Употреба речи нисам у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Са те големе кривице његове морао сам и ја оставити нејаку браћу и родбину и тумарнути у свет, где никога нисам братом и пријатељем назвати смео... Бежао сам, а нисам знао куда... И други су бежали...

Бежао сам, а нисам знао куда... И други су бежали... Изгледаше као у оно прастаро доба, кад су се народи из једног дела у други део света

Ал’ доћи ће дан... и сваки ће народ дан свога васкрса славити! . . . . . . . . . . . . . . . . . . Нисам могао, драги пријатељу, да ти приповедам о тужној четрдесетдеветој а да прећутим бесну четрдесетосму годину...

О! О! О!... Какве жртве, а каква награда!“ Те исте јесени нисам ишао никуда „на страну“. Код куће сам се у живописању упражњавао. И мирно сам по вас дуги дан моловао.

— скоро и не погледавши икону, питаше ме отац. — Молујем сужње шиљонске по Бајрону. — Бајрона нисам никад читао — али ово је страшна тамница!... Шта значе ови гвоздени колути на овим мрачним стубовима?

И опет нисам имао речи да то све доброме оцу искажем. Ја сам га пољубио. И он ме је разумео. — И тако, сине, ја ћу послати кола

Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ! Ох, кад би то примио! Ала бих срећна била ја! Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о,

Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши! Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика... И он је, сиромах, доста пропатио!

их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу

Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...

Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче. Њена туга за братом беше неизмерна. Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула

Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Плутарх, за неку велику погрешку весма разгњеват на свога слугу: „Иди ми с очију”, рече му — „да нисам овако срдит, бих те здраво избио.” А Платон моли комшију да му протуче слугу. „Туци га сам”, вели му они.

” — „Мучи, браше”, одговори му други пас — „не говори само у ветар! Ја томе нимало нисам крив, него наш господар, који ме није научио трудити се, него с туђим трудом хранити се.

” „Шта то рече, јађан! Ланцем за врат? Дакле начаст ти твоја господска храна, ја се томе нисам научио.” Наравоученије Ко би рад у једном општеству што добро уживати, потреба му је и своје дужности приљежно и

Лаж која бива из незнања, може се рећи неповина. Али је (хвала богу) мало такових, јер нико не може рећи: нисам знао да не ваља украсти и другом зло желити.

Ако ме и други ред обмани, јошт већа му хвала; моја је кривица што га се нисам чувао знајући га какав је.” Обманшчик себи највише вреди, ибо кад и чистосердечно што буде мислити, неће му нико

— „Пак јошт питате?” — одговори гаров. — „Толико сам пио да нисам ни врата погодио куд ћу изићи, него сам скочио кроз окно.

ударе на њега, летеше му која у очи, која у уши, тако да он у бежању начне искати себи спасеније говорећи: „Нисам ли ја луд?

Наш Абдул Ибраим мисли у себи: нисам ли ја како у рај дошао? Али опет неће да верује, зашто добро зна (јер је тако чуо) да је рај негде на другом месту.

Дете се правда и извињује са своје стране, говорећи: „ја | нисам ништа друго учинио него што сам јој рекао да је ружна”.

„Ουδεμίαν ημέραν άϕησα άνευ γραμής: Ниједан дан нисам оставио без ретка”, одговори. Ево најспособније и најмудрије правило за достигнути к великом успеху у буди којем делу,

Јошт тога чуда нисам видео!” — „Каква пса, људи? Шта вам је данас? Та ово је јаре.“ — „Јаре! Ха, ха, ха!” — стане онога. И тако се размину.

сва присуствујућа живошиња смејати и ругати, онда он, с својом магарећом памећу и безобразијем, одговори: „Е, да се ја нисам ономадне убо, и да ме нога не боли, вид'ли би ви!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

А ја, који нисам Константин Филозоф, и који немам његово златно перо, којим исписује житија, сказања и муњу преко небескога свода,

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

— То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.

године па до данас свакојаке промене биле су у Србији; ниједан тај догађај није учињен а да ја штогод не знам, или да нисам и собом участвовао.

— Мој отац и мати имали су јошт више деце, но ја ии’ упамтио нисам, а читуља је изгорела, кад су нам уз Карађорђев рат куће погореле, само још три сестре памтим: Станију, која је била

Ја му нисам казао да је мени Арса поручио да идем. Мијушко не смеде никако сам да остане, и кад види да сам навалио да идем, пође

’ На то му нисам ништа умео одговорити, до само слегнем раменима. Цар примети на мени ту забуну и бригу, пак после неког кратког ћутања

” а срицао сам овако: буке-рци-бр, виде-рци-вр, глагоље-рци-гр итд. Од оно доба до данас јошт нигде нисам видио онаквог буквара. Мој сирома попа, Бог да му душу прости, како је он сам учио, онако је и мени показивао.

Но кад почнем да му читам, каже ми он одма, да ја ништа не знам, јер у читању нигде нисам знао где треба стати, и ко ме је слушао, није ништа могао разумети шта је.

Ја сам одма затим и протом постао. Шта је стало било владики што нисам јошт ни браде ни бркова имао; он је желио учинити кнезу хатер, а ваљда му је и новаца требало!

Најпосле питам ја Чардаклију колико најмање за тај пут може бити доста, јербо ја нисам никуд од Сарајева даље путовао. Он вели: „Може 300 дуката”.

” — Ја се уплаши̓ где ме човек познаде, па рекнем: „Опрости, брате, ви се у мене упознајете, ја нисам прота веће сам ђакон. А што ме питаш за Јакова и Црнога Ђорђа, јесам и̓ чуо али и̓ не знам”.

— А Бијуклић: „А зар ти мене не познајеш?” Кажем ја, да га нигда видно нисам, нити га познајем. — Слуша његов ортак Никола, па каже: „Проћи се, Петре, човека, ти си се упознао”.

— Слуша његов ортак Никола, па каже: „Проћи се, Петре, човека, ти си се упознао”. — „Нисам, Нико, нисам. Него, прото, зашто своје име кријеш?

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Вала ионако ми већ досади та потра сваки час — рећи ће на то Стеван, али оваке напасти још нисам видео! Има десет пута како је од јутрос слао оног његовог лудака: »Хајде«, вели, »рекао Рака да осечете потру...

— Није, брате, јутрос, него још ноћас... Оне лоле Ђура и Спасоје... Никуд ти нисам пристао овако грдан!... Молим те, брате, ако бога знаш, скини ми ову беду! — Е, е...

су играли карата: — Ама што су говеда рикала, што су свиње уктале — то је ништа, него што ти ја умало не страдах... Нисам оно чудо видео никад! Толике ноћи пролазио сам и преко раскршћа и преко гробља, па ништа... — А шта је то било?

Што сам се ноћас престравио, никад нисам! Сељаци слегоше раменима, па се згледаше зачуђено. Неки рекоше: — Море, ти си се то опио, па ти се учинило!

Или их неко украде, или их онако нестаде — ни сам није знао... — А јеси ли их ти видео? — упита Радан. — Нисам ја, али су ми казивали баш људи који су гледали... Еле, тако се, уз пиће осуше приче све страшније и страшније.

— Само штета што је онај лола окрњи... — Баш штета, господине. Онако велика глава... Нисам је веће видео... Па ми ту соли памет да га нешто плашило и откинуло парче...

Ено, познајем га по разговору, како је весео и добре воље. Никад га нисам видео тако добровољна!... По другим селима, наљуте га, наједи се, па је поваздан туробан.

— Оно има још свирача овуда у нас, али од Среје бољега нема. — Да је мајстор у том послу, то знам, али нисам знао да му се толико плаћа. — Плаћа да видиш, газда Милуне, доста добро! — настави поп.

— Тако се сви хвале њиме! — потврди и писар. — Знам ја сâм — рече поп — био је и код мене једно лето, и ја нисам имао бољег момка од њега. — Хм, хм! — учини Милун и мало се замисли.

— Ама како сад да ти рекенем, газда-Милуне — одговори Среја чешући се иза врата... Ето, нисам још ли са Станојем раскрстио. — Не мари то. Ето ти Ђурђевадне прекосутра, ласно ћемо раскрстити.

« — А видео га и он? — Видео, ја. Попадија није смела ући у собу док га нисам изнео. На сам Петровдан искупила се деца иза школе, иа утрини, крај потока, те се играју док не зазвони у цркву.

! — Али ја се нисам толико ни упуштао... — Е, ниси ја!... Узео си му доказивати како нас наше канцеларије и оно одуговлачење и пискарање

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— повика момчадија. — Ово није чисто скочено. Он је прекорачио мету! — рече злобно. — Нисам, јапане! — рече Станко. — Јеси!... Јеси!... — Нисам!... А да се баш увериш још ћу стопу скочити! — Батали!

Он је прекорачио мету! — рече злобно. — Нисам, јапане! — рече Станко. — Јеси!... Јеси!... — Нисам!... А да се баш увериш још ћу стопу скочити! — Батали! — рече Лазар. — Браћо!... не дајте ми лагати!...

