Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
И његов гост показа се јунак на мегдану. Опат га посматраше са усхићењем, па му рече: „Знаш шта, драги Николице - дозволи да те тако зовем - личиш ми са својим класичним обријаним лицем и са својом дугом косом на каквог младог
Писало се на пергаменту, а повез се окиваше сребром.“ Опат начини туробно лице. „Да, мој драги Николице, већина тих дела сада се више не чита, а и вештина преписивања убрзо ће се угасити, сада када се прешло на штампање
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Стриц хитро спузну с дрвета, загрли малишана и узе да га тјеши. — Не дамо ми, богме, свог Николице. Хајде ти са мном. — Нећу! Баш нек ме вук поједе. — Ехе, појешће он Жују, а тебе ће оставити! Ово је упалило.
Чим угледаше њега и његову Жују, диже се весела граја: — Ехеј, ево Николице с приколицом! — повика први вођа дружине Јованче и његово лијепо црнпурасто лице радосно заблиста.
— Е баш нек сте дошли и ти и Жуја. — Ја и Жуја ловићемо зечеве! — дочека Ђоко Потрк, узе од Николице узицу и заједно с кујом појури у круг око читавог логора. — Правићемо Жуји кућицу! — предложи Лазар Мачак. — Ол рајт!
Боко загризе и једно и друго и разроко се загледа у малишана. — Таман посла, Николице, да ово жваћем и нешто смишљам, нико ми ни ријеч не би разумио. Помијешао бих буве и слонове.
Та шта му ко може! Уза њ су Јованче, дугачки Стриц, Вањка, Ђоко, Ник, а ено, сасвим на крају, и Николице с кујом, с љутом Жујом! Дедер, ко је тај ко их смије дочекати ? — Ехеј, гдје си сад, вуче, кад је ту Жуја?!
— Имаш право, не дам свог унука, свог Стрикана! — сад се побуни и дјед Алекса. — Не дам ни ја свог Николице! — повика малишанова матер. — Нијесам ја ово одгајила зато да га штокакви пијанци бију.
А ово ивицом друма, преплетен дјечји и псећи траг: свак у селу зна да је то траг Николице с приколицом: пошао је у школу са својом Жујом. Ниједан дјечији траг не одваја се више према Прокину гају.