиша загрливши је њежно, и гледајући је братскијем погледом.

Овако нећу, ваистину, но једнога ти узети, а не макну ли ми се с очију, брстина ће исто после имати...“ „Ха да вражије силе!

„Мени се срмче пред очима, Господару, али се сјетих ухваћене вјере и твојијех страшнијех ријечи, па се савладах. Нећу, Илија, рекох му, да ти врћем жао за срамоту, него овако те молим, кани ме се!

Сутон се почео бјеше хватати. „Ја бих да што заложимо, е сам огладнио... Јесте ли што зготовиле Јанку?“ „Ја нећу ништа до млијека!“ рече момак. „Каква млијека, чоче! Ево три дана да срчеш сама млијека. То ти неће дати скопости!

свршено, нити се ја за то кајем, вјеруј ми, но ми је жао оне несретне цуре и оног доброг поштеног старца, што их више нећу видјети... Фала нек је Богу...“ „Ама, чоче, може бити да те и мине тавница!“ „Не збори о томе молим те...

Не знаш ти што бих је претрпио, горе и сто пута горе од тавнице. Не знаш ти ко су они... Па и да није тога, врнути се нећу нипошто, никад, ни за какву...“ „Нека, нека... како узоћеш моје дијете!

да, мој пријатељу, мени се чини да се нећу претужно с тобом растати него напротив. Разумијеш ли ме, синоћ ми је јадно било помишљајући на растанак; а данас

“ „Чујем те, газда!“ одговори Мита из авлије. Он се тамо шалио с Милицом и с Милуном. „Чујем те, чујем! Нећу ја гладан отићи ако буде што да прегризем.“ „А камо Стана!“ запита сердар. „Отишла је на воду.

Што учињех, учинех по твоме наговору. Да те чујем и сад. Ко зна! Ако не ушћенеш сад зборити, ја те другом нећу слушати, знади лијепо... Прошао ме ијед. Збори слободно, само не срамоти. Сваку ћу ти чути. Ти рече да ти је невоља.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Џефердаре, мој по богу брате! Немој мене с ватром преварити, За око те ни молити нећу. Што је право и богу је драго. Што су телу добра јела, То су души добра дела.

— Одакле ми је и жена. — О Турчине, за невољу куме! — А ти, Влаше, силом побратиме! — ’Оћеш ли добро? — Нећу. — ’Оћеш ли зло? — ’Оћу. — Попо, зар и ти чуваш говеда? — Е, мој синко, те још да су моја. — Убоде ли се, Мујо?

дозове га преда се и изнесавши у завезаној врећи лисицу, рече му: „Ако погодиш шта је у тој врећи, прави си врач, и нећу ти ништа; ако ли не погодиш, погубићу те“. Онда он замисливши се мало рече сам себи: „Е, лијо, сад си долијала!

17 Питало јагње вука, кад га је око врата преметнуо и с њим бјежао: — Куда ћеш са мном? — Нећу далеко. — А шта ћеш од мене? — Притрпи се мало, знаћеш. 18 Питали вука: — Зашто кољеш више од једне овце?

14 Питао магарац ђака: — Па шта ћеш ти бити, када непрестано учиш? — Не знам шта ћу бити, али знам да нећу бити магарац. 15 Питали лупежа: — Где научи красти? — Тамо где сам научио и лагати.

Сусрела га мајка божја Богородица. — Што ти (име болесника) цвилиш, пиштиш гласом до неба, сузом до земље? — Како нећу цвилити, пиштати гласом до неба, сузом до земље, кад пођох по песку, убодох се на треску, грдне се ране подљутише,

Питала је млинарица: Што гргућеш, грличица? — „Како не бих гргутала, Кад ме просе за пупавца! А ја нећу за пупавца, За пупавца, за губавца, Већ ја хоћу за голуба, Који шеће по пшеници, У жутијех чизмичица, У модријех

5. Пошла кока на пазар Пошла кока на пазар, Укаљала ножицу. Она иде једном грму: „Тари, грме, ову ногу!“ — Нећу! — Причекај се, један грме, Ја ћу на те козу довест’, Нека тебе коза брсти.

И доведе једну козу: „Брсти, козо, овај грм!“ — Нећу! — Причекај се, једна козо, Ја ћу на те вука довест’, Нека тебе вук изеде.

И доведе једног вука: „Једи, вуче, ову козу!“ — Нећу! — Причекај се, један вуче, Ја ћу на те село довест’, Нека тебе село бије.

И доведе једно село: „Удри, село, овог вука!“ — Нећу! — Причекај се, једно село, Ја ћу на те ватру довест’, Нека тебе ватра пали.

И доведе једну ватру: „Пали, ватро, ово село!“ — Нећу! — Причекај се, једна ватро, Ја ћу на те воду довест’, Нека тебе вода гаси.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

у кћер тога и тога цара; из свега ће царства доћи љекари, и попови и калуђери, да је лијече и да мене ћерају, али ја нећу изићи, доклегођ ти не дођеш; а ти се начини љекар, па и ти дођи да је лијечиш, и само је окади овом травом, а ја ћу

“ Али царев син вели: „Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш-Челика да тражим“, а сам у себи мисли: зашто не би, кад имам још три живота!

и Баш-Челик му рече: „Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену вратиш, јер ти нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити.

Отац и мајка запитају га шта је уснио, а он им одговори: „Вала нећу да вам кажем.“ Онда га отац и мајка добро изшибају и назову га инатом па га отерају.

“ А овај му одговори: „Макар да си и сам цар, ја ти казати нећу.“ Татарин отиде, но чим цару дође, одмах му све каже, како је једног дечка на путу нашао и што је с њим разговарао.

Сад га упита цар, шта је уснио, а овај му одговори: „Нећу да ти кажем.“ А цар му рече: „Знаш ли ти, ко сам ја, и да сам ја цар, па ако мени не кажеш, ја ћу те објесити!

“ А јуноша му одговори:, „Вала ако си баш и цар, ја ти опет нећу казати.“ Сад га цар затвори у једну собу до које је била једна велика соба, гдје је била царска кћер у кавезу.

“ А ђаво му одговори: „Вала, ако ме и мрзи с тобом радити и опет ти се покорити нећу, али само хоћу да начиним уговор па да отпочнемо радити.“ Сад се договоре да посаде најприје мрки лук; ово и учине.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

својих, учини као и блудни син, оставивши доброг оца и господина, и блажену матер, госпођу своју, и благородну, нећу рећи браћу, већ господаре своје, и обнажи све безумљем својим.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Један тули светло, пали свећу, други тражи да глумим да нећу! Један сипљив, а други ме сколи: јеси л скоро била на контроли?

ГОСПАВА: И јес ми велика лова! Једном, ко двапут за биоскоп! А сутра, вала, нећу ни радњу дотварам! Могу једном и нешто за своју душу! ИКОНИЈА: Чудо то?

Замало да ме уапсе! МИЛЕ (пришао шанку): Срећа његова што нећу да правим екцесе по кафанама, иначе би видео свога бога! ИКОНИЈА: Знам, страшно си опасан!

ИКОНИЈА: Саће десет. СКИТНИЦА: Морам да пожурим ако мислим да стигнем. Вама на свему фала! Оно вам никад нећу заборавити! ИКОНИЈА: Ма зашта фала, и ти би мени помого! Него једно ми кажи. Ко те онако крвнички издевето?

Видим, нисам ћорава, сипам човеку пасуљ! ЦМИЉА: И ти то тако... Ништа, сипаш му пасуљ? ИКОНИЈА: Ваљда му нећу зитин у кандило! ЦМИЉА: Па је л ти не видиш ко је то? ИКОНИЈА: Колко ја видим, владика није!

СТАВРА: Реко сам ти да ме пред светом не називаш „мацо”! ЦМИЉА: Добро, нећу, не љути се! Гледај овако! Ја имам нешто мало уштеђевине, и постељине, колко за први моменат, с те стране немој да

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца. И не због тебе, него због ње, Васке, нећу после, кад опет одеш и кад те опет по неколико година нема, да они због тога, због тебе, што ти само њу гледаш, њу

ЈОВЧА Кога да мрзе? Ко је тај који би смео, усудио се? МАРИЈА Нико њу не мрзи, нико је попреко не гледа, али нећу ни да може то да... ЈОВЧА Ах, ти, ти!

ЈОВЧА Ах, ти, ти! »Нећеш«, ти »нећеш«, ах за то твоје »нећу«, да си само друга а не њена мајка, сада би ти видела манастир или твоју мајку и браћу одакле сам те довео.

АНЂА Ниси, ниси крив. МИТА Нисам крив, и нећу да сам крив. Нећу да бата на мене после: какав сам ја твој брат и, како сам знао за то, што му нисам на време казао па

АНЂА Ниси, ниси крив. МИТА Нисам крив, и нећу да сам крив. Нећу да бата на мене после: какав сам ја твој брат и, како сам знао за то, што му нисам на време казао па да он њега, као

И, нећу душе да грешим, покојник све на време тачно врати, а од тога виде вајде, добро заради, купи баш тај виноград и ту њиву.

И ми ти лепо њега, сина, на његов, очев, занат дадосмо, да изучи, да га у дућану заступи. И он изучи добро, нећу душу да грешим, најбоље. Само кад хоће, може да скроји и сашије као нико други...

МИТА Неће, неће да се дави. И не могу ја више. Одавна сам ја чекао да кажем, да скинем са себе. Нећу после да сам ја крив, да ја нисам говорио, казао... А сад, ето она, и сад сама нека, како зна, говори, брани се...

) ЈОВЧА (Анђи, после паузе): Па? АНЂА (поникнута, ћути). ЈОВЧА (нестрпљиво): Говори. Немам ја када, и нећу ја то. Је ли истина? АНЂА Истина. ЈОВЧА Све? АНЂА Па... ЈОВЧА Истина да је виноград продао? АНЂА Јесте.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Зато при свакој прилици нећу изоставити, дајући пристојна правила, како с децом ваља управљати да буду с временом добронаравни и поштени људи,

наша говорења и дела, а навластито она која се на штампу издају и последњим родовом предају, вечна следовања имаду, нећу нимало себе заборавити; чуваћу се свакога| пристрастија и лицемерја, а особито самољубја.

свету моје припознанство и благодарност к њима; спомињаћу се њи[х] и љубићу и[х] док год душа моја, сиреч до века, и нећу престати желити да милостиви бог учини вечно награжденије њи[х]овој доброти.

Ако ли гди будем то чинити, заисто нећу ради мене, но ползе ради моји[х] читатеља: да ако ко што таково при себи позна, да се исправи.

Зато, како сам обештао, намах при овој прилици нећу изоставити родитељем напоменути да се старају сами са својим повотком деци својеј у време младости њи[х]ове добар

Ја тебе љубим како год да сам те родио; светујући те, твоју срећу желим, а не моју. Ако ли ти мене не послушаш, ја се нећу кајати за добро што сам ти учинио; мени ће бог платити на другом свету, но ја тебе жалим.

с родитељском милошћу говорио: „Бáба ће теби прекрасну девојку испросити, пак кад те видим у мојој кући ожењена, онда нећу жалити више што ми бог није ниједно мушко дете у животу оставио. Онда ћу срећан бити!

Казао сам да ја нећу себе имати за поглавити узрок и конац ове књижице, но ползу ближњега мојега. Нећу себе нимало штедити ни

Казао сам да ја нећу себе имати за поглавити узрок и конац ове књижице, но ползу ближњега мојега. Нећу себе нимало штедити ни извиновљавати; правду нећу сакрити, колико знам.

Нећу себе нимало штедити ни извиновљавати; правду нећу сакрити, колико знам. Сам ћу себи по мојеј савести, као пред всевидећим божјим оком, судија бити; нећу себи нимало

Сам ћу себи по мојеј савести, као пред всевидећим божјим оком, судија бити; нећу себи нимало праштати. А мој љубезни читатељ само нек’ чека док сву ову историју од краја до краја очита, јер ће само

Стао сам био, с једне стране, како га могу добро гледати и како нећу другима у служењу сметати. Не знам, или ми је било милије гледати га или слушати.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— рече Ркалина. — Јер ми знамо пут и до бискупа и до краља! — Па ја нисам рекâ да нећу! — одговори фратар, мало мирнији. Јерковићи почеше гуркати Ркалину у плећа, сви заграјаше: — Па липо!...

На растанку рече Бакоња: — Ћаћо, купићеш ми још ове недиље дви приобуке нови дијачки аљина, јер ја нећу да служим по манастиру у беневрецима и опанцима! — Ма мој синко, и то је на теби ново... Притрпи се за вико вриме!

— Ма мој синко, и то је на теби ново... Притрпи се за вико вриме! — Нећу валај, ћаћо, него, ако ми не буду аљине до недиље, ја ћу казати сву истину стрицу, јер најпослинакарце, ја сам

А што је за чудо, колико су му сви досађивали и брецали, он се никад не намрди, нити рече: „Нећу! не могу!“ Него је био задовољан; и у оно мало тренутака кад би га пустили да предуши „пио“ је из своје луле.

