Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Види Стриц да с упорним Николицом није лако изићи накрај, па окреће други лист: — Збиља Николица, куд си ти то јутрос пошао?
— Охо, па то је нешто озбиљно! — тихо рече чак и велики објешењак, Ђоко Потрк. — А шта ћемо с Николицом, он је мален за заклетву? — сјети се Стриц. Дјечачић се нарогуши. — Шта, ти мислиш да ја не знам ћутати?!
— Ево, Жуја, вечерај, па на спавање. Ето мене сутра рано. Пази, добро чувај логор! Иако је из „разговора“са својим Николицом схватила да јој ваља остати у логору, Жуја ипак стаде жалосно да цвили кад је видјела да малишан заиста одлази.
Зликовче, неваљалче, скитницо, буволовче! Дугоноги Стриц, који је дошао заједно с Николицом, завидљиво уздахну: . — Ех, кад би мене неко тако волио!
Ник сасвим погнут, крену најближим пречацем према школи. За њим, нешто мање погнут, пожури Николица, а за Николицом потрча куја, безбрижна као и увијек по дану. — Е, сад је ред на мене!
под окриље шуме, укључивши ту и кују, која се јуначки борила с каменитом стрмином не изостајући ни стопе за својим Николицом.