— Ама, кажите ми, људи, шта ово би! — рече он. Јуришић му исприча. — Не могу да будем паметан зашто је то чинио!... Нисам ни мислио о томе!... Наједаред само ми мрче свест!... Нисам чуо ни пуцња!... — Знате ли где је ударио куршум?

— Не могу да будем паметан зашто је то чинио!... Нисам ни мислио о томе!... Наједаред само ми мрче свест!... Нисам чуо ни пуцња!... — Знате ли где је ударио куршум? — викну Шокчанић. — Где? — заграјаше са свију страна.

Полише га сузе, он зајеца... — Опрости!... Опрости!... Па клече преда њ. — Ја нисам хтео!... То је било наједанпут!... Ни сам не знам шта ми би!... Дође ми да га морам убити! Или нега или себе!...

То је било наједанпут!... Ни сам не знам шта ми би!... Дође ми да га морам убити! Или нега или себе!... Нисам могао отрпети да он боље скаче од мене! Па онда, и оборио ме!...

— А је ли?... Да ниси имао каквих гостију ово дана? — Нисам. — Да ти нису Турци долазили? — Нису. Нико живи није свратио у моју авлију има месец дана... Јова опет поче ходати..

Онда се окрете кмету: — Јеси звао село? — Нисам. – Зови!... Кмет изиде те нареди Сими да сазове село, па се врати у собу. — Шта мислимо сад? — запита он попа.

Из ока му севаху муње. — Чича Јово!... Ја тога новца нисам узео, нисам га ни видео, тако ми бога! Онда се окрете Ивану. Овај претрну и колена му клецнуше. — Иване Миражџићу!

Из ока му севаху муње. — Чича Јово!... Ја тога новца нисам узео, нисам га ни видео, тако ми бога! Онда се окрете Ивану. Овај претрну и колена му клецнуше. — Иване Миражџићу!

Али у срџби изумреше сузе... — Зар ја лопов? — викао је гласно. — Зар ја лопов, што туђе сламчице нисам такнуо?... Зар ја лопов, што туђе мрвице хлеба нисам узео?... И ко ми то рече?... Зар он?!...

— викао је гласно. — Зар ја лопов, што туђе сламчице нисам такнуо?... Зар ја лопов, што туђе мрвице хлеба нисам узео?... И ко ми то рече?... Зар он?!... Је ли могућно да сам ја толике године гују на свом срцу хранио?...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

БОГУ Никад се нисам на те бацио каменом, Нити у своме духу твој сјај одрицао; И свој пут пређох цео са твојим знаменом, Свугде сам тебе

С болом пред ноге твоје свагда се предао, Само за твојим жишком следио путању. А од тебе се никад нисам одвајао, Стога и не бех самац у дну свих осама...

Невидљивом сунцу пружам жудне руке, И отварам срце неком кога није; Душа ми је пуна мрачне хармоније, Којој никад нисам саслушао звуке.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Живели смо лепо и задовољно! Нарочито је моја мајка била задовољна што јој нисам довео „из Париза каку Швабицу”, па да „не уме с њоме ни говорити”. И ја сам био задовољан што сам нежењен.

На женидбу, наравно, нисам ни мислио, а о аранђелу сам и из раније имао тврдо уверење да је он од те његове афере сама слепа послушност.

Тога дана се он преко обичаја задржа, а ја из дуга времена изиђем и станем шетати ходником. Не знам зашто, али никад нисам смео завирити у собе где су болесници. Тако ми се чинило да је тамо нешто тешко, тамно, мистериозно!

Чини ми се да су подједнако обучени, али нисам видео како, само сам приметио велико коштано дугме под грлом у онога бледог младића у углу што држи пљуваоницу под

А ипак ми је, и опет ми је тешко! Ја сам с неком тугом и плашњом гледао избелела лица и њихове изразе. Нисам чуо ништа што је Јоца говорио с њима. Нисам ни осетио како сам се вукао за њим из собе у собу.

Ја сам с неком тугом и плашњом гледао избелела лица и њихове изразе. Нисам чуо ништа што је Јоца говорио с њима. Нисам ни осетио како сам се вукао за њим из собе у собу.

Је ли то победа, јад, невоља, чемер, што ме вуче њему, а ипак ме тера из његове собе? Зар ја нисам видео стотину слепаца, па ипак ме ниједан није потресао више од ког гроша! Јаој, та ја њега познајем! То је..

Тога дана била је недеља. Нисам морао ићи у канцеларију. Кад сам се пробудио, осећао сам се уморан и, разуме се, одмах сам себи објаснио свој умор

Знам само да рече да ће да иде. Питај твога Јоцу! Ја се одмах умијем, обучем и уљудим. Нисам хтео ни каве пити, него одмах отрчим у болницу. Било је већ близу подне.

Помоћник, то јест болнички помоћник уђе. Доврага! Бар је његов посао овде да гледа само Ђорђа! Наопако! Да нисам — љубоморан? — Хтео сам — каже он Ђорђу — да вас електришем; али сад имате друштва Не, не!

Па ако га још не нађем? Чисто сам се дао у бригу. Али чим ја из куће, а он на капију. С малим га нисам загрлио! Наговорио сам му за минут милијун глупости: како сам хтео да га тражим; да га тражим код њега код куће, да га

Ја се чудим да јој још тог вечера нисам пао пред ноге, да јој нисам казао... Али шта је, шта је то све? Како се све то губи, бледи и издише пред

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А њему онда пуне очи суза, па само намешта појас и ћелепуш, па само каже: »Но, но, каже он. Куд ти опет оде! Нисам, каже, тако мислио, Персо, супруго моја; волијем ја тебе него све путеркрофне на свету!

Како сте ожењени, могли би одмах... — А, извин’те, — упаде му г. Пера у реч, — још нисам, још нисам... — Шта, још не?! — чуди се поп Спира (а знао је добро да је г. Пера нежењен).

Како сте ожењени, могли би одмах... — А, извин’те, — упаде му г. Пера у реч, — још нисам, још нисам... — Шта, још не?! — чуди се поп Спира (а знао је добро да је г. Пера нежењен).

— Шта, још не?! — чуди се поп Спира (а знао је добро да је г. Пера нежењен). — Не, још нисам изабрао себи сапутницу живота... — Тако! Е, ви’те, молим вас! Та шта говорите! — чуди се као поп Спира.

Верујте... — Зар је баш никад нисте окусили? — Тааа, није баш да нисам... Јесам, кол’ко се сећам, само као утук, само после шљива... па знате, само у цели да предупредим грозницу...

! Гледам га само, како се ту цифра! Не познајем ја богословце! И ја никад нисам био у богословији; нисам је учио! ’Ајде, бога ти, Сидо, говориш к’о, к’о...

! Гледам га само, како се ту цифра! Не познајем ја богословце! И ја никад нисам био у богословији; нисам је учио! ’Ајде, бога ти, Сидо, говориш к’о, к’о...

— Ја се, додуше, не разумем баш много у вину, али вас уверавам — вели г. Пера — да овако што још нисам пио. Овако нисам! — А, то вам верујем, то вам верујем — смеје се задовољно поп Спира.

— Ја се, додуше, не разумем баш много у вину, али вас уверавам — вели г. Пера — да овако што још нисам пио. Овако нисам! — А, то вам верујем, то вам верујем — смеје се задовољно поп Спира. — Па ја вам говорим: чисто натурално...

? — Ју, господине, та то би још врло рано било! — вели Меланија. — Е, дабоме, то је увек дело једнога момента. — Нисам знала, верујте, да су карловачки богословци такви шмајхлери! — рече Меланија, и крадом гурну Јулу лепезом.

Је ли, Јуло — пита је Меланија иза гостових леђа љуљајући се на столици — је си л’ти непријатељ господ’на Пере? — Нисам... а зашто би’ била?

временом... — вели Меланија. — Но, госпођице — вели Пера, који се мало вештачки ослободио попивши две наискап. — Нисам ни слутио да сте тако опаки. — А, не, не, ја мислим то ако, то јест, заслужите.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Грозе се жене кад виде та њена изгребена, крвава колена. — А, — одбија их, — још нисам расковник нашла. А кад га нађем, — уверава их — тад ћу да дођем код вас... да си и ја купим кућу, земљу, стоку...

— Ништа ја, Цопо, ништа ја нисам. Али би Цопа бацио те његове паре. — Нећу! Шта ће ми то? — издирао би се он на газду.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

ми се допада, узео би' са једном хиљадом; ал' кад би мање било, свет би ми се смејао, рекли би ми да ја као трговац нисам у стању да се женим ни као шнајдер или шустер.

Сестре се смеју. — А како би било да је још страшније? — Онда је човек као луд, не зна шта ради, а то нисам рад. — А јесте л' ви коју залудили? — Кажу. — Па је л' жива? — Јесте. — Па шта сад ради?

— Јесте л', господине, добили од мене писмо? — Јесам. — Па нисте ми досад ништа на њега одговорили. — Нисам био у ствари начисто. — Ја сам дошао да просим фрајлицу Савку. — Драго ми је.