Ослободи ме овога пута, па јево ти се за... (ћаше да рече: „заклињем се“, али се предомисли) па јево ти давам рич да нећу више! Фратри уђоше. Срдарини бјеше ред да служи.

“ Дакле, оразуми се, болан, па иђимо вечерас! — Нећу, па нећу! Нећкао се два дана, а они не хтједоше без њега. То га дирну, те трећега пристаде, и сва четири, истијем

“ Дакле, оразуми се, болан, па иђимо вечерас! — Нећу, па нећу! Нећкао се два дана, а они не хтједоше без њега. То га дирну, те трећега пристаде, и сва четири, истијем путем и

А ако ли вра дозна све, пак ме истира, утопићу се, а кући нећу, вируј ми, мој липи свети Вране!... А ти знаш ко ме навеја да се скитам по ноћи, да гледам како се твоја мука краде!

— Какве латинске верше? — рече Срдар у чуду. — Шта ти сада пада на ум?... — Ма јето нике... Ја нећу имати мира циле ноћи, ако и’ не разумим!... Ја вас молим, пуно вас за то молим, фра-Јакове. А нема и’ млого...

— Нека слуша до краја! па нека онда говори! — рече Тетка. — Нећу да слушам до краја! — викну Вртиреп — него одма спочетка оћу да се то прикине, а ви који ћете да слушате његове писме,

А лако би вам се могао осветити, и сад овди ричима и другим начином, само кад би тија. Али ја то нећу, јер држим да се бог служи с вамикарце да ме куша и да ме педипше. Дакленка, нека буде његова воља!

“ „Ма ја оћу да се исповидим код онога болеснога вратра, код вра-Брне, а њега није у цркви...“ — Нећу ни да чујем о томе! — викну Брне устајући. — Ја сам немоћан, ја не могу... — Ма стани, брате.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

У МАГЛИ Магла влада светом (ил се спрема). Од ње се више одвојити нећу. Чим завесу макнем: већ на мене слећу Димљиве латице цвета кога нема. Ево бежим кроз њу, из ње, али споро.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Морао си досад да их поцепаш. А ја нећу да си вагабунд тамо и да ме брукаш. Шта ће ти католици да мисле о нама Србима кад тебе виде са исцепаним коленима?

— десет је година како те ја молим да се помириш с манастиром. Ради воденице и оних пустих ливада... — о томе нећу да чујем! — Како сам ја могла? Сви могу у мојој фамилији. — Можда је мени тако суђено. Шта могу против Бога?

— А ти баш оцу Методију — шиљак у нос! За твоју кућу ништа није да купиш манастиру звоно. — Нећу, Милунка, да савијам шију пред мантијаши— ма! Ни пред којом земањском силом.

хтеде да каже, кајући се за љутњу према Вукашину, али у његовим очима као да нешто друго види. — А ако ја нећу? — рече. — Ја имам право то да захтевам. Уосталом, сутра путујем. Служба... (Не, вечерас се мора све свршити.

Ти водиш своју политику, а ја... (Важнија ти је радикалска демагогија од моје среће.) Истину да кажем, ја и нећу да следим твоју политику... (Кидај до краја!) Ја, оче, имам своја начела. — Нисам ти више отац!

— мирно рече Ђорђе. — Добро. Ако ме се одричеш, онда сам ти дужан ово објашњење: нећу ни у какве странке да улазим. Ја свој живот и своје способности нећу да сатрем у радикалском политикантству.

Ја свој живот и своје способности нећу да сатрем у радикалском политикантству. Чекај, слушај ме прво. Баш то у вези са народним интересима хоћу да ти кажем.

Зашто да не тражим оно што је моје? Моје достојанство је у питању. Да смо начисто. — Ја нећу да живим у Тошићевој кући. Хоћу кућу да купим и у својој кући да живим. И исплатите ми мој део.

— Ђорђе, дај овоме пет стотина дуката, и да га моје очи више не виде у кући. Губите се, нећу исти ваздух да удишемо. За њима врата остадоше отворена. Ветар јурну у собу. Псето лаје љутито и изгубљено. ...

— Будало, газда никад не слуша слугу — паде на узглавље. — Тебе мора да послуша. — Што мора? Нећу да се мешам у медвеђа посла. Ја хоћу да умрем у овој јазбини. Мени је овде добро. Губи се одавде! — Помози јој.

Помислио је у себи „нећу“ и, на одстојању, ушао за оцем; замирисала је пшеница и триња од жижака; мали човек са фесом седео је за тезгом, не

Шта би ми, рецимо, дао за овог другог опасника? Да знаш, откако се родио, није сузу пустио. „Велику ливаду и забран“ Нећу да чујем. „Две њиве и ливаду.“ Нема разговора. „И забран одозго, и виноград одозго!“ Јок.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Мајка свих река осмехну се тек рођеној кћери и подиже палицу ка западу, кад мала тврдоглавица рече: — Нећу на запад! — Ти онда теци на југ, а можеш и на север!

Малопре је није било! Рибља Глава била је већ на другој страни. Од муке дечак зајеца: — Никада је нећу стићи! Никада задобити Сребрну ружу! — Па, и нећеш! будеш ли седео и плакао, заиста нећеш!

Жалосно опуштених крила само се вуче по стази, и пишти: — Како да полетим? Нећу да будем врабац! Зашто врабац? Има и других птица... — Зар то није свеједно?

Талас је ћутао не мичући се с места. — Остаћу овде до краја света, ако треба! — зарицао се. — Ни погледати је нећу... Али, чим први зрак сунца паде на стену — он задрхта и пође ка обали.

— Никада за ну нисам чула. Где живи? — У пећини! На дну мора. — Поклонићу ти живот, а нећу дирати ни друге твоје рођаке ако одеш До старице и упиташ је шта да радим! рече галебица и пусти рибу у море.

Камено јаје покрете се у свом лежишту, а лепотица узмаче корак уназад. — Нисам се вратила. И нећу остати. Тражим младића из пустаре... — Узалуд тражиш! — насмеја се јаје насав глас.

— Нисам се вратила. И нећу остати. Тражим младића из пустаре... — Узалуд тражиш! — насмеја се јаје насав глас. — Нећу га вратити ако се ти не вратиш осим ако у пустари нађеш воду... Лепотица се на тренутак замисли.

Али нико ниједну није видео. Откуда ова? Младић затеже мрежу, а вила зајаука: — Пусти ме, момче! Никада ти ово нећу заборавити! Али момак је чврсто држао мрежу. — Не иде то тако! — довикну јој.

Дечака нарочито изненаДи његов блистави поглед. — Е, па, ово ти нећу заборавити! — малени гост отресе иверје са себе, .а дечак у чуду протрла очи.

Патуљак се једва разликовао од папрати: био је тако мален да се без муке могао под њу сакрити. — Заиста ти нећу заборавити! — понови.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

— Жива нећу из свог завичаја — одговорила је Љубица — а мртву ме могу и пси изести. То је било у јесен 1813. године. У јесен 1842.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Виногради, збогом умиљати, Збогом грожђе, - нећу те ја брати! Ао, бербо, тебе жалим клету! Та шта лепше од тебе на свету?

Јакшић XЛИ КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ Лисје жути веће по дрвећу, Лисје жуто доле веће пада; Зеленога више ја никада Видет' нећу! Глава клону, лице потавнило, Боловање око ми попило, Рука ломна, тело измождено, А клеца ми слабачко колено!

ил' на њојзи зар? Је л' боле срце, или луштика? Схваташ ли, површниче?“ Ја бих знао Иначе на то одговорити; Ал' нећу да га једим, редак ми је гост. Размишлајућ' бајаги, ћутао сам... „Па што то читаш?“ запита ме гост.

Продужи власт, ноћи чаробна! Скоро ће зора доћи, Већ дишу јутарњи лахори, И ја нећу моћи Поцрпсти богатство сласти, Којим су препуњене Усне и груди њене... М. Јакшић ЛВ НЕ ВЈЕРУЈ...

И свршено је! Ти си сада жена Проста ти била моја љубав жива! Ја нећу клети ни њега ни тебе, Ни горку судбу што сам тебе срео; Ја нећу клети чак ни самог себе, Јер ја бих тиме своју љубав

Ти си сада жена Проста ти била моја љубав жива! Ја нећу клети ни њега ни тебе, Ни горку судбу што сам тебе срео; Ја нећу клети чак ни самог себе, Јер ја бих тиме своју љубав клео. И нашто клетве! Нашто ружне речи?

срећо, којом живот сладих! Шумарци! стазе обрасле у цвећу! Ви пратиоци мојих дана младих, Никад вас више ја имати нећу! „Не!

земљом, где ћу мртав сам да трунем, Животом својим земаљским, и гробом, „Животом вечним - и распетим Богом Да нећу више грешит' се о Тебе: По твом ћу путу ићи чврстом ногом, Заборавити на самога себе!“ В.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

“ „Нећу - каже - два вјерни војводе, завјет свети вјечно нарушити; што сам једном вјенча бесмртијем смртну косу испитати нећ

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Било ми је, пре свега, јасно да после тог свог највећег дела нећу целога живота успети да напишем још једно научно дело које би се са њиме могло упоредити, а камо ли мерити.

Платон ће те на моје заузимање већ примити у своју школу“. „Не, стриче, хвала ти лепо. Недостојан нећу ни да му ступим пред очи“. „То не би, бар за сада, ни могао, све кад би и хтео. Платон није овде“. „Шта велиш?

Онда му рекох: „Не могу да се одлучим на куповину, јер се не разумем у ту робу“. „Па нећу вам ваљда подвалити!“ „То не кажем, али не знам које књиге би мој брат највише желео.

Нека ти је топло хвала на свему што си за мене учинио, нећу то никад заборавити“. Они се куцнуше чашама. Ујак загрли свог нећака кога и сви остали срдачно изљубише.

Док Исак беше у Грентему, могла сам га обилазити, а у Кембриџ нећу стићи целог свог живота. И он не би дошао одатле овамо да га није куга потерала“. „Куга!“, узвикну најмлађе дете.

Догод не свршим и не објавим своје велико дело, како га замишљам, нећу се појављивати у јавности, па лајали ви и урлали“.

„Ала је то интересантно!“ узвикну одушевљено госпођа Лавоазије. „Жалим“, тако наставих, „што нећу доживети тај климатски оптимум да бих га се науживао са чашом на руци“.

Но ако су њихова саветовања била државна тајна, нећу се, милостива госпођо, о томе даље распитивати“. Она ме погледа милостиво, но оклева шта да ми одговори.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

А ја још имам снаге. И десет ноката биће ми доста да зарадим мир кога немам и кога овде никад нећу имати. Утом мршавко устаде и подиже чашу: — Меѕѕіеурѕ, мангонс ет бувонѕ, цар демаин ноуѕ моурронс!

И Леону ће бити жа... жа... жао, и урлаће сваку ноћ, а у школу нећу никад поћи; а кад би један овде имао срца..., али мене нико не воли — јаој нико зато што сам вештица и јашем на

Али ја се лако дати нећу, па макар, на оном свету, претрпео не знам шта за свој према њима издајнички поступак. Међутим, ево, и то ћу ти

а то осетих овога часа: главну снагу да ти пишем даје ми, поред све моје одлучности, нека нада, да ипак ни овога пута нећу приступити делу за које се спремам баш зато што ти пишем. Управо отуд ми једино и моћ да држим перо.

Онда несвесно ја учиних неколико корачаји према њој. А тада... ја то никад нећу моћи да изразим! Јер шта се то од месеца било упило у њу, шта?

Да ли онај ужас његове мртвобледе хладноће чудно сјајне, да ли шта, ја не знам, ја никад нећу знати. Ја осетих само тако као да смо сами, једино нас двоје тамо негде сасвим у њему, на њему, по њему, охлађени као

— Не брините ништа, — навали он — нећу вам ја бити на сметњи, Боже ме сачувај. Просто ме ставите поред вас као што би ставили ваш сопствени штап.

Дакле причам ја то мојој жени и чекам ефекат. (Ја вам своју жену нећу описивати, ја хоћу да ви из њених сопствених речи добијете представу и праву слику тога чудовишта пакоснијег од паука.

“ „Оћу,“ одговорио је Ђорђе, „оћу, господин председник, зашто да нећу, ама те молим да ми даш да седнем, овде где ти славни суд наредиш и како наредиш.

“ „’Оћу“, вели Ђорђе, „како мислиш да нећу, све ћу да ти кажем и остајем при што сам казао, да сам пред кућу седео и дремао, а кад сам погледао, а оно жена моја

Чинило ми се тако да онда и нећу видети друге гробове, и да ћу, удаљен само неколико корака од ње, најбоље моћи да се предам ономе зашто сам се ту и

Гледајући у врхове планина сунцем обасјане, ја сам на лицу осећао један осмејак заиста чудан, који нећу заборавити док год сам жив, јер је био први и последњи у моме животу.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Знао је викати на свог писара лупајући шаком по столу: „Ја нећу да плаћам сталије и контрасталије, то упамтите једанпут заувијек!” Није био нимало сентименталан.

