Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— Он „То се уверите, све ћемо учинити — и доиста ви ћете скоро срећни бити, обаче ове речи да никому не кажете, за своју чест”, и проч. 20. јануара. Отиђем г. Недоби и кажем да сам однео писмо у канцеларију и дао г.
трпе, у надежди на покровитеља својего, и јоште у оваком положају, да истребленију серпском клоњашчаго с̓ тирјанства никому другому руки своја не простирајут, токмо покровитељу својему.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Кад прву узједем, да ми је друга готова. 19 Питали змију: — Зашто ти је свак душман? — Зато што ни ја нијесам никому пријатељ. 3. О ТУРЦИМА 1 Питала шћер оца: — Који оно људи прођоше сад испод нашега села?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
су били моји несретњи синови, и ја сам сва три једну вечер кад су спавали заклао својом руком, пак сам тајао и никад никому казао, па ни попу на исповијести, него сам мислио исповиђети при смрти, али ме уграби прије него поп приспје.
па ће ти се отворити обла једна џара са златнијем заклопом пуна аспри, дигни заклоп и онђе остави а аспре носи, и никому се вјешт не чини да те љута гуја не увједе.
не ћу нико код нас да буде, него нас двоје; па ако ти ваљаше, ласно ћемо се погодити, ако ли не ваљаше, ондар их никому не ћу казивати него ћу их дохранити својој невјести.” Превари се царева шћер те му рече да донесе све ово.
” И ово никому не казиваше док једну ноћ у сну јави му се некаква прелијепа жена и рече му: „Што јуначе чиниш те се не жениш?
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Сјаха и он, па уздахну тешко и болно. Гле несреће! Уз његову главу, која више никому не треба, отиде и оно што је народу наменио као да је проклето. Остаће и даље црква непокривена, а школе у подрумима.
— А што не кажем теби, крајан ти зуб? — Али велиш другима, па би и мојим Колашинцима? — Никому ко је мушко, бре! — Вала? — Валаа!.. Мудар Дурут, па се одлучио.
Ћипико, Иво - Пауци
— упита га. —Зашто? Фала вам, к'о господару и бољем од себе, ма ча не ваља, ни никому драго. И обојица, као стари другови, у ходу и истиха разговарајући, одмицаху полако.
— И љутит, гунђајући, отишао би старац к мору. Да се никому не моли, Мрсе се задовољаваше „ боцатом” водом, што извираше близу његове спиље из овеће рупе.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Кој гу знаје куде је саг!... У циркус ники зар... — Леле, да не дава Господ никому такав срам и резилак! — узвикну Јевда када Таско заврши Петракијеву причу.