што се тиче погрешака младости, знам сигурно да карте мислите, ал' ја ако се картам, то се за моје новце картам, а нисам хтео алатуру прокартати; немојте се даље ни за мој дуг бринути, као год што ја више нећу о вами ни фрајлаСоки да се

— Чули смо. Но најпре сам рад знати да ли би госпођа радо за мене пошла, — запита Љуба. — Ја нисам противна, ако отац није. Само ми је брига за дете. — Ја ћу дете као своје сопствено држати, особито кад се има откуд.

— Та, већ госпођа Перса како би се удала, добила би лако мајоренство. — Нисам рад да добије мајоренство пре дваест четврте године, јер мада је и удата, тако млада треба да је под очевим

— Све што год је на вама. Није чудо што се зовете Милеуснић, јер тако миле усне нисам никад видио. — Ви се само шалите! — Ја се не шалим, нег’ што мислим то и говорим. Па какве сте оштре памети!

— А ви само немачке књиге читате, а српске? — Српске? Ах, нисам још ниједну прочитала! — Како то? — Знате, ја сам била три године у леру, па сам много од српског заборавила, јер

— Хвала лепо, ја га не потребујем. — Ал’ тек је опет лепо читати. — А јесте л’ читали Видаковићеве романе? — Нисам, а и нећу, јер је то већ свака читала. — Па каква сте ви онда Српкиња, фрајлице?

— Ал’, молим, станите само мало. Већ има сат један како хоћу нешто да вам рекнем, па опет нисам могао, канда ми неко језик завезао. Сад сам се мало раскуражио. Кажите, молим вас, хоћете ли ви за мене поћи?

— За вашу љубав ’оћу, премда ми је тешко, јер ја никакву госпођу осим моје матере у руку пољубио нисам. — То је лепо од вас! Сад видим да имате наклоност према мени. — Још како!

Гости седну. Госпођа Макра нешто Паулини намигне, те она изиђе. — Па, како сте, госпођа-Макро? Ал’ вас давно нисам видео! Видим, хвала богу, сваки дан сте све лепша и лепша — изгледате као лубеница.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Искрено да кажем: ја нисам веровао ни у ону личну радост што ме чекала, јер се мој грозничави немир мисли никад. у мени није потпуно стишао и они

А опет с друге стране, шта он има да се чува? Ја сам тај који би требао да се чува. Јер ја нисам имао ни оних двадесет и три дана његовог уживања.

тек видим, ево, како опет седим ту на топу (само сад према другој униформи) као да се с њега никад ни скидао нисам; и пуним, палим, гађам и гушим се у диму, дајем нишанске тачке и остојања, гледам понова носила, крв и ране, слушам

брадатих људи овуда по јаругама и кршевима, стежем срце да не препукне од експлозије, а осећам да ником ни зашта нисам крив и не кривим никога.

„Господе, — пи сала је — зашто си ме ставио на оваке жестоке, грозне муке? Зашто си ме убио? Ја заиста осећам да више нисам једно. цело биће. Ја се мучим, ја лудујем ја сам смрвљена, ја не умем већ да се изразим.

Зашто си ме додирнуо? Зашто нисам остала спокојна, блажена, невина девојчица да никад не познам ову бесомучну узбуну крви, сав овај ужас?

Па прелази у напад: — У место да ме вређаш боле кажи ти мени: да ниси и ти, тамо на граници, дирао сељанке? — Нисам, части ми! брани се Христић.

А у њој тражим ја све оне што сам изгубио и оне о којима сам увек сањао а никад их видео нисам, и оне што су умрле, и оне што сам у пролазу сретао па никад више не видео, и оне које се још нису родиле и не постоје.

А њу сам срео баш онда кад сам у дрхтавој, нежној чежњи тражио ону помоћ свих жена, онај ваздух без кога нисам могао. И у блаженој невиности својој, у својој доброти, она је пожурила да ми ону помоћ укаже.

„Па сам после ја, који никога свога немам, или боље, који никога свога нисам хтео да имам, осетио да имам нешто своје, и пригрлио сам то своје са оном познатом себичношћу власника; и ето тако

Али жена љубазно отпоздрави и обрадова се. — Одавно вас нисам видела, рече она живо Каква промена! Оседели сте. Куда ћете? — Ја путујем својој вереници. — Познајем вашу вереницу.

„Тако ми Бога, — мислио је Јуришић идући за женом кроз онај ходник — ја у своме животу никад нисам видео лепше ни одвратније људске животиње.

Африка

сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што је блиско ономе о чему сам сањао.

„Ја нисам представљао себи да сам црнац, али сам се тако осећао, и ништа ми није сметало да видим своју руку белу, данима, све

Узмите да никаквог стварног разлога за то враћање европејству није било. Своју жену и своју децу ја нисам посматрао као супротност црнима; разлика у боји може вам изгледати тако обична да је више и не примећујете.

Кад кажем био сам црнац, хоћу да кажем да нисам осећао никакву разлику између себе и урођеника. А затим сам је одједном почео више осећати.

Ово је писани разговор неколицине становника села Мосуа. Невероватна лепота голих тела, какву даље иа путу више нисам сретао. Она корачају гипко као у игри. Група младића сјајно драпираних лежи по једним степеницама.

Ја нисам срео ниједног колонијалца који би показао да се боји звериња, дивљака, зараза; али је из њих непрестано избијао већ уко

Један једини од њих једва да је разумевао неколико француских речи, тако да нисам ни покушавао да се споразумем са њима.

Имам утисак да више нисам жедан, али сам себи не смем да признам, као човек који још не зна да ли га је зуб прошао, или је бол само заглушен.

без икакве спреме, без икаквих удобности, сам са дивљацима, делећи с њима њину храну и воће, спавајући на гранама! Нисам могао претпоставити да је земља ипак пуна, не толико рептилија, колико мрава, да су гране високе, незгодне и

јер је, верујте, иза њега прост шеретлук, а ако је поклон рђав, онда га остављам на тако видном месту да је очито да нисам насамарен. Требало је само франак да му дате!“ Идемо кроз бескрајну вековну шуму.

Њих је живот односио из моје близине, али ја нисам никада престајао осећати њихово присуство у оном комплексу богатства које чини да нам је живот драг.

Ни са једним нисам везивао своју мисао. за нова неба и нове земље, и никада ме нико није оставио овако насред друма по чијој се ситној

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Кад је било рат, кад је било кугу, да мори мало толики људи? Море, пропадниш, море, пропадниш, кукавицо! ЈУЦА: Нисам се ни том надала да ћу код вас пропасти. ЈАЊА: Ниси си надала, што си си надала?

Ја сам се полакомила, но сад видим да сам погрешила што сам моју матер послушала, а нисам за онога пошла којега је моје срце изабрало. ЈАЊА: За оно Јован, што седи цео дан у кафана и игра шервинцлу?

ЈАЊА: Ко га шиљи? ПЕТАР: Таки. ЈАЊА (продере се): Гајдарос! Ко е посло ову писму? ПЕТАР: Шта вичеш тако, нисам ја глув! Ћир Дима је казао да му таки одговор однесем. ЈАЊА: Кир Дима је моју пријатељ. (Чита.

ЈАЊА: Не „евхаристо“, нега кад га вратите, ондак „евхаристо“, а саде вексла! ДИМА: Кала, аделфе, кала. ЈАЊА: Нисам узио интересу. ДИМА: Кала, де. ЈАЊА: За три месеца триста форинти. ДИМА: Кала. (Броји му.

КАТИЦА: Сад је већ бадава. Толико се с људма погађао и цењкао, док нису коњи сасвим угинули. ЈУЦА: Ја овакову нарав нисам јошт нигда видила: кад је у највећој нужди, гди сместа потребује помоћи, ту му јошт на памет пада погађати се!

Он да није узео официрску кћер. КАТИЦА: Немојте, слатка мамице! Видите, откад нисам и ја аљину променула, пак не протестирам. ЈУЦА: Кад си луда.

КАТИЦА: Боже мој, ја вам нећу ништа преотети. (Умиљава се.) Кажите ми, слатка мамице, медена мамице. Знате како нисам оно папи казала! ЈУЦА: (Проклета девојчура!) добро. Ако ти није млого наједанпут, не браним.

(Виче што год може.) Што ћиш ти код мене? ПЕТАР: Та шта вичете тако, нисам ја глув! Ено неки људи чекају тамо на врати. Не знам какав разговор имају. ЈАЊА: (Тој шпекулација.

Ко-ј диро сирћету? ПЕТАР: Та шта ме вучете за уво, нисам скот! ЈАЊА: Ко-ј истеко сирћету, проклету пас? ПЕТАР: Та маните ме!

ПЕТАР: Шта велиш? ЈАЊА: Керверос! Пошто си погођен за година? ПЕТАР: Ја не знам ни сам, зашто нисам јошт никада новце примио. ЈАЊА: Керверос! Ја то тефтерија! Ту је сву рачун. (Виче.) Тридесет форинта!

МИШИЋ: Верујем, и врло ми је жао да се тако догодило. ЈАЊА: Знајте шта, господин нотариус, да кажите да нисам кући, и да прођи та ствар без мене. МИШИЋ: То је против мога званија, ја то учинити не могу.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Та оно ми је брат ко ми је добру рад! Ако ми је Павле братучед, нисам ја њему шипка уз бубањ. Он тера зеца, а никог не пита! Шта је имао да лаје да ћемо да се селимо? Па шта сад?