И хоће ли икад попустити тиранија те нехотичне меморије, хоће ли икад доћи дан кад се тога нећу сјетити? Већ сам готово очајавао. И, разумије се, најзад је тај дан дошао. Дошао сам по себи, одједном и неопазице.

Доскора ће нас сасвим нестати. И то, објективно, неће бити баш никаква штета. А вјерујте ми, нећу ни ја субјективно много жалити: збиља нисмо ни за што добри, ни за што употребљиви.

— Зашто у другу собу? Нећу ја у другу собу! Мени је сасвим добро овдје! — Зато што ову собу треба циклонизирати. — Али зашто циклонизирати?

Одиграли смо неколико партија. — Хоћеш ли мало горе? — упитао ме кад је дошло вријеме да затвори апотеку. — Нећу вечерас, нешто ме боли глава. Да учиним увјерљивијим, надодао сам: — Имаш ли какав прашак?

У оно доба, и моје се име доста често сусретало у свијету на плакатама и по новинама. Био је то мој четврт сата, нећу да кажем славе, али некаквог реномеа. Упознали смо се у Паризу на једној вечери.

Новопронађено средство неће бити никакав алхемичарски „еликсир бесмртности”, већ нешто чисто научно. Зато нећу употребити ријеч „еликсир”, а још мање ријеч „бесмртност“, које би својим метафизичким призвуком замутиле кристалну

Нема тога: постао сам случајно и из ничега, али нећу да даље будем подложан случају, нећy да се вратим у родно ништа!...

Колико то износи? А што би тек значило кад би се људски вијек опћенито продужио, нећу да кажем ад инфинитум, али за самих петнаест или двадесет година.

) Ствар је у томе што је она била задовољна увијек кад је мислила да сам задовољан ја. — Нећу да те ни у чему спутавам, нећу да ограничавам твоје могућности.

— Нећу да те ни у чему спутавам, нећу да ограничавам твоје могућности. — Кад су наступила тежа времена, спремно је пристала да с дјететом остане код својих

Тад сам је замолио да ми је донесе у собу. „Нећу свирати, тек тако, да је имам уза се”. Удовољила ми је. Касније сам разабрао да је о том мом интересирању за виолину

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

«То ћу ја од истине да гладујем данас... О, брате, да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô... Мрзи ме да гледам очима пандуре... Како би било да спавам?... Јес’, ко ће ти сад заспати !

— Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено. — Нећу тако, но кажи одсечно, да знам! — Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам! — Дакле, сигурно? — Сигурно!

— Хоће да се кладе! Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци. — Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу. — Што да нећу, ко то каже ? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву!

— Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи? — Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. — Далеко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца.

Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно« — па оде журно низ реку. Али ти ја, црна, умрех од стида.

— Па... видиш сам... Зло је, не може бити горе. — То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. — Ја шта ћеш, после оних мртвих и рањених глава? — Ни једнога нисам мојом руком дирнуо.

Ђурица, видећи га онако весела, прихвати шалу. — Вала, побро, па и нисам. А ти си ми се грдно намрчио! — Како нећу, јади га убили! Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво.

— Ништа ти ја не знам, нити умем да мислим. Најбоље нам је овако, па шта ћемо више! — Јок, ја нећу тако. Ово ће се напослетку дознати, па онда ја немам куд. Треба из раније да знамо шта ћемо.

треба јој купити одела и преобуке. — Све ћу ти сутра послати, а сад морам ићи. За неколико дана нећу долазити, док не посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо чинити после. Сад, у здрављу! — рече им и оде.

Сад добро чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало издаје... »Та неће ме, ваљад’, стићи ... нећу погинути?« — мисли он, и ова страшна мисао даје му нову снагу, и он трчи, само трчи, не знајући више ништа за себе.

Кмет оде задовољан, а Ђурица снуждено погледа Станку. — Да идеш, за ноћас, код Јова — рече јој. — Нећу више тако да се потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу да идем свуда с тобом. Али...

— одговори Вујо и погледа је оштро, кад му она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш. — После нећу и да хоћеш — одговори Станка, осмехнувши се. — Ехеј, море, побро, да не страдају твоји чуперци!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар не послуша девојку, него јој рече: — Нећу ја бразду прекорачити, — па пружи руку да узабере цвет, но у који мах да ухвати за цвет, а цвет се превије и Петар

А смрт рече: — А ко ће га уморити? — Ти, — рече јој бог. — Нећу ја, господе. Ја више не пачам у њега, него ти њега пусти у рај, па ти више неће додијавати.

Потом га враг пита: — Шта иштеш за плату? Колико ћеш новаца? А старац му рече: — Ја новаца нећу, да ме ко за њих убије, него дај ми ону стару кабаницу иза врата. А враг му рече: — Бољи би ти били новци.

А враг му рече: — Бољи би ти били новци. Али стари рече: — Нећу, него кабаницу, па ћy се покрити с њоме гдје будем спавао.

Сад треба тело у земљу, а душа у рај. Али се старац наљути па рече: — Богме нећу још, него ми продуљи још триста година, или ми дај моје овце.

Онда цар змијињи рече чобану: — Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио? Чобан одговори: — Ништа друго нећу, него да ми даш немушти језик.

Ако ћеш ми дати што, дај ми прстен с руке, а ако ми прстен нећеш дати, ја ти нећу ништа друго. Цар му је давао шта хоће друго, само не прстен, ама он запео на једну: прстен те прстен.

Он је добар и поштен човјек, па сам се с њиме побратила, те ме је он, пошто сам му задала божју вјеру да нећу никоме казати, замолио да пилав окренем тако да прстен дође преда те.

Сунце јој одговори: — Има, има, мајко, него нека изиђе слободно, нећу јој ништа. Она онда изиђе, пак му приповеди сву своју невољу; најпосле му рече: — Јарко сунце, ти сијаш по целоме

Ветар јој одговори: — Има, мајко, има, већ нека изиђе слободно, нећу јој ништа. И тако она изиђе пред ветра, приповеди му невољу своју; а ветар јој одговори: — Ја сам га видео, он је

И пошље свога слугу к жени да је пита хоће ли продати те ствари. Она одговори: — Нећу продавати, него да ме пусти царица да преноћим једну ноћ с царем њеним, па ћу јој дати преслицу.

Али царев син вели: — Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него xоћy Баш-Челика да тражим, — а сам у себи мисли: зашто не бих, кад имам још три живота!

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

КАЛЕМЕГДАНУ 78 ТИШИНЕ 80 ОРГИЈЕ 81 СЛУТЊА 83 ПРЕДГРАЂЕ ТИШИНЕ 85 ЈЕСЕН 87 ВОЛЕО САМ, ВИШЕ НЕЋУ 88 ПЕСМА БЕЗ РЕЧИ 92 НИРВАНА 94 ПРЕСТАНАК ЈАВЕ 96 СА ЗАКЛОПЉЕНИМ ОЧИМА 98 КОБ 102 РАСПАДАЊЕ 106 НЕДОВРШЕНЕ

Видети нећу зору када свиће, Молитву, сузе оних који цвиле, Ни влагу, црве што по мени миле, У облик иду час дубље, час плиће.

Нигде ничег што се буди. Сумаглица. Ноћ без неба. Покров студи. ВОЛЕО САМ, ВИШЕ НЕЋУ † Милану А. Симићу Каткада снага крвљу ми проструји И пробуђена жеђ живота, да ме Изведе мало из глуве осаме, Где

Гроб велик к'о пут смрти неизбежне. Знам, дете нећу никад бити више. Са старом драгом нећу опет поћи Срећним незнањем, где живот мирише На крв и љубав и вео поноћи.

Гроб велик к'о пут смрти неизбежне. Знам, дете нећу никад бити више. Са старом драгом нећу опет поћи Срећним незнањем, где живот мирише На крв и љубав и вео поноћи.

Као сунце, и ја ништа нећу знати: Ни ранији живот немиран и ломан, Ни да други данас због мог мира пати, Да је моја пратња невесели роман.

Пођи ми збогом, моја веро јасна, Можда те никад ја видети нећу. Свуда крај мене кукњава је гласна, Крваве сузе по крвавом цвећу, Потмули топот, убијања страсна.

Од свог поступка не презах ја, Па макар да је поник'о у греху. Роб ако постах. Али нећу крити У страној земљи изгнаник сташно је бити. Оставих, дакле, свој кућни праг И отаџбину: најљуће ране.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Она је била отмена дама, Жена једног пуковника, ветерана, учесника многих битака. Никад нећу заборавити три године проведене у њиховом дому. Ниједна тврђава у току рата није имала строжу дисциплину.

прихватим плаћено место цртача у Централном телеграфском уреду при угарској влади, са платом коју — дозволићете ми — нећу открити.

Никада нећу заборавити снажан утисак који је тај чаробни град оставио на мене. Неколико дана по доласку, тумарао сам улицама,

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Његово име никад нећу заборавити јер је оно драга музика у мојим ушима због успомена на оно дивно пријатељство које је он гајио према мени.

угледном положају, мени је било дозвољено да останем до краја школске године у свом разреду, пошто сам обећао да се нећу дружити са бунтовним дечацима који су јуришали на аустријску заставу. Међутим, ту се ствар није окончала.

Њује све ово јако дирнуло и онда ми је једноставним и свечаним речима открила истину коју никад нећу заборавити а та је да Америка пружа једнаке могућности свима, да сваки Појединац мора тражити ове могућности и бити

Уношење угља са улице у подруме и чишћење улица од снега за време зиме, које никад нећу заборавити, било је здрав и пријатан посао, али не баш сјајно награђен.

И тада се зарекох да овај лист нећу читати све док председникова слика не нестане са његове уводне стране. Билхарц није разумео да сам се ја дивио

Шт се мене тиче, био сам сасвим уверен да нећу бити заведен утицајем Бичеровог генија и напустити св. Саву и православље моје мајке, јер Бичер није причао само

Зато су се моји другови устручавали да ме позову и укључе у своја разна удружења из бојазни да им нећу моћи изићи у сусрет и да ће ме то чинити несрећним.

Обећао сам му да нећу штедети труда само да помогнем Винтропу. У почетку Винтроп је добро учио. Али његови другови у Тенис клубу, у Рокевеј

Од тада га више никад нисам видео, али га никад нећу заборавити. Он је био први који ми је скренуо пажњу на једну стару, дивну цивилизацију, чија је духовна лепота све

Знао сам да упркос журбе и велике жеље да што пре стигнем у Идвор, нећу моћи отићи из ове чаробне земље пре него што освојим снегом покривени врх Титлиса.

Знао сам да упркос журбе и велике жеље да што пре стигнем у Идвор, нећу моћи отићи из ове чаробне земље пре него што освојим снегом покривени врх Титлиса.

Међутим, Рут и Нивен су сматрали да нећу моћи пратити ова предавања, а још мање да ћу моћи да читам чувени Максвелов трактат о његовој новој електричној

Ћипико, Иво - Приповетке

—Море, мичи с пута! — плане и ефендија; махне бичем, но не спусти га, већ га собом држи. —Нећу, док ми не одговориш! — бјесни Спасоје и гледа га чисто у очи. — Мичи, скоте, јер си погинуо!

А како је теби? —Пусти!... — одговори он нехајно. — Ја се празан нећу враћати; у свијет ћу поћи...Видим ја што је: најгрђи је друг невоља, а код нас је има колико те воља...

Милиње је спопада, вели му: — Нећу ти љубав никад наплатити! — и, да је није стид, сита би се наплакала. Девојка већ заборавља број дана откада су

—Нијеси ти за ме! — понови он одлучније— А и што ћеш ми? —Што говориш? — зачуди се Лазо. —Чуо си... Ма нећу да ме нико куне. Наћи ћу јој посла... Биће јој боље но откуд је дошла...

—Храним своје дијете, —опази она. —То можеш и дома... Поштена жена чува кућу... 'Ајде дома! —Поћи ћу . —Одмах! Нећу да те видим даље од куће...

Да знате како се трзао у ладу, а једва сам га савладала! —Продаћете га? —Нећу, оставићу га за расплод: јак је... Ма да причам како се овај преварио. Има их још неколико по густрм шикарама шкоља....

—Седморо — одужи она премишљајући: — троје с покојним Марком, једно, како вам рекох, с Андријом, а троје... нећу их ни спомињати, и онако им очеве не познајете . ..

—Реци им што си чуо! — одлучи се парох. —Дакле, збиља уклонићете га с отара?... —Уклонићу га и спалићу га... Нећу трпјети идолатрије, — закључи парох и униђе у собу. — Спалићете нашега старога свеца...нашега завитника?!

Немаш ни преобуке... —Пошаљи ми је по куму! —Вратићемо се скупа —Остаћу још који дан; нећу празнуж руку горе, — стид ме...Тако је и оно двоје гворило... —Чега те стид? .. . Чему си исилазио?...

