Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
малих дјетеј љета, отроча њежно ведет приљежно за собоју, во всјех људеј дом погребајет в том незрел плод. Никто јеја гроз избјежит, зане всјем нам смерт предлежит; савјест чистаја, права, свјатаја, не бојит сја, она једина јест
Љубичица, ниска, стидна, Јест у трави једва видна, Витком и на танком струку Наша прса, нашу руку Дичи лала. Никто ружу мож’ узети Њу да трње не освети; „Берите ме безопасно!” — Вели сваком цвеће красно, Кротка лала.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Јегда же начеше јести братија, зреше затворени оканцем, аште позовут јего на обед. И јако ж никто вазва јего, встав приде к старцу, те му рече: — Не једете ли оче, данас. Отвешта старац: — Уже јадохом.