Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— да га крстимо! — рекоше сељаци. — Ко ће бити кум? Међу сељацима наста жагор, али убрзо изиђе Нинко Вилотић. — Ако сам ти прав, оче, да се окумимо! Тако народ, хвала му, мене изабра. Поп се трипут пољуби с њиме.
Прву чашу даде куму Нинку. Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци нехотице сви поустајаше и поскидаше капе. Нинко отпоче: — Куме мој и оче, срећна да ти је Марија и наше кумство!
— Амин, дабогда! — одазваше се тихо сељаци. Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом, и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.
Она је расла у кући код оца до своје осме године. Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији. Онда поче поп: — Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!
— Ја велим да је опет дате мени у кућу — рече Глувић. — Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном у недјељи. Него дајте ви мени дијете у кућу.
Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука: — Зар ти, — вели — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати
Учитељ се уједе за језик: — Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо! Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер
Загледаше се сељаци. — Шта велиш, куме? — рече Нинко попу. — Нијесам — вели поп — никад на то мислио. Да видиш, није луда ова учитељева. — А како ће то ићи?
— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо? — Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко. И тако Мара остаде код оца, а пође у школу.
Него сам вас зовнуо да се договоримо за неке ствари. Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.
остављам вама на аманет... Бог вам, а душа вам! Кум Нинко испружи врат, хракну мало, па рече: — Гледаћемо га као своје!
Него, браћо, ја бих вас молио да јој за сваки случај одредимо мало имање од народног добра. — Куме, — вели кум Нинко — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још... Поп нестрпљиво махну руком: — Станите, не разумјесте ме!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
се поздраве и срдачно руку протресу, пита овако: — Бога ти, — вели — Митре, можеш ли ми рећи: је ли још жив покојни Нинко из Памбуковице, или није жив? — Није, славе ми, газда-Ико, умро ти је он давно — каже сељак. — Лака му земља!