Дође му да загази у воду и да приђе к ватри. Пас у врбаку заштекта... Миливој се трже. —Да идемо! — рече Арнауту. —Нећу! — не мичући се одсече заробљељшк. —Што да ме даље мучиш? Убиј ме овде! — Не убијају се људи без потребе. Устани!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Моја је несрећа што сам се стицајем прилика морао да селим и мењам радна места једно за другим. Страх да због тога нећу ништа ваљано урадити наводио ме је да се бар строго држим саме књижевне уметности, да не прелазим њене границе, а да

• Шта даље? Брзо промичу године и на леђима ми је све већи терет замора, па постајем помало сујеверан: нећу рећи куд ћу кренути да ме на путу не би сачекао урок док урочица покрај пута спава. Књижевне новине, 15. мај 1997.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Ју, баш ти хвала, слатка тетка, никад ти то нећу заборавити. САВКА: Је л' да донесем предвече?... ЖИВКА: Јест, молим те, још данас!

ДАРА: Бамбадава смо ишли. ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће? ЧЕДА: Чујте, мајка, ја више нећу да слушам те ваше савете. Те идите код ове министарке, правите визиту, те идите код оне министарке, правите визиту.

ЧЕДА: Ама, како то, код мене живог, па већ разговарате с човеком? ЖИВКА: Бога ми, право да ти кажем, нећу ја за твоју љубав да испустим овако лепу прилику. ЧЕДА: Гле'те, молим вас! А сме ли се бар знати ко је тај будући зет?

ЖИВКА: О, то си ти, Васо, откуд ти? ВАСА: Како откуд ја? Па ко ће да ти дође ако нећу ја? Баш сад уз пут сретнем госпа-Виду, прија-Драгину свекрву, па ми вели: „А што сте се ви тако понели, господине

Видиш да је сасвим изгубила памет откако је министарка. ДАРА: Не може она ништа кад ја нећу. ЧЕДА: А ти си сигурна за себе, је ли? ДАРА: Све дотле док се не бих уверила да ме вараш. ЧЕДА: Ја? Откуд ти сад то?

Па зар није она већ две године удата за мене? ВАСА: Јесте, не кажем да није. Видиш, ја сам такав карактер да никад нећу рећи да није оно што јесте. Само... ЧЕДА: Шта само? ВАСА: Ми ту удају не рачунамо. ЧЕДА: Како не рачунате?

ВАСА: То и ништа више! ЧЕДА: Е, па реците госпа-Живки да нећу да је оставим. ВАСА (изненађен): Нећеш? Е, јеси ли чуо, томе се нисам надао од тебе.

ЧЕДА: А ви онда немојте га гурати у послове који вас се не тичу. ВАСА: Лепо, лепо, ево ја се, убудуће, нећу мешати. Само онда немој да пожалиш ако ти се деси штогод што не желиш. ЧЕДА: А и на то сте помишљали?

(Пауза.) Па да, увиђам и ја сама да је то врло незгодно, али, шта ћу, не могу из ове коже. Та како казнити, нећу га казнити, него ћу га испребијати, али је мени главно да се некако заташка ствар код енглеског конзула, да се он не

АНКА: Да, господин зет. Он чека у предсобљу. ЖИВКА: Реците господину зету: нека ми се вуче испред очију, нећу да га примим. АНКА: Али господин каже да има званичан разговор. ЖИВКА: Нисам данас званично расположена, па ето ти!

Је л' нећеш? РАКА: Па нећу, дабоме! ЧЕДА: Е, добро? (Оде.) XX РАКА, ЖИВКА РАКА (на левим вратима): Мама, мама!... ЖИВКА (долази): Шта је?...

(Плане.) Васо, дај ми пушку; чујеш ли, пушку ми дај да убијем скота. Пушку ми дај... или немој... ВАСА: Па дабоме да нећу! ЖИВКА: Иди, иди ми купи мишомор. Чујеш ли шта ти кажем, иди ми купи мишомор!...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Нашто ово? Све је ово тако сирово, масно! Нећу то . . . Старо, старо ми дајте!“) прешло на другу временску раван - у варош из детињства а у сећању сачувану.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Сипај ми ракије, душе ти!... Ракије, и остави те разгоВоре вечерас... — Нећу да их оставим. Но гледај!... Здрав си и помози Боже!... Окрени, Господе, наопослено!.. Здрав си!

— Овога свијета не! — Хоћемо, хоћемо. Ради нас, јер се ја нећу никада потурчити, а ти ћеш вавијек остати ни то ни ово. Ради нашега ђетета... Помисли: зар има боле вјере од наше?

Подмићивање, мољење Турака, заузимање свих око утицајних људи. Поменусмо новац. Старац као громовник плану: — Нећу ја одавде паре!... Овде треба сви да донесемо, а не да узимамо... Имам ја пара, не ме жалите!...

Често сам се зарицао да нећу да га гледам колико ни добар Јеврејин ону жалосну своју долину плача. У Качанику, кад год полазим за Косово, у возу

Сам себе сам распопио. Хоћу да умрем као човек. А пре сам служио и у крвавим хаљинама. Сад не могу и нећу, јер овако као дервиш, као обичан раб господњи, служим ноћу на месечини другу службу, скидам проклетство с Косова и

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

или жељо... Ил’ спомене... шта л’ бијаде? А она ми канда шапће Кроз тишину благе ноћи: „Нећу ти се никад вратит’, — Ти ћеш к мени доћи.“ ВОЛЕО БИХ ЛЕЖАТ’ МИРНО...

Опази га једно момче: „Ех, кад бих га драгој дао! Ал’ ја срду молит’ нећу, — Ма до века јадовао“. Стручак плаве љубичице Већ се пуно расцветао; Мирис му је све на свету, — Ма га нико и

Ал’ с коровом и све чупат’ Што је никло самостално: То ја никад признат’ нећу Да је радикално. XИ Али ово одбит’ морам, Тако ми олтара, И од себе и од својих Давнашњих другара: Ко не

„Дај ми само мрве оне Што са стола падну твога!“ А богатиш има тога, Ал’ је срца каменога. Нећу даље... грози ми се, Задршће ми душа жива — Кад се сетим да и данас Овде, онде тако бива.

Нећу даље... грози ми се, Задршће ми душа жива — Кад се сетим да и данас Овде, онде тако бива. Нећу даље: знамо причу Што је Христос људ’ма дао; Знамо, знамо, богаташ се: Али касно, покајао.

»Невен« 1890. ИИ БАБА ЈУЛИ-ПОСКУРАЧИ (кад мишљах да ћу умрети) Баба Јуло, нећу свећу, Знам ја куд је пут; Ето видиш: нисам збуњен, Па ни забринут. С овим рупцем отари ми Хладан с чела зној.

Дођу л’ деца да ме виде У последњи дан, Нећу да им мрка слика Протрзава сан. Омакне л’ се која суза Луда, дечија, Ти пољуби голубане Кад не могу ја.

Жалим што ме неће спалит’!... „Ју, Господе мој!“ Ал’ нећу се повампирит’, Ништа се не бој. Знам да нећеш заборавит’ Један оченаш.

Хоћеш ли оду? — О, зашто не би’! Била у трњу, била у цвећу, Ти ниси никад казала нећу. Тебе је лако познат’ са лица: Немаш увеза, немаш корица. Тако си проста кô баба стара, И опет тако пуна цифара.

»Стармали« 1885. ОДА КЕЧИГИ Бежите рибе, шарани, смуђи, Бркати соми, јегуље вите; О кесегама ни зборит’ нећу, А и ви, штуке, под рен се скрите.

Преблажен гортан кроз који прођеш!“ »Стармали« 1885. РИБОЛОШКЕ СИТНИЦЕ (Прве три по немачком) И Нећу да се држим Укуса туђа: Да кечигу хвалим На штету смуђа.

крајње дане бројим Да се скинем с душе пријатељ’ма својим: Ако ј’ и то мало, већма ћу их смирит’ С обећањем да се нећу повампирит’.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА и ЕВИЦА ФЕМА: Једанпут за свагда, ја нећу да си ми таква као што си досад била. Какве су ти те руке, какав ти је образ испуцан и изгрђен, канда си од најгоре

ЕВИЦА: А мој Василије? ФЕМА: То је несрећа! Ја јој говорим о првом господину, а она оће свињара. А нећу се ја млого ту с тобом резонирати. Кажи коми фо! ЕВИЦА: Шта је то коми фо?

ЕВИЦА: Коми фо! ФЕМА: Ако сваки дан двадесет реди не чујем од тебе ову реч, ниси моја кћи. Нећу ја непотковану краву да имам, него девојку од моде. ПОЗОРИЈЕ 5. АНЧА, ПРЕЂАШЊЕ АНЧА: Мајсторице!

ФЕМА: Ја да ти кажем, ти ниси служила код ноблеса? АНЧА: Опростите, ја нисам знала шта ви зактевате. ФЕМА: добро, нећу ни ја за вас знати. Вуци ми се испред очију! АНЧА: А шта ћемо за ручак?

ФЕМА: Тако највеће господе пединтери носе. Добро само пази кад те викнем Ханц. ЈОВАН: Ја нећу да будем коњ, макар ме убили. ФЕМА: То је најлепше име, лудо!

Гледај како је суптилно Ханц, боље него гурбијанско Јован. ЈОВАН: Макар и гурбијанско, моје је, ја га нећу под старост мењати. ФЕМА: Оћеш ли да будеш Жан? ЈОВАН: Џан! Сад да ме правите Циганином. ФЕМА: Лудо, лудо!

ЈОВАН: Молим вас, мајсторице, немојте ме звати Џаном. ФЕМА: То мора бити, Жан. ЈОВАН: Ја нећу, макар знао овај час тридесет батина извући. ФЕМА: А ти ајде буди Јохан, то је лепше.

ЈОВАН: Ја нећу, макар знао овај час тридесет батина извући. ФЕМА: А ти ајде буди Јохан, то је лепше. ЈОВАН: И то нећу, нисам ја Немац. Боље да идем топити оне коже што су од мајстора заостале. ФЕМА: Шта, коже?

Ова полица... МИТАР: Доста, имена ти божија, преврћу ми се црева. Шта је та жена наумила? Ајде, Евице, од једа нећу моћи читав дан јести. (Оду.) ЈОВАН: Идите ви, Јован је опет од вас свију најпаметнији.

ЕВИЦА: Ах, како ћемо лепо живити, док само добијеш! ВАСИЛИЈЕ: Да видиш кад згрнем дванаест иљада. Онда нећу у оваквом јанклу ићи, него герок од најлепше чоје и два пара панталона. А теби ћу начинити виклер од саме свиле.

На пијаци, где су господа, шта ће нама живине? ЕВИЦА: Ја другојаче нећу. ВАСИЛИЈЕ: Али ти мораш. ЕВИЦА: Ја нећу. ВАСИЛИЈЕ: Кад нећеш, ја ти нећу ниједну аљину купити, знаш.

На пијаци, где су господа, шта ће нама живине? ЕВИЦА: Ја другојаче нећу. ВАСИЛИЈЕ: Али ти мораш. ЕВИЦА: Ја нећу. ВАСИЛИЈЕ: Кад нећеш, ја ти нећу ниједну аљину купити, знаш. ЕВИЦА: Васо, срдиш се?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Од прошлости и заборава време што се диви издајству мога заустављеног лика? Да ли то значи рећи промени: нећу! И оставити песму да се сама мења? Поклонити себе животињама и цвећу и снагу своју дати глади црног корења?

Краков, Станислав - КРИЛА

Али када јој је Бора хтео пољубити руку, отргла се: — Нећу да изневерите вашу малу пријатељицу... Напољу се палили мотори.

Петровић, Растко - АФРИКА

Целога дана ова мешавина воде и вина била је мој сан и моја утеха; сада, видим да ни њом нећу угасити жеђ, седам на праг, на граници да зажалим што сам и дошао у ову земљу.

и пратиоци, рекоше ми да ће кроз коју годину бити сигурно лепотица. Иако је све у ствари шала, иако никад нећу отићи да је видим, било би ми жао да то бедно девојче не постане ипак онолико лепа колико је сад њена сестра.

Истовремено се радујем да сам приморан да то вече лутам по савршеној помрчини кроз село. Нећу бити човек који светли и кога због тога сви виде и сви га поздрављају.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ: А сад? Шта си отсада чинит науман? ИСАК: Сад нећу с гробом, сад ћу са тобом! Јаче је срце и од старости, А за осветом жŷди страхотне Познаје онај што је слушао

СТАНА: Посрамиће га ако дозволи Да јој на коцу братац погине. СПАСЕНИЈА: То никад нећу!... Мајко, води ме! ГЛАВАШ: Ни корак један!... Зар не знаш, Спасо, И не сећаш се ноћи страхотне?

Мајка те моли, пашо свемоћан, Поврати румен лицу блеђаном, По бледилу га нећу познати. А још да више њему наличи, На рамену му главу постави, Ако ћеш робље да се заклиње Големом снагом свога

На свету, ваљда, нема мудрости Која се с твојом може сравнити!... СУЛЕЈМАН: Чули сте све; Ја донде нећу оком тренути; У тихом миру тамне поноћи Измишљаћу му муке, болове, Од којих ће се подне грозити.

