Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
“ Други: „Да жмуриш!“ 5. РУГАЛИЦЕ (Ономе који се зове Никола) Николица пеца, Уловио зеца; Мајка му се хвали: „Мој Никола мали!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
То је био мали Николица, ђак првог разреда, својеглав и љут дјечачић, црн као Арапин. Он је за собом увјек на узици водио своју, сваком
Због те његове опасне пратње, Николица је у читавом селу био познат по надимку „Николица с приколицом“. Николица с приколицом водио је са собом кују Жују и
Због те његове опасне пратње, Николица је у читавом селу био познат по надимку „Николица с приколицом“. Николица с приколицом водио је са собом кују Жују и у школу и остављао је везану у школској шупи.
Због те његове опасне пратње, Николица је у читавом селу био познат по надимку „Николица с приколицом“. Николица с приколицом водио је са собом кују Жују и у школу и остављао је везану у школској шупи.
све док није прекинула ланац и другог јутра дојурила својој кући и стрпала се у кревет код јогунастог болесника. Николица је, наравно, одмах „оздравио“и одјурио у школу.
Међутим, нови учитељ опазио је послије недјељу дана да Николица доводи Жују и веже је у шупи, па је строго наредио: — Да те више нисам видио с том чобанском џукелом, јер ћу одмах
Тога дана растужени Николица уз пут рече својој куји: — Жуја, готово је са школом. Кад не дају теби, нећу ни ја ићи. Како је Стричева кућа била
Кад не дају теби, нећу ни ја ићи. Како је Стричева кућа била близу његове, Николица је брзо запазио да се сви ђаци, бјегунци од школе, често састају са Стрицем и нешто потајно договарају.
— Како који почне бјежати од школе, ево га већ код Стрица. Једног јутра, кад је било вријеме за школу, Николица поведе Жују и упути се назорице за Стри- цем.
— повика Стриц, па пограби са земље неки суварак и баци се на малишана. Куја скикну и одскочи у страну. Николица плану и пусти узицу. — Е чекај сад! Жуја, држи га! Куја заурла и јурну за Стрицем.
— Аха, шта ћеш сад?! — злурадо дочека Николица и сједе под букву заједно с кујом. — Одлази одатле! — повика Стриц с грана. — Нећу!
— А ја нећу да сиђем ни за сто година! — инати се Стриц. — А ја и Жуја чекаћемо триста година! —пркосио је Николица. — Ми смо понијели ручак. —А ја ћу остати хиљаду година! — викну Стриц.