Употреба речи никада у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...

Не рече ми ни речи, само ме гледа. Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!... После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...

Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују... А зар има две љубави?... Има ли два живота?... Дође вече.

туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!... А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим...

“ После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! У тузи и несрећи постане човек мислилац... И ја сам почела мислити.

упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла... Приђем јој руци, она се осмехну.

Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет. На то никада нисам ни помислила. А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота!

— У мене се кожа најежила, жмарци ме подилазише, слутио сам да ће ми се нека несрећа догодити... Онака поган никада није добра коб...

То је сав живот у селу: нигде живе душе! Нигде човека!... Само љубав и мрзост стражаре... Никада не би човек веровао да су то брат и сестра. А, овамо су једна крв и једно млеко!...

— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати... А после ме та проклета кућа више никада неће видети... Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући...

као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

показује истину, а мрачно сујеверије чини нас бојати се слабе кокоши и покојних у гробљу костију које нису кадре ником никада зла учинити.

неће другому за зло примити што се ласно у што не упушта док здраво не расуди и све окресности посла добро не позна. Никада се поштен човек не срди што други истражују да га добро познаду, јер он добро зна да колико га боље сазнаду, толико ће

Погрешке ближњих наших ваља заборавити, јер смо сви погрешкама подложни, а добро учињено, никада. 31 Лисица и јарац Лисица и јарац жедни сиђу у један бунар пити.

ће се како човек, за какова нибуд несрећна опстојатељства, са своји пријатељи завадити и раздвојити, ништа мање нека никада не смеће испред очију времена љубови и пријатељства. Света је реч наших старих: „Спомени се хлеба и соли!

отпуштајући од себе сина свога, да му совјет да он добро чува кабаничицу и штап с којима је за овцами ходио, и да никада не заборави шта је пре био. Ово дете, именем Алија, постане с временом први царски везир.

Његови зависници оклеветају га и налажу на њега да је он с неправдом и грабежом собу једну злата напунио | у коју никада никога не пушта. Цар, који га иначе љубљаше и почитоваше и за највернијега к себи држаше, пође да се сам о том увери.

Ко никада није чувствовао горест скорби, он није кадар ни праву сладост радости чувствовати. Ко хоће да је његова радост словесна

Овде гди су и молитве за новце мора се, моја жено, лагати кад новаца нема. Ти знаш да ко не плати, никада му имена у цркви нећеш чути.

ужасне се кад види ону славну библиотеку, за које су гречески цари милионе потрошили и| коју сва учена Европа никада без велике жалости не спомиње. Султан упита своје дервише стоји ли што у толикој сили ћитапа шта у алкорану нејма.

илити душе, он се стара за тело своје колико нужда и благопристојност изискује да је здраво, чисто и благопријатно, но никада га не обожава, нити, за његов прекомерни атар и угожденије, презире и пренебрегава благороднију част себе, то јест

Нипошто! Кад би људи све једнаки остајали, никада ниједан народ не би се побољшао ни просветио. Разумни иду све набоље, а неразумни или остају како су били, или (што је

О овоме смо на више места напомињали; ништа мање ова је материја толико важна и нужна за человечески род, да се о њој никада одвећ много не може говорити, ибо сваки дан зли и лукави добре и чистосрдечне на сваки начин раде да преваре и за нос

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ДРВОСЕЧА ПОПУ Раоник са рђом сламу са пламеном главу са зобницом ништа са никада венчавај попе кад се већ и памет лудог са страхом паметног венчала и царствује нам!

Газе прсте, газе зубе, газе уста! На ђоновима разносе брашно и крв! Зар се никада ниси запитао зашто су ти обули те чизме? Зар зато да, штитећи нечије шешире, шутираш и разбијаш нечије главе?

Главе као лубенице и тикве? Главе као земљане ћасе и лонце? Зар се никада ниси запитао да те чизме можда нису од камена, а газде су те послале преко воде?

Да ли си се икад запитао да ли ћеш успети да изујеш те чизме? Зар их се нећеш никада ослободити и, бацивши их далеко у трње, бос и ослобођен поћи према реци, бос и ослобођен кроз пчеле и цвеће, бос и

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

криво закуне и криво осведочи, тај ону сву штету за коју је сведочио, да плати, штаповима да се каштигује, и да му се никада више ништа не верује, и да се за свагда лажом проглаша. 7.

Но човек у толикој пространој вароши, а никада досад толико у гомили кућа не видевши, шта ће пређе да види и да му се начуди: древноцарствујуштему Кремљу, црквама,

Зато би требало свакога нашега војника советовати, да у боју никада своје оружје, макар непријатељско и боље било, не мења, јербо сваки човек своме оружију ћуд зна, и од њега фишеке

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

И сам би им ђаво опростио, али он никада!... Тај ће се светити на седмом колену!... 12. ГОРСКИ ЦАРЕВИ Станко се упути лугом.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

мирне песме осенчене јадом, То су ехо речи што се нису рекле, Туге што је расла и умрла крадом, И суза што нису никада потекле.

очију својих моја душа смела Отвара пред неком земљом недогледном; Никад не захвати двапут с истог врела, И два сна никада на узглављу једном.

Та блага музика љубави што ћути, Има мир молитве у дубини духа: Никада се речју лажи не помути, Нит се глас порочни дирне нашег слуха.

И Мефисто позна то непознато осећање равнодушности које никада није имао ни Бог ни Сатана, и које је само осећање Човеково.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ко год игра на лутрији, тај при сваком вучењу има предосећање да ће добити, и никада се не чуди по свршеном вучењу како га је преварило то предосећање.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Зато ниједан није калдрмисан, а није никада ни био. Истина, подсмевају им се Темишварци да су им варошке краве појеле тротоар, али то је само једна пакост, јер

подсмевају им се Темишварци да су им варошке краве појеле тротоар, али то је само једна пакост, јер тротоара заиста никада није ни било.

Лепа од ранога јутра па све до понедељника ујутру. И у вароши, па има неке разлике између радног и недељног дана, али никада тако као у селу. Нека свечана тишина још с јутра казује да је празник.

господина епископа у Темишвару, и како су обе попадије примале закључке тога, тако да га назовем, Темишварског мира. Никада ваљда с већим нестрпљењем нису очекивана оба попа него овога пута.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Радо се веселио при доброј чаши вица, а рђави људи говорили су да је пијаница, премда се то сасвим никада засведочити не би могло. Но, што му је пред светом шкодило, то је карта.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Јест то поуздано знам, а друго: да ће овај рат појести моје нерве до краја и да се он никада свршити неће. И све оно време између прошле демобилизације и нове мобилизације, то је привремено, а ово је стално.

Африка

У његовој причи како је вереници, која га је на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на бретонском је) и због чега се, каже, уистину неће никада ни женити и поред хвалисавости,

ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на бретонском је) и због чега се, каже, уистину неће никада ни женити и поред хвалисавости, китњастости, евентуалне лажи, има много искрености и поезије.

није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што је блиско ономе о чему сам сањао.

Њих је живот односио из моје близине, али ја нисам никада престајао осећати њихово присуство у оном комплексу богатства које чини да нам је живот драг.

Ни са једним нисам везивао своју мисао. за нова неба и нове земље, и никада ме нико није оставио овако насред друма по чијој се ситној црвеној прашини јасно види траг пантера који су прошли.

Оваквих црнаца никада нема у Европи; они се никада не цивилизују. Прелазимо скелом реку Бандаму. С друге стране реке група жена и људи

Оваквих црнаца никада нема у Европи; они се никада не цивилизују. Прелазимо скелом реку Бандаму. С друге стране реке група жена и људи необично дивљег изгледа избегава

Она изненађује мога сапутника који никада није видео кошуту по толикој топлоти. Тако је близу и тако нерешено скреће с нашег пута да је Сен Калбр обара једним

Велики ноћни живот горе на ивици саване, узбудљив, нарочито и зато што нисам никада очекивао да је толико безопасан. Пошто је над нама велика светлост неба ноћи, где су међ зверима једна друга

Свеједно је дакле растргнути или не, кад се још узме могућност да француске власти никада ни не открију злочин. Највероватније је да се властима нико не би жалио, а да ли је један црнац мање или више на свету

Бојеви имају највећу пажњу за девојчице. Уплашени и сујеверни, трче да им нађу асуре за спавање, што за себе никада не би учинили.

Начиним само десет корачаји и не чујем као да их никада није било ни гласове црнаца—слугу, ни пријатеља. У висини се ломи грана од скока каквог мајмуна, а ћутање шуме остаје

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Тако сам ја познавао једнога, кој је сваки дан у кафану долазио, а никада ни крајцаре није трошио. Овај једанпут опази гди се играју карти, па, полакомивши се зар на толике новце, које се у

ПЕТАР: Шта велиш? ЈАЊА: Керверос! Пошто си погођен за година? ПЕТАР: Ја не знам ни сам, зашто нисам јошт никада новце примио. ЈАЊА: Керверос! Ја то тефтерија! Ту је сву рачун. (Виче.) Тридесет форинта!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Вели, он воли да ради у миру, и на свежем ваздуху, и да се, са затвореницима, разговара. Вели, он никада не заборавља да се ради о људима који су, за Ћесаревину, стекли пуно рана.

То није био човек, хвалисавац, који тражи разлог за тучу. Он никада није трошио речи, пре напада. Кад би побеснео на неку неправду, почео би само да одмахује руком, затим да мрмља, да

којима је, као дете присуствовала, али су те свађе, у кући њених родитеља, пролазиле, брзо, као летња непогода. Никада, међу њеним родитељима, није долазило до прекида разговора, ни сат, два, а камоли дан, два.

Па леже понова, и захрка. Е тај хрк, хотче њега скупо стати. У град осечки нећу бити у арест одведен, више никада!“ Само Исакович, из дереглије, и није бежао, на врата.

Овакву сународницу, међутим, није био срео дотле, никада. Био је забезекнут. Није знао шта да мисли. Је ли шашава, покварена, или ради оно што је, да раде старији, слушала,

Трава је ту одлична. И пре се дешавало, у ергелама, да неке маторе кобиле оболе, али никада није обољење било ова врста констипације. Надим трбуха. Тврдина. Непротумачена. Смрт ће наступити у току вечера.

А данас? Никад га неће видети онаквог, какав је био јуче. Сретног у кругу своје фамилије. Никада. Ди Ронкали је причао да је Валдензер био устао, јутрос, тако весео. Био је тако леп, сунчан, летњи дан.

И њему, и његовим братенцима. Повешаће их, сад, сигурно, на авлији Енгелсхофена, или тврђави грофа Гајсрука, у Осеку. Никада више неће моћи, ни да виде, Росију. Осрамотише свог поочима Вука, краине сервијскије славног оберкапетана.

То двоје живело је, сретно, без и једне свађе, две године, у љубави која није била љубав, али нешто слично. Никада Исаковичу та жена није тражила новаца, за себе. Излазила је накрај, ћутке, са оним што је добијала од њега.

Рече, слабим гласом, као да се био разболео, да он нема друштва, да не иде у театар, да није видео хансвурста никада и да вечера, сам, у свом трактиру. Волков га упита онда: зар никог нема у Бечу?

Срамоти свога оца, а не види да је смешна и бестидна, одурна, размажена. А он, он се не би женио, балавицом, никада, никад се он не би женио са оном чији је нос, још недавно, био у суџуку.

у висини, у мраку, јављала се опет ноћ, звездана, до које не допире људски глас, ни смех, ни плач, и која не одговара, никада.

Теодосије - ЖИТИЈА

развеселимо те да се растанем од трпезе с меСОМ, јер ме оваква сјајна и многомесна трпеза неће више сакупити са вама, никада! Отац пак узе сина сапрестолника, имајући као сатрпезника и светога епископа јер веома љубљаху и светитељски чин.

Јер свима се сав налажаше. Јер никада не оскудеваше у њега ризница Христова, јер му и земља откриваше своја скровишта, као што испричасмо.

Јер варљив је, рече, овај живот, и склона је паду природа људска, и нико се неће удостојити да га страсти никада не дохвате и да нема учешћа у пороку — осим Бога јединог!

Шта је, дакле, могла та милостива и велемудра и веома кротка душа, која никада никога није хтела оскрбити, и шта је хтела учинити када виде брата самодршца и све благородне где падају на земљу пред

његова дома, докле год остане, тако да се митрополит дивио великој почасти од султана, коју указиваше светоме што се никада не догоди да је коме од хришћана учинио.

Виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од бесова који ти овде завиде, али

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Све балканско становништво досељено у АустроУгарску није никада заборавило своје сународнике, заостале у „земљи матици“: интересовало се за све догађаје на Балкану; многи су се

Обманут околностима и догађајима, напуштен од свих, никада се није одрекао народног и друштвеног идеала. Ова постојаност и апсолутна вера у национални идеал главни је факат у

Особита је одлика шумадијског становништва као и становништва старе Рашке: гајити наду и веру у будућност и никада не напуштати народни идеал.

Свако је племе подељено на братства, која проистичу од заједничког претка. Задруга никада није била довољно развијена ни много раширена код динарских племена.

Увек имају довољно времена и готово никада не журе. Пут који њихов караван пређе у току дана увек је мањи него што би могао бити.

На овај су се начин људи црногорских племена навикли да подносе глад до крајњих граница. Али никада нису хтели напустити земљу неограничених слобода.

Ово је динарски крај у коме се најмање пева и игра, земља у којој су обичаји најпримитивнији. Нема интимног живота, никада се не говори о љубави, осим ако им се та реч у сну омакне. Сањари се најчешће о јуначком животу.

Личани су затим схватали да они никада нису ишли за својом властитом судбином нити се борили за своје идеале; да се никада нису покоравали оним великим

Личани су затим схватали да они никада нису ишли за својом властитом судбином нити се борили за своје идеале; да се никада нису покоравали оним великим историјским струјама које у пуном сјају тежњи за независношћу потресају и заносе народе

Ни за владе јачих владара, банова и краљева, централна власт није никада имала пуну снагу и значај, као што је имала по другим српским земљама.

Властела је водила непрекидне међусобне борбе око земаља ради веће власти и већег значаја и, заузета тиме, готово никада није умела наћи праву и велику политичку оријентацију.

Охрабрио ме је да путујем и предузео је све потребне мере обазривости. И заиста, ја сам осетио заузимање Сали-пашино. Никада га више нисам видео нити шта о њему чуо. Радио је, дакле, из чисте и просте љубави за човека „наше крви“.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- понављала је смешећи се, иако читаво Караново тврди да се она на известан раскид веридбе на пола сата пред венчање никада није успела да навикне.

Мислио сам да је најбоље поћи до врбака, али је Рашида сматрала да је и скела довољно добра. Баба с кучетом и тако никада не гледа шта ко ради, а не би могла видети ни да гледа. Насип и врхови јабланова као да су у себе упили светлост.

Бароница је певала песму о бродићу који није никада, никада запловио. Била је то дечја песма и била је лепа. Изнад јабланова више није било сунца и небо је било зелено

Бароница је певала песму о бродићу који није никада, никада запловио. Била је то дечја песма и била је лепа. Изнад јабланова више није било сунца и небо је било зелено као

поводом писменог задатка о гласању кад сам написао да гласам за љубав, добио кеца, а онда понављао мајци да више никада нећу написати ништа слично, само што ја нисам могао да не напишем нешто слично.

Њој је, у сваком случају, потребно још доста сунчаних дана у којима ће моћи да понавља дечју песму о бродићу који није никада запловио; злато мирне душе можемо да јој покупимо.

У овом граду много је места за љубав, али ниједно није довољно безбедно од очију других. Због тога те никада нисам позвао у шетњу, иако сам, бог зна колико, мислио о томе. Ово пролеће и ти, све су што имам.

Извесни од њих праве се да гледају плакате кад наиђе неко од ученика, али човек не може никада да буде сигуран да за време представе неће банути неко од оних који ће касније рећи да им је жао итд.

Негде у себи отац је, као и ми, знао да Влада никада неће постати лекар, али то је било оно што није хтео да призна ни самоме себи.

Ја никада и ни у чему нисам сталан, али на неки начин, ипак, свиђало мн се да учим нешто што мрзим из књиге коју је мој претходни

дошао до Шареног сокака, православна црква је избијала једанаест и четврт, али је морало бити више, јер Лука Црквењак никада није навијао сат како треба.

Због тога никад нисам имао много поверења у оне који причају о врлинама. Моја мајка је ту јединствена. Од ње никада нећете чути да неком замера нешто или га осуђује. Она је чиста и не претпоставља да постоји ђубре у другоме.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Госпођа Сока, мада је била лепа, ипак није била кокета никада, и била је са својим Софром сасвим задовољна; но и господар Софра би за њу живот дао.

— Ал’ сте ослабили. Јел’те, нећете више ићи на тако дугачак пут. Не морате, нисте спали на то! — Више никада, премда сам дост’ профитирао, и још ћу профитирати. Но што сам ти се ја свашта напатио.

— Теби већа срамота. — Тако и ја мислим. Но, лопов ће ме још убити. Шта да радим? — Остави до врага дућан. — Никада до смрти. — А ти узми каквог појачег калфу, добро му плати, дај му оружје, па нек’ пуца на лопове.

Колико година био си ти стар кад си се по други пут женио? — То је друга ствар. Шамика неће никада. Изрече, а држи у руци чашу вина. Скупи лице, очи сузе. — Није још данас.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Са брда пак, и то највише осетише, допирао је мирис воћака, толиких воћака колико их, код њих дома, никада на једном месту не беше. Што их се више стишало и примирило у логору, све их је мање желело да заспи.

он је почео да узајмљује новац свима и свакоме, тако да кроз коју годину, мрмљајући дремљиво, пре но што заспи, никада није успевао да изброји шта му све дугују. Брат му је у тим бригама био тако лак.

Учини му се да никада није овакве жене видео. Отпутовао је из дома братовљевог, кроз неколико дана, наврат‑нанос. И није се лако враћао.

То беше жена какву никада нигде није видео. Бледило њено било је потпуно и уоквирено косом, што је сад била још тамнија, као и обрве.

Руке своје, које никада није спустила још на његов врат, пуштала је да му се крај врата провлаче, клизе, превијају као змије.

и осрамотивши је пред целим светом, бојећи се њених суза, дреке и несвестице, чега ипак, при растанку, мора да буде. Никада досад она није била изложена пожуди, нити је ико, осим њеног мужа, био тако крај ње, у близини.

по вољи туђој, зар није, као рашчеречен, остављао комаде свога бића, натакнуте на разне куће, у крајевима куд му нога никада више неће крочити?

примао је и заповести да их учи како ће исушити баруштине, и колико их је учио пуцању из пушака у исти мах, чему их никада није могао научити, толико их је учио и набијању зидова крај баруштина и врбака, где су они радије становали у грању и

Разбољевала се сва, опијала сва, а пљачкала где год је стигла. Осим тога, гинула је тако страшно, да никада није могао да је употребљава у свези, јер су му са њом пропадали и заробљавани најизученији и најскупљи пукови.

“ На збабаном лицу фелдмаршал‑лајтнанта барона Беренклау, као у старог попа, било је вечито бледило. То лице се није никада смешило, на њему је био остао траг свега што је својим очима видео, идући не иза тих словенских војника, већ са њима у

пут у свом животу виђајући смрт, он се надаше при поласку да ће се нешто најпосле свршити и испунити, што се ето никада не свршава.

светлим, што би баш он могао да изврши, да проживи, а не да оде тако бедан, оматорио и празан, са овога света. Никада пре честњејши Исакович није осетио да би тако радо ослушкивао неки шапат, кроз то звездано небо, који би му шапутао о

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

⁴⁸ За крштење се обично бира недеља или неки велики празник, али никада слава. Ако се дете роди уочи поста, онда се сачека да дође мрсак, па га тек тада крсте, јер се верује да ако се дете

Обавезни реквизити при стрижби у врањском крају јесу хлеб и со. „Хлеб и со значе срећу — да у своме животу дете никада не остане без хлеба и соли.“⁷ Битни елементи стрижбе су свуда исти, само су варијације локалне.

(ЛМС, 1858, књ. 98, бс. 8) — Крсти вука, а вук у гору. (Вук, бр. 2714) — Вук длаку мијења, али ћуди никада. (Вук, бр. 648) — Рђа се за злато не прима. (Вук, бр. 4652) — Удри зло, да је горе (ко је од себе рђав, н.п.

неко по природи, „по рођењу“ лош, ништа му не може изменити ћуд („Удри зло, да је горе“; „Вук длаку мијења, али ћуди никада“). Сазревање је изгледа у народној психологији врло важан развојни процес.

⁴ Тамо где је све подређено части, слави, слободи и јунаштву као највишим вредностима, „нема интимног живота, никада се не говори о љубави, осим ако им се та реч у сну омакне“⁵, каже Цвијић.

У српској патријархалној култури опште је прихваћено мишљење да без кажњавања од детета никада неће бити „добар човек“.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За човека који на гроб пријатеља не посади трешње ни брезе, који са кола и седленика у родном крају никада не сиђе да постоји на гробу пређа.

из стене, нису градили колибу од глине ни од сламе, нису низ поток пуштали сплава, ни имали барке поломљене, нису никада за сапутника имали једино мрава, који никада нису били насамо ни са једним морем огромним ни воде, ни наде, ни

од сламе, нису низ поток пуштали сплава, ни имали барке поломљене, нису никада за сапутника имали једино мрава, који никада нису били насамо ни са једним морем огромним ни воде, ни наде, ни очајања, који не познају васиону ни на њеном

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

сви они које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од нас, него само давали. Сви они се траже. В Тражи се један џемпер.

за слушање побећи у неповрат, ненадокнадиви као изгубљени сати среће, која може стићи касније и бити другачија, али никада не онаква какву смо очекивали онда кад смо је заувек изгубили.

највише ценим такве жене: оне које су у стању да због вас играју споро или брзо, да изводе различите фигуре, а да вам никада не кажу: дај мало слушалице да и ја слушам! Док су са вама, оне чују и без слушалица најдивнију музику.

Добро је што Одри Хепберн никада није сазнала ништа о томе. Имала је, јадница, и својих брига. Читао сам да је најзад оставила оног ћелавка Мел Ферера

Знате када бих пожалио за овим ћошком? Никада! Фуцк офф! КАРТА ЗА ВАВИЛОН Дошло је време кад већ могу мирно рећи да неког нисам видео пуних двадесет година.

за неким потпуно другим, недостижним девојкама које нас нису хтеле — Вера је ублажавала наш љубавни јад, а да се нико никада није запитао пати ли можда због тога што се не заљубљујемо у њу.

Европа, та стара курва! Никада више неће бити тако блистава, тако кокетна и узбудљива као тих давних ноћи у сиротом »Балкану«, док смо сричући

Постало нам је, најзад, свима јасно да смо кукавице и да никада нећемо освојити Европу, али чекале су нас добро познате кухиње, безбедност дома у који се враћамо и једемо охлађени

не екстравагантно дело неког манијачког градитеља поп-арт објекта, када сте, дакле, препуштени сами себи и досади која никада није тако тупа и неутешна као у детињству, не остаје вам баш много ствари за играње.

Сви су мислили да ће млада жена бити нечија дивна млада жена. Постала је жена човека који недељом никада није код куће. Млада жена и млади човек растали су се давно због неког неспоразума којег се више нико и не сећа.

Видела си успут једног похабаног странца изнад кафе која се хлади. И не сањаш, Жужи, да ми улазиш у причу коју никада нећеш прочитати, јер ја пишем мале приче на једном малом језику, исто тако малом као што је твој, који не разумем.

њеној пропасти — о невероватном богатству и пукој сиротињи — и, најзад, она је ту, за његовим столом, а да се пре тога никада нису упознали, никада причали, никада се купали на плажи Светог Јакова у поноћ, ни љубили на зидинама, ни шапутали у

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Никада! — прихвати Ивановић... А ти, Пијеро, само кукај као удовица, као што си навикао, мјеште да се држиш као кућић!

једном рече да је овај Стијепо једини Црногорац, у коме нема ни труна кичељиства, а гвозден је јунак, као најбољи! Никада од њега нећеш чути да помиње своја јунаштва, да се хвали, као на примјер овај стари Мргуд, који те ено сад гледа и

Пети дан након тога кретоше се галије и ми на њима, божја ти вјера запамтисмо то добро, јер нам никада грђе не бје, ни у најкрвавијем бојевима, но тада од морске болести.

Јанко никада до тада не виде љепшег и умнијег дјетета! Бјеше бјелолик, великих црнијех очију, лица достојна да буде углед каквом

Приморац, видећи с ким има посла, одговори: „Ваистину, нијеси слијеп! видиш да је јаје!“ Ћеклић рече: „Никада тако јаје видио нијесам! А од какве је тице?

— Разумијем ја то добро. Немам шта да праштам, него, јесте ли задовољни гласовима из дома? — Срећан сам, господине! Никада овако не бјех срећан! Ја немам ријечи, којима бих умио захвалити вам!...

А пази како једно с другим готово никада не зборе, а очима се траже! Не узми са зле стране, слатки брајо, јер да обоје нијесу чисти и сувише мекообразни,

Али никада у своме вијеку кнез не бјеше толико испитљив, толико жељан да њеку сумњу изведе на чистину, на тврду истину.

Заправо и заслужила си да те стимавам, али се ноћас избезуми, па се и ја избезумих! Јеси ли ме наједила као никада до сада, јеси, и је ли ми жао што те увриједих, јест!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

(Младожењи.) Знате, кад сте ви терали волове у Беч? МЛАДОЖЕЊА: Ја нисам никада терао. ПРОВОДАЏИЈА: Наравно, то јест, да ви, то јест, нисте терали, него сте имали настојнике; али сте се и ви доста,

Колико сте онда, то јест, профитирали? МЛАДОЖЕЊА: Не знам. ПРОВОДАЏИЈА (за себе); Мазгов! (Јасно.) То је чудо да никада неће, то јест, да каже колико кад профитира. МАТИ: Такав је и мој муж; једва и мени каже, а камоли ком другом.

Ја сам шездесет, то јест, усрећио; али овако добру прилику с обадве, то јест, стране, нисам никада имао. Ајде, младожења, не треба ту млого око младе невесте него гледај те узимај што је нужно, то јест.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Кроче (В. Сроце, 1866-1952)је то овако образложио: Уметност за децу никада неће бити истинска уметност (јер је) довољно и само позивање на дечју публику, као утврђени разлог који стално ваља

значило да истинске опседнутости васпитном проблематиком или моралним осећањем код педагошки настројених писаца није никада ни било. Као да су поучаватељи били вођени слабим поривима, неострашћеним добрим намерама.

свестан своје изузетности, Зајац-хвалисавац једног дана радосно поскочи И целом свету објави што не рече дотле никада: Међу зверима прво место мени припада! На мору и на копну, па чак ни на небесима Боље животиње од мене нигде не има!

Тужне су, тужне и гладне биле, заспале су на јастуцима од беле свиле и никада се, ах, никада се више нису пробудиле- белих мачака шест.

Тужне су, тужне и гладне биле, заспале су на јастуцима од беле свиле и никада се, ах, никада се више нису пробудиле- белих мачака шест.

позе За сликање У тој игри песник, повремено, осваја мудрост, ону мудрост којој се, одвећ везани за стварни свет, никада не можемо приближити.

Радост непосредног, чулног општења са природом никада и ничим неће бити превазиђена. Као и пут у космос, и путовање у природу још је на почетку.

Поставши део свеопште баштине човечанства; оне су, на неки начин, познате и онима који их никада нису читали. Нека од тих дела посебно су прерађена за читаоце млађег узраста, како би се с њима још од најраније

Из неприлике се некако извукао, дугове је отплатио, али се у суровом свету никада није могао осећати сигурно и пријатно.

Бугарске, Пољске, Италије и Југославије да повере многе своје тајне, да открију своје страхове и зебње, и друго што им никада не избија из главе.

Једна друга девојчица објаснила је зашто никада неће заборавити пусти провинцијски вашар на који ју је, једног звезданог праскозорја, одвео њен деда.

Често сам помишљао на ту књигу, не верујући никада да она и даље постоји. Нисам имао храбрости да је, одрастао, потражим и поново прочитам, страхујући да се моја мутна и

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Он је лаком на новац, нема обзира и љубави за истину, себе назива митрополитом, што никада није био, позива се на повеље које је фалсификовао, Црну Гору представља као велику, насељену и богату земљу, у којој

традиција и штећење толиких интереса, из основа је потресао целу Аустрију, изазвао велико врење у духовима какво дотле никада није било. И то се осећало код свију народа у Аустрији, па и код угарских Срба.

не искључавајући ни саме Турке Бошњаке и Ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада«.

оверену богату културу напредних западних народа; романтичари презиру »трули Запад« и верују у »српску културу«, коју никада нису ни дефинисали у чему се састоји.

То је рођен пустолов који се никада није могао скрасити на једном месту и у једном послу. Рођен у Босни, он иде у Србију, бије се у устанку, лута по

Драме су поређане у епизоде, са много фантастичнога, историјски нетачнога и тамнога, и не само да нису за играње (никада нису ни игране) но нису ни за читање. Њихов значај је само књижевно-историјски.

Али његов класицизам се састоји само у речнику, никада у форми и садржини, и уколико више пева он га се све више ослобађа и постаје све слободнији и оригиналнији.

1817. оженио се у Бечу, и та женидба са Немицом, која се никада није могла навићи на живот у српским крајевима, била је главни узрок да је он готово сав свој живот провео у Бечу.

»То време, писао је доцније Караџић, свакидашње разговоре с Копитарем нећу да заборавим никада и довека; ту је моје пређашње опширно, али несавршено знање српскога језика правилима оживело.

Поред боје, као и сви романтичари, он воли реч. Код њега има природне и искрене речитости, али њему никада није било довољно речи.

Он никада није марио за »отмен« и »васпитан« свет, за конвенције, норме, етикете, где је људска природа изопачена, спутана, укоче

И када су узгред говорили о њему као писцу, истицали су сувише његове слабе стране: незнање језика, који никада није могао како ваља научити, аљкавост и неписменост свих његових радова које уредници нису потпуно умили.

Милићевић, Вук - Беспуће

И пред њим као да се рађа нов живот о коме није никада мислио ни снивао, млад, свјеж и крјепак. Он ипак сјутрадан не изађе из куће, мада је знао да ће она бити поред Уне,

Тако се прекиде играње, и Гавре Ђаковић није хтио више никада од тога доба да попусти толиким молбама Панековим да отпочну поново. Стари се досађиваше и излажаше увече у биртију.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Кад нећеш Цигане, певај ти сам! Ти си певач, знам те добро да си певач. Бадава се прика извињавао да он никада не пева; све то није помогло, он мораде запевати. — Чекај, — »ранжира« Јова.

и поче описивати краву онако како то нови педагози описују, и како ми јадници, који смо имали старе учитеље, не бесмо никада те среће да тако подробно чујемо. Описа је од репа равним начином до ушију и рогова.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

За жбун један зађе, А момак се чисто трже И чудо га снађе: „Јао мене, и до сада Шета ја по горе, Али не чу још никада Да славуји зборе.“ Тако рече момак туна, Па с' млађан зауја Да он види иза жбуна Тог чудног славуја.

“ Красни мома има доста, Кô ти нигде и никада, Код тебе ми срце оста, Зато с' прођи свега јада, Збогом, драга, руку на, Верна буди кâно ја.

Ао виле, ви, пребеле виле, Ви јој богме не би друге биле, Ао Боже, чуј што зборим сада, Ја т' анђела не виде никада, Ал' ако је на небу каквога, Лепшег' нема од чеда овога.

Ао Еро, тврда веро, Ко је тебе јоште терô? Ти си кано итра муња Што никада не покуња. Ао Сремче, гујо љута, Сваки јунак по сто пута! Црногорче, царе мали, Ко те овде још не фали?

То је доста, ја не тражим више, — Збогом, браћо, мила и сувише, Били живи, весели и здрави Никада вас ја не заборави. (1844, јан.

А кром војна њезино срдашце И не знаде за друго сунашце: „Дакле, сунце, само јоште сада, Само сада па више никада!“ Тако Мила, — заман је зборио, Узаман је њен Стојан корио, Она опет: „Никад, ох никада Више ми те не има назада.

“ Тако Мила, — заман је зборио, Узаман је њен Стојан корио, Она опет: „Никад, ох никада Више ми те не има назада.“ Од по ноћи тако процвилела, Од по ноћи ока није свела.

Онда богме у час понајгори, Е ђауру није још до мира, Војску купи, све најбоље бира, Гради справе, какве још никада, Кô да хоће баш амо на града, Тако збори и тако се слути, А Турцима у срцу се мути, Свак се боја последњег

9/1. 1845. КАД МЛИДИЈА УМРЕТИ Лисје жути веће по дрвећу, Лисје жуто доле веће пада, Зелено га више ја никада Видет нећу.

Стисни, стисни... де л' сам јако? Подрж', Боже, вавек тако. Ох, удари громом сада, Сада, Боже, ил' никада. Шта запали срце моје? Очи твоје. Шта разгоре огња пуста? Твоја уста. ........... слатке муке? Твоје руке.

га баш по сата дуга, Де срце њему тешка мори туга, Па од стра љута сва задркта млада, Јер њега така не виде никада.

те градине Што су свуда међ кућама, Да га малко жеља мине, Јер одрасте међ шумама; Ко на зелен једном свиче, Никада је не одвиче. 88.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Имао си да ћутиш, па квит. Сљедећег прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада дотад, али старина као да га ни запазио није.

Ако ћеш ићи, слободно и мене поведи. Хајде! — Какав си, ти би још и кренуо — већ смиреније каже интендант. — Никада човјек не зна шалиш ли се. — Не шалим, богами, Сајане. Боље ми је да бјежим док још има вакта.

— пријекорно се загледа Пантелија у дошљака. — све штокуд по стражама и осигурањима, па никада да те видим. — А ја, кумићу, већ трећу годину радим код одбора горе у свом селу — поносито гуче усукани кум.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Бошча би се белела, одударала од трошне, црне земље гроба у коју она никада није смела дубље да забоде прст, све бојећи се као да не напипа, додирне труло, човечје тело, јер толико је у томе

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Па тај под отим златним резама да буде сведок животног врела, скамењен ропац јуначког мрела рода песама? Никада! — Никад ласкавим вигом нећеш домамит војана страсти, да другар буде рајских ти сласти под отим жигом! Под отим жигом?

Ил' тајне те што покрива твој хум разумјет неће никада наш ум? да л' за то прах свој попе на тај ком да с њега гледаш душом жалосном гдје племе твоје спава мртвим сном?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

лете овце, а на њима јашу људи, и то тако да непрестано скачу с овце на овцу, и то је толика велика поворка да јој никада краја догледати не можеш.

Кад он тамо, а то у гнијезду млади; али нијесу то тичићи, него велике тичурине, каквијех он није никада видио; па добили већ крила и перје као и стари.

рече: — Добро, синко, даћу ти је, царска се не пориче, само пази да је не изгубиш, јер ако дође у моје руке нећеш је никада више добити. Он заблагодари цару, узе мараму и крете кући.

Сад реци да није правда то била! Зато не узајмљуј никада зла, јер ће ти се кад тад опет вратити! То рече свети Саво па га нестане, а чојек оста премишљајући о правди и о

Ага се поглади по бради, па рече: — Валај, ко жену слуша, он је гори од жене, и зато не ваља жену никада слушати. Након неколико доба опет дође нешто послом до аге и понесе му мало масла, а он га упита: — Болан, јеси ли

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

надати може, да ће поменути супруг и убудуће с именованом супругом својом не само лепо живити, него да јој неће никада, што она буде у кући по благорасуђењу своме наредила, на путу стајати, много мање на њу тужити се.

То зависи од богатства. ДОКТОР: Жао ми је да путовањем не постајете плодни у знањма. Зар нисте никада чули о парламенту. ПУТНИК: А, то је друго. Но, то се не зове Доња кућа нижи чиновника, него Камера депутираца.

ДОКТОР: Ко је од вас двојице ону пашквилу писао? ПУТНИК: Ја заиста с пашквилама се нисам никада бавио. ДОКТОР (Шаљивцу): А ви? ШАЉИВАЦ: Ја? ДОКТОР: Што ћутите? Мислите да Вас не познајем.

Срамота ми је од млађи. ПУТНИК: Признати погрешку није никада срамота. МАНОЈЛО: Господине, а шта ће бити од нас двојице? ДОКТОР: Како, Манојло?

— Него, кјерко, осуше ми се уста од муке. Дај ми неко слатко. ЉУБА: Чекај, мајка, да ти дам нешто, што ниси никада јела. — Вучко! 7. ВУЧКО, ПРЕЂАШЊЕ ВУЧКО: Ево Вучко. ЉУБА: Да донесеш гефроренес. ВУЧКО: Хм!. ЉУБА: Шта је „хм“?

Е ништа. Међу људма свашта бива. Али откуд то бива, да магарца толико презиру? Он се није никада опио, није јело повраћао, није непристојно говорио, не пије ракију, нити пуши. Али је глуп.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

ФАТІ 49 РИМСКА ЕЛЕГИЈА 50 В ПЛАВА ГРОБНИЦА 55 ПЛАВА ГРОБНИЦА 56 ВИ 60 ШАПАТ ЈОВАНА ДАМАСКИНА 61 АВЕ МАРІЅ ЅТЕЛЛА 63 НИКАДА САМЉИ 65 РАВНОДНЕВИЦА 66 КАО МОЛИТВА 67 ПИЕТА 69 ПИСМО 70 СЛОВО О СЛОВУ 72 МОРЕ 74 ДОДАТАК 78 ДВА СОНЕТА О ЛОБАЊИ 79

(5. ВИИ 1989) НИКАДА САМЉИ Никада самљи него крајем јула Када је лету педаљ до зенита, А хлорофилу аршин до расула У метастази жутила и

(5. ВИИ 1989) НИКАДА САМЉИ Никада самљи него крајем јула Када је лету педаљ до зенита, А хлорофилу аршин до расула У метастази жутила и руја, Тамније

када зелене су боје У вртовима, а стрњика сува, Тамнија доња амплитуда бруја Ветра што обноћ у времену дува. Никада самљи него крајем јула Кад све је, мислиш, на дохвату: чула Оштра ко нож још топао од точка Брусача, али битно

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

је цео Београд твој, и лижеш сладолед од чоколаде, ваниле и цитрона-мешано, па застајеш покрај прескупих ствари које никада нећеш имати, које ти нико никада неће купити, будало једна блесава, а не знаш куда ћеш, него базаш, онако без везе, за

од чоколаде, ваниле и цитрона-мешано, па застајеш покрај прескупих ствари које никада нећеш имати, које ти нико никада неће купити, будало једна блесава, а не знаш куда ћеш, него базаш, онако без везе, за свој грош, још неухваћена, још

готова, оркестар опаљује још једну грмљавину, а љубавници се враћају да још једанпут кажу једно другоме да се више никада неће забављати!

Још нешто: никада вас не гледају у очи, већ непрестано зиркају лево-десно, као радар на аеродрому, да би на време могли да убију тутањ

Знају људи да цене праве ствари! Али, видите, та месечарка од визави преко пута никада не би била у стању да укисели туршију, а да и не гаворимо о компликованијим стварима!

Баш ми жао! Стварно ми је жао! У ствари, да ме вечерас нисте извели на једно овако фино место, умрла бих а да не бих никада дознала чему служи стари кечуп, на часну реч!

Били смо савршено уигран тим адаџијских гребатора. Мама никада није схватила шта, ког ђавола, тражимо на реци? Најпре је била љубоморна као фурија што је недељом ескивирамо, али

“ — и више се никада није појавила на њему. Уместо тога, држала је говоре да сам испала шашава на маторог и да смо нас двоје депресивни

“. . Растали смо се као највећи френдови. Поделили смо цигарилосе на три дела и свечано обећали да се никада нећемо нападати, чак и ако наше земље буду неким случајем заратиле.

Наравно, сви су убијали тутањ сем мене. Тада ме је жестоко убеђивао да је Адолф Хитлер обично аустријско мазало и да никада неће успети да се извуче из минхенских пивница. Јутро је почињало његовом чувеном реченицом: „Шта оће опет тај гитлер?

Наравно, то се све дешавало пре мог рођења. Јер, знате ли када би успели да ме исфурају на чист ваздух? Никада! Добро, казао је деда Гаврило и одселио се у тамо неко двориште са заједничком чесмом у средини.

мале фолиранткиние толико високо изнад њих, са оним својим бечењем и отезањем слогова, фол-лежерношћу и свачим, да их никада неће достићи у отмености, а овамо — систем ХЕЛП!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Тамо се никада не пале увече фењери, као по другим варошима, него ово сунце од дијаманата осветљава цјелу варош. ЈЕЛИЦА: Не може

Шта је страна, шта је даљна земља? Училиште мудрости и искуства. У туђој земљи може човек видити што није никада видио. ЈЕЛИЦА: Ви имате право. Шта сам ја у Бечу видила!

ЈЕЛИЦА (наточи вина у чашу): Ако смем служити... АЛЕКСА: Љубим руку. Вина никада не пијем. ЈЕЛИЦА: Ово је ауспрух. АЛЕКСА: И за то нисам расположен.

АЛЕКСА: Јесам ли ти казао да о таковима стварма никада не приповедаш. МИТА: Господична су били љубопитни. ЈЕЛИЦА: Опростите му, господин барон, ја сам крива.

Чисто би волила да га никада не вратим. МИТА: Пак сад шта мислиш? АЛЕКСА: да изварам прстен од ови, пак да га дам Батићу.

А, нећеш ти мени ту млого мудровати. (Увати је за руку и доведе до Башића.) Сад таки да ми обречеш да нећеш никада више те књиге читати. ЈЕЛИЦА: О, татице? МАРКО: Таки, велим; јер ти знаш тко сам ја кад се расрдим.

ЈЕЛИЦА (жалостиво): Кад није другојачије, ја вам морам обрећи. МАРКО: Тако! Сад јошт једно: да никада на бароне не мислиш. ЈЕЛИЦА: Ах! МАРКО: Е, сад можеш бити Батићева супруга и добра газдарица.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Крећући на пут озбиљно рече: „Чувај се Лисца, безбрижни Пијевче!“ Весељак Пијевац! Таквога створа никада није родила гора. Безбрижно живи, доброте пун, лукавства никад ни један трун, сва му је брига рођени кљун.

Добар је Ћоса, никада лаком, па даје брашно по мрву сваком. Гостију била читава киша, разноси брашно братија разна.

Гускино крило лепеза твоја, а јастук меки паткица која. Живела вечно у миру, срећи, никада лавеж не чула псећи. И још ти ово на крају велим: ја сам за ручак трбухом целим!“ Отпоче ручак чаробан, бајни.

Тамо ти срећа вечито плови по тихој води, у малој барци. На Јапри никад не стану млини, никада добри не умру старци.

Добро га знадеш, у псећем свету никада таквог више, стотину пута ово сам чуо из уста деда-Трише. Тај ти се свуда десио први за зецом где се мајало, кад

Од тога дана путује време, бескрајни теку сати, а Жуће нема, заувек нема, никада да се врати. Понекад само угледам сенку пољем се снежним жури. Све ми се чини: вечити Жућа вечитог Вука јури . . .

Једина мана — признајем грешан — много сам јешан! ПОЗИВ Рођена куцо, врати се кући, нећу те више, никада тући! Моли те, куми, тужнога лика Вребалов Ика из Ердевика.

Јежа примити нећу!!! ОГЛАС ДИВЉЕ СВИЊЕ Ја, дивља свиња, Брљанић Брља, јављам свима да знате: никада досад ручала нисам на књизи ђака Мате. Откуда прича о томе кружи, ко ли ме тако свирепо тужи?

МУДРЕ ПОРУКЕ ЗА ШТЕНЕ Свакоме знанцу јави се лепо весела ока, машући репом. Лавежом громким дочекуј странце, никада, друже, не лај на знанце. Ево ти савјет старога писца: чувај се добро и мртвог лисца.

Отад прође коњица година, чекам листић, њеном руком писан, и спремам јој лагарију дивну: „Никада се оженио нисам! Вјечно, сјетан, мислио сам на њу, остах вјеран старом обећању.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Са стране је још једино велика једноспратна зграда која није никада завршена. Испод траве је велико камење; из ње излазе стене покривене маховином, тако да се тешко корача.

— Сигурно да не. Срамота је да сам вас ја на то признање натерао, а сам вам нисам рекао, шта ја нисам никада видео. Она ме погледа и одмах разумеде рђаву игру речи. — Шта ви нисте никад видели? Или боље, знам.

Рат? Ко зна, можда је рат заиста вечит. Можда мржња која настаје између људи неће никада бити избрисана. Свакако је глупо говорити о томе са овим добрим људима које збуњује што треба да имају о томе своје

— Нисте свршили посао? — Не сасвим. Тамо је војничка свечаност па већину ствари нисмо купили. — Нисам никада био у Белмонтеси. — О, занимљивије је свакако од острва... јесте ли чиновник? — Ја сам странац.

Видели сте много света и сада живите на миру у селу које ми изгледа једниствено: имате децу! — Ја више никада не могу изићи из овог села. Још сам млад а живот је за мене сасвим свршен.

Чак деца у Ескалони... Верујете ли ви то? Њему синуше ОЧИ: — Ако би било рата и ако бих из њега изишао жив, никада се више не бих вратио на језеро. — Ја налазим да је рат страховита ствар.

— Нисте никада помислили да би могли отићи у свет и радити далеко од својих родитеља? — Нашто! Ми смо сви још из давнине рибари.

— Ја сам њин најбољи пријатељ. — Јест, то је наш најбољи друг. Он се ове године вратио из марине и не раздвајамо се никада као да смо браћа. Он је крстио Пипову млађу ћерчицу. Младићи почеше давати живе знаке некоме који је долазио уз обалу.

Ја сâм немам више кога да чујем, нити коме да одговарам. Као да нису никада ниједан људски глас унеле у себе, моје су уши сад испуњене само тамним ноћним ваздухом и влажним испарењима која се

Поред свега тога, називам опет, по навици, то ноћним ћутањем и тишином. А ипак разазнајем да никада природа није била у живљем, у општијем шуму и разговору, у жуборењу.

Нема у мени никакве жалости за тим, никакве жалости али узбуђења: да. Да ли могу да напишем то једном сад и више никада? Јер нико више неће веровати; ни ја више нећу веровати. Али сада: да! Веровали или не веровали!

— Не могу никада да заборавим онај шамар; имала је прстен на руци; ја после нисам хтео да идем у школу. — То је била строга жена,

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада дошло није... Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати мог'о, И од овог тужног дана протекло је врло много.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

руци и његова кћи не дижући ока с књиге па војводе у белим кожусима и монаси што крију соколе под ризом византинци никада не беху млађи но претпоследњег дана од среће сви посташе малолетни цару је кратка брада и модре им зоре над веђама

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

СИМКА: А чираци, шта кажеш за оне сребрне чираке? САРКА: Мени се будилник допада. Навикла сам; никада га нисам имала у кући, али навикла сам. ТРИФУН: Па како си ког ђавола навикла кад га ниси имала?

ДАНИЦА: Кроз шест година, кад ме прође жалост. МИЋА: То значи никада? ДАНИЦА (слеже раменима). МИЋА (полазећи): Онда... ако је тако...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Причало се тада отворено, говорило о интимним породичним односима, као да се ти људи никада више неће вратити својим женама. Неожењени би гутали речи и зажагреним очима посматрали обично Јанкуља.

Ми се разузурили на сунцу и дремамо. Изгледа нам да сунце никада није овако пријатно грејало. — Да ме пусте сада, гарантујем да се не бих пробудио до сутра изјутра!

јелом, онда је казану прилазила и та избегличка сиротиња, и војници су са њима делили последње парче хлеба, иако их никада раније нису видели. Ова заједничка невоља и готово исти услови живота приближили су једно другом народ и војску.

Под суд!... У борби су били похваљени, и зар сада, за време затишја, због једног точка да одговарају!... Никада! Ама да је у црну земљу закопан, пронаћи ће га они. — Јесте ли разумели? — понови оштрије каплар. — Разумемо!

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Он никада никога не запита за Љубицу ни где је ни шта ради. Тражио је премештај за обоје у други округ, па сад само седи и чека..

Мислила је да се то може некако окренути, и ако није знала како би се то могло окренути, и ако је знала да њено срце никада више не може припадати ономе, који је тако лако погазио ногама њене најсветлије осећаје, који се наругао њеној љубави

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ 168. Не гради пута кроз воће моје. Претећи ћу те, ухватићу те; Водићу тебе у моју земљу Где снег не пада, киша никада, Роса нам пада, жито нам рађа. 169.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

СОФИЈА: Не видим зашто се ругате! ВАСИЛИЈЕ: Глумац је једно у животу, а друго на сцени, и то нико паметан никада не меша! СОФИЈА: А где је, у ствари, граница између живота и позоришта? Да ли је та граница тамо где је рампа?

ВАСИЛИЈЕ: Позориште је, зна се, овде, а живот — онде! Ја једно с другим никада не бркам! ја сам Хамлет само на сцени, и тачка! СОФИЈА: Зато твој Хамлет мирише на Алексу Жунића!

Јеси све спалила? ГИНА: Спалила сам! Камо среће да сам била паметна, па да не читам шта спаљујем! Тако бар не би никада сазнала... БЛАГОЈЕ: Шта не би сазнала? СИМКА: Гино, преклињем те! БЛАГОЈЕ: Зашта је преклињеш?

БЛАГОЈЕ: Може крај мене да тече океан ракије! Нећу је више ни помирисати! ГИНА: Знам како нећеш! БЛАГОЈЕ: Никада више! ГИНА: Пливаћеш ти за оном флашом! Краул и бетерфлај! БЛАГОЈЕ: То нећеш доживети! ГИНА: Крпа остаје крпа!

ДРОБАЦ: То мало ти је, кад га не знаш на време, млого и велико! Сада је касно говорити! СОФИЈА: Никада није касно! ДРОБАЦ: Да имам иљаду уста, не вреди говорити! То ће да остане у мени, док ме не удави!

СИМКА: Плашим се да нам никада нећете опростити! ВАСИЛИЈЕ: Немамо ми зашта да вам праштамо! Све што се десило, све је то део нашег посла и наше

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Збор је одржан пре подне, али тај бал се неће моћи одржати никада. Мени су били доделили патриотску, и тешку, дужност да на прве звуке умилног бечког валса, почнем да окрећем око себе

Слави и сенаторе Рима који су убили Јулија Цезара. Међутим, за атентатора Сарајева, није имала добре речи никада. Па и Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца није било очарано тим својим поданицима.

Кола ми пролазе и крај сиромашних, завејаних кућа мојих наполичара и рођака. Многи међу њима неће се вратити више, никада. У даљини се појављује, најзад, парк, пун јоргована лети, и чесма, која вечно шуми.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Ви сте, на сваки начин, бивали већ неколико пута до сада министар? — Нисам никада. — Никад!... — узвикну он забезекнуто од чуда. — Онда на каквом високом положају, са неколико плата? — Никад.

Све узаман, наше се племените желе не могу никада остварити. Али што нисмо ми достигли и остварили, поред толиког свог труда, то су урадили други, срећнији од нас.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

и настају бурне сцене, отрован живот, — пропаст куће... »Не, никада ја нећу себе дотле довести... Било је време, мишљаше он даље, ал' шта ћу кад се нисам њиме користио!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Потписа их Срета, бога ми, све, све који му год падаше на памет; и ове што су се ту десили у механи (а њихов број није никада мали) и оне који нису ту били и који кад нису овом приликом чули, ваљада никад више и неће имати прилике да чују ни за

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ено, Џим Хухухинд виски уопште не пије, Има дућан препун седларске коже, Своје синове мази и никада их не бије. Живот Крсте Пепе зато је препун бола... Сам, у каменој кући, он не зна за другарство.

У бабе је повезача красна, прикладна, И зато се не одваја од ње никада ... Црвена, по рубу бела, с плавим шарама Посред Саве, ко застава, вијори се марама!

) На сунце не излазе оне никада: Чија је, ако није њина ливада? И напослетку — а последњи Играч у колу зове се кец — Ту је и главни земљопоседник

О ПЧЕЛИ ЛЕЊИВИЦИ Под Јелицом, у џемату Предсела, Живела је пчела Весић Весела, Душом добра, али лења: никада Не видеше је да пролеће преко ливада!

” Две старе торокуше Тисућа и Хиљада, век се читав рогуше, Воде седам џихада, Ал из блата до гуше Неће изаћи никада. Хиљада и Тисућа: Поданице беспућа.

Све знам како бих, али никада Нећу имати милион и сто хиљада Долара, па да господским кретом Раскрстим са планетом и спољњим светом.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Безбројна су уста рекла да те љубе, И умукла затим, да никада више Не прозборе речи ни нежне ни грубе, Јер теби речена реч — све друге брише!

Па ипак си сваког дана нова мени, Увек нова, увек тако чудно друга, И никада слична јучерањој жени. Та моћ твоја чудна заслепљава мене Разноврсним сјајем, мирисом, и бојом.

ЈЕДНА ЖЕЉА Ја бих у ноћима страшног искушења Кад дамари бију ко чекићи прави, Кад се она што се никада не мења, Вечна стара рана, опет закрвави; Ја бих да ми време дâ све моје дане, Што би редом дошли с далеких

''Никад!...'' Стара Госпа рече: ''Нек Морава, Која нас је отхранила, и гроб буде''. И у српској души никада не спава Жеља да се лежи сред рођене груде.

А утеха је, Госпо, тако ретка! Никада краја наслеђену болу, И моје писмо, весело с почетка, Свршава тужним акордом у Молу.

Но он за мене сада значи Тај неумитни живот што се Никада јоште не помрачи И који мутне струје носе. Победник вечни, увек чио.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Донио је ђаво међу нама ево има двије три неђеље, па је сада, што није никада, ударила каживат вјештице. Двадест их је досада казала, и сама је себе обличила; на њих више но педесет главах што су

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Много није говорио никада. Али што би рекао, то је било речено. И тада се памтиле и употребљавале његове речи и изреке.

А да и њега као и друге бије, није могао, јер га је и он много волео. Истина, то никада није казао, чак, када би се овај и разболео, старац није хтео да сиђе да га види, али ипак да и на њега, као на

Тако, у јелима, која код њих нису никада смела, као код осталих, бити јако запржавана, масна, прељута, већ увек блага, слатка, и пржена само на маслу; никако

имали исти израз лица вечито узак, сув, тако су исто сви били и са једнако кратким, поткресиваним брковима, који им никада нису прелазили иза крајева уста.

И она, када остарела, никада овамо више није долазила. Једино би дошла на „прочку,“ уочи великог поста, када би по обичају цела породица морала да

Сећа се да због тога као девојчица никада није волела ићи к њима, још мање, као код других, по два и три дана тамо остати. Не зна се баш зашто је полудео.

Ослобођавај, Господе! ИИ Зато Софка никада није волела да о тим својим претцима мисли, јер је знала да би увек тада по три и више дана, чисто као кријући се од

А на његову ту вечиту одвојеност, усамљеност од свих па и од саме ње, своје жене, никада она чак ни изразом лица, покретом, а камо ли речју, да штогод показа.

Али он је и био све и сва, особито код Софкина оца. Никада га овај није питао од кога је узео новац, које имање за то заложио и под којим условима.

Али ипак знало се да се то никада не сме дознати. Ни родбина, нити ико. Оно што преостало, особито ту њиву око Мораве, Магдини су синови узели да раде

Стрепила је да их, како је почео а знајући га какав је, напослетку сасвим не остави, и никада се више к њима не врати.

се одупрети, одбранити од њега, — па већ тада, када је дакле било најгоре и најтеже, већ је тада она била уверена да никада, никада неће бити тога, неће се родити тај који би био раван и достојан ње; достојан и њене оволике лепоте а и саме ње

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Знаци младости већ не красе Дела ми, која време лагано руши, дроби, Никада можда нећу са добрим снима више У друштву бити, нит ће под сенком мрачне коби Пресахнут’ сузе ноћне у дане сплина,

Прејурили смо поља, вијадукте, Шуме н реке. А ноћ нéма плете Свилену мрежу сећања и сете. Са жељом да се никада не вратим У места где сам младост своју пров’о; С гнушањем, болом у часима датим За љубав, ја сам смешан комплот

И сâм, он никада више не зажèли Варку земне среће и надања свих. Тужан је и уклет свет што се весèли; Срећа, то је гробље и заборав

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Зар то би гроф Павле! Тај страшни вјештац што никада у цркву не иде, о коме се свашта причало — како очима може устријељити и марвинче и човјека, како нико му никада није

што никада у цркву не иде, о коме се свашта причало — како очима може устријељити и марвинче и човјека, како нико му никада није видио дима из димњака но га храни ђаво итд.

У кући, на главним степеницама, бјеше привезан један мајмун — то пријед никада нијесу видјели. Простране одаје бјеху урешене старинским и новијем сликама и оружијем.

„Ја, Пшенелов питомац, Наполеонов војник, ја да то учиним!? — Никада! — Радије ћу с мјеста на вјешала!“ мислио је сам у себи, а поповима, који га на то наговараху, одговарао би просто:

Нека ми се суди. Нећу, никада нећу, ни дома, ни у војску!“ Тако се отимао пуне три недјеље, пошто му „милост“ објавише.

Њено суховљаво и жуто чело бјеше тога часа борама набрано. На лицу јој се виђаше тврда одлучност. Никада је зар, сердар не видје таку. Човјек се побоја бруке. Зна женску ћуд.

Учиње им се чудно и жалосно то што им се догоди, јер то би први пут у њихову дугу вјековању. Никада дотле он на њу не замахну, а додуше ни она му до тада не даде узрока. „Чујеш, Јоке!“ започе он.

Но се човјек заборави. А јеси ли ме наједила, као никада до сад, јеси, заиста!“ Она дубоко уздахну. „Сад лијепо, по тенану да се разговарамо. Хоћеш ли?“ Она мучаше.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Срећу за косе, а несрећу за роге. — Инат је несрећу родио. — Несрећа је дугорепа. — Срећа никада до краја не траје. — Не бој се никог, сем своје зле среће. О ВРЕМЕНУ — Време је најскупљи новац.

Жари, пали, удбински диздару, Док и твојој кули реда дође! Жива глава дуговање плаћа, Жив икада, мртав баш никада. Закон веже и старо и младо, Закон веже, разлог одр’јешује. Залуду је кула и пенџери, Када није ништа у тенџери.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

5. ЦАРИЧИНА СНАХА ОВЦА. Бијаше некаква зла царица, која многе људе и жене с овога свијета смицаше да се никада није нико могао досјетити, и немаше друго никога него једнога | једиктога сина којега мишљаше наком себе за цара

на свима крилатијем синовима, јер је већ нашао ђевојку, и да ће је на срамоту материну вјенчати, већ ниједну, макар се никада и не оженио. Пошто царица ово чу ражљути се и запријети му говорећи: „Ела, ако ти баста.

А ова је баба била сунчарева мајка. Кад она сирота оживље и виђе да је у гори, загрли бабу и никада се од ње одвојити не хоћаше.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

(Јак. 4, б) Према томе, да нема овога међу вама! Будући зрелога ума, немојте никада пожелети да будете мрзост пред Богом, него више да примате благодат од њега и близу себе да га имате, као срцем

Да имате непоколебљиву и неизмењену слободу, која неће никада пропасти. Ако ли ко усхте некада, у неко време, било под којим начином да поработи ово, или да учини под неком

мисли које смо раније исповедали, него оне које вам данима и часовима досађују, јер није могуће да ви као људи никада не помислите нешто лукаво, и не дајте добро одлагањем, што не треба да буде, него са вољом сваком и журбом на то

Не само да неизмењен буде, него и да се отуд не покреће, и никада ни од кога не узима. А ко од овога нешто отимајући узме због користи неке, у грех црквене крађе да упадне и због овога

А братија наша болесна, да се, уздајући се у ово, не распусте тражећи сувишно нешто што никада нису ни чули, ни видели ни окусили, него нека се уздрже и смерни буду, задовољни оним само чему је време и што је

И ово сажето да кажем: све што не води спасењу да се одгони. Немојте, о чеда и браћо, никада оно што шкоди да поштујемо, а оно што спасава да обилазимо, јер ништа што вам је предато није немоћно или немогуће да

(Мт. 11, 12) Јер нико ленив није никада постигао победу, нити је когод спавајући и сањајући свог ратног противника победио, него они који трче добро, који се

10, 15) јер никада у твоје дане вук не уграби овцу од Бога преданог ти стада пастве! И у свих тридесет осам година твојих сачувани бисмо

пре доласка светлости, или пре окончања дана, онда опет зађи од поче тка и окончај, јер се псалтир не окончава никада.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СТАВРА: Нама је свима жао... ЦМИЉА: Шта жао, проституткиња једна! Ја тебе, мацо, никада не би флашом! ИКОНИЈА: Што може да ти уради поштена, то ти курва никад не би урадила!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Он, заисто, кад не би се надао да ће, ако ништа, барем „Нин аполиис тон дулон су деспота“ на вечерњи очитати, не би никада на њу дошао. Овога, дакле, старца Диму, сваки дан | слушајући, мало помало превикле су ми уши к грчком читању.

Све се то метне у ред и намести. Ко ће нам сад брже зору донети? Никада је девојка на удају с већим недоуменијем није чекала, која се је сву ноћ красила и уподобљавала, нити јој је до

Из овога судим да, да ми је мати жива била, или барем Јула сестрица, не би[х] никада из Баната изишао. Био сам већ утешен, кад ми се пробуди друг, и, расуждавајући да сав мој плач ништа ми не помаже и

љубими мој, долготу писма, но с оним, кога срце наше љуби и душа наша почитује, ни усмени ни писмени разговор никада није дугачак; всегда је кратак. У Шклову, 1788. ИИ ЉУБИМИ МОЈ!

Новаковић, поп Марко Бедов, Трифун Синобад, Симо Стевановић из града (кроме других многих који би ме радосно дочекали) никада не би ми дали на мојем квартиру залогај хлеба изести.

Агапије Пелопонисиотски, Кипријан Критски, Максим Ларисиотски - никада нисам на ове људе погледао да не помислим: „Овакове, вечни боже, дај христјанству епископе!

Отпишем Хормовитом о делу што су ми наложили били и кажем им да ја већ у такове немирне земље не желим никада доћи. При мојем добром и сердечном Андреју пребудем годину и месец и, правда, да како он, тако и учитељ Хрисант,

Дође дан растанка. Ласно себи свак може представити каково је разлученије за никада се већ не видити С таковим слатким душама с којима би се за блаженство вмењавало сав живот овде на земљи провести.

” Ово је претња коју ја и до данас мојим учеником чиним. Никада ми то дете није без изучене лекције дошло. Али сам га и ја умео лепо варати дајући му испочетка малене лекције, а кад

„Их же бог чрево и слава в срамотје их.” Никада и нико не би тако лепо описао као апостол. Прекрасни мој Андреј Петрицополос Корфиот, љубећи добродетељ, Маријину је

Али ја, природно страшив и стидљив, никада нисам могао себе препоручивати и у познанство других утискивати се и наметати.

У зајам што искати никада нисам потребе имао, разве пре две прошедше године кад сам се из Инглитере возвратио, прво, што нисам имао с чим

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Бижа је од Турака прико воде два пута... Бија је рањен из пушке од ришћанах... Има један запис од њега: да није никада окусија рибе, ни варене ни печене, ни морске ни ричке, јербо је није мога поднити, што је баш један чудан секрет од

Уосталом фра-Брне бјеше потпуно задовољан са синовцем, иако фратар то није никада изричито потврдио. Али се то могло судити по њеким биљезима, али највише по томе што на крају љета рече брату Кушмељу,

Дреждâ сам напољу по ноћи, киснуја, одија пишице по десет ура на дан, па никада ни да сам се наладија. А он... што ти кажеш... бриљузак, дође на свит без дуа!

му их пред зору ваде, а сад је то Букар чинио; ако изнесе који мренић, допао би га један или два, али пастрве не окуси никада. А Бобан је брао лијеп новац од фратара за рибу.

Кажи, јеси ли? — питају. — Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу... — Немате га рашта питати — умијеша се Тртак. — Никада вам неће одговорити на оно што га питате, него се онда још више смете... Пуштите ви мене!... Слушај, Грго!...

Него чувај се, да ти... крк!... знаш, да ти не кркне жила ка сиромају фра-Вици јутроске. — Али ја нисам никада млого пија. — Ниси пија, али млого се раниш и млого лежиш!

“ М’ ајде шта нас привари, нас неуке, али како је могâ вући за нос редовнике! Е, шта ти је ришћанин... Видите, ја никада не кажем „ркаћ“, него липо ришћанин, јер, најпослинак, дви су здиле, а један је бог, а они су наша браћа!

Ђаци се зачудише гдје он зна њихове тајне од толико година, а никада им што наговијести о томе ни у шали. Они се сад препадоше од пошљедица. Бакоња склопи руке и начини жалосно лице.

— Али нећеш зар по овој припеци? Каква је то приша! — Бојим се да се стриц не предомисли. Знате, нисам никада бија у варошу! — Ниси никада бија у варошу! — понови Тетка у чуду. — Како је то могуће? Заиста како је то могуће?

Каква је то приша! — Бојим се да се стриц не предомисли. Знате, нисам никада бија у варошу! — Ниси никада бија у варошу! — понови Тетка у чуду. — Како је то могуће? Заиста како је то могуће?

прву љубав, који је рођен на два корака од вароши, кога је варош наполак отхранила купујући очина дрва, па није никада био у вароши! А био је Чмањак прве године послије његова одласка, био је Бутре, била и Јелка, а ко није био!

Бакоња зину од чуда, чувши тај говор. Зар су ово бодули, помисли. Он је по причању знао како острвљани говоре, али никада дотле не видје кога. Утолико дебељко викну: — Фра-Буоне, траже вас!

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

И да не стигнем до обале и човека с подигнутом руком — зове ли тај или прети? — под ледом је топло. Живот ионако никада није био моја јабука. И ништа моје неће остати ни на једној обали. Нелагодно ми је само што се толики страх чује.

да сам био калуђер у Манасији, украо манастирско злато, нешто проћердао а нешто Ђорђе скло— нио себи, јер, кажу, никада не одлазим у цркву и никада се не крстим кад пијем ракију.

украо манастирско злато, нешто проћердао а нешто Ђорђе скло— нио себи, јер, кажу, никада не одлазим у цркву и никада се не крстим кад пијем ракију.

Тада ћу да ти кажем шта треба да радиш.“ Послушао је, тако је рекла и тако га гледала да је морао. Више никада није смео да сврати на конак у ту механу. Шта ли је имала да му каже?

Само му никада није видео лик. А шта сада? — зањиха главом. Помрачина обави све путеве и сва путовања у њему. Црне шуме налећу на

Обазриво га је посматрала. Никада није био тако расположен кад се враћао с пута. Чим би се поздравили, почео би да се жали на умор, стално је понављао

Некада. Он не долази кући као некада. Мајка је умрла. Ено га гробље. Ту је она. Није јој отишао на гроб. Никада више неће отићи на преровско гробље... Баба Ката. Велика бритва на дугој узици. Кокошке су јој из крила кљуцале жито.

Прошлост, погубљена и заборављена у пословима, Виси сада сва пред њом, похабана и у ритама, као сиротињско одело. Никада до овог тренутка није помислила да јој је живот јадан и пуст.

Како он то пре није видео, како то никада раније није осетио? У ребрастој чаши, заробљеној његовим кратким, затупастим прстима, жутела се ракија као истопљен

Синови ће знати да им је то и мајка зарадила, заједно са Ђорђем зарадила. Неће никада зажалити што се мучила и радила не пазећи на благе дане, што је надничаре и слуге терала и што је...

„Људи, морате сада кући. И не бојте се док сам ја с вама“, то је рекао, ослањајући се о штап, а био је жалостан. Никада га таквог није видео. док сам ја с вама, док сам ја с вама, докле ћу ја, газда-Аћиме, с тобом?

Заборавио је и ту ноћ и тај разговор пред одлазак. Поред мајке и села, који никада и ни због чега нису поштовали Луку Дошљака, како је могао и смео он да га поштује? Каје се сада.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Руке су јој биле нежне и хитре, очи пажљиве и пуне топлог, златастог сјаја. Такве очи старица још никада није видела. Подсећале су је на зраке сутонског сунца, цвет драгољуба, крила лептира. И нехотице, старица се забрину.

На њеном лицу стражари су, први пут, видели осмех. Збуњена и срећна, наставила је да везе. Никада тананији није био њен вез. Али, још више од веза сликара је очаравала лепота Златопрсте.

Блистала су на свили језера каква младић и девојка заједно никада нису видели; црвенио се кров куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају;

Блистала су на свили језера каква младић и девојка заједно никада нису видели; црвенио се кров куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они никада нису

младић и девојка заједно никада нису видели; црвенио се кров куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они никада нису смејали, а преко свега вејао је нежни

у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они никада нису смејали, а преко свега вејао је нежни златасти прах.

Није ни имала времена да пита — пред њом су се отварала нека прозирна, блистава врата. Забљесну је сјај врта, какав никада није видела, ошамути мирис цвећа, за које никад није чула.

Коначно им пође за руком да виде како ископава пањиће у шуми и ставља их у своју врећу. Шта ли са њима ради? Никада није запажено да ложи ватру. Шта ће јој онда корење?

Боле се врати у своју улицу! — Од додира звездине руке дечак осети како тоне у сан, и ужасну се. Заспи ли, никада неће стићи до Сребрне руже!

Нарочито су му се деца радовала. Али, када су се луди прозлили, он је ишчезао и нико га више никада није срео. Једино још Месец тврди да га виђа како скакуће са звезде на звезду, за ноћ обигра читаво небо.

Откуда ова вода овде? Малопре је није било! Рибља Глава била је већ на другој страни. Од муке дечак зајеца: — Никада је нећу стићи! Никада задобити Сребрну ружу! — Па, и нећеш! будеш ли седео и плакао, заиста нећеш!

Малопре је није било! Рибља Глава била је већ на другој страни. Од муке дечак зајеца: — Никада је нећу стићи! Никада задобити Сребрну ружу! — Па, и нећеш! будеш ли седео и плакао, заиста нећеш!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Ту, на раскрсници светлости, Господар Јеврем дуго чека Вука, а нарочито Доситеја: узалуд, јер никада не дођу, ни један ни други.

Сима је осетио да залази у неки простор у којем никада није био, а пролазио је познатим сокачићима, и опет је непотребно журио и, у журби, изабрао пречицу, погрешно изабрао,

Можда и зато никада не учини оно због чега сваког дана стигне у троугласти парк под кестеновима: никако да претрчи, док горе зелене бакље

Тај пут који се данас пређе за неколико минута, њему је из гледало да траје сатима. Само је тада, и никада више, осетио како га свег натапа страх.

Зажелео је да свлада незнање које му се разоткрило и да се пребаци преко те границе иза које су искуства друга. Никада, у томе, није успео. Одавно већ у својој смрти, Добрача однедавно види да је у животу имао бар три крупне омашке.

само у Турску понекад испоручивао одједном преко стотину волова и који је пролазио и кроз беспућа и кроз бојишта, никада није ишао наоружан. Шапутало се да, због нечег, изазива судбину.

јакуарски снег је засипао Србију, која је, у густим белинама, изгледала као да Турака више нема и неће их ни бити, никада, у својим домовинама устаници су, изненадно спокојни, можда и могли да поверују да су, најзад, освојили мир, снег је

Гледао је ту стрепњу како, у њему, постаје готово опипљива: узаман Турчин, узаман све што је стекао, у Београду никада неће бити његове школе а камоли књижаре. Није ли то оно што је слутио?

Почео је опет да пева, својим сељанима, свуда по Срему. И по Банату. Никада се више није вратио у Србију и никада више није испевао добру песму.

Почео је опет да пева, својим сељанима, свуда по Срему. И по Банату. Никада се више није вратио у Србију и никада више није испевао добру песму.

кад се звезде отварају, сам истера своја кола и коње у ноћ, под небеску пустињу, и онда пева тужбалицу коју нико никада неће забележити. ДОДАТАК. Средином јуна 1817.

Та се суровост иначе никада није распознавала на липу овог Грка, које је увек изгледало осветљено меким унутарњим пламом.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ао, Еро, тврда веро, Ко је тебе јоште тер'о? Ти си ка'но хитра муња, Што никада не покуња. Ао, Сремче, гујо лута, Сваки јунак по сто пута! Црногорче, царе мали, Ко те овде још не хвали?

„Јао мене, и досада Шетах ја по горе, Али не чух још никада Да славуји зборе“. Тако рече момак туна, Па с' млађан захуја, да он види иза жбуна Тог чудног славуја!

Ђ. Јакшић XЛИ КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ Лисје жути веће по дрвећу, Лисје жуто доле веће пада; Зеленога више ја никада Видет' нећу!

Ах! не реците ми никад: није тако, Ни моје срце да то лаже себи; Јер ја бих плак'о, ја бих вечно плак'о, И никада се утешио не би'! Ј. Дучић ЛИ БДЕЊЕ У дну успаване и неме алеје Стоји у ноћи под јесењим мразом Мраморна вила.

М. Ракић ЛXXВИ ЈЕДНА ЖЕЉА Ја бих у ноћима страшног искушења, Кад дамари бију к'о чекићи прави, Кад се она што се никада не мења, Вечна стара рана, опет закрвави; Ја бих да ми Време дâ све моје дане Што би редом дошли с далеких

Јадрана, Покривена небом к'о од плаве свиле, Љепша си од твоје приморкиње виле, И свјетлија си од њеног ђердана! Никада се тебе нагледао не би'!

Ја жељах да сте вечно покрај мене; Да моја љубав никада не свене; И венац лепих жеља ја сам плео. Ал' кад сам крај Вас био, ја сам дуго, И врло дуго, казив'о све друго, Само

Попа, Васко - КОРА

се не смеју рибе У боковима својим носи Немир вода Неспретна Гега се полако Трска која мисли Ионако ће је стићи Никада Никада неће умети Да хода Као што је умела Огледала да оре КОЊ Обично Осам ногу има Између вилица Човек му се

не смеју рибе У боковима својим носи Немир вода Неспретна Гега се полако Трска која мисли Ионако ће је стићи Никада Никада неће умети Да хода Као што је умела Огледала да оре КОЊ Обично Осам ногу има Између вилица Човек му се настанио Са

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Он је волео и поштовао искрено свог учитеља, али није делио сва његова мишљења. Противуречио му није, додуше, никада, али је у поверљивом кругу својих пријатеља изалазио на среду својим самосталним мишљењем.

Као аутор „Принципија“, Њутн је био изразити рационалиста, али је као проналазач био и нешто друго. Никада не би он пронашао свој закон гравитације да се није обазирао на чињенице, стечене искуством и опажањем, и да није

Он ми се - то морам поштено признати - често јадао како никада у свом животу није био те среће да својим властитим очима види потпуно помрачење Сунца. То је лако разумљиво!

“. Човечанство не беше никада тако побожно као у оно доба. Крајем једанаестог века ставило се побожно човечанство Запада у покрет да ослободи свети

“ „Признајем, лепа књига!“ „Нешто најбоље што постоји! Герардо се на њој означио као преводилац! Он то, иначе никада не чини, али је овога пута мени за љубав то учинио. То удвостручава цену књиге.

„Ето, тако вас је, Господин Герике, свако ваше ново сазнање одвело до још једног новијег!“ „Да, тако је било. Но никада се не долази до краја, свако сазнање ствара нова питања.

Зато се неће никада оженити. Госпођица Стореј схватила је, са племенитим самоодрицањем, сву величанственост Њутнова порока; они се

сва небеска тела, не само она која најсилнијим астрономским догледима назиремо у дубини васионе, већ и она која нећемо никада моћи сагледати, но која нам одају своје присуство својом гравитацијом на друга, видљива, небеска тела.

Главна његова дела баве се флором Аустрије. Питам се којим је начином то име, које нисам иначе никада чуо ни прочитао, остало забележено у памети.

Њихови лешеви бачени су у јаму гробља Магдалене, а пре тога посути негашеним кречом да не би никада могли бити препознати“. Тужна, али прибрана, прича ми даље.

И бечки грађани су је толико обожавали да су жалили што није царица уместо непопуларне Јелисавете. Но Паулина не беше никада лепотица, а она вереница Метернихова о којој сам почео да причам била је њена баба.

бујност вегетације, раскошно шаренило цвећа и лептирова, па и сама атмосфера са њеним пљусковима какве овде никада не доживесмо“. „У таквом усхићењу пролажаху дани.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

То је последње средство и она више неће да буде луда. Па страстан плач и одмах затим осмех какав никада нисам видео на неном смерном лицу, нешто чудно нестално, извештачено, циничко, чулно, нешто дражесно и нечедно, у исто

да се он упали, да изгори, сасвим да изгори и да га нестане, па да слободни као наши другови који га немају, који га никада нису имали, излетимо на бурно игралиште код чесме.

Уносим сав свој немали капитал, у ортаклуку сам са једним чувеним, крупним именом. И рачунам, сад или никада. Па се сретам тако са познаницима. „Аха, кажу ми они, браво! Ви сте сад код господина Крсмановића.

и ја се збуњујем, заборављам спремљени говор, и седам, брукам се, одустајући од тражене речи без икакве мотивације. Никада на јавном предавању, или збору, ниједан предавач или говорник, изговарајући реч господо, није погледао у мене, нити

„Бога му, мислим као сам и говорим себи, какав си ти то тип кога нико никада у животу не ослови господином? Убиј се, као стока, не треба ни да живиш.

— буни се Мија. — Нису га, велиш, никада виделе? Е, жалосна ти мајка, Мијо. Ти почињеш, чини ми се, помало... — И обрће му раширене прсте пред очима.

кога нас двојица не могасмо ништа да радимо, не потиче ни од кога другог, већ главом од Срба, од оних који Ти иначе никада мира и спокојства давали нису. — Гле! — зачуди се ипак Господ. — Шта ми кажеш? Дакле од Срба? А шта би они хтели?

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

али слика дједа у спаваћици што пред лицем бизантинске иконице палцем десне ноге чеше лист лијеве, не заборавља се никада. Мајка ми је била жена с тихим, дубоким осјећајима који никад нису избијали на површину и експанзивним изљевима.

Доиста, као да су на свијет гледале и свијет доживљавале само једним паром очију. Држим да никада једна од њих није помислила или осјетила нешто што у исти мах није осјетила или помислила и друга: и човјек се у чуду

сам у животу срео, — надодам малко емфатично, под налетом оног ганућа које каткад одједном наиђе на мене и коме се никада нимало не отимљем.

И зато дјеци никада не треба тако говорити. То је једно моје, можда и једино моје педагошко начело. Никад не разувјеравати дјецу о њиховим

Оне су сличне гавану који ће спремно разријешити кесу и дати колико затражиш, али који никада неће заграбити шаком насумце па дати онако небројено. Не. Колико год желиш, али избројено тачно на пару.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Откада памти за себе, никада му још нико није тако отворено у душу загледао... И таква вера, такво поверење у њега, разбојника!...

Она се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њега у највећим невољама, у најљућим патњама, и држи се тачно своје одлуке, идући за њим на сваком кораку,

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— И с тим враг отиде. Кад прође већ близу година дана, врага никада кући нема, а стари једнако ложи ватру, па и не зна кад му је година.

Отац би био јако рад оженити својега сина, али овај се није никада ни у коју цуру хтио да заљуби. Једнога дана изиђе царевић на прошетњу крај мора, иза једне шуме, кад наједном али ти

Кад он тамо, а то у гнијезду млади; али нијесу то тичићи, него велике тичурине, каквијех он није никада видио; па добили већ крила и перје као и стари.

Дуго се преговарајући рекне му најпослије жена: — Нећу ти се никада вјеровати да си био у боци док својим очима не видим. На то враг: — Е видјећеш сада да могу унићи у боцу.

Ага се поглади по бради, па рече: — Валај, ко жену слуша, он је гори од жене, и зато не ваља жену никада слушати. Наком неколико доба опет дође нешто послом до аге и понесе му мало масла, а он га упита: — Болан, јеси ли

ти чиста вјера, кога сам год крстио — није се потурчио, кога сам вјенчао — није се развјенчао, а кога сам опојао — никада се није из гроба дигао.

ГРАДИ КО ИМА, А КРАДЕ КО НЕМА Некакав зенђио човјек градио кућу, пак је хтио да учини једну ствар што други никада није учинио и да тим докаже свијету своје богаство, те измисли и начини алку на авлинским вратима сребрну па

“ Пође путем некакав човјек сиромах, па кад види што није никада прије чуо ни видио, донесе по ноћи једно гвожђе те разврати алку на вратима и понесе, па запише: „А овако чини који

живота били, па у оном страху сваки се почне по своме закону молити богу; хришчани: „Помози, свети Никола, сад ал̓ никада!“ а Турци: „Свети пророче Мухамеда. амен!

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Бојим се да ће лица израз цео Одати лик јој свету, кад ми приђе, И име које не рекох никада. НАЈВЕЋИ ЈАД Ја знам једну песму као зима 'ладну, Коју мирно слушам на прагу јесени, При заласку лета и снаге у мени.

Свирала је несрећу сонета И свих срдаца куцала што су икада, И свих срдаца којима планета Љубављу сијала није никада. Свирала је: венац снова, И висине, Немир срца и маглине, Што поничу из болова Од колевки до гробова Свију душа и

Носи мртве речи. Ја осетим тада Да мрак мене гледа испуњен очима Оних који неће заспати никада, А од којих душа често се отима; Да мрак мене гледа са изразом свију Помрлих облака и мртвих очију Чини ми се да се

Око душе, зоро дана, боје зрака, Ја сам тебе пронашао до свог гроба Да те гледам, да те волим из свог мрака. Ти никада можда ниси знала да је Твоја младост мени живот, моја снага, Што обилно пружа мени загрљаје, И заборав и пијанства

Могила расте и никада соко Дићи се неће са хладног трзања, С јунака, које не познаје око, С пира топова, с пресвислог рзања, С крвавог кљуна

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Сваки напор под принудом захтева жртвовање енергије. Никада нисам платио ту цену. Напротив, ја сам сазревао размишљајући.

Биле су то слике предмета и призора које сам заиста видео, никада оних које сам замишљао. Када би ми неко нешто рекао, појавила би се жива слика предмета који је та реч означавала и

Резултати могу да се постигну, али увек на штету квалитета. Мој метод је другачији. Ја никада не хитам ка практичном раду. Чим ми се јави идеја, одмах почињем да је развијам у својој машти.

Било ми је дванаестак година када сам успео снагом воље да одагнам слику из своје маште али никада нисам могао да контролишем блеске светлости на које сам већ скренуо пажњу.

”О, око педесет девет”, одговорио сам. “Зашто?“ “Па”, одвратио је, ”видео сам да то мачка чини, али човек никада.” Месец дана пре него што сам желео да наручим нове наочари, отишао сам очном лекару који ме је као и обично прегледао.

Једино сам ја остао сам и напуштен, пошто сам се посвађао са тим дечаком. Никада раније нисам видео праву удицу и замишљао сам је као нешто чудесно, нешто што има нарочита својства и очајавао сам што

Тај одвратни призор учинио је крај мојим напорима на овом пољу које је обећавало и од тада никада нисам могао да дотакнем мајског гундеља ни било ког другог инсекта.

Био сам духовно срећан, тако срећан као никада у животу. Идеје су непрекидно навирале и једино сам имао потешкоће да их брзо шчепам.

Поправио сам неке апарате у Централној станици, и усавршио телефонски понављач или појачало који никада нисам патентирао нити објавио, али би ми и данас то служило на част.

Пушкаш (Пускас), после завршетка свога посла у Будимпешти, понудио ми је место у Паризу, које сам радо прихватио. Никада нећу заборавити снажан утисак који је тај чаробни град оставио на мене.

у младости, који је на мене оставио снажан утисак, да ја можда и не бих следио малу варницу коју је дао мој калем и да никада не бих усавршио свој најбољи изум, чији ћу вам историјат сада испричати први пут.

Ни Лига, ни парламентарни акти, никада неће спречити такву несрећу. То су само нови трикови, који слабе препуштају на милост јакима.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

У Идвору ниједна нација, осим српске, није никада живела. Становници Идвора били су одувек земљорадници а већина од њих била је неписмена у доба мога детињства.

Сећајући се ранијих очевих речи у вези читаве ситуације, нисам се устручавао да у име свих присутних ђака узвикнем: ”Никада нећемо служити војску цара Фрање Јосифа!” На то моји другови одговорише са ”Живео кнез Србије!

То су ме учили моја мајка и неписмени сељаци на суседским поселима у Идвору и никада ниједно друго учење није оставило дубљи утисак на мене.

Никад нисам заборавио овај инцидент и никада нисам имао разлога да променим своје мишљење. Један господин, сведок малопређашње туче, придружио ми се на путу за

Кад год би се наши погледи укрстили, поздрављао сам је на уобичајени балкански начин, а такав поздрав она није никада видела пре тога у држави Делаверу. Њена љубопитљивост је расла из дана у дан, а такође и моја.

” Никада нисам сумњао у то да се способност Американаца за прилагођавање свим приликама мора приписати у великој мери и томе што

Тај човек никада није престајао да ме бодри и да ми предсказује нове успехе, наравно, ако се и даље будем трудио. Зато ме је много

бржи развој савремених парних машина неколико година пре декларације независности, Џим је изнео једну своју мисао коју никада нисам заборавио.

Џимове изреке су биле кратке и паметне и никада нису избледеле у мојим сећањима. Џима су сви волели у фабрици, а његово лепо мишљење о мени много је поправило мој

Увек је без грешке запакивала пакете са кексима. Зато нисам никада ни контролисао њен рад. А и што бих то чинио, када сам знао да ће све бити у реду.

Знао је грчки и латински, а познавао и светску књижевност. Међутим, он никада није покушао да то своје знање искористи. За њега је био добар и најпростији рад у Творници.

(У то време Немци из јужних крајева нису много волели Прусе). Никада није пропуштао прилику да велича класичну грчку драму и грчко позориште и све друго што је цветало тамо у то класично

Ћипико, Иво - Приповетке

Склопило се са свих страна — није него сад ће се очепити небо и све ће потопити. И збиља, те ноћи пљуштало је као никада. Цела варош умочварила се и ублатила.

На догледу тих пустих висова осјетише се као риба кад се из мреже измакне и морем заструји, — осјетише бесвјесно, као никада досле, сву љепоту свјежине, свјетлости и простора.

На раскршћу, код цркве Светога тројства, није се прекрстио. — Зар се никада и не крсти? — погдјекада међу собом говоре сељаци. — Биће да му је тешко руку да дигне! ...

журе се, вукући за собом тешка бремена, уозбиљивши се рече наглас: —Баш су лакоми и дрпе се као и људи, као да неће никада погинути! У оваком благом, лијеном стању куња, и није се ни осврнуо кад је изнад себе осјетио човјечији ход.

— Да знаш какве паклене муке чекају те, окорјели грјешниче, не би никада расрдио бога твојим дрским безбожним дјелима! — Знај! — Огањ паклени тако је жесток да овај наш није него његов осјен!.

Па се свега одриче и одлучно обећаје сину божјему, који је и за њ кап своје драгоцјене крви пролио, да неће више никада блудно сагријешити. — Исусе мој, милосрђе! — зачу се усклик нечијега промукла гласа. — Исусе мој, милосрђе!

А над њим јата галебова, гоњена ветром, дераху се: чијуу, чиијуу! Утробу тога старога каштела Иво Полић као дете није никада могао да упознаде.

Бојао се и стидео свога дела, и одлучио да никада више то урадити неће. Али реч није одржао задуго. Једнога хладнога јутра нашао се у сакристији за час сам.

сигурно жена му, окреташе оргуље што од себе пуштаху разнолике звукове, час веселе час тужне, звукове каквих он досада никада није чуо.

Са собом је понио само што се на њем нашло; чак је заборавио и на струку, без које дотада није никада од куће кретао. Кад свиташе, с првога виса угледавши у заливу залутало море, чисто застрављен застаде и од чуда не

Разабрао се и долазе му на памет речи чисто божје, које од њега мајка никада није чула док је био здрав. —Спавај, сине! — наговара га мајка. —Не могу...

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

међутим, нису били довољни да се паралелно са заједничким називом за језик појави и заједнички назив за књижевност. Никада га није било и увек се говорило о двема засебним књижевностима – српској и хрватској.

То је несумњиво култура јер нам она никада не прикрива, него отвара поглед на однос између језика и књижевности, књижевности и других уметности, књижевности као

У култури, коју можемо схватити као колективну меморију, никада се не заборавља пређени пут целом својом дужином, све до почетнога утемељења.

раним песмама, умео да реактивира старе словенске слике, које далеко сежу у прошлост, као остаци потонуле митологије. Никада оне нису сасвим ишчилеле из његове поезије, него су се мешале и претапале с новим сликама, и у песмама се, доста

величанствено је да се у дивном оваквом мору И чекању не утапа ни једна визија стварности, Очи му се још никада нису обнажиле на светлости.

]. Потрчим каткад сенком те чудне реке што пада по тлу, Ја се не могу уморити више никада – као у сну, И трчим тек да не стојим, нити познајем јаде нит спас: Из дана у дан пребијам безмерне просторе,

Ето зашто се, поред осталог, из успелога песниковог текста никада не могу исцрпети сва обавештења, свеједно колико га пута читамо.

метричкоритмички у себи затворен стих, никада више њему није вратио, али је зато реактивирао свест о његовоме присуству.

Практично се никада не комуницира на некоме природноме језику уопште, него увек на некоме његовом облику, на некоме језичкоме стилу,

Оно пак што га посебно може да заинтересује јесте чињеница да песник више никада није хтео или није могао, свеједно, да посегне за идеалом тако строге, складне и ритмичнозвучне форме као у својој

Јове Станивука осећамо како се стихови разграђују, како се у прозу осипају, или се можда из прознога медија нису никада ни могли да издвоје.

Дучићеву песму „Натпис“, на пример, никада не читамо само као песму уопште, него и као песму која припада одређеноме типу („стилу“, „школи“) поетских текстова, а

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

(индиректни) говор ни у ванкњижевноме општењу није тако једноставно као што нам га граматике приказују, а потпуно није никада.

И никада се више није вратила, ни у походе дошла родитељима; на шта иначе обавезује укорењени обичај (првич). Станковић после в

Као да никада ње није било, као да је она умрла, одавно је саранили и већ заборавили, тако је у кући било сада мирно, и осветљено“.

] већ је тада она била уверена да никада, никада неће бити тога, неће се родити тај који би био раван и достојан ње; достојан и њене оволике лепоте а и саме ње

] већ је тада она била уверена да никада, никада неће бити тога, неће се родити тај који би био раван и достојан ње; достојан и њене оволике лепоте а и саме ње као,

172 У помало афективно стилизованом исказу да „никада, никада неће бити тога, неће се родити тај” коме би она поклонила своју љубав управо као „Софка 'ефенди-Митина' не

172 У помало афективно стилизованом исказу да „никада, никада неће бити тога, неће се родити тај” коме би она поклонила своју љубав управо као „Софка 'ефенди-Митина' не можемо а

С друге стране, међутим, доиста се у говору никада не појављује реченица уопште, него вазда само нека њена варијанта, попут оних што су малочас навођене.

Динамика Дафинине перцепције саображена је, дакле, са синтаксичком динамиком. Заправо се она прва никада не би појавила, не би ила књижевно обликована; када је ова друга не би могла у себи отеловити.

]. Обилазила га је ходом својим снажним [. . . ]. Руке своје, које никада није спустила још на његов врат [. . . ]. Груди своје приносила му је тако близу [. . . ].

А занимљиво је да се ова особина никада више у тој мери и на тај начин није појавила у романима Милоша Црњанског. Пета глава романа не садржи ниједан

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Овога свијета не! — Хоћемо, хоћемо. Ради нас, јер се ја нећу никада потурчити, а ти ћеш вавијек остати ни то ни ово. Ради нашега ђетета... Помисли: зар има боле вјере од наше?

— Нећеш веровати: у животу сам побио толико људи и никада ми срце није штрецнуло над њиховим телесима, а сад ми се нешто прекиде у души н осетих и бол и срам и страшну љубав

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Нека се рујна ружа Никада не уплете У брачни венац твој! На груд’ма твојим никад Нека не почине Веран ти друг! Приђе л’ ти срце које, Нек

Омладино драга, и теби сам кадшто У брк нашто рекô, никада ти ласкô; Под барјаком својим на трњу сам стајô, — А и где би старац за младима каскô!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

без звезда и чух речи бола у вртлогу оних који су постали дрво или камен и не могу се смрти надати оних јадних који се никада нису родили видех видех видех и чух и заплаках свирала од земље од шуме од крви дозивала другу обалу на кобном жалу

То чему се молите је Жалосни Славуј. Љубав никада није завршена. Чега има људског у патњи? О чуј Дан одјекује. Непокретне звезде стоје.

виде слепи склопите очи да видите оне који су дали вечној ноћи дан својих очију они држе земљу на леђима и непокретне никада их стићи нећемо о никада никада се неће изједначити време наше смрти и њихове вечито бићемо раздвојени и мртви поѕт

да видите оне који су дали вечној ноћи дан својих очију они држе земљу на леђима и непокретне никада их стићи нећемо о никада никада се неће изједначити време наше смрти и њихове вечито бићемо раздвојени и мртви поѕт ѕцріптум Црвене птице пиће

оне који су дали вечној ноћи дан својих очију они држе земљу на леђима и непокретне никада их стићи нећемо о никада никада се неће изједначити време наше смрти и њихове вечито бићемо раздвојени и мртви поѕт ѕцріптум Црвене птице пиће нам с

ограда Биљке што ждеру празнину и враћају нам ваздух ИИ Изналазе путеве између крајности: између минерала у коме никада није ноћ, где сунце не залази, где је симетрија стална, и нашега срца Оне расту ван јаве па нам се онда јаве Чине

Краков, Станислав - КРИЛА

Душко је имао осећање да је то настављени живот, који се никада није ни прекидао. Причао је овима који нису планине напуштали о Солуну, болницама и женама, али му је изгледало да је

Петровић, Растко - АФРИКА

У његовој причи како је вереници, која га је на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на бретонском је) и због чега се, каже, уистину неће никада ни женити и поред хвалисавости,

ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на бретонском је) и због чега се, каже, уистину неће никада ни женити и поред хвалисавости, китњастости, евентуалне лажи, има много искрености и поезије.

није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што је блиско ономе о чему сам сањао.

Њих је живот односио из моје близине, али ја нисам никада престајао осећати њихово присуство у оном комплексу богатства које чини да нам је живот драг.

Ни са једним нисам везивао своју мисао. за нова неба и нове земље, и никада ме нико није оставио овако насред друма по чијој се ситној црвеној прашини јасно види траг пантера који су прошли.

Оваквих црнаца никада нема у Европи; они се никада не цивилизују. Прелазимо скелом реку Бандаму. С друге стране реке група жена и људи

Оваквих црнаца никада нема у Европи; они се никада не цивилизују. Прелазимо скелом реку Бандаму. С друге стране реке група жена и људи необично дивљег изгледа избегава

Она изненађује мога сапутника који никада није видео кошуту по толикој топлоти. Тако је близу и тако нерешено скреће с нашег пута да је Сен Калбр обара једним

Велики ноћни живот горе на ивици саване, узбудљив, нарочито и зато што нисам никада очекивао да је толико безопасан. Пошто је над нама велика светлост неба ноћи, где су међ зверима једна друга

Свеједно је дакле растргнути или не, кад се још узме могућност да француске власти никада ни не открију злочин. Највероватније је да се властима нико не би жалио, а да ли је један црнац мање или више на свету

Бојеви имају највећу пажњу за девојчице. Уплашени и сујеверни, трче да им нађу асуре за спавање, што за себе никада не би учинили.

Начиним само десет корачаји и не чујем као да их никада није било ни гласове црнаца—слугу, ни пријатеља. У висини се ломи грана од скока каквог мајмуна, а ћутање шуме остаје

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Када сам се вратио позвао сам водника и десетаре. Саопштио сам им. Они остало знају. Никада, људи, нисам тако слатко спавао као те ноћи...

Дакле... ближи се ипак час. Био сам у толико јуриша и никада ми ни на ум није падало да ми се ма шта може десити. Сада сам био очајан.

За то време не мисле они на рат, као да се више никада неће вратити у ров. А кад им истекне боловање они ошљаре дан-два уз пут. Али ипак стижу најзад пред жицу...

Мало сам претрнуо. Пуцао сам из топа толико пута, али из пушке никада. — Ти, Чедомире, удари у жице, међу звонца, а нас двојица ћемо у њихове ровове... Хајд сад!

Продужили смо даље. Командир застаде да се издува, па ће рећи: — Никада не бих могао бити брђанин. Ми једва себе извлачимо, а тек како они изнеше топове на овај крш.

Био сам тужан, тужан. Изгледало ми је као да се више никада нећу вратити. Ветар поче да завија око лађе. Било је прилично хладно.

Пред нама је био нови живот. — Био сам у борби толико година, могао сам стотину пута погинути. Али никада нисам осетио такву радост као када сам напустио лађу и стао ногом на чврсту земљу.

Пришао сам у намери да лупам, да ми се отвори, да идем. Али сетио сам се њега. Вратио сам се чврсто решен да више никада не доводим себе у такав положај. Истина, оваква су зарицања бесмислена.

Језа ме је подишла. — Чујете!... Вечерас бићете мој љубавник... — Никада! — одговорио сам одлучно. Оно здраво око затрепта, и она скупи уснице.

Ништа друго нисам видео... Ви ми ни на памет нисте падали. У ономе заносу изгледало ми је да се нас двоје нећемо више никада растати, и да је пред нама насмејана вечност.

Ето видите, ми се пред њима не бисмо могли да пољубимо. — А где иду? — Не знам. Тому нисам питао. Ја на то никада не мислим. Она се уједе за усницу, зажмире очима и значајно климну главом. Затим живо додаде: — Ја сам срећна. А ви?

Али у мени се ковитлала нека злослутна сумња да је више никада нећу видети. — Буди паметан и не прави глупости. Ти ноћас не можеш ништа да учиниш, па да си јој и рођени вереник.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

али у суштини врло логично изразито европска, помало безлична и наглашено козмополитска, а по артистичким идејама никада са мање националних и прилагодљивије безбојних тенденција него баш тада.

Ни тај језик нико није знао, а што је ствар још тежа, нико га живи уопште ни знати није могао, никада. Језик тај се ипак, поред свих апсурдности, изграђивао током читавога столећа и предавао с колена на колено као

опасну, глатку рутину неживих техничких жаргона (а у китњастом стилу барока) који се обраћају првенствено логичној, никада естетској активности својих читалаца; а тиранијом наметнуте прво туђе метрике, па дикције, па духа, коначно су се

У нашој књижевности никада није било толико зналаца страних језика као у ово доба: никада пентаглотија није у нас цветала тако раскошно као тада.

У нашој књижевности никада није било толико зналаца страних језика као у ово доба: никада пентаглотија није у нас цветала тако раскошно као тада.

највећим српским песником предбранковске епохе, а томе његовом мишљењу, изрицаном са највећим одушевљењем, ја се никада нисам успео довољно начудити.

А кад год је критериј при одабирању песама нешто спуштан, он никада није спуштен до попуштања која би ову књигу могла унизити: и мени је, као и свима антологичарима, пре свега било стало

С ове ја земље ни крочити нећу за Ђорђевим трагом. Он ако слушати неће, не било му никада трага! Ви ћете турског нештедећег жертва постанути мача Пре него ногом на обалу ступит узможете Саве.

Обично се узимало да је штампана год. 1761, али се то никада није смело тврдити са потпуном поузданошћу; Л. Мушицки је чак у својој нештампаној библиографији записао да је књига

и трпељивошћу које су далеко превазилазиле њихове званичне обавезе, у свако доба, кроз дуги низ година, обезбеђивали никада ничим неометано коришћење фондом Библиотеке без које се оваква испитивања не могу обављати.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

] ШЕСТА ПОЈАВА У кнежеву двору. — Кнез Ђурђе и Јелисавета. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Не, жено, не! Немој уздахнут више никада, Та крвав ти је сваки уздисај! Па ако и даље тако уздишеш, У крви ће ми престо запливат...

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Страшан је сан — Ал’ веруј, душо, Лепшу ти јаву доноси дан. ЈЕЛИСАВЕТА: Никад! О, кнеже, кнеже, никада! Јер у тој крви бесне пучине Потоње снаге риком самртном Утону, Ђурђе, наша галија — Жалосни двори сина Ивова...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

рада Узбуђена дршће и губи се када Засити се, кад кô херој сабљу паше После много борби и пресит победа, Јер никада краја том нереду реда!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Ти су захтеви, међутим, увек искључиво етичке, никада материјалне природе. Невеста треба у младожењину кућу да донесе свако добро "а највише биља од умиља/да је мирна кућа

Писао је лако и брзо и никада се није посебно трудио око форме и израза. Отуда код њега има доста аљкавости и немара, али нема монотоније.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

срце Млава јој просеца: Зајазит се не да, мумла, јечи, стење, И у муци тешкој прождире камење; На њу, грешну, сунце никада не сија, Само гром је, мразну, са хуком пробија, Пламенита муња опали јој лица, Да већма потавни, срамна

Тешко твојој гршној души! Опореци књигу гада, Књигу греха, књигу јада!“ „...Ја никада!“ „На спалиште! На спалиште! Пакô своју жртву иште: Душу, тело и списове, И јунака вере нове!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Певаће девојке у земљи Филистинској, Играће девојке по свирци свирала. О брдо Гилбоа, никада киша ни роса Да не падне на презрене ћувике. На вама је пао штит најхрабријих, Краљев штит светим уљем помазан.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Истина, Младен није сасвим знао тај горњи спрат, јер никада нису смели да се тамо пењу, једино о слави, Ускрсу, Божићу.

Можда то њена снаја, мати Младенова, има већ, мада неће од силна свакидашња посла по кујни моћи никада можда ни понети, али ипак морало је да се има, да случајно, ко зна, не укаже се каква прилика те она не буде постидна

Луда! За никуда ја нисам... И никада она, као друге матере, да је смела са Младеном, као са сином, да се шали, још мање да га грли, љуби.

Требала је тада баба само да га прекори, ма шта да му опоро каже, одмах би од куће отишао и никада не би се више вратио. Овако, само би болно лежао. Баба се увек чинила невешта, као да није знала зашта је болестан.

бити такав већ није смео да допусти да га макар ко, било баба, отац (мати већ не би ни смела) за шта прекоре, што никада није ни чињено.

А Младен то није волео. Сваког дана бивао је све бољи, све паметнији. Никада ништа неупутно није учинио. Ни када не пропустио да сваког комшију, пролазника, из дућана поздрави, јави му се; никада

Ни када не пропустио да сваког комшију, пролазника, из дућана поздрави, јави му се; никада муштерији да је казао какву опору реч.

задуго, замного, за три, четири, више година, с дана у дан, био је потребан да се никад не би заборавио, погрешио, никада не би учинио оно што не треба.

Увек, ма какво се јело готовило, слала би старом на понуду. Код саме Јованке такође одлазила. И као никада дотле, разговорна, чак и задиркивајући Јованку и мужа јој, који је, по обичају, онако слабуњав, цео дан седео код куће.

Баба, као никада до тада, раскошна, нуди једнако, не дâ дâ одлазе. У почетку Јованка све као чудећи се и у страху, као да они, »цео

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

(само при том да пази да га ђаво не предухитри, па или убије, или штапчетом поцепа одело, које се после на том месту никада неће моћи закрпити), па ће га ђаво морати служити (Караџић, 1903, 194 ид). Ко такав б. л.

Свилене бубе помреће ако им се да лишће с д. испод кога је испаљена пушка (БВ, 16, 1901, 97). Сватови, кад дођу кући, никада не остављају барјак на д. или багрем (већ најрадије на липу, СЕЗ, 19, 154). У околини Ђевђелије врше се с помоћу д.

лат. бландуѕ, РЈА, ѕ. в.] (Шулек; Софрић, 165). У Херцеговини верују да виле постају из мразовца; зато момци никада неће ову биљку да згазе, док напротив бабе то чине кришом, рано у зору (Софрић, 165).

дрвима може довести цопрница која је однела срећу супротан је пропис у Врањском Поморављу: »Глог никада не гори на ватри, да не би ,сагорео берићет у поље̓« (СЕЗ, 86, 1974, 104) — што указује на веровање да је у г.

Али то семе нико никада није видео нити за њега чуо. За њега знају само виле. Као што су грчки богови јели амброзију, тако наше виле једу семе

Ћипико, Иво - Пауци

И заклопивши кутијицу стави је на страну. Равно Војкана погледа у очи: —Немам готових пара. — Помози сада или никада, господару! ... Порубало ме за порез. —Немам готових, а жао ми те: даћу ти кукуруза. —Имам, господару, жита у кући.

Варали би га на сваки начин, а ко би могао отети се штетама што би их чинили у пољу, на ливади и свугдје? И никада не би мира било. ...

—Дражиш ме? — рече он живо и чисто је погледа. Она сагледа у његовим узиграним очима ватру и вољу као никада досада. помисли, „човјек је!” и примаче се к њему. —Што ће ти кобилетина? — пита га. —Напојићу је.

Што му се мари за друго! Доста је да крај с крајем може да завеже. „Али овако, нећеш никада крају; гдје је то? Отац се силно задужио” мишљаше гледајући у кољевку до ватре, у којој је, под дебелим вуненим

Као да се одијелио од свега свијета, и, као никада досада, у топлим сузама сазна и осјети у себи своје битство и моћ живота.

Плати порез, шумске глобе, пољске и друге, па никада крају... „Али ипак претурила би се година, и лијепо би се живило” помисли.

Но луди у то не вјерују, чини им се да се лук са очима не може сложити, а зна се да од господе никада сељаку користи, па се боје сада, кад се сложише, да не буде и грђе но што је досада било. Али ипак мора да има нешто!

И заори се пјесма из свег гласа, снажно, заношљиво. Газда Јово прати пјевање у памети, јер никада не пјева. Рукама опро се о сто; блиједо, набухнуло лице продужило се и уозбиљило, као кад неко претеже у један мах

— Остани, Машо, још остани! ... Овако ми је лијело ... Фала ти! Ово ти нећу никада заборавити ... И све страсније је милује...

А каматар је Марко у свему: никада у вароши нису га видјели, као друге људе, попити са човјеком чашу вина, а и суд бијаше га осудио због каматарства на

око огњишта, оставља га јарост и занос и увиђа да снага попушта; и привукавши себи синове, стаде их миловати као никада дотада. Тек што окуси пуре, изиђе из куће. Јужина једнако завалила преко поља и хучи око кућа и голих дрвета.

Бар да му од њихових земаља бијаше потреба, да их ужива, али што? Никада није ни био на њивама, ливадама, одгојцима ... Зар он зна што је земља?

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Долазио сам ту много пута и раније и доцније, али ми се никада вода није учинила тако бистром и топлом као тога дана. Било је спарно већ пре подне и изгледало је да ће по подне

ноћи (што је било претерано: нашли су ме крај врата манастира Сопоћани, пред зору, увијеног у комад тежиновог платна). Никада то није рекао преда мном, па нисам имао прилике да му се супротставим, а и било би узалудно, измислио би нешто друго.

у својим молитвама него што помињемо друге људе, а ми смо овде да се молимо подједнако и за оног најбеднијег који нам никада није дао ни кокошије јаје ни шаку жита; за таквог можда и највише јер је његов живот овде на земљи био препун патње,

Док се не скине са њега чаролија, никада неће моћи имати смртну жену. Јевђенијева прича је толико била бесмислена да се Лауш, поред свог чемера, насмејао и

Неколико пута су рашке војске сатирале до задњег човека његове одреде, али њега никада нису могле ухватити. После пораза би се притајио у каквој чести или пећини, живећи као и свака друга шумска звер, па

Присећао сам се свих битака у којима смо били заједно и грло се стезало при помисли да их живе никада више нећу видети. Макарије Оно што се јутро догодило божија је казна. Сручила се на нас жестоко.

Нешто сам ту и нашао, али у души ми је вазда зјапила рупа, неспокојство ме никада није напуштало, стајало је оно ту у мени као голема глибава мочвара на јулској жези.

Грдне ли заблуде! Други, у ствари, то сам сазнао доцније, никад не знају ништа о нама. Никада. Од мога немира, који им је изгледао и чудан и опасан у исти мах, направили су они бајку о мојој побожности.

На моју срећу та нит никада није прекорачена и ја сам за њих остао свети човек за кога су имали само речи дивљења. Матија Испео сам се на шталу

Све су то ипак биле празне приче, ствари врло нејасне и несагледиве, предвиђања будућности у којима се људска памет никада није ваљано сналазила. Време је тражило нешто друго: да се зло излечи — да се Анка одвоји од мене.

Његов калпак би мени падао на рамена. Ја бих можда и пожелео да будем као он, али он никада не би пристао да буде као ја.

Ране су увек исте. Људи нису, али ране јесу. Доротејев поглед се никада не зауставља на хаљинама. Да се зауставља, он би приметио разлику која постоји између одежде каквог великаша и

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

) 75 (ТО ЈЕ БИЛО - СЕЋАШ ЛИ СЕ?) 76 (ВЕЧЕ ЈЕ ОДАВНО ПРОШЛО... ) 78 СУМЊА 79 МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА 81 (ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) 83 ФАНТАЗИЈА У НОЋИ 84 ИСТОК 87 (ПОД НОГАМА МОЈИМ ОТИМЉУ СЕ ВАЛИ) 88 У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ СИМИ Ј.

Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада дошло није... Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати могô. И од овог тужног дана протекло је врло много.

1886. (ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) Збогом!... Никада можда нећу Твој мили више чути глас, Никада неће рука моја, Грлећи тебе у

1886. (ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) Збогом!... Никада можда нећу Твој мили више чути глас, Никада неће рука моја, Грлећи тебе у самоћи, Расплести твоју густу влас; Нити ће

1886. (ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) Збогом!... Никада можда нећу Твој мили више чути глас, Никада неће рука моја, Грлећи тебе у самоћи, Расплести твоју густу влас; Нити ће икад више моћи Чаробна сенка тавне ноћи У

Оне су ноћу, уз чаробне лире, Мамиле песмом млађане пастире. И сваки онај који тамо сврати, Никада више натраг се не врати. Пећина дању у камен се ствара, А у ноћ опет у стакло претвара.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Књиге леже, у сликовито распоређеним гомилама, и по столовима и по самом поду. Тако се човек не осећа овде никада усамљен, него је увек у добром друштву.

Ко се у та јата једанпут пажљиво загледао, никада их не заборавља, и увек ће их лако упознати на звезданом небу. Слично је и са свима осталим јаснијим звезданим

То је Канопус, после Сириуса најсјајнија некретница целога неба, која се код нас, на северу, никада не виђа, јер се ту не пење над хоризонт. Ми уживамо у томе небеском призору који је за нас сасвим нов.

Кад није у питању колајна за храброст, никада се то тачно не зна. Па се не треба о том ни распитивати, да се доброжелаеми дароватељ не би довео у незгодан положај.

Еуклидови Елементи доживели су до сада више од 1700 издања, а толико их неће доживети никада ниједно математско дело. Видели смо да је Архимед, који је својим геометријским радовима наткрилио и Еуклида и

се Сунце огледне у Сијенском бунару, оно ће се одавде видети нешто јужније од зенита александриског, у који се оно никада и не пење. Колико ће онда бити отстојање Сунца од тога зенита?

То је једно местанце у Славонији, за које сигурно нисте никада ни чули, а можда ни за ову покрајину, али ћете његов положај лако наћи на свакој земљописној карти Европе.

XВИИ ИСТИНА О ПРОПАСТИ АЛЕКСАНДРИСКЕ БИБЛИОТЕКЕ, БАШТЕНСКИ ПЛАНЕТАРИЈУМ Даљ Дунав и дани теку и не замарају се никада, а ја посматрам њихов благи ток, лежећи. Не плашите се, драга пријатељице, нисам болестан.

који више не сјају својим властитим светлом и које, због њихова огромног отстојања од нас, не можемо и нећемо ваљда никада видети, иако их њихова сунца обасјавају.

збива на површинама охлађених небеских тела која лебде изван граница нашег планетског система, то наука вероватно неће никада моћи докучити.

Ја сам нисам још никада видео својим рођеним очима тотално помрачење Сунца, и зато могу, без дичног предубеђења, да о њему говорим сасвим

“, питаше ме Вегенер. — „Није!“ одговорих му ја. „Наука стално напредује и зато она није никада казала своју последњу реч.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Но, пусти ме жива, опрости ми сада, А ја ти згрешити већ нећу никада.“ Лав се сам насмеја, па отпусти миша Миш весео оде испод суха лишћа.

И тице су веселе У зеленом гају, Па у песми и нама Знак весељу дају. А и јањци малени Никада не туже, И боја је весела У румене руже. И сунце нам весело Шаље луче сјајне, Те нам људма казује Све божије тајне.

Све што око божије, Са небеса гледи, То не живи никада У жалости, беди. ПОДАЦИ О ПИСЦИМА Захарије Орфелин (1727–1785), презивао се Стефановић, а сам се назвао Орфелин.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Идем си ја да си наточим, шта ми ти ту... СТАНА Наждерите се! Никада друго и не радите. Од увек сте такви. Од увек, кад год овамо дођете, да вам је само да се наједете и напијете.

(Стресе се): Ох, и зато никада твоје јело, никад твоје пиће немој да ми шаљеш. ТАШАНА (раздрагано): Боже, дедо! МИРОН (савлађујући се, и да све

И то ће ме радовати. То ће ми бити једини разговор, једино пријатељство, јер ја од људи никада не смем да очекујем љубав, пријатељство, зато што морам да сам увек испред њих, изнад њих, да бих изазивао само

САРОШ Сад знам, сад знам. (Сам у себи погађајући): Дакле, од када си ти у црнини, у тузи, ја зато никада нисам дошао. ТАШАНА (пркосно седа на миндерлук спроћу њега): Да!

ТАШАНА (са саучешћем): Тешко теби! А дом, кућа? САРОШ (грцајући): Никада. Никада постеља. У берберници, на клупи, да се је увек ширио од мене мирис од помаде, мазања, сапунице.

ТАШАНА (са саучешћем): Тешко теби! А дом, кућа? САРОШ (грцајући): Никада. Никада постеља. У берберници, на клупи, да се је увек ширио од мене мирис од помаде, мазања, сапунице.

И има за што да ти се диве. ТАШАНА (узрујано, бесно): Ох то, не то. Велика, чувена Ташана. Али то нисам ја. Нисам никада била ја, своја Ташана. Увек нечија. САРОШ (у чуду): Како »нечија«? ТАШАНА (гневно): Тако: нечија, туђа. Тако.

И када сам ја, ја, Ташана, могла да волим, да имам што желим? Никада! САРОШ Ташана, то је нешто много код тебе. ТАШАНА Сутра, кад ми деца одрасту, неће смети да ме воле колико ме

Погле како се играју. Ништа не слуте. Чекају да им нана дође. А нана им никада, никада неће доћи! Ах! Када буду порасла, деца моја, о нани ће само зла слушати...

Погле како се играју. Ништа не слуте. Чекају да им нана дође. А нана им никада, никада неће доћи! Ах! Када буду порасла, деца моја, о нани ће само зла слушати...

Бојимо се да не изиђе па да је видимо. МАРА Ама, није она тако страшна. И никада она не излази. Ни ја је никад не видим. Хајте.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Улети сад за њим и мајсторица и дрекне: „А гле откуда Ристина нарав!” Мајстор Коста, што никада, дрекну такође: „Ја сам добио ту нарав од њега, псета санџаклиског, а не он од мене.” Мајсторица удари у плач.

— Да, строга, озбиљна, поштена, као човек. — И паметна, паметна, брајко, нема јој парице никада више! Па јака да не поклецне, па храбра да брани и себе и друге ... Мушкарац! Тек јој смрт повеза женску капу.

Промичу ти кајиши, коњи те не вермају.” Лети, на седишту крај ње, вечити штаубмантл, који никада не облачи, само седи на њему. Кишобран тамнозелен, огроман, закрпљен с дебелом мотком и пребијеном куком.

Госпа Нола заиста није цицијашила, али није одобравала пиће. — То је тачно. Ја сам бивао у њеној кући. Никада никакво пиће није окусила. И госту се само у малој флашици доносило... Али ако није пила, добро је јела.

Кад сврши ручак, воду пије из „бокалчета”, мало мањег него што некима стоји на умиваонику... Знам и то да после ручка никада није спавала.

тај час примирја и навике, како то већ бива, упаде Тоша Лазарић, богат поседник из оних равних прекосавских земаља где никада нису били ни Бошко ни Нола. За Балкан, господин Тоша је био помало фини и помало смешан господин.

Из дана у дан тако, али тај се Мата још никада не одазива. Који је тај Мата? И што се не одазива? Или увек спава, или баш сео за ручак, и има добар апетит, и не да

У тим орманима је било, као у свим старим кућама, свега и свачега, архив и старинарница. Никада се није могло све извадити и претрести; само се с времена на време избацивало на ђубре оно чиме се „ето, неки

„Бесне Лазарићи, кувају на два шпорета.” „Шта ћеш, кад једна страна живи дању, а друга ноћу.” — Старац и Петар ноћу никада нису излазили, ни у комшилук ни у варош. Тоша, напротив. Не као бекрија, него као члан друштва, и као друштвен човек.

Јер паланка никада не задире много у мислене резултате над појавама. Она, у својој дебелој једноликости, и у својој вечности преживљује

Све ћеш сфурдисати! Кад ја умрем, и поделите се, теби ни до ручка неће стићи имање. — Али нико никада не може ништа предвидети, јер се ниједна ситуација у овом свету не држи.

Госпа Нола, почела је то уосталом већ раније, постаде мати. Дозива учитељице; иде по дућанима у које није никада ишла, да девојчицу своју лепо обуче; тражи јој другарице; разговара с Јулицом час као с бебом, час као с маторком.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Видиће се међутим даље да је наш Роман, где гођ је нужно било, новаца имао; премда ја нисам никада дукат у мојој руци видио. — »Како то?

Он две науке отуда извуче; — прво, да треба са својим стањем задовољан бити, друго, да човек никада за оним не тежи на што није од природе одарен.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

трагове после смрти постала права манија, тако да се одрекао уопште писања и умро је као признат научни књижевник а никада ништа на свету није ни написао.

Ја нисам никада, ни доцније, распитивао како се то могла бабица збунити оглашујући ме за женско, али мислим да ће то бити услед

Отуда и долази, ваљда, да се код тих порцуланских девојака никада и не виде мрље у животу. Мени се нису никако свиђале њене светле очи, а још мање онај њен порцулански осмех.

Прво: што више богова то мање основних начела; друго: многи богови не могу никада бити тако опасни као један једини бог; и треће: кад би били у многобоштву, не би се у гимназијама учила хришћанска

– Има реч Стеван Сремац! – А, не! – брани се очајно Сремац. – Ја никада не говорим, никад нисам јавно говорио, сем кад сам полагао испите.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Докторе... много си плашљив... И још се срамотиш пред овим људима. — Ваше Величанство, нама није место овде. Ја никада коња нисам узјахао, а сад под старе дане се ломим. Ако би до нечег дошло, ова деца би ме коњима изгазила.

Али зато, када сам се вратио у батерију потражио сам прво Светозара. Ти знаш... ја никада нисам ударио војника. Али тада сам сву љутњу и бес, који се скупљао у мени, чини ми се, од мога рођења, сручио на

Ах, сад се сетих. Звао се „Црквено браниште“, Ту другу ноћ нећу никада заборавити. У људи није било више даха ... Док један вод застане, да би изишао други, заспали и возари и послужиоци.

Зар да напустимо слободу нашу, и да савијемо добровољно главу под ропским јармом? Никад!... Никада, другови! Ја вас не задржавам. Ко хоће нека иде. Али сада је дошао час да видимо: „Ко је вера, а ко невера!

Кретали су се лагано, с камена на камен. Али наједном... Ту сцену никада нећу заборавити. Топ је прелазио преко једне обле залеђене стене.

И он се дигао, да скочи у рупу где је експлодирала граната, јер он зна да топовско зрно никада не удара у исто место. Али, место у рупу, потпоручник Јовча скочио у море.

Они гину, да би се спасли топови, а ми да бежимо!... Никада. — Разваљујте овај бедем! Бацајте камење! викнуо сам, и ја први почео бацати. Пристигли су и остали официри.

Тек када ме је парче гранате клепило у главу, изгледа ми као да сам се отрезнио. Ми смо још увек млади и никада нам не пада на памет да ћемо једнога дана умрети. Али сада...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

О та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја! Ознојени скидали бисмо укорак шешире: Никада ниси, Гијоме, видео чврсте наше манастире. Ни брадате калуђере, никада ниси алкохол пио наших земаља.

Ознојени скидали бисмо укорак шешире: Никада ниси, Гијоме, видео чврсте наше манастире. Ни брадате калуђере, никада ниси алкохол пио наших земаља.

је писао песме, Крај вода је сањао девојке; Зажарене му биле јагодице грозничаве На помисао: да једне малене дојке Никада додирнути не сме, Под врбама тек зеленим, на обалама Саве.

мисао; О величанствено је да се у давном оваквом мору И чекању, не утапа ни једна визија стварности, Очи му се још никада нису обнажиле на светлости. Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају?

) Црвени зрак мозак да прободе! дубока звучна шума подсети на стадо младих јарића; Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе, Ја вам нећу споменути никада Прашумски занос слободе!

звучна шума подсети на стадо младих јарића; Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе, Ја вам нећу споменути никада Прашумски занос слободе!

Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, главе! Никада, о никада!, нећу издвојити кошмаре од јаве! Никада! Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло!

Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, главе! Никада, о никада!, нећу издвојити кошмаре од јаве! Никада! Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло!

Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, главе! Никада, о никада!, нећу издвојити кошмаре од јаве! Никада! Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло! О, хоћу да знам колико је за мном тад крви истекло... Никада!

Никада! Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло! О, хоћу да знам колико је за мном тад крви истекло... Никада! Зашто ме никада ниси ишопала, да се једна љубичаста модрица на мом дечачком дебелом месу расцветала?

Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло! О, хоћу да знам колико је за мном тад крви истекло... Никада! Зашто ме никада ниси ишопала, да се једна љубичаста модрица на мом дечачком дебелом месу расцветала?

Кад наћи! Оба мртва: Мајку му! И не успесмо никада постићи ванмишићне екстазе! Већ скривасмо се под клупе и у порубе Злочинци!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Изашао дечак из камене шуме, али страни му и ливада и поток, чудне му и страшне птице и жбуње. Врежу купине никада није ни видео, а она се за лист његове ноге закачила, кожу му цепа као свилу, крв тече. — Ах, проклетнице!

Хладно и чисто било је небо у њеном сну, нигде никога — само макови црвени и лелујави какве никада раније није видела.

Речи учитеља зујале су као мушице око његових ушију: чуо их је, али није могао да разуме. — Никада ја то нећу научити, мајко! — рече и гневно одбаци књигу, али се жена само саже и поново је стави пред сина. — Хоћеш!

И можеш! Ти све можеш: ти си из сузе рођен! — жена привуче дечака к себи, загледа му се у очи и осмехну: — Немој то никада заборавити! И гле, поче да чита, поче да пише, поче да разумева дечак учитељеве речи.

Како је само трептао сав од живог жара саздан! Каква је јара из њега ударала! Је ли чудо што људска нога на њега никада није крочила?

Сагнуте главе жена је размишљала, затим рече: — Платићу је! — Онда знај да више никада нећеш бити с њим. — Како ћу знати да је срећан? — Видећеш га! — у гласу Сунчеве мајке зазвуча туга.

— Сад знаш зашто никада нисам донео шарана у замену за лубеницу! — рече Софроније и осмехну се. — Дању су оне рибе, бар људи мисле да су рибе,

— упита, а Смрт се гласно насмеја. — Шта ћеш ми дати, ако кажем? — рече. — Све што тражиш! — обећа жена. Смрт никада скромна није. — Твоју раскошну косу — рече — очи модрије од различка, сјај образа. И, даде мајка.

На част ти! Мене још нико није преварио. Слушај ме пажљиво и памти: иза седме стене је вештичје легло, а оне никада не спавају. Мало их пред зору, начас превари сан, али и тада им је једно око отворено.

— нареди му, а дечак осети како му се стопала сама од себе покрећу, мада су се сви видари и лекари давно сложили да он никада више неће коракнути, никада устати из кревета. Радан од страха затвори очи: све ово је сан и друго не може ни бити!

му се стопала сама од себе покрећу, мада су се сви видари и лекари давно сложили да он никада више неће коракнути, никада устати из кревета. Радан од страха затвори очи: све ово је сан и друго не може ни бити!

Дечак није могао да схвати што је побегла. — Па, ја бих је чувао, Мицко! Волео бих је! Никада је никоме не бих дао. Држао бих је затворену у кутији, баш као што мама држи зрно бисера. Што је побегла? — Баш зато!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Ти знаш да сам га ја дојила, па да ми је он као друго моје дете. Знаш колико сам те служила па ми никада реч не рече а камо ли да се наљути. ТОМА (мало топлије): Јесте, Магдо, верно си ме служила.

Мајка ми је села, Миле, На фустан, на фустан! МИТКА Мајка, проклета мајка! Она не даде. И никада ву не даде да гу видим.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Јадрана, Покривена небом кô од плаве свиле, Љепша си од твоје приморкиње виле И свјетлија си од њеног ђердана. Никада се тебе нагледао не би'!

1923. МОЈИ ПУТЕВИ Никада се нисам пузајући пео Уз прагове горде, штоно воде скуту Високих и моћних; нити сам на путу Своме игда челом прах

У мени гори једна света ватра, И моје срце све грли и љуби... Снагу ми душе никада не сатра Замахом кобним живота бич груби.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

“ Вели њему Љутица Богдане: „Збогом пошô, Краљевићу Марко! Већ те моје очи не виђеле! Како си ме данас препануо, никада те пожелети нећу!“ Оде Марко уз кршно приморје, оста Богдан украј винограда.

Лежим, брате, три бијела дана; ако будем, брате, још три дана, никада ме више виђет нећеш: избављај ме, побратиме Марко, јал' за благо, јали на јунаштво!

Што сад мислиш, чему ли се надаш? С добрим сам те дором раставио; већ предај се, Сенковићу Иво! Робом икад, а гробом никада“. Цичи Иван кâ и змија љута: „О Турчине, аго од Рибника, жив се теби ја предати нећу!

веже, сузе лије, чокоће зал’јева, винограду тихо проговара: „Винограде, мили рукосаде, ко је тебе мене засадио никада те веће брати неће!

„божју помоћ“, поздрав. И без ране и без мртве главе, тј. да те не раним или убијем. Робом икад, а гробом никада, тј. роб се може ослободити, а мртав не може оживети. Метну главу у јанкесу пасу, тј.

— некакве чакшире вељи — велики вењер — фењер вергијаш — онај који плаћа данак веће (прилог) — више: Никада те веће брати неће веће (свеза) — већ већил — повереник, заступник, пуномоћник Видин — град на Дунаву (у Бугарској)

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Само се кроз дрвеће нејасно бјеласала некаква безоблична гомила, незнана њихову оку, никада дотле виђена. — Рат! — потиштено се јави пољар. Рат!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

ранијој причи о Митку чорбаџи-Петракијевом Манулаћ је био син чесних и богобојазних родитеља, Јордана и Персиде, и никада ваљда ни у Старом ни у Ноном завету ни за једно дете није се тако с правом могло казати и написати да је васпитано у

за сина што из њихове породице још досада, хвала богу, нико није „скочидевојку“ узео, па неће ни Манулаћ, макар се никада не оженио, макар отишао у калуђере, у Свету Богородицу Габровачку.

Али баш зато јој се није много поверавао никада. Па тако и сада. Оно што је знала тетка Дока, није знала мајка Јевда, јер Мане није хтео, а други јој није смео казати