“ „Ја ићи морам, моја невесто! Нећу да мисли робље пашино: Гле, чувен хајдук никуд не смије, Него се крије као кртица!“ Она га опет стаде молити.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Види се да се у војничким стварима ништа не разумете, а уз то имате још врло живу фантазију; никад вац више нећу повести са собом. Овако укорен, ја покуњим нос и повучем се мало даље.

Шта ли ће сутра бити?! Х Алексинац 11 августа, у среду увече, 1876 г. Да страшна дана; никад га заборавити нећу. Он се дубоко урезао у мојој памети; да га забележим и у овај дневник. Данашњи дан освануо је невесео.

Ја це могу борити, али ја нећу умети да водим људе у борбу — усудих це да приметим ја. Черњајев це само пљесну по бутинама: — Ето ти сад!

Прала ми жена моју рђу, па нећу да ме мртвога ружно спомиње. Дужан сам јој тако јал' ће бити 18 гроша, јал' рубљу. Она то зна; неће она рећи више но

« Али ја се још не дам освојити; ја још нећу, не могу поверовати да горе на врху српскога друштва седи такво чудовиште које ће из просте партајске мржње давати

Не, не, ја нећу у то да верујем, па ма ме како Алекса уверавао да су његови извештаји поуздани. Али иако нећу да поверујем, хоћу да

Не, не, ја нећу у то да верујем, па ма ме како Алекса уверавао да су његови извештаји поуздани. Али иако нећу да поверујем, хоћу да задржим толико сумње колико ће ми бити довољно да о овој ствари разбирам и пропитујем толико,

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Мој је бисер, а на мом је цвећу, — Завидећу, — ал’ замерит’ нећу. ХХХВ „Мој драгане, где си синоћ био, Ил’ си пио ил’ си дангубио?

Ох, опрос’те страни људи, Опрости ми, ледно доба, Ево скидам с мојих груди Росно цвеће с — њена гроба. Ја се нећу китит’ цвећем, Већ га кидам на оделке, У књигу га, ево, мећем, Те ђулиће — те увелке.

Волим дечју чисту душу Посматрати, неговати; Ако с’ после унакази, — То бар нећу дочекати. ЛXВИ Месечина кад прелије боле, И кроз јаде дуне поноћ сива, Замирише од горе до доле, — И обоје у

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Пристајем на најстрашнију дијету, али нећу у болницу. Онда му је лекар забранио каву, дуван, месо и прописао нарочити јеловник.

Ниси морао да долазиш због тога. Могао сам комотно и ја одавде... Слушај, да не бисмо одали нашу намеру, ја сада нећу гађати... Чујем, био си у Солуну, као болестан. Ако можеш, дођи данас мало до мене, да ми причаш...

Али... „Нек лаје, док траје. Кад нестане, нек престане“. Баш ме брига. Сто година нећу живети. — Иначе, како живиш? — Као цар. Не дај боже горе. Команданти ме не обилазе... Јер знаш... овде је вуна, вуна.

Потребна су ми, дакле, петорица. Ко хоће? — Ја... ја... — зачу се више гласова. Командир је одбројао. — Тебе нећу — обрати се једноме. — Ти се стално саплићеш, чак и по равној земљи, а тек нећеш да се заплетеш у жицама.

Сви сте наши гости. — Радослав се диже. — А не, не. Останите! — ухвати га за рукав Бора. — Ви не пијете, и ја нећу да кршим ваша правила. Али мени се прохтело — он се обрати посилном: — Ево ти десет драхми и купи за све паре.

— Радослав је гледао мутним очима, сав црвен у лицу и знојав. — Ш’а ’оћеш?... Душу? — Јок!... Ништа... ништа ти нећу, не-него да јашеш ово „коњче“. — И онда одма’ идете? — Макар ишли... Јаши ти, игумане, и путуј.

— махну главом капетан Радослав. — Решили смо да се иселимо и сакријемо. — Хоћеш ли шта да предузимаш? — Нећу ништа. Мани, бога ти! Али дивизија је предузела са своје стране. Јутрос је долазио иследник.

И посилни се чак притајили. Обузима ме нека мука. Хтео бих да изађем, али наићи ћу на Луку. А ја му се покорити нећу. Међу нама је све свршено. Теши ме само што замишљам да се он сада још више једи од мене. Ако... Нека га!

Лука се обрати Војину: — Остави га сад. Сутра кад он оде, знаш... — А, и то има?... Онда нећу да вам причам. — Де, де, шалимо се! — додаде Лука. — Јаој, кад те не бих знао... — Кипислцауф... А?... Продужи.

Био сам тужан, тужан. Изгледало ми је као да се више никада нећу вратити. Ветар поче да завија око лађе. Било је прилично хладно.

Опирао сам се. Али он ме и на српском замоли да га не напуштам, јер се боји да ћу се загубити. — Уосталом, ја нећу остати дуго — и готово ме угура у другу собу, у коју се улазило из предсобља.

Он је врло симпатичан и... — она заћута. — Реците слободно. Дајем вам реч да ваше поверење нећу злоупотребити. — Надам се... Видите... Том ме позива у посету... — То није ни страшно, ни необично — храбрио сам је.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

опет к'о да ми је дјевојка на руци; И да буду неизвјесни гласи ми и р'јечи, Кад далеко свирјел буде, хоћу да јој јечи; Нећу да зна уречене ни часе ни дане, — Овако се мисли лове, воде нас незване.

Мати плаче бедна: „Тужна, јадна ћерко, ти с' остала једна К'о тиква за семе. Ах! доцне ће бити, Нећу, ћерко, зета очима видити.“ А ко ће ме, мајко, јадну запросити?

Мухамедском смрт стрела моја плећу! Сад збогом! Гледе слатке сестрице ме.” То нек’ је тако. Сумљати се нећу Да Ти, о Умна, све ме жалиш време; Јер здравље желим Ти, дуг век и срећу. 1829.

— Зар су и дивљаке воће? — упитам. Небо ми стружу, Уста ми купе при јелу, и никакву желудцу храну Дају. Пиљарице, нећу дивљака! — Плати па кушај, Новци су мени од нужде, марим за уста ти, небо, Желудац.

Драга, о жалосна браћо! Ја већ трпити нећу. Врату ми с’ неће у гвоздени јарам свирепа врага. Ако је драго вам, чујте ми светлу и велику тајну, Која дубоко у

С ове ја земље ни крочити нећу за Ђорђевим трагом. Он ако слушати неће, не било му никада трага! Ви ћете турског нештедећег жертва постанути мача

Баш зато нећу да крвавим руку У пожељној али подлој страсти, Да с’ осветим за грдну пакост Вуку, Премда то стоји сад у мојој

Ал’ беседи Сабља-момче: „Залуд мука, Цвет-девојче, Залуд нега и понуде, Ја ти нећу преболети. Ето иде страсни петак И велика суботица; У петак ћу умријети, Субота ће огласит ме А недеља сахранити.

материним, И очиним благословом, Да ћу тебе саму љубит И до гроба и у гробу И ако је што за гробом, И да с’ нећу ни женити Ако моја ти не будеш.

„Послушај ме, младо момче, Јошт ти имам једну рећи: Ја сам рекла Сабља-момку Под заклетвом на самрти Да се нећу удавати, А ако се кад и удам, Да ћу за њим свуда поћи Кад се мени он пријави К’о што ми је обрекао.

И кад ова цвеће у шали мени уступи, Цвеће од мене узме, искида, изгази све. Нећу, баш никад нећу ниједно гледат девојче, Све су једнаке, сунце у марту све су; Нећу ни ово моје да видим, нећу да

И кад ова цвеће у шали мени уступи, Цвеће од мене узме, искида, изгази све. Нећу, баш никад нећу ниједно гледат девојче, Све су једнаке, сунце у марту све су; Нећу ни ово моје да видим, нећу да чујем Ни да живи;

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Вујо! Хеј Вујо! Ма чу ли море, не оглувио!... ВУЈО: А што ћу ви?... Ха?... БОШКО: На ријеч једну, Појест те нећу, краворепино!

КАП. ЂУРАШКО: Заповедај ми, Светлости! ЈЕЛИСАВЕТА: Ти си једини Коме у овој земљи верујем, Пред тобом нећу ништа тајити... КАП.

ПРВИ СЕРДАР: И право има! ДРУГИ СЕРДАР: А кад он није право имао? РАДОШ: Па онда, кнеже, нећу питати За Шуловића и за Мићића — Премда и они место имају У мудром збору твога савета, — Али по жељи Иван-беговој:

Сад има каде мржњу гојити, Изрицат тајно — јавно викати: „Нећу и не дам своје синове! Нећу штампару! Нећу дуждеве! Венецијанске нећу дарове!...

Сад има каде мржњу гојити, Изрицат тајно — јавно викати: „Нећу и не дам своје синове! Нећу штампару! Нећу дуждеве! Венецијанске нећу дарове!...

Сад има каде мржњу гојити, Изрицат тајно — јавно викати: „Нећу и не дам своје синове! Нећу штампару! Нећу дуждеве! Венецијанске нећу дарове!...“ Нека, нек виче, па да промукне, Овде му нико не мож’ чути глас...

Нећу штампару! Нећу дуждеве! Венецијанске нећу дарове!...“ Нека, нек виче, па да промукне, Овде му нико не мож’ чути глас... Само Станиша — Још он остаде?...

На часноме се крсту заклињах твоме оцу, покојноме господару Иван-бегу: да тебе, сина његовога, за живота оставит нећу... Бог да му душу прости, а био сам му много у вољу; ријетко да прође дан, а да се са мном не насмије...

РАДОШ ОРЛОВИЋ: Бошко!... Богдане!... Сирота деца!... И сад се боје клетве очине... Нећу вас клети!... Нећу, богами... Каж’те ми, ево, да се потурчим, Понемчим, талијанчим, арапим... (Метанише.

РАДОШ ОРЛОВИЋ: Бошко!... Богдане!... Сирота деца!... И сад се боје клетве очине... Нећу вас клети!... Нећу, богами... Каж’те ми, ево, да се потурчим, Понемчим, талијанчим, арапим... (Метанише.) Алах ил алах!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Кад не могу кнезовати кô што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш! — говорио је Реља поносито. Силно је мрзио чаршилије и ријетко је силазио у чаршију.

— веле му ђендари. Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу. — Нећу! — издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. — Зар је баш до тога дошло?

— Вјерујемо, вјерујемо, Симеуне! Што не би вјеровали? Ули-де му, Мићане, једну чашу. — Нека! Нећу! — одгурну Симеун осорно руком чашу, јер је био пао у онај непојмљиви, ватрени занос кад сви живци дрхћу и трепере у

Ама, што би ти, главати господине, дуљио, отезô и натезô: знам закон, па нећу преко закона. Нећу преко закона, па уби ме!...

Ама, што би ти, главати господине, дуљио, отезô и натезô: знам закон, па нећу преко закона. Нећу преко закона, па уби ме!...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

У мозак мој је дах твој био уткан. И зато данас нећу часе јада И болни уздах цвета који вене, Јер још си лепа, пуна магле снене, Мада у мени крик страсти је сћуткан.

И тихо јецам сред вечери позне. XXИВ Сав сјај што нећу крај мене се јати, Сва празна ласка страсно ме целива И хучном игром жуђен идол скрива И оргијама сунца ход ми

И сву ноћ тако пустим градом блудим И тебе тражим и свој олтар жудим, Забринут гледам небеса што ћуте. И ништа нећу од живота овог Но милостивог неког Христа новог, Да исплачем се у његове скуте.

Свакидашња прича... Ти си тако хтела. Мада ниједан ти поглед нећу дати, Ипак у мени ће спомен задрхтати, Но мој горди осмех тај уздрхтај скриће.

Твоје сунце ме је учило да грешим. И нећу му рећи да се за то кајем.'' И рећи ће Господ: ''Рај ти нећу дати, Ту болницу где се од досаде пати.

Твоје сунце ме је учило да грешим. И нећу му рећи да се за то кајем.'' И рећи ће Господ: ''Рај ти нећу дати, Ту болницу где се од досаде пати. Ни пакао нећу: створићеш га рајем.

'' И рећи ће Господ: ''Рај ти нећу дати, Ту болницу где се од досаде пати. Ни пакао нећу: створићеш га рајем. Награду добијаш кô ни један човек: Бићеш вечно ништа од данас и довек.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад! Чудо божје! Отварао сам ја писма мало веће господе, па нећу Ђокино. АНЂА: Отварао си, ал' си због тога и службу изгубио. ЈЕРОТИЈЕ: Изгубио, па шта?

АНЂА: Па добро, ал' зашто да је разбијеш? МАРИЦА: Ја сам ти казала једанпут за свагда: нећу ни речи више да ми говориш о томе господину Вићи, а ти нећеш да ме се оканеш.

Друкче не могу с тобом да изађем на крај. АНЂА: Па не говорим ја за твоје зло. МАРИЦА: За шта год да ми говориш, нећу да чујем, разумеш ли ме? Чим ми га поменеш, разбићу што год дочепам.

