Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Кад год би га гдјегод сусрео, Николетина је добродушно гунђао: — Здраво, брате Стриче! Кад се Јованче предвече вратио из Гаја, Стриц га пресрете на пашњаку.
Кад необична поворка изби на једну раскрсницу путева у близини саме школе, пред њима се одједном створи Николетина Бурсаћ, крупна и космата сеоска момчина, Стричев рођак.
— А тебе не би, Николетина, да нам помогнеш у хватању ове дружине — прекори га кнез Ваљушко. — Зар ја оволики па да на дјечицу јуришам!
— Зар ја оволики па да на дјечицу јуришам! — грмну Николетина као из каце. — Немам о шта сабље крвавити. — Богме ће уча имати по чему другом прашити! — злурадо дочека кнез.
— Их, алај ће бити дреке! — Јест ми и то неки кићен учитељ кад му толика дјеца од школе побјегоше — забрунда Николетина чешући уво. — Ја сам негда из куће у школу бјежао толико сам волио свог учитеља Стојана.
— дочека Стриц као из пушке. — Ћути ти, заробљениче! — повика кнез Ваљушко. — Добро каже мој брат Стриц — дочека Николетина.
— накостријеши се Николетина и набра своје густе обрве. — Имаш право, не дам свог унука, свог Стрикана! — сад се побуни и дјед Алекса.
Кнез Ваљушко повиси глас шиштећи као гусак: — Шшшта! Па ово је побуна! Николетина, ти буниш људе против школе. — А, не, не, није тако, брајкане! — запјевуцка момчина.
Не да се тај. — Има и право дјечак! — гракну Николетина. — Данас те туче овај, сутра онај, удри, удри, док најзад не заборавиш да си човјек. У вола се претвориш.
Жандарми су стигли, строги и наоружани, али прекасно: Николетина је већ био одмаглио с неким ћумурџијама чак на други крај планине, да у некој шумској ували пали ћумур, дрвени угаљ.
Почетком априла отишао је у војску и Николетина Бурсаћ. Пролазећи поред школе, шибан сусњежицом, он је домахнуо опроштајни поздрав Јованчету и Стрицу који су стајали
Сјећаш ли се како нас је Николетина јесенас бранио кад је заузет наш логор. Још истог дана, у повратку из школе, њих двојица накупише у Прокину гају по