Ђурђе би онда љутито одмахивао руком и викао, кад би они отишли: „Шта има да ми долазе? Нисам се ја отелио!“ Трифун, који је међу Исаковичима био најсиромашнији, био је том свету, због тога, и најближи.

Оставила је за собом и жену Ђурђеву. А Ђурђе је тешио жену: „Нисам јој, душо, колане притезао, али јача је од тебе у колену!

А његова сирота мати рећи ће: Целу ноћ сам на једној страни спавала, па сам ребра натиштала. Нисам смела да му се окренем.

А она мирно рече да не зна, па додаде: Нисам ЈА Пеја! А кад Павле поче да се горопади, она му дрско довикну: Што се дереш, господине, видиш да те се плаше деца.

како сам отишао до Беча као и други и добио росијски пашпорт, а да платим, ако сам неку штету нанео, под морањем. Нисам хтео да одем, а да му се не поклоним. Старац га је, каже, слушао, са рукама иза ушију, као неки олињао, огромни зец.

Исакович је међутим крај Текле, као крај турског гробља, прошао! Е капетане, нисам знао, ко ми је у кућу ушао. Живе вас жене прижељкују, а ви сте загледан, у оно, што је у гробу! Некромант!

Није ни Вишњевски двогуб! Нисам ни ја дитенце!“ Њен муж, свеж, нагиздан, сав у сребру и кићанкама, тако рано, обилазио је, дотле, кола, и довикивао

Дођосмо и у Токај. Проћи ћемо. Сад находим, за све ово, и своје погрешке. Нисам те требао Вишњевском пуштати. Али ти знајеш колико је у мени гордости, да не помислиш, е га се бојимо.

У буџаку? „Је ли ти је, Петре, сврака, мозак попила?“ „Ти си, дијете, брат Трифуну!“ „Ја нисам! Вас сте, двојица, исту матер сисали, блаженопочившу. Ја нисам!

“ „Ти си, дијете, брат Трифуну!“ „Ја нисам! Вас сте, двојица, исту матер сисали, блаженопочившу. Ја нисам! Ја постадох ајлугџија и немам ни куће, ни кућишта, а сахранио сам жену. Немам фамилију! Било па прошло!

Ђурђе је спусти на меко узглавље. „Ајде, серце, ајде, лези, спи, и не тропари! Нисам ти ја мати, а пребезмернаја нужда теби, није муж, него – мати. Госпа Агрипина! Дете јој њено!

Теодосије - ЖИТИЈА

А ово нисам примио само слушањем, него од његових часних ученика, његових сапосника и у туђиновању сапутника и на путовању сатрудни

странствовања по туђини из Горе Свете, и са овима да видим онога кога желим од много година, кога ноцећи y срцу своме нисам виђао, тако рећи само душу моју, господина брата мојега, и да се свете, неизмерне љубави његове наситим?

Пошто су била позвана братија преподобнога, рече цар: — Оци моји и братија твоја сви су часни и свети, али нисам у њих толико уверен да су достојни толике висине чина и апостолске столице, него тебе самога са Богом благоволи душа

о црквеном устројству и о правилима законским, говораше: — Ви знате како сам са вама службу своју свршавао, како нисам пропустио ништа корисно да вам кажем, да вас научим, да најпре ви сами сачувате све о покајању пред Богом и о вери у

Апостолски вам, дакле, у данашњи дан засведочујем „да сам ја чист од крви свију, јеп нисам пропустио да вам кажем савет Божји.

Али смилуј се на мене, опрости ми ако и нисам због неподобних грехова мојих достојан да се наречем цином твојим не одгурни ме као пород свога Ти брата, предомисли

И ако сам ја, како прав стојим и ходам? Нисам ли јуче по земљи пузио на коленима и штакама, а сада прав и без сваке сметње ходам? Какав је ово ужас са мном?

Бог зна! Једино знам да су јуче дошли они странци и с љубављу ме довољно нахранили и напојили, тако да нисам могао допузити до моје рогозине и одморити се.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Осим тога су, уза сву „царску милост“, остали у крајњој беди. У току мојих путовања по балканским земљама нисам нигде видео толико изгладнелих људи и деце као у Лици.

И заиста, ја сам осетио заузимање Сали-пашино. Никада га више нисам видео нити шта о њему чуо. Радио је, дакле, из чисте и просте љубави за човека „наше крви“.

У грађанским редовима нисам запазио правог частољубља, али често, и много више но у ма коме другом јужнословенском варијетету, има сујете која иде

Добро развијени, јако кошчати, поглавито су земљорадници. Међу њима нисам запазио монголоидне типове. Људи ових крајева су повучени у себе и бар по изгледу су духовно троми; међутим када

Код Мијака, као и у мавровској групи, нисам запазио ниједан монголоидни тип. Али има доста црномањастих, кадшто гаравих, нарочито у Галичнику и у Лазаропољу.

Мијаци су врло интелигентни. Нисам наишао ни на једног глупог и заваљеног. Они су ведри, бистри, присебни, брзо и добро схватају; умеју да господаре

Плави су ређи од црномањастих. Нисам могао у телесном склопу запазити никакве црте које би проистицале од мешавине крви с Арбанасима, јер су и ови великим

У Преспи их је највише у јужном скривеном делу: у Малој Преспи и око Малог језера. Нигде нисам запазио више архаизма у језику, нарочито у нагласку. Живот је у оним скривеним кутовима дубоко примитиван. Ја сам 1900.

У свима се овим крајевима зна за КараЂорђа и певају се песме о њему. Нисам могао оценити да ли су то печалбари донели или је одјек догађаја у Шумадији, који је довде допро.

Осим у Призрену и у Ђаковици, нисам више нигде у области централног типа видео веће чаршије и разноврснијих заната. Све се у Дебру могло набавити.

Због коза их зову у пошалици Кецкари (козари). Назову их и Улуфима, али нисам могао утврдити откуда је то погрдно назвање. Знатна је разлика између људи и жена.

Међутим, нисам се могао одрећи овога одељка мога предмета. Све што могу рећи, то је да сам и у проучавање овога питања уносио исти

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Ето — каже он — у онај горе нисам те бацио, јер је много плитко, а овде, опет, много је дубоко. У слиједећем ће, вјероватно, бити превише рибе, а још

Још се и не окренем, а рибе већ нема. Јесам ли је појео, нисам ли — не знам, образа ми! Сира опет, нестане чим се моја сјенка над њега наднесе, али шта сам ја ту крив.

Непознати онда гурну џак ногом, дохвати мене управ у слабине и гласно се насмија: . — Ехе-хе-хе, да нисам пијан, још бих повјеровао да сам нашао мачка у џаку. Уосталом, шта било да било, носим га са собом.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

НА СУНЦУ Дивно је то сунчати се нага Ја никад нисам марила месо Ни мене нису те крпе завеле Лудим за тобом овако нагом Не дај сунце да те милује Боље да се волимо нас

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ВИИИ МАРИЈА, ПАВЛЕ ПАВЛЕ: Госпођа је отишла? МАРИЈА: Да! ПАВЛЕ: Слушајте, ма ко да ме тражим, нисам код куће. Разумете ли? МАРИЈА: Разумем!

изволите! Уђите! ЉУБОМИР (осећајући нелагодност коју је изазвао посетом): Ја нисам имао намеру да вас узнемиравам; хтео сам да предам ову позајмљену књигу девојци, али је нисам нашао.

је изазвао посетом): Ја нисам имао намеру да вас узнемиравам; хтео сам да предам ову позајмљену књигу девојци, али је нисам нашао. Извините, молим вас, изгледа да нисам у подесан час дошао. (Остави књигу на сто.

Извините, молим вас, изгледа да нисам у подесан час дошао. (Остави књигу на сто.) ПАВЛЕ: Не кажем да сте у најсрећнији час дошли, али то не мења ништа; за

ЉУБОМИР: Ја вас потпуно разумем, али нисам кадар и не припада ми саветовати вас. ПАВЛЕ: Бојим се да у овом тренутку узбуђења не донесем пренагљену одлуку.

Ил' ако би било истина, ја не знам, не умем да мислим. АНТА: А шта би тек било да нисам овако пажљиво и издалека саопштио? РИНА (дочепа нервозно телефон): Ало, ало! Господин Новаковић?

АНТА: Али ко би се тиме шалио! Мислите ваљда мени је пријатно што сам га видео. А видео сам га, нисам га превидео. Ристић трговац стајао баш пред својом радњом и ужасно се изненадио кад га је видео.

СПАСОЈЕ: Не знам шта бих имао чути? РИНА (Анти): Како то, господин-Анто, нико сем вас није чуо? АНТА: Ја нисам чуо, ја сам видео. СПАСОЈЕ: Шта си ког ђавола видео? АНТА: Рећи ћу ти. Патиш ли од срца? СПАСОЈЕ: Да, нешто мало.

000 динара? СПАСОЈЕ: Па ти си се на суду заклео да си му вратио ту суму. АНТА: Заклео сам се, не кажем да се нисам заклео, али он тада није био жив, а сада је жив. СПАСОЈЕ: Дакле, то тебе жуљи? АНТА: Па то, дабоме!