још боле, седи ти овде, а ја ћу тебе да оставим. (Одлази десно.) ИX МАРИЦА, затим ЈОСА МАРИЦА (сама): Ја ово нећу да трпим. (Узима са стола тањир на коме је раније била чаша с цвећем.

ТАСА: Нећу, бога ми! ЈЕРОТИЈЕ: Хоћеш! Знам те! Него ћеш ти са мном — центар! МИЛИСАВ: Ви ћете да сиђете право чаршијом.

ЖИКА: Немој никад више у животу ни да поменеш. (Звони.) МИЛАДИН: Нећу, господин-Жико! ЖИКА: Дедер говори, зашто си дошао? МИЛАДИН: Па ево шта је: неки Јосиф из Трбушнице...

” ВИЋА (плане и скочи): Молим, ја не дозвољавам да се чита то писмо. КАПЕТАН: Ехе! ВИЋА: Ја нећу то да трпим, ја не дозвољавам! КАПЕТАН: Е, видиш ли, синко голи, на шта изађе ствар?

КАПЕТАН: Е, добро, чула си и сад си га видела, а сад 'ајд' тамо у собу, да ми наставимо свој посао. МАРИЦА: Не, ја нећу да се одвојим од њега. Ја ћу га овде, пред целим светом, загрлити, па не можете да ме одвојите. (Загрли чврсто Ђоку.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

ПОСЛЕ СМРТИ Ножеви кад ми срце поделе, Над гробом звекне крвави мач, Слатке девојке, ружице беле, Нећу да чујем ваш горки плач! Немојте рећи: „Овде почива Љубави наше увели струк!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Само још то је требало! — Она, синко! Дошла и вели: »Жива натраг нећу, па бијте, сеците! То је. Жива ја тамо више нећу!

Само још то је требало! — Она, синко! Дошла и вели: »Жива натраг нећу, па бијте, сеците! То је. Жива ја тамо више нећу!

— Уздисање знам, али не миловање. И никад га нећу да знам, да осетим, никад. Стар сам... И заиста, тада се осети толико стар, сув, болан, испечен од бола, да нехотице

— пресече је не дав јој честито ни да стане. — Што, синко? — То! Сто пута, не једанпут, рекао сам о тој женидби. И нећу да чујем да ми се спомене, а камоли да ми још ко дође и пита ме за то. — Не знам ја, синко, ништа!

Јер Срби већ све узели. Ево их у Пљачковици, Крстиловици. Сад ће овде покољ. Он се реши. — Идите ви, ја нећу. Зар, кад дођу наша браћа, пусто да нађу? Да нема ко да их дочека... вино, ракију... да их угости?...

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Међу типична αδυνατα ‹= што не може бити› у народној поезији долазе ј. са јавора (»...удати се нећу, Док не роди јавор јабукама, Сува врба питомијем грожђем«, БВ, 10, 1895, 28; упор. и 16, 1901, 364; Вук, Посл.

Њен врх савију к земљи, притисну га каменом и говоре: »Ја те ево рештим (затварам) и нећу те пустити док не испадну сви црви из ране тога и тога марвинчета« (ЛМС, 139, 88).

Употребљава се у гатању и лечењу. Узабравши цвет б. р., девојка кида листиће говорећи: »оћу, нећу«; ако на последњи листић падне »оћу«, верује да ће се удати. Скувану б. р.

Ћипико, Иво - Пауци

— и, обгрливши је, привуче је за собом под своју кабаницу. —Води ме кући! —шапну дјевојка испод кабанице. —Нећу, ноћас би нас моји ометали; сјутра ћу те повести ... —Хоћеш? —Хоћу, Пречисте ми дјевице!

не даду. А ја, кад што требам, пођем у господара.. . узмем, он запише, па мирно. Па волим бити о себи; нећу да се са сваком губом мијешам! —Имаш у нечему разлог, — узврати Илија, али, брате, загрдише трговци у вароши.

—претргне ћутање жена. —Знаш да јесам... —А имаш ли дјеце? —На путу је, — насмија се Раде. — А ти мишљаше да нећу бити вриједан. — Не велим ја ...

Можда и нећу продати, само да видим на чему сам ... Па се окрете равно к Илији и вели му: —Видићеш купаца, као мрави наврвјеће ...

—Хоћу, за потребу је, — јави се стара. —Послушај, сине! —Де, Раде, среће ти! — замоли и Божица. —Па добро је; нећу да вам хатора штетим… Па се окрене жени: — Чујеш, Божица, замјенићеш коврљак с цурском капом, хоћеш вала, јер

Хоћеш ли, а? — Нећу ли... — насмија се на њ жена му. Илија пође попу Врани сјутрадан и вели му да је дошао ради синовљега вјенчања.

И канио се једне жене ради тебе.. —А она? —Смије се. —Биће штогођ рекла... —Јест, али нећу да вам кажем, биће вам жао .... —Реци! —Ја јој напоменух Раду... а она се издаде и вели: „Волим му као очима у глави.

Добро, брате, даћу ти двије кварте сада најбољега, кад је најскупљи... Дођи по њ, кад хоћеш!... — Нећу ја тамо, — одговори Петар. — Ко вели да си давао двије кварте? Пусти, болан, — мило за драго!

Боље дати адвокатима... Оперушаше нас до бога!... Порубај ме! — Не бој се, наћи ћу ја што да одведем! А нећу ти оставити луга на огњишту. .. А чије су овце, а? — Ха, овце! Фук је мени за њих! ...

—Де, ти, али јуначки; одбаци калуђеру! —Нећу моћи ... — и погледа младога калуђера, који држаше тешки камен у руци. — Нећу моћи, — понови.

—Нећу моћи ... — и погледа младога калуђера, који држаше тешки камен у руци. — Нећу моћи, — понови. — Снажан је, гледај му плећа, а бикује ли, бикује! Па и вино, попе, и храна ... . —Није по томе .. .

— Остани, Машо, још остани! ... Овако ми је лијело ... Фала ти! Ово ти нећу никада заборавити ... И све страсније је милује...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

А у ствари знам ја то што он хоће. Нисам ни ја излапео. Нећу ја допустити мангупима да ме тоциљају. Он то сад у вези са оном мојом срамотом кад ме је трбух издао.

У реду је то, знам ја да нећу изаћи на бедем овако кљаст и скврчен, а и да сам способнији, неприлично би било за једног калуђера да јури унаоколо у

Присећао сам се свих битака у којима смо били заједно и грло се стезало при помисли да их живе никада више нећу видети. Макарије Оно што се јутро догодило божија је казна. Сручила се на нас жестоко.

Ако се истина не може забашурити, ако је већ не могу спречити да дође разјапљених чељусти по још једног човека, нећу бити барем ја тај који ће јој помоћи да се породи. Нека сама побаљега своју нечист на ово ђубриште. Ја не учествујем.

Нека сама побаљега своју нечист на ово ђубриште. Ја не учествујем. Нећу против јединог човека који овде нешто вреди.

Како ли ће само рикнути моја лепа кошутица. Како ли ће у болу размахнути својим дугим косама. Не, нећу тако. Цедићу је полако, натенане.

Шта да додам свему овоме? Све што бих рекао било би сувишно. Овога пута бићу, надам се, мало паметнији и нећу онако блесаво као пре изврнути џепове пред госпом.

Ту смо и ту остајемо. Димитрије Истекло је време мога пландовања на овом згодном месташцету. Нећу више имати никакав изговор да бих бежао од ближњих.

Шапуће ми на уво свакојаке будалаштине та мала незасита кучка, а кад јој не одговорим, уједе ме за уво. Трпим, нећу да покажем да ме то боли, али кад бол прерасте, окренем је на трбух и почнем да деветам шаком по њеном згодном

Хладно ми је. Цвокоћем, скакућем на једној нози не бих ли се згрејао али нећу да уђем унутра, не зато што се плашим Црног Стевана (знам да је он већ отишао и да се никада не враћа у току исте

непроходне земље у коју ћу приспети јурећи замршеним вијугама њене шаре утву златокрилу, да ћу онде изгубити вид те нећу више знати како и куда да се вратим?

можда обична радозналост а можда и жеља да се неком нађем у невољи, тера ме да спустим грање и потрчим преко чистине. Нећу да носим на својој души живот оног детета што као мишић извирује из модре излизане поњаве. Смерно ме поздравише.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

) 76 (ВЕЧЕ ЈЕ ОДАВНО ПРОШЛО... ) 78 СУМЊА 79 МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА 81 (ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) 83 ФАНТАЗИЈА У НОЋИ 84 ИСТОК 87 (ПОД НОГАМА МОЈИМ ОТИМЉУ СЕ ВАЛИ) 88 У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ СИМИ Ј.

Но даље с тугом!... Мило дете, Тим нећу да вас морим сад, Ја волим кад се насмејете, И мене онда мине јад. Ја волим ваше ведро чело И ваш сребрни, јасан

1886. (ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) Збогом!... Никада можда нећу Твој мили више чути глас, Никада неће рука моја, Грлећи тебе у самоћи, Расплести твоју

1886. (ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) Збогом!... Никада можда нећу Твој мили више чути глас, Никада неће рука моја, Грлећи тебе у самоћи, Расплести твоју густу влас; Нити ће икад више

Зар да кварим радост, што им тако личи, И са којом штедро пролеће се дичи? 10. Ја нећу да певам... У најдубљем миру Покидаћу жице и разбићу лиру.

У најдубљем миру Покидаћу жице и разбићу лиру. И када их чујем на каквоме већу, Слушаћу их хладно, ал' спорити нећу: Гадићу се само у срцу и души, И звиждаћу тако - да им звоне уши! 1889.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Херодот прича да је кроз тај зид водило сто бакарних капија, новији асиролози мисле да их је било само осам. Нећу да се уплећем у ту распру историчара, јер за нас је довољна само још капија да у град уђемо. Ено је онде!

„не би Бог, праведни, пожар, властитом својом руком, угасио. А ако ову робу узмогнем продати и пара зарадити, нећу се бринути да ли је отрована, та нико је неће јести.“ - Ми стигосмо у његову телалницу.

веровања, све моје заблуде и јеретичка учења и сваку ину светој цркви непријатељску науку, и заклињем се да у будуће нећу, ни усмено, ни писмено, ништа више тврдити због чега би на мене могла пасти сумња јеретичког дела...

“ - „А да ли су се,“ запита Тиха један од гостију, „Ваша претсказивања испунила?“ - „Нећу да будем неискрен и нескроман,“ одговори Тихо.

Жалим што нећу доспети да их се науживам, јер врло волим смокве. За време векова груписаних око године 28.000 после Христа, примаће

Он се родио из Земљина крила, али када и на који начин, о томе се разилазе мишљења астронома. Зато се нећу ни упуштати у те њихове гинеколошке хипотезе.

Марсове атмосфере знало се онда још веома мало, и сада се не зна много више; зато сам спочетка мислио да моје рачуне нећу моћи довести до коначног циља, него да ћу се морати зауставити на пола пута. Но, хвала Богу, није било тако.

О судару нашег Сунца са оним страним нећу да говорим, то би била једна ужасна космичка катастрофа, какве се, у осталом, дешавају с времена на време, а нама на

Ако дозволите и тај његов облик, онда, и као бескућник, нећу бити сиротиња. Ви сте сигурно чули за она имања феудалног племства која су се звала фідеіцоінміѕѕум перпетуум, имања

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Но, пусти ме жива, опрости ми сада, А ја ти згрешити већ нећу никада.“ Лав се сам насмеја, па отпусти миша Миш весео оде испод суха лишћа.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

се матери у лице): Чујеш, ти, ево ја теби сада кажем, а ти свима: оцу, хаџијама, и коме хоћеш, да ја више овако и овде нећу и не могу. Или да ме одавде водите, склоните некуд, или ћу ја сама... Ја ћу, ја...

А ја да сам сасвим затворена, сасвим чврсто ограђена, те ћу бар онда бити слободна, мирна, нећу страховати да што рђаво учиним. КАТА (уплашено одскочи од ње): Ама, јеси ли луда? Какав страх?

А ја, сама за себе? Ништа! Могу да живим, мрем. МИРОН (плане увређен): Зар ништа више? ТАШАНА Ох, да! Нећу да кажем да ми когод што рече; али тако је: за све њих ја нисам ништа, мртва сам.

МИРОН (тихо Стани): Не заборави на хаџије да сутра сви дођу и да ме чекају. СТАНА (излазећи на прстима): Нећу заборавити, не, дедо!

зато мене, као свога земљака тражили да баш ја будем свештеник, што сте мислили да ја, као син неког вашег чивчије, нећу смети да ударам на вас, прве, богате и највеће, и да ћете ви моћи да радите што год хоћете: и са мном, и са црквом, и

СВИ (упадају): Хоћемо, дедо! Како да нећемо да живимо. Само ти нам кажи, поучи... МИРОН Да, и зато нећу овде да, када у коју кућу уђем, у којој је Бог зна када ко умро, а оно из ње једнако бије тама и црнина!

И хвала ти на томе. Хвала, тако ми је сада то драго. (Одбија да једе): Али, да једем, то не могу, нећу. ТАШАНА (мазећи се, као љутито): А зашто? Па ја сам то за тебе, само за тебе... МИРОН (одбија): Не, не могу.

вама, за коју сам знао да ће бити и већа и тежа, а то зато што сам знао: да, и ако ћу бити усамљен од људи, од вас, нећу бар бити усамљен од дрвећа, кућа и планине, где сам се родио и одрастао.

Да, истина је. Ја сам крив! (Спази њену голу руку): Покри то! Може ко ући и видети те такву. ТАШАНА (у пркос): Нећу. Пред тобом нећу да се кријем. Нисам се крила ни пре, кад си с покојником долазио, па нећу ни сада.

Ја сам крив! (Спази њену голу руку): Покри то! Може ко ући и видети те такву. ТАШАНА (у пркос): Нећу. Пред тобом нећу да се кријем. Нисам се крила ни пре, кад си с покојником долазио, па нећу ни сада.

ТАШАНА (у пркос): Нећу. Пред тобом нећу да се кријем. Нисам се крила ни пре, кад си с покојником долазио, па нећу ни сада. САРОШ (прекида је): Пре си била друга, а сада си друга... ТАШАНА Нисам. За тебе сам увек иста.

! — (Уплашено): Ама, ти не знаш зашто ја нисам долазио! Не знаш ти, Ташано! ТАШАНА (јетко): Не знам. И нећу да знам. САРОШ (одлучно): Знаћеш! Знаћеш! А кунем ти се: ни на самрти, ни на оном свету, никад не бих казао.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

” Па онда узе скоро кроз плач говорити: „Нећу да ме савест једе, нећу да чиним неправду и силу, нека ради шта хоће, нека иде куд хоће.

” Па онда узе скоро кроз плач говорити: „Нећу да ме савест једе, нећу да чиним неправду и силу, нека ради шта хоће, нека иде куд хоће.

То је нарочито важило за вечеру. — У економским кућама је вечера одмор, и нећу да ми се залогај хлади ни за чији ћеф, па ни за љубав.

Што знам, ево вам: волим децу, волим младост. Никад млада нисам била, никад своје деце нећу имати! Децу ћу изводити на пут што боље могнем, сваком дати комад хлеба у руке, и помоћ моју докле сам жива...

А тестамент, госпа протинице, ја писати нећу! — Ви сте лакомислени, госпођо Лазарић! То је ваша дужност домаћице, старатељке и поседнице, и грађанке!

” — Како Божје?! Да нећете од њега попа да начините? — планем вам ја, господине претседниче. — То нећу дати ја! Не трпим попове, ни ваше ни наше! Неће Лука у попове, не дам, и крај...

Код нас тамо, људи планинци кажу да срцу нема лека, ни у младости, ни у старости... Нећу више никога до доктор Мирка. Ја знам да ће он мене подићи.

— Твоја керуша, буди без бриге, тамо је иза порте где су и керови, и доћи ће кад огладни. — Одмарај се, Нано, нећу више ништа да ти говорим. — А шта је са Србом? Како ме баш то питаш? — Госпа Нола разрогачи очи.

” Али ми Бог даде те јој зачепих уста. — Нећу у пансион, него на руке, ако могнем изнети човека, јȁ! Тодор мој да је жив, како је био бољи од мене и „мираз” би му

Чујем да и професоре збуњује. Знам да ће бити човек, и нека буде, зато сам га и узела. Али нећу да буде бољи од нашег детета! Не дам! Не дам му више српску пару, ако и то мора бити!...

зашто сам га купила? — Младић, као увек, мало поцрвене, па тихо рече: — Носим ја штап, Нено, и чувам га; али ваљда нећу пред вас долазити са штапом. — Е, јесте, имаш право, Лука; увек ти имаш право, ђаволски створе!

Па онда опет знам да крај свој никада видети нећу... Па ми изађу пред очи Срба и Лука... Спавају сад ту, код мене, али ко зна... Хоће ли бити срећни?

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

О Кратесу нећу да ми пример наводите; једна је Хипархија била на свету. Напротив, колико су се оженили само због тога што су леп фрак

том и потврђивање началника да он није ни буву јошт убио, по оному: нон те цреаві, нон те оццідам (нисам те сотворио, нећу те ки убити), јошт веће почитаније код слишатеља подигне.

Овај ми није леп као покојни Пера, овај нема кућу као покојни Пера; овај је леп; све, све, али мислим да нећу тако живити као с покојним Пером.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

И једног дана учинио сам први мушки корак у животу. Стао сам одлучно пред мајку и изјавио да нећу више да носим сукњу.

Када сам срећно пао на испиту, стао сам пред гимназијска врата и овако размишљао: — Батине ми не гину, а дукат нећу добити, то су две штете. Како би било кад бих ја то свео на једну штету.

Иако на тој супротној страни света живе дивљаци, ја ипак нећу више да провлачим прсте кроз ту твоју прљаву косу... То је та страна где је ноћ кад је код нас дан и, обратно, где је

Она боно рече: — Онда никад нећу бити твоја! — Ти мораш бити моја, па ако не на овоме а оно на ономе свету! — узвикнух ја ове речи које сам неколико

и наказних стихова, у којој кипте „ах“ и „ох“ и у којој се ритмови тако милозвучно сликују на речи: мојим, твојим, нећу, срећу и рујна, бујна. Колико сам пута био већ и замочио перо, у мастило, па се ипак уздржао.

То долази отуда што се ми споразумно растајемо. Она неће мене, а ја нећу њу, зашто — немојте питати. За вас је, међутим, оваква ситуација врло повољна.

— Е, сад долази оно што је најглавније. Ви ћете отићи на састанак, а ја, међутим, нећу отпутовати, као што сам жени казао, већ ћу остати и са два грађанина, као сведоцима, банућу у кућу баш кад се ни ви ни

То долази отуда што се ми по споразуму растајемо. Ја нећу њега, а он неће мене, а зашто — немојте питати. Ако су ваши осећаји, које сте ми исказали, искрени, онда је све ово

— То јест! — А кад изађеш одавде, хоћеш ли опет да пишеш песме? — Нећу више! — Па дабоме. Никакве хасне немаш, а лежиш бадава робију.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Рука му је дрхтала, као да оклева. Онда проговори: — Колико сте имали шећера? — О томе води рачуна ти, а нећу ја... Најзад отвори, и у каси заблиста пун чанак сребрних динара. Лука се маши за новчаник и извади гомилу банкнота.

Ах, сад се сетих. Звао се „Црквено браниште“, Ту другу ноћ нећу никада заборавити. У људи није било више даха ... Док један вод застане, да би изишао други, заспали и возари и

Трупе долазе са разних страна. Неке јединице застале, јер су изгубиле везу, те не знају на коју ће страну. — Ама нећу да питам ни за кога! — љути се један командант батаљона. — идем сада где је мени воља, а он нека ме тражи!

је црногорски генерал простосрдачно узвикнуо, када је видео једнога нашег књижевника: — О, драги пријатељу, ако вама нећу дати самар, ја коме ћу! — и потапшао га по рамену. Оно мало робе по дућанима распродано је. Радње су затворене.

Кретали су се лагано, с камена на камен. Али наједном... Ту сцену никада нећу заборавити. Топ је прелазио преко једне обле залеђене стене.

Уто се један од болесника придиже и, као да разговара са неким, поче да говори: — А, оћеш, јес... Нећу ја, нећу... нећу да умрем Шта ћу ја тамо?... А, јок! — и он одречно махну главом. — Шта му је? — запитах медицинара.

Уто се један од болесника придиже и, као да разговара са неким, поче да говори: — А, оћеш, јес... Нећу ја, нећу... нећу да умрем Шта ћу ја тамо?... А, јок! — и он одречно махну главом. — Шта му је? — запитах медицинара.

Уто се један од болесника придиже и, као да разговара са неким, поче да говори: — А, оћеш, јес... Нећу ја, нећу... нећу да умрем Шта ћу ја тамо?... А, јок! — и он одречно махну главом. — Шта му је? — запитах медицинара. — Халуцинације...

Нога се извуче из стопала чизме, још само да је извучем из саре. Запнем што Могу јаче и тада... Ах, богаму, то нећу заборавити. Нешто пуче пода мном. Доње крило кревета се преклопи и цео кревет се са треском сручи на гомилу. А-ух!...

Тих неколико дана лебдео сам између живота и смрти. Када сада о томе мислим, чини ми се, друже, убудуће нећу више моћи да будем такав. Онда ме је захватио општи замах и у мојој свести лебдела је само једна мисао: дужност.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

ткива но до живота, и ништим себе, не из љубави, већ из беса; са тобом почиње животињство и канибалство, због тебе нећу стићи трезне свести ни умрети, мој трбух није могао још сварити грудву крви и меса.

Те никад њеног одлакшања дочекати нећу, Смрт ће мене најзад растурити сутра; Умрећу. Кад? У хладна јутра. Два војника крај друма седе, Па усхићено гледам

Тежи је један Шарло но сва козмичка мора; Никад њеног порађања дочекати нећу: Умрећу. Одлакшаће се једним уздахом или смехом, Откинувши од притиска Одлетети кроз зрак Зазвучаће име једне паланке

) Црвени зрак мозак да прободе! дубока звучна шума подсети на стадо младих јарића; Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе, Ја вам нећу споменути никада Прашумски занос слободе!

дубока звучна шума подсети на стадо младих јарића; Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе, Ја вам нећу споменути никада Прашумски занос слободе!

Е добро, а те очи са слике твоје на самрти, ужасно што пате: никад их се нећу моћи ослободити! никаквом их неукротљивошћу моћи нећу застрти.

никаквом их неукротљивошћу моћи нећу застрти. Није ли и твој живот био животињски: једном фаталношћу ћу у ужасу страшном умрети!

Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, главе! Никада, о никада!, нећу издвојити кошмаре од јаве! Никада! Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло!

Па имам сензацију да се догађај збио и пројектовао у прошлости, у тренутку кад сам ја дошао до болног сазнања да га нећу моћи уопште избећи но да ће доћи неумитно.

То је опет о моралу реч! Али да ли си ти у стању да рукујеш фаталностима? Има ствари које не знам или на које никад нећу моћи одговорити.

Сазнах да га никад нећу згледати, и обливаше ме зној; И опет губљах свест, ко ужас да је то и стид: Само бих дубоко цвилио у немогућности да

страху презах да не преживим ово и у сну Где довољно ће спавање прегонити ме, у труљење, Када ниједним дизањем свести нећу се ишчупати том дну, Већ кроз спектар разједињења завршити најзад сељење: Мољах га да не одмиче се, вече то, од мог

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Речи учитеља зујале су као мушице око његових ушију: чуо их је, али није могао да разуме. — Никада ја то нећу научити, мајко! — рече и гневно одбаци књигу, али се жена само саже и поново је стави пред сина. — Хоћеш! И можеш!

Ничија нисам! Ничија нећу ни бити, ако се не нађе онај који је спреман да испуни три моје жеље и тако заслужи моју љубав!

Ко може сунчану зраку да присвоји? Ничија нисам, ничија нећу ни бити! Заборави ме и нека ти је срећан пут! — Да би прикрила збуњеност, погну Златокоса танани врат и презриво се

Жестоко замисли се Варалица. — Па, добро! — рече напокон. — Шта ти говори да онај један гутљај, ако до њега дођем, нећу сам попити. Сада се мајка замисли жестоко, поћута, па рече: — Не знам, али верујем да ћеш ти спасти моје дете...

— Тамо и гледам! — гневно је мешала чорбу. — Не зановетај. Нећемо ноћас дремнути ни часка! »Нећу ни ја!« помисли Варалица. А и како би? Јецало је камење око њега, а Месец већ свијао лук.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Нико нас неће моћи гледати. Сами, код нас и у нашој башти играћемо. СТАНА (отимајући се): Нећу, Васка, нећу! (Плачно): Сами смо код куће. Отац љут, прек... ВАСКА (прекорно): Хајде, Стано! Што си таква?

Нико нас неће моћи гледати. Сами, код нас и у нашој башти играћемо. СТАНА (отимајући се): Нећу, Васка, нећу! (Плачно): Сами смо код куће. Отац љут, прек... ВАСКА (прекорно): Хајде, Стано! Што си таква?

(Плачно): Сами смо код куће. Отац љут, прек... ВАСКА (прекорно): Хајде, Стано! Што си таква? СТАНА (одлучно): Нећу, не! Из баште се чује песма и игра. СТАНА (слушајући им песму, брише сузе). ВАСКА А што плачеш?

ТОМА Где ти је син? Син твој? КАТА (снебивајући се): Па... ти знаш... ТОМА (бесно): Не знам! И ништа нећу да знам! Ти си му мајка, ти си га родила! А шта ти знаш? Кад си и ти нешто знала? Никад! Ништа! Од које си фамилије?

А и сада, ево, све да ти дам! (Вади сахат, кесу, ћилибарску муштиклу.) На! КОШТАНА (одбијајући): А не, не! Нећу то од тебе! Нећу од тебе новаца! (Са свога врата одвезује низу од дуката и даје му.) Ево ја... ја ћу теби да дам.

(Вади сахат, кесу, ћилибарску муштиклу.) На! КОШТАНА (одбијајући): А не, не! Нећу то од тебе! Нећу од тебе новаца! (Са свога врата одвезује низу од дуката и даје му.) Ево ја... ја ћу теби да дам.

(Устаје, силази са чардака.) Нећу више овде. Овде ми на старо, на мољци мирише. У башчу, на ава, на зеленило искам! (Асану): Асане бре, уз њума ли си

Шта ћу... Шта ме тражи? КОШТАНА (зауставља га): Немој, Стојане! И ја те молим! СТОЈАН Па баш због тебе — нећу. Јер знам да ће он сада све на тебе! За све ћеш ти бити крива. КОШТАНА Неће, неће! Само ти немој!

Ем је дава, Ем је не удава... МИТКА (прекида је): Нећу теј старе, теј мртве, хаџијске песме! Друго! КОШТАНА (пева): Дуде мори, Дуде, бело Дуде, Како тебе, Дуде, нигде

(Одлази уплашено.) СТОЈАН (буди се): Зора! Дан већ? (Уплашено.) Нећу ја дан! Њу, уста њена хоћу!... Ах, што се пробудих? Она беше! Она, врела, слатка Коштана!

(Салчету): А тебе? Сад, одмах, и то у сахат, у минут обесих, ако за недељу, ону вашу — (бесно) нећу да знам ни како јој је име! — не удате. Свадба, новац, све ћу ја да дам. (Разјарено): Нећу више за њу да чујем! Одмах!

— не удате. Свадба, новац, све ћу ја да дам. (Разјарено): Нећу више за њу да чујем! Одмах! САЛЧЕ (ђипи пренеражена, пада пред Арсу): Не то, газдо...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Моји врти, више не чекајте на ме, Вратити се нећу из студене таме Свог живота... Сунце полагано гасне... Хладни сутон пада... Ноћ све ближе иде...

''Ја нећу престо оца твог, Нити му круну јасну, Ја нећу скиптра краљевског, Ја хоћу тебе красну.'' ''Залуду'', рече глас

''Ја нећу престо оца твог, Нити му круну јасну, Ја нећу скиптра краљевског, Ја хоћу тебе красну.'' ''Залуду'', рече глас јој мек, ''Та мене гроб је скрио, И доћи ћу ти

У њ ћу још спустити доста, Но шта, сад нећу рећи; Од бачве Хајделбершке Тај ковчег нек буде већи. Носила справите чврста Од даске дебеле доста; Но дужа

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

набију на колац, па га Турци понуде да се потурчи — да му опросте живот, он псује Мухамеда додајући: „Па зар послије нећу умријети?“ Хајдуци се сви држе за велике јунаке, зато у хајдуке слабо смије и отићи онај који се у се не може поуздати.

Једном си се од мајке родило, а другом ћеш, срце, умријети. Он је рекао своме ујаку: Но ја с тобом друговати нећу кад си тако страшљив међу друштвом.

песми Марко Краљевић и Муса Кесеџија): Прођи, Марко, не замећи кавге, ил' одјаши да лијемо вино; а ја ти се уклонити нећу ако т' и јест родила краљица на чардаку, на меку душеку, у чисту те свилу завијала, а злаћаном жицом

То је Милош једва дочекао: „Хоћу, богме, моја браћо драга; кад ујаку нећу, да коме ћу?“ Тад га браћа опремат стадоше; оде Петар опремат кулаша, а Вукашин опрема Милоша: на њег меће танану

засука бијеле рукаве, пак се моли богу истиноме: „Прости, боже, и бијела цркво, да се једном бацим преко тебе: нећу на те, него преко тебе“. Пак потеже парним буздованом, буздован се земче у облаке. Једни веле: „Јесте претурио“.

Већ те моје очи не виђеле! Како си ме данас препануо, никада те пожелети нећу!“ Оде Марко уз кршно приморје, оста Богдан украј винограда.

Нек шуреви биду у невољи, ел сам, тасте, могу погинути; код шурева нећу погинути, јали ране ласно допанути“. Кад то зачу стари Југ Богдане, плану Јуже како огањ живи, Страхин-бану зету

Да ћеш саде сабљу повадити, да ћеш пола војске погубити, невјере ти учинити нећу, ни твојега љеба погазити: иако сам био у тамници, доста си ме вином напојио, бијелијем љебом наранио, а често се

од камена: да ћеш саде ђога наљутити, да ћеш саде сабљу повадити, да ћеш сатрт пола цару војске, невјере ти учинити нећу, ни Турцима проказати тебе“.

Та ником је другом напит нећу, већ у здравља Милош-Обилића! Здрав, Милошу, вјеро и невјеро! Прва вјеро, потоња невјеро!

То, је браћо, ваше зламеније, бојати се да не изгинете“. Ал' беседи Ваистина слуга: „Драга секо, Стеванова љубо, нећу, секо, невере чинити господару и моме и твоме; јер ти ниси на заклетви била, како нас је заклињао кнеже, заклињао,

Дај ми, секо, клобук свиле беле, да га познам кога је војводе; а тако ми сретна пута мога, невере ти учинити нећу!“ Ал' беседи Косовка девојка: „Здраво да си, кнежева војводо!

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

парче сира Да миш може да бира Око сира сам нацртао чамац У чамцу упалио свећу Да миш боље види мамац Да не каже НЕЋУ Али чим сам нацртао миша Почела је да пада киша Целу је хартију сквасила Свећу угасила Није се скрасила Док

глави Па час се жути Час се плави Па ми најлепше слике ређа Овде у глави испод веђа Сутра ујутру када сване Ја нећу дати Сну да стане Хоћу да сањам дању и ноћу Одлучио сам И тако хоћу ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА ХАЈДЕ ДА РАСТЕМО До

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Баш оваквим тукао ме је дјед Тодор. Боли као враг. Машио би се за други и одмах тргао руку. — Не, не, ни тај нећу! Нечим сличним вијали су ме око цркве кад сам скидао врапчија гнијезда. Све су ми ноге биле модре.

— Шта мислиш сад? Паприка је љући од праве паприке, пребиће те кад сутра дођеш у школу. — А ја зато нећу ни доћи. Стриц само зину. Тој мудрости он се већ не би досјетио: не дођеш у школу, нема батина, проста ствар.

— Ето баш није мене, него Боку Потрка! — злурадо закрешта свадљивица. — А кога још? — Е баш ти нећу казати! — Не знаш, па зато нећеш. Не знаш, не знаш, баш, баш! — Знам, баш знам: Ђоку Потрка и Лазара Мачка, ето ти!

— Тебе су већ избили — поче да се цери Стриц. — Их, да сам на твом мјесту, ја више не бих учитељу у руке. — Богме и нећу! — плану пргави Мачак. — Па куда онда мислиш? — Смислићу нешто код куће, на тавану.

Тога дана растужени Николица уз пут рече својој куји: — Жуја, готово је са школом. Кад не дају теби, нећу ни ја ићи.

— Куд си пошао? — окоси се Стриц. — За тобом. — Враћај се одмах. — Нећу! — Враћај се кад ти кажем јер ако те... Стриц попријети шаком и пожури кроз Гај, али мали опет крену за њим.

! — злурадо дочека Николица и сједе под букву заједно с кујом. — Одлази одатле! — повика Стриц с грана. — Нећу! — Е, ни ја нећу да сиђем, шта ми можете ти и твоја ружна кујетина. — Ја и Жуја причекаћемо.

— Одлази одатле! — повика Стриц с грана. — Нећу! — Е, ни ја нећу да сиђем, шта ми можете ти и твоја ружна кујетина. — Ја и Жуја причекаћемо. — А ја нећу да сиђем ни за сто година!

— Нећу! — Е, ни ја нећу да сиђем, шта ми можете ти и твоја ружна кујетина. — Ја и Жуја причекаћемо. — А ја нећу да сиђем ни за сто година! — инати се Стриц. — А ја и Жуја чекаћемо триста година! —пркосио је Николица.

—А мени учитељ не да да Жују доводим у школу — пожали се малишан. — Кад она не може, нећу ни ја да идем. — Па шта ћеш онда радити?

— Не дамо ми, богме, свог Николице. Хајде ти са мном. — Нећу! Баш нек ме вук поједе. — Ехе, појешће он Жују, а тебе ће оставити! Ово је упалило.

— искрено признаде малишан. — Никад ја не бих плакао због трна и мушице, али Жуја... Плакаћу ноћас док не заспим. Нећу ни вечерати ... само ћу мало грицнути ако буде пите.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Дођох ја смехом међу њих бесрамно. Рекох им: »Узмите и мене са собом на пут куд ви идете, а нећу вам неугодна бити.« И много свакојаких срамотних пожељних речи изговорих. Учиних и да се сви смију.

То знајте, ево, колико је сутра да се нећу више овде на празно бавити, како год буде. Хеле половићу ја вас и ухватити у замку, ка једну птицу и град од вас

А ви, ако ме примали, ако ниподашто држали, о том нећу се смањити, ни се с вашим прихватањем мамити. Моје је с вама говорити, а баше је пак слушати, ванимати и говорено

Иди си к своме милостнику с ким си се жарила и палила! Хеле, то знај да те ја од селе нећу држати ни хранити, нити ћеш ти више хлеба јести за мојим асталом од софре ми. Јер си ми сасма обружила моје седе власи.

Јосиф Видим да сасма си обегенисала тога твога милостника, те га врло тајиш од мене и траг му кријеш. Та нећу ти ништа учинити, ну де на добру вољу тек толико искажи ми га тко је, да га знам.

Пун сам ја свакога дара и приноса; овнова и лоја јагњећега. Ни крви јунче ни козље то узети нећу. Ни пак да ходите преда мном се указивати. Тко ли пита од ваших руку или од вас изтеже?

Што је много, много је то од вас зла и веће до ситости ми бисте и велико ми досадисте и више к томе нећу трпети вам ваших грехова.

Каде ваше руке пружите к мени, одврнути ћу очи моје од вас, аколи умножите ваша многа мољења, нећу вас послушати. То ће вам све на ветар бити. Заштоно руке су вам ваше до лаката крваве и прегршти пуне с крвљу...

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

А он, куче, — и кој га, бре, научи да си тако збори? — рече: „Нећу да ги носим; бос ћу си идем, ели у селски оп’нци, а да ги носим, рече, — нећу!...“ Е, зашто нећеш? — „Не могу“, рече.

— рече: „Нећу да ги носим; бос ћу си идем, ели у селски оп’нци, а да ги носим, рече, — нећу!...“ Е, зашто нећеш? — „Не могу“, рече. — Зашто не можеш?

ручицу своје другарице Гене, или се наслони на њу, па је кришом штипа и љуби, па јој шапће и вели: „Гено, мори, ја се нећу удам!...“ (А и Гена њој вели да се и она неће удавати. И обе младе другарице се заричу да се никад неће удавати!...

— Ете, што па да си ценим?... — одговори јој Калина. — Имам си мајку и брата... Измећарка нећу сам!... Сал при мајку хизмет ћу да чиним... — И при мужа... — упаде јој у реч заједљиво Зона.

Ни сас цвет нећу те ударим!... — Хм! — ’Оћу да те пазим... да ти лацкам... да те слушам... Како пашиницу ћу те накитим и нађиздим!...

И-и-ич не може! М-м-ладожења ’оћу сам, а д-е-де-девер, ете-ете, и ку-ку-кум, — ете-те, нећу сам!“ А оне га питају коју ће да узме, а он каже: „Све по авлију и по сокак“.

— Шта искате? — пита их Мане. — Ја нећу да пазарим, сал прајим друство... из једно смо село, и комшије... Она иска да купи ништо...

Знам те ја тебе убаво!... јеси!... Ти да се ожениш, а она да те куне! Тој да си дочекам, црна мајка! — Ја се нећу женим, нане. — Манчо! — рече Јевда подигнутим гласом. — Узни се, дете, у памет! Бог дужан ником не остањује!...

— Е, ела сама да га погодиш... — Какав је? Је ли је танак, висок; има ли мустаћи? — пита Зона. — Нећу га, ако нема мустаћи... — Па... ће да има... — А шта је? Од какав си је ред? Е ли чиновник, офицер?... — Неје!

— Ама, де!... Збори си, жива ти ја, што је! — Сараф и банкер... — Е, сараф! Како може сараф девер да бидне?! Нећу сарафина! — Ама де, није Чифут... наша си је вера!... Ем, млад, убав, богат... сарафче и банћерче...

Ама антика девер... поубав оди гардијског поручника, ете... — Ама, збори, де... — Манулаћ... — вели Мане. — Ба, нећу си! — прекиде га љутито Зона и залупи авлијска врата за собом, оставив Мана напољу.

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности