Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша. Шта чека он?... Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.
удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...
чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће... Разумеш ли ме сад?... Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... — Зар он?...
Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће. Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. Сад се диже млади Гружанин.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Пупавац изиђе да се прошета, прође поред Николине куће. Савка беше на прозору. Он дубоко уздахну, она се подругљиво насмеја. Тако је још прошло доста времена.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
њених босих ногу кад прилази кревету, затекла га је зора што се једва провукла кроз мали решеткаст прозор, видела Николине очи приковане за таваницу, па се као од стида сакрила у његову густу и дугу браду.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
временом угазили шетајући се горе-доле. Затим, кад ми се и то досади, приђох опрезно прозорчету Николине земунице и угледах га опруженог на пољском кревету, покривеног шињелом, са капом на очима.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
»За јечам ?... Раздао сам по народу, тако ми самога Бога!...« — понављаше он у памети последње Николине речи и изазиваше све оне страшне слике, које се мало час пред његовим очима изређаше, али се сад сећаше само Николиних
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
А Никола никад није пропуштао прилику да покаже како се поноси тиме што је Србин. На пола пута између Николине радње и царске палате, налазила је једна стара гостионица која се звала Хабел, а постојала је од времена Фридриха
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Још истог дана, у повратку из школе, њих двојица накупише у Прокину гају по бреме суварака и отклипсаше до Николине куће. — Откуд ви тако изненада? — зачуди се стара Марија.
Сутра се тако могу мени и на главу попети, а ја све то мирно подносити, ни прстом нећу макнути. Јованче се сјети Николине пушке и занијека Главом: — Не, нећеш ти то подносити. Момчина се прену и зачуђено погледа дјечака. — Како да нећу?!