И зашто не би господин завирио мало у та своја упутства за живот да и себи одмери коју годину? СПАСОЈЕ: Ја нисам никоме зајео 10.000 динара. АНТА: Па ниси, дабоме! То је ситница за тебе, нећеш да се прљаш за такве тричарије.

НОВАКОВИЋ: Сад на путу, срео сам се са господином Тадићем и он ми каже: видео га је, разговарао с њим. Нисам дотле ни сањао зашто ме зовеш. АНТА: И ја сам га видео! НОВАКОВИЋ: Баш видео? АНТА: Овако као што вас гледам.

Код нас, међутим... АНТА: Не може држава никога натерати да буде мртав. СПАСОЈЕ: Па то значи, ја нисам сигуран да се једнога дана не појави моја покојна жена, која је умрла пре једанаест година.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

која би била најидеалнији глобус кад би неком пало на памет да уцрта меридијане и упореднике, и понављао: - Зашто? Нисам знао шта да му кажем, иако би најпаметније било рећи да је књига пала тек онако. Он би то прогутао.

Безуспешно! Кад неко има ноге од два метра, то је увек безуспешно. - Нисам ти рекао да седнеш! - Новак је коракнуо као да намерава да зађе између клупа, а онда се повукао поцрвеневши тако да је

Оно што сам хтео да кажем и оно што су дахтавци око мене очекивали да ћу рећи, сада нисам имао снаге да изговорим. - Мислио сам да је ствар завршена. Ја сам признао да сам бацио књигу!

Девојке су имале сјајне и напрегнуте очи... Очекивале су херојство, али ја нисам имао воље да изигравам хероја. Онај се још знојио по темену и по томе сам знао да се плаши.

- Господе Боже, дете, који твој отац? - рекао је и завртео главом, додао је још нешто, само што ја нисам могао да га чујем, јер сам већ био у ходнику пуном биолошких експоната и мириса прашине која се ни за четрдесет и пет

Свежи додир стакла био је као додир нежне руке и ја осетих извесну клонулост из које нисам имао снаге да се извучем. Кад сада мислим о томе, чини ми се да нисам ни желео да се извучем.

Кад сада мислим о томе, чини ми се да нисам ни желео да се извучем. У дворишту је осми осмолетке изводио ритмичке вежбе и фискултурниково: „ ...

Врло важно! Ишао сам улицом и понављао „врло важно”, све док нисам приметио да за мном корача читава гомила дечурлије.

Оно које је наилазило није нудило богзна каква усхићења. Ја бар нисам видео да нуди, а ако нешто не видите, оно и не постоји за вас.

- Бакутан је превалио осамдесет и злато му није неопходно. Хоћеш ли да га неко други дигне! Нисам имао неко одређено мишљење о том питању, и то је било лудо. Неизмерно сам желео да одем, пружа ми се прилика, и шта?

Из кућа крај којих смо пролазили допирало је звецкање кашика. Било је заиста подне и мој стомак је то знао. Нисам га слушао. Размишљао сам о цревима: лав их има краћа него ја, али зато овца има читаво једно чудо цреваца у себи.

Размишљао сам о цревима: лав их има краћа него ја, али зато овца има читаво једно чудо цреваца у себи. Нисам желео да будем овца, иако нисам могао да будем ни лав.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Љутито баци карту о сто. Сви се смеју. — Нећу се више играти. Нисам стекао на картама, и мојим синовима, да знам да ће бити карташи, сад би’ им још шију заврнуо. Устане, хода, па пуши.

— Мрзи ме на води трговати. — ’Ајдмо у Лајпциг, па да донесемо разна еспапа. — Нисам за лајпцишки еспап, волем са платном. — Па добро, ’ајд’ са платном. — Па куда, у Шлеску? — Ја би’ био за Кракову.

— Па куда, у Шлеску? — Ја би’ био за Кракову. — Давно желим и сам у Кракову, још онде никад нисам био. — Дакле, ’ајд’ у Кракову. Господар Софра мисли се, о томе већ давно планира. — Та како сам да идем?

— Гледај, фали ли што у бокалу, јеси л’ отпио? Промрда га. — Јеси л’ пио? — Нисам. — Шта лажеш кад сам кредом забележио докле је било; кажи право, јеси л’ пио? — Јесам.

Сећам се да је нека велика хука била, али ја нисам био код куће, био сам на вашару. Изиђе Кречар да заповеди да донесу вино.

— Дакле да ти исприповедам. Као што знаш, учио сам и табаклук и трговину. Оженио сам се први пут, но нисам био срећан, жена ми имала јектику, па је после пет година умрла без деце.

Бог да јој душу прости, поштено сам је служио, и ма како сам се мучио, нисам могао до ничега доћи, тек једва крај с крајем.

Право да ти кажем, и ја сам волео имати лепу жену, па још ако је мудра к томе. — Ипак нисам се хтео женити, док се нисам од дуга опростио, па кад сам погледао на моје мало, незадужено добро, срце ми игра.

Право да ти кажем, и ја сам волео имати лепу жену, па још ако је мудра к томе. — Ипак нисам се хтео женити, док се нисам од дуга опростио, па кад сам погледао на моје мало, незадужено добро, срце ми игра.

то не чиним, нег’ да узмем којешта, па после да оставим богаљеве, да ме и после смрти проклињу што сам им отац био, а нисам крив?

Уђем у дућан, онде само Татијана, баш је месо ређала. Рекнем јој: „Добар дан, госпођо Татијана, шта ми радите, нисам вас одавно видио”. А она одговори. „Ни ја вас, откуд вас код мене, ваљда изволите меса?

Док је дете била, и после, виђао сам је, ал’ у мом послу и беди нисам узрока имао пазити каква је. А да, дошао сам зато тако рано, да видим је ли уранила, је ли обучена, да ли се не чешља

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

О ПРАШТАЊУ Ја нисам бог. Само је он моћан толико да прашта, само о њему не говори нико да је слаб кад опрости и да је кривцу

помилује бабуна, само кад он подиже свргнуте и мртве васкрсава, клеветници ћуте, не кажу да је занесењак или песник. Нисам ни властелин ни себар који се свети, који враћа жаоку за жаоку, срам за срам, нож на срцу за нож на оку, ја се по

за срам, нож на срцу за нож на оку, ја се по срцу не управљам, ја сам цар заробљен законима које прописујем сам. Нисам ни судија, њима је у руке закон дат да суде; ни џелат који веша, жеже, сече, каменује кога.

Ја сам цар и немам рашта силазити као крвник међу људе, и мада владам по милости бога, нисам бог да праштам.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Важно је да су обувени, а што су им ципеле за два броја веће — то уопште није важно! Тако нисам отишао на свечани дочек нове 1951. године у школу окићену ланцима обојеног »креп-папира«.

тог поподнева уочи Нове године да се прославим једног дана и тако вратим свету мило за драго, за оне панталоне које нисам имао. Одлучио сам да откријем, на пример, радио, али радио је већ био откривен.

Одлучио сам да откријем, на пример, радио, али радио је већ био откривен. Пошто нисам могао да откријем радио који је већ био откривен, склопио сам и раставио по ко зна који пут свој детектор.

Газило се до колена кроз љуштуре семенки. Али мала Одри ме је спасавала – нисам примећивао ни тај град, ни његове биоскопе, ни становнике, ништа.

Седео сам у биоскопу »Балкан« поред велике пећи »бубњаре«, која се ложила пилотином, и нисам ни приметио да ми се капут запалио.

Никада! Фуцк офф! КАРТА ЗА ВАВИЛОН Дошло је време кад већ могу мирно рећи да неког нисам видео пуних двадесет година. Читав живот!

У септембру се пријавих за војску. Господе, шта све нисам чинио само да се домогнем Европе! Колико мука, низашта! И ево, сад сам овде, а Европа је, кажу, на умору.

париске регистрације 75, а успели момци и њихове још успелије жене ћуте и гледају ме као да са им ја украо брисаче. Нисам ја, богами! Претресите ме, ако не верујете! Шта бих ја са вашим брисачима?

Богзна колико се дуго нисам играо шуге, а последњих година не примећујем да се деца по парковима играју те дивне игре, некада тако омиљене у

Данас старе филмове приказују на телевизији и ја се помало осећам као да сам покраден. Не, нисам себичан: волим да сви виде филмове који су ми некада били драги, али мислим да није у реду што за то више нико не

По томе закључих да се нису видели целог лета. – С ким си ме све варала летос? – Ех, ти! Ни са ким. – Реци, нисам љубоморан… – Знам да ниси — рече девојка.— Јер ме не волиш. – Жужи, Жужи! Тако сазнах да се зове Жужи.

— Јер ме не волиш. – Жужи, Жужи! Тако сазнах да се зове Жужи. Нисам разумео ни речи од њиховог разговора, али сам знао о чему се ради.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ОТАЦ: Ти знаш, одкад се поквари оно што нисам пре венчања положио новце, одбише се људи. МАТИ: Ти си му давао векслу. ОТАЦ: А он је искао новце, па тако ти је.

ОТАЦ: Једног сам молио и шта нисам обрицао, и обећао ми је да ће наћи лепу прилику; али видим нема ништа ни од њега. МАТИ: Хуј, кад помислим да се

) Шта си ту стала? Ајд’ у другу собу па се обуци. ДЕВОЈКА: Мамо, нестало белила. МАТИ: Тако је, нисам ли ти казала да оставиш бестрага то белило? - Вуци се па узми од мога, али немој све! (Привезује наново кецељу.

(Младожењи.) Знате, кад сте ви терали волове у Беч? МЛАДОЖЕЊА: Ја нисам никада терао. ПРОВОДАЏИЈА: Наравно, то јест, да ви, то јест, нисте терали, него сте имали настојнике; али сте се и ви

ПРОВОДАЏИЈА (младожењи): Е, видите л’, то јест! МЛАДОЖЕЊА: Ја управо нисам стао за новцима, нешто сам дао и под интерес, а уложио сам и у ракију; него сам добио вољу да начиним једну воденицу,

ДЕВОЈКА: Дабом’!, кад нисте били лепи! МАТИ: Ајд бестрага; ја нисам била лепа, него ти с том ногом! ДЕВОЈКА (плаче): Сад ми се још подсмевајте.

КУМАЧА (трчи јој, па се пољуби): Боже, па крије, крије, као да ће јој ко преотети! ДЕВОЈКА: Богами, нисам ни знала. КУМАЧА: Море, је ли млад, је ли леп? ДЕВОЈКА: Мани га врагу, велики је.

ДЕВОЈКА: Мани га врагу, велики је. КУМАЧА: Ћути, лудо, шта ће ти прапорац. ДЕВОЈКА: Ђаво га знао, нисам нимало задовољна. КУМАЧА: Бре, благо теби, кад се удајеш! ДЕВОЈКА: Е, благо да!

ДЕВОЈКА: Е, забуњена да! КУМАЧА: Море, чудно је кад се девојка удаје. Мене је једанпут један просио, па нисам могла три ноћи да спавам. ДЕВОЈКА: А мени није ништа.

Ја сам шездесет, то јест, усрећио; али овако добру прилику с обадве, то јест, стране, нисам никада имао. Ајде, младожења, не треба ту млого око младе невесте него гледај те узимај што је нужно, то јест.

Хе, хе, проводаџији о свадби лепши, то јест, дар, него о прстену. ДЕВОЈКА: Опростите, богами нисам била спремљена; мама је мислила да ме јошт не удаје. ПРОВОДАЏИЈА: Али кад се појави овакова, то јест, прилика!

ДЕВОЈКА: Ништа, дошао на разговор. Искао је и да ме пољуби. МАТИ: Пак бићеш му допустила? ДЕВОЈКА: Нисам. МАТИ: Тако треба. Девојка мора да се онде покаже равнодушна што јој је најмилије. Него, знаш шта је?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Кад ме мати није питала —ја сам одлично разумевала, тј. нисам се ни старала да разумем, већ сам просто видела. Али на срећу мати није увек питала и неке песме остале су разумљиве.

у Шумадији се неко досетио да зечју љупкост искористи у комерцијалне сврхе; и поред привлачног назива, ја на тај лист нисам обраћао пажњу. Новембра 1978.

Написах писмо уреднику. Какав је то начин, зашто ми подмећете оно што нисам написао? Право говорећи, било ми је донекле и драго што су ме, макар и забуном, умешали у зечја посла; а с друге

У читаоницу сам се увукао готово кришом, чланску карту годинама нисам обнављао. Запутих се у сутерен, у одељење каталога.

Три сам земље прелазио, и три горе прегазио, и три мора препловио- док га нисам уловио, Плавог зеца, чудног зеца, јединог на свету!

Немам ништа против поучавања деце путем књижевности. То се може чинити и проницљиво; у тај посао нисам упућен. Тумачи су тумачи: стоји им на располагању све што је на свету објављено.

Али запамти, фрајеру, да ником нисам украо стечено животно искуство сам сам га стрпљиво стицао Из врло жилавог присуства Неразмрсивих чворова Од

Да ли је отац тата ил’ - судија за прекршаје? Мене отац стално испитује и жели ово и оно да чује. (…) И зашто нисам мислила и како нисам пазила и шта сам опет згазила и како, како, и зашто, зашто, и смем ли, смем ли, и знам ли,

Мене отац стално испитује и жели ово и оно да чује. (…) И зашто нисам мислила и како нисам пазила и шта сам опет згазила и како, како, и зашто, зашто, и смем ли, смем ли, и знам ли, знам ли?

„Имао сам виолину, али нисам знао шта да свирам”, рекао ми је песник у једном разговору. Године 1949. Записао је стихове под насловима Био једном

једна је од таквих, сањаних речи: Три сам земље прелазио, и три мора прегазио, и три земље препловио- док га нисам уловио. -Плавог зеца, чудног зеца, јединог на свету! Плави зец је тајно благо дечје имагинације.

До данас нисам успела га сазнам ко је то био, и шта је хтео са том светлошћу на мом прозору. Четврта је испричала овакву пустоловину:

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Дер Еігеннутз ѕпіелт ауф зум Танзе. Аугуѕт вон Котзебуе ПРЕДГОВОР Настојеће позорије нисам измислио, него све што се у њему находи, пак и саме изразе и речи, покупио сам, које из живота, које из новина; и

НАНЧИКА: Добро. Каква је боја српска? ШЕРБУЛИЋ: Шта, Српкиња, па не зна ни каква је боја српска! НАНЧИКА: Што нисам досад знала, то ћете ми казати ви. ШЕРБУЛИЋ: Ја... ја...

Нисте ли ми једно парче из руке истргли? О, ако дође до чега, све ћу редом исказати. СМРДИЋ: Ја се могу заклети да нисам ни руку метнуо. ШЕРБУЛИЋ: И ја би се заклео кад би ми ко хтео веровати. Али од тога нема ништа; него сви на среду.

ГАВРИЛОВИЋ: Мени се допада како он говори. ШЕРБУЛИЋ: Вама се увек допада што Маџари кажу. ГАВРИЛОВИЋ: Но нисам им обећао ни краву ни вина. ШЕРБУЛИЋ: То је ништа. СМРДИЋ: Да није за протоколе, видили би шта би добили.

НАНЧИКА: Зар ти ниси имала друга посла него у мене да гледиш? МИЛЧИКА: Нисам вас скоро тако расположену видила. НАНЧИКА: Морала сам, зашто ти је отац познат као велики родољубац.

(Завјеса) ДЈЕЈСТВО ЧЕТВРТО 1. ЖУТИЛОВ (сам) ЖУТИЛОВ: Опет је паметно било са Србљима држати. Под Маџарима нисам за десет година толико добио колико сад за ово кратко време. А јошт да ми Гавриловић толико не смета! 2.

СМРДИЋ. (смеши се): Знали су да нисте вредни ништа учинити. ШЕРБУЛИЋ: Ја нисам? Него ви, који сте толике људе преварили и банкротирали? СМРДИЋ: Опет нисам носио пранге као ви.

ШЕРБУЛИЋ: Ја нисам? Него ви, који сте толике људе преварили и банкротирали? СМРДИЋ: Опет нисам носио пранге као ви. ШЕРБУЛИЋ: Не пранге, јер пранге могу и поштени људи носити, него сте друго што заслужили за ваша

ШЕРБУЛИЋ: И не може! Ми требамо честите људе. ГАВРИЛОВИЋ: Ви знате да се ја нисам ни отимао. ЖУТИЛОВ: Отимали или не отимали, ви сте касирати, па крај. 7.

ШЕРБУЛИЋ: Ето, већ се плаћа четири цванцика на пет форинти. Ако устраје овако, остаћемо просјаци. СМРДИЋ: Ја нисам мислио, да су Сервијанци такви људи. Ама чашу вина да ми је ко пружио. ШЕРБУЛИЋ: Ко је то видио?

ЖУТИЛОВ: То је добро. Новаца ваљда не тражи. НАНЧИКА: Мислим да не тражи. ЖУТИЛОВ: Шта каже девојка? НАНЧИКА: Нисам јој јошт спомињала, јер нешто важно стоји на путу. Кажу да је Маџар. ЖУТИЛОВ: Пак? Она зна маџарски као Маџарица.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Ту сам изнео разлоге из којих нисам могао усвојити ниједну од ранијих подела, као и разлоге зашто сам дао ову поделу.

Он се одлучно изјашњавао за народни језик у књижевности: »...Ја нисам Славјанин него Србљин..., не пишем за Славјане него за Србље.

»Настојеће позорије, вели он у значајном предговору, нисам измислио, него све што се у њему находи, пак и саме изразе и речи, покупио сам, које из живота, које из новина...

Копитару, одкако сам се ја с вама познао; од онда сам натраг почео ићи, и приближавати се говору народном, и јошт нисам на право мјесто дошао...« Он је са њиме оснивао оно што је називао »наша партија«.

Пишући их, нисам дуго размишљао, чувствовао сам и у страсти и у самилости.« Његови први радови су или изливи једног топлог срца које

Милићевић, Вук - Беспуће

Он хтједе још нешто да му каже, тражећи само у себи блаже ријечи. — Видиш, говораше Милан, ја те разумијем. Али ја нисам рођен за други живот. Ја бих био несрећан кад бих радио друкчије. А нашто онда тражити несрећу?

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Седим тако, па једва чекам да прођу ти дани, као да нисам — боже ме прости — хришћанин! Тешко ми је кад ме неко позове на први дан, а још теже ако ме мико не позове.

и домаћин, били су чиновници једног тунавог надлештва у једном истом месту, али у ком, то вам нећу казати, јер нисам рад да имам посла са судовима, нити да вређам отачаствене поштаре. Дакле, прво ћемо почети са домаћином.

— А, ми ћемо се већ понети мало по новинама. Мени мука да одем и да копам; нисам да тестерим дрва, а за писање, на прилику... е, па писмен сам, фала богу, толико.

»Сад ћу те ошурити!« подподвикне му тек госпоја Каја, па дохвати лонац с врућом водом, а Јова беж’ из кујне. »Нисам ја твоја шефовица!« А Јова се онда баци на посао који и приличи једном домаћину.

— Како нисам, опрала сам их! — брани се госпоја Каја. — Ниси, кад ти кажем — дрекну Јова — ето су од зејтина. Гледај, и не познаје

А знаш ли, бре, животињо, да сам зват данас код господина начелника, па нисам хтео да идем, извинио сам се лепо. Управо сам одбио, имам пречега, да идем тамо.

— Ето видиш, прико, тако се ми волемо. А има, бога ми, и зашто да ме воли! Јер ја, бога ми, нисам к’о други мужеви... — Ћути, ћути! — напада га госпоја Каја. — Знам те! Сви сте ви мушки једнаки...

И ја ти, прико — ти знаш мене! — не марим за то трчкарање и пролонгирање. Море, жебрачка посла! — А нисам ти, прико, ни од оних што само траже потпис, а после им ни бриге, него испадне на оно што се пева у песмарици: »Бриго

Кад пођемо повијарцем, онда видимо у присоју село Максимово. Ово нисам баш морао казати, али ми се нешто допале речи: повијарац и присоје, па ми згодно дошло да их споменем.

Нека бар кажу да је језик чист као суза, па нико срећнији од мене! У том селу, на брдашцу лежи школа. Ја нисам ревизор, па је баш и не морам описивати каква је; каква јој је, то јест, зграда, има ли довољно ваздуха и светлости, и

Ја знам да је и она јако потребна и сваком мила и у кући и у послу, и да ти она сипа у чанак да кусаш. Али нисам то мислио. Друго сам чекао да ми одговориш, Тиосаве, јер ми сад зоологију учимо. Но, нека; ајде, погодиће који други.

Је ли? А? Говори! — Не слави! — Па где си био? — Задоцнио. — А где си задоцнио? — Нисам могао да дођем. — А што ниси могао да дођеш? Јеси л’ погубио стоку, ја л’ овце... па их тражио...

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ 12. „И гледај цветић што си јутрос донô, Ја т' нисам можда чествовала дар, На груди гледај како ми је клонô, Опрости, причина је љуб'ве жар; Јер кад те ј' јутра час са

цветни дарак мен' је тако мио, На прси моје њег' сам претисњела, Наместо тебе пољупце је пио, Од љубави га мал' нисам угризњела, Опрости, драги, да је љуб'ви жар Твом дарку таки нанесао квар.“ 14.

24. У мени мишља: „Тако мора бити,“ И оде те потражи драго моје, Од ње ја ово нисам могô крити. „Пре нег што јутро лице укаже своје, Ја“, рече, „морам тебе оставити; Ал' зато не печали срце твоје,

34. Овако јесте красно оно место, Вечерњи онде таки јесте сјај, Кад свако вече ићи нисам престô, Догод премалећа трајао је крај.

Што ме питаш, казаћу ти право, Право, брате, тако била здраво! Нисам, брате, ове горе вила, Ни ме вила белу одојила.

сине, Сви ми друзи на весељу били, Ту играли, рујно винце пили — Рада само не бијаше мога, Јер од стида зват га нисам могâ... Док сам рањен јадан боловао, На ограшју Раде је остао.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Пишем, драги мој Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још путује куга с косом.

Ето, о томе бих, Зијо, да шапућем и пишем своју бајку. Ти би најбоље знао да ништа нисам измислио и да се у овоме послу не може измишљати, а поготову не добри људи и свети бојовници.

На жалост, ни оне друге нисам измаштао, мрке убице с људским лицем. О њима не могу и не волим да причам. Осјећам само како се умножавају и роте у

Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило. Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи. Шта!

Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја. Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница.

Ништа за то што сам био на зачељу колоне, иза кобилина репа, и што се често нисам ни видио из висока жита. Ипак сам био нераздвојан дјелић најпоносније поворке која је пловила пољем испод млада

— Још и ти? — толкује у себи вјечито опрезан скитач. — Значи, братац, да то ја нисам добро дошао, а овамо се, као тобож, мацану приговара. Е, Брко, Брко, пољуби ме у ...

Поред мене је била букара пуна воде, па сам ја сам себе обилато частио, залијевајући се по њедрима, све док се нисам надуо као жабац. — Бестрага им глава и овим старијима! — умовао сам буљећи у месингани крстић на дну букаре.

Понешто нисам разумио, нешто се није чуло, али оно о чем су најгласније причали, па чак и на мене саучеснички намигивали, били су

— Бранко Ћопић. — Аха? — гракну он као да је чуо богзна какву страхоту. — Година рођења? То већ нисам знао, није знао ни мој дјед, па им поможе стриц Ниџо уз примједбу: — Камо среће да се није ни родио.

Истина, и лопови се користе пјесмом, па у њу преточе своје горко искуство: Док сам крао и господи даво, нисам, јадан, у тамници спаво. Тако се двије, вјечито зараћене, странке бију пјесмом, па чија испадне горња.

Никад га до краја нисам истражио (можда је и боље тако!), откотрљао сам се у свијет као презрео орах-коштуњавац (онај коме се ријетко обрадује

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Кад је он тражио — а, прича се, и по три-четри за ноћ — мене није питао. Његов алат, његова и работа! Нисам Хасанагиница па да се жалим ако и мени не дотекне. Али, да знаш, ово ћу да му упамтим!

СУЉО: Знам ја шта говорим! МУСА: Гурни главу под воду, па говори! Чуће те ко треба! СУЉО: Нисам ни ја у овом мишљењу усамљен! Кад је ага најурио оних осам лепотица, није закино само мени!

Три сата јахања! Ето видиш! Није ми кадуна ни толико могла! Она мене константно презире! Још од самог почетка, нисам ја слеп! Е, па, сад је и томе крај! ЈУСУФ: Не можеш да чекаш ни до јутра? То мора баш вечерас да се одлучи?

Изађем у башту, он бесни: „Шта ћеш у башти?” А сад тражи да му дођем у планину, међу војнике! Од страха нисам смела, ефендијо!

Ко да га чујем шта каже! Па зар се ја нисам само приклонила обичајима ове земље и вере, а ко те обичаје чува, до Хасанага?

Боже мој, како се све то окренуло! Којим точком? Ко да се будим на месту на коме нисам заспала! Држим руку у крилу, гледам је, и као да је никад нисам видела. Да је бар неки бог, него мој Хасанага!

Којим точком? Ко да се будим на месту на коме нисам заспала! Држим руку у крилу, гледам је, и као да је никад нисам видела. Да је бар неки бог, него мој Хасанага!

(Улази бег Пинторовић) МАЈКА ХАСАНАГИНА: Чуо си, беже, за нашу несрећу? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Од кога је, бољем се нисам ни надао. Јеси ли спремна? ХАСАНАГИНИЦА: Како „спремна”? Шта значи „спремна”?

То иде по том реду. ХАСАНАГА: Много си ти то накитио. ЈУСУФ: Ништа ја нисам накитио. Мого би нешто крупно да ти прикачи.

ЈУСУФ: Па због тога те и не трпе! То, што си их задужио, то ће ти и доћи главе! ХАСАНАГА: Док ја нисам узео војску у руке, на шта је, кажи, ова крајина личила?

Несрећни људи каткад верују да им несрећа даје право на све. Јесте, јесте. Нисам ни ја од јуче. Има их који се и у несрећи понесу! Па им се чини да су својом несрећом нарочити међу људима!

(Застане, ослушкује, видно узнемирен) Ево кадије! Шта сте се ушепртљале? Дошо кадија! МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ништа нисам чула. Учинило ти се; биће да је ветар. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ваљда ја боље знам! То је кадија.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Чак су ме неки и запиткивали: да ли виђам код ње старинске велике, златне паре? ОД тога ништа нисам видео. Само често, у ноћи, тргнем се из сна, пробуди ме светлост свеће.

Да, ниси ти била богата, из знане куће и ниси била виша од мене. Пече ме! Боли! Али и ја нисам свему томе био крив. Јер, колико пута уморен и обузет сумњом да можда нећу оно бити чему тежим, колико пута, кажем ти,

Младост! Да ли је ње икада било код мене? У чему беше она? Не! Ја нисам имао младости. Ја никад не осетих чилост духа, свежине мисли и брз, топао, оптицај крви у мени.

Славуја чак нисам познавао, никад га нисам видео нити бих могао да разликујем његову песму од песме обичног коса... Зар је то младост?

Славуја чак нисам познавао, никад га нисам видео нити бих могао да разликујем његову песму од песме обичног коса... Зар је то младост?

Ниси се удала. Сви су знали зашто нећеш и више ти се светили него што су те сажаљевали. И ја сам знао, али сам ћутао. Нисам знао шта да радим. Нисам хтео да те дâм другоме, да ту сву своју лепоту, милину, љубав и срећу има.

И ја сам знао, али сам ћутао. Нисам знао шта да радим. Нисам хтео да те дâм другоме, да ту сву своју лепоту, милину, љубав и срећу има.

А овамо? Ох, да није било те твоје слепе преданости, поверења и љубави, ја бих знао шта да радим. Али ти?! Нисам те сматрао за вишу од остале, али ипак си била нешто друго, нешто, што ме је спречавало да поступим као и са осталима.

Ти стаде. — А што ти? — упита зачуђено. Покајах се. Дође ми тешко и неугодно. Хтедох да се удаљим, али нисам могао. Ти спази ту забуну.

Вратих се. Топих се и нестајах. Бејах луд... Вече паде. Месечина изиђе. Нисам знао како сам вечерао. Залогаји ми запираху, руке дрхтаху а прсти беху ознојени.

Само вода жубораше и месец нас местимице осветљаваше. Ти грцаше и плакаше. Ја сам стајао као укопан. Нисам знао шта да радим. Осећаји ме поплавили.

Увиђао сам да ово не може остати тајна. Страх ме је било да ко не види и дозна, а нарочито моја или твоја мати. Нисам се њих, лично, бојао, већ нисам хтео да изгубим оно поштовање и углед који имах код њих а особито код твоје мајке.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Ја би(х) ти био намах, по пријатију твојега писма, отписао, да нисам судио за боље чекати да прође време плача и сетовања, време глада и уви викања, једним словом, време великога поста,

Тако су те греси твоји постигли; и да нисам се ја зато молио, горим би путем прошао него си. Знаш ли како си са мном управио кадно прођо(х) последњи пут преко

После шта је било, знаш, није потреба да ти поведам; и да срећа не донесе господина Варлаама, прошао би(х) куд нисам мислио. Ето ти твој посао! Пак хоћеш да ти бољи после мене дође.

Ај, ај, мој Хорваћанине, видиш ли што примисал неба чини! Послати такога који ће ти хака доћи: и опет ти ј кажем да нисам се ја за те молио, горе би прошао.

Новосађана и Осечана, и у Далмацији Сарајлија и Херцеговаца, како горећим срцем желе науку својој деци; нигди нисам био гди нису ме желили и устављали.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

У богу, рече, наћи је могу! — Ох, камо да је, кам да је тако, кам' да је тако само опако, ал' нисам, нисам, еј, тужна ћери, у богу нисам ни у божјој вери!

У богу, рече, наћи је могу! — Ох, камо да је, кам да је тако, кам' да је тако само опако, ал' нисам, нисам, еј, тужна ћери, у богу нисам ни у божјој вери!

— Ох, камо да је, кам да је тако, кам' да је тако само опако, ал' нисам, нисам, еј, тужна ћери, у богу нисам ни у божјој вери!

— да боле видим срама нашег мрак. Зборујте с њоме, да вам нисам крив, ал' ја вам одох сад у недозив!” И оде кнез. У храму Дагона за богов кип малена беше клет, молитвениште божног

док је крвник тај на свету нисам тебе, царе, вредна, богињи га жртвуј данас, давно му је крви жедна. Нек богињи буде жртва, погуби га, круно

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

А он јој одговори: — Јесам. Онда га царица запита: — Шта си још? А он одговори: — Нисам ништа. Онда царица измахне шаком те њега по образу.

Он одговори: — Јесам. Царица га запита: — Шта си још? А он одговори: — Нисам ништа. Она и њега шаком по образу, и одмах му искоче два зуба, па му онда рече: — Знаш ли што је?

Да нисам ја њу тражио, ви је не би нашли, јер нисте за њу ни знали. Први змај рекне: — Моја је девојка! Јер да ја њу нисам наш

Први змај рекне: — Моја је девојка! Јер да ја њу нисам нашао, ви ју не би имали, а ти би ју бадава сав твој век тражио. Други змај рекне: — Моја је девојка!

Други змај рекне: — Моја је девојка! Јер да њу нисам украо, ви ју не би имали, па би је ти бадава тражио, а ти би је бадава нашао. Трећи змај рекне: — Моја је девојка!

Трећи змај рекне: — Моја је девојка! Јер да ја нисам брзо кулу сазидао и тебе са девојком од седмоглава змаја склонио, он би тебе стигао и девојку отео.

Дакле, бадава си ти њу тражио, а ти њу нашао, а ти украо. Четврти змај рекне: — Моја је девојка! Јер да ја нисам девојку отео и змаја устрелио, он би њу опет однео био.

Пети змај рекне: — Моја је девојка! Јер да ја њу нисам у падању на земљу приватно, она би се сва раздробила, па је не би опет имали.

После некога времена дође ђаво и запита дете: — Шта си научио? А оно му одговори: — Нисам још ништа. И тако прођу три године дана, и кад би год мајстор запитао дете шта је научило, оно му свагда одговорило

Најпосле га запита ђаво још једном: — Јеси ли штогод научио? А дете му одговори: — Нисам ништа, него сам заборавио и оно што сам пре знао.

Ево ћу сад да огледам: бацићу овај новчић у воду, па ако не потоне, онда сам га заслужио, ако ли потоне, нисам га заслужио.

“ Па се онда прекрсти говорећи: „Боже милостиви, ако сам заслужио овај новчић, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно.“ То рекавши баци новчић у поток, а новчић одмах потоне на дно.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Свршила као наопако. Како си метнула онај пепео? СОФИЈА: Као што си казао. МАКСИМ: Онде је њему место. Нисам ли сто пута говорио, да се меће поред оџака. СОФИЈА: Ја сам чула: у крају до олука.

МАКСИМ: А што се Новци издају? Ја сам баш несрећан човек, куд се год окренем, ту видим штету. Ах, сирота Персо, нисам те знао уважавати. Она ме је кукавна слушала као цара. ЈЕВРЕМ: Пак си и њу кињио, док није умрла.

СОФИЈА (смеши се): Али, ако окупи тући, а ја нисам рада, да се тај обичај уводи. ЈЕВРЕМ: Јесам ли ти казао, да се сила одбија силом?

МАКСИМ: Ево паметне и ваљане газдарице. Шта си ти данас кувала, Маго? МАГА: Богами, нисам ништа. Ето, мрзило ме ићи на пијацу. МАКСИМ: То је жена; а не да растури кућу. СОФИЈА: Па шта сте ручали?

После се метне у сламу, па се тако кува полагано. МАГА: Нисам, ето, знала за сламу. СОФИЈА: Само треба истија кувати.

МАГА: Нисам, ето, знала за сламу. СОФИЈА: Само треба истија кувати. МАГА: Хтела сам, ето, јошт јуче кувати, али нисам могла доспети да дођем. Лепо сам, ето, сложила јошт прекјучер у чаше. СОФИЈА: Јошт прекјучер?

СОФИЈА: А оно ћу јој купити ја. МАКСИМ: Море, јеси ли ти полудила данас? СОФИЈА: То заиста нисам; али, као газдарица од куће, треба да се за кућу и бринем. Ајде, Лепосава. МАКСИМ (стане пред њом): Куда ћеш?

Више би пута пио и ја мало вина, али она: „Како ја пијем воду, па нисам умрла“. Кад пођем у подрум, а она ми преко уста начини кредом белегу, да не могу пити.

МАКСИМ: Шта то значи? КУМ: Шта значи: доведем један пут и ја у мом веку госта на ручак, али њојзи неправо, што нисам јој напред јавио. Чекам, чекам, нема јела; најпосле промолим главу кроз пенџерић, да видим шта је.

Богзна шта можемо дочекати, зато је увек добро кад човек има пријатеља. МАКСИМ: Ја се нисам ни туђио од људи. СОФИЈА: Зато. Што други чине, морамо чинити и ми. Добро ће дакле бити да и ми дамо један пут бал.

Та пипава је, та млитава је; од кад сам је узео, нисам ручао на време. Ајде, Маго! „Ево сад ћу“. Ево сад ћу, па у том и сат прође. Та ајде, за Бога!

Један пут навалиле стенице, те нисам мого целу ноћ спавати. Е, мислио сам, да имам жену, она би кречила, па ме не би стенице јеле. МАКСИМ: Него она.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

почитујем као што иј најприљежнији Епикура ђак почитује; и од осам година овамо, то јест откад сам намислио женити се, нисам милије сентенције нашао од оне из Шилера: Чествујмо жене, те преду и ткаду, Шчастија ружу домашњем у саду, Плету

Ја, дакле, таки и таког створа момак јошт нисам срећан био да се каква девојка (оћу рећи господична) у мене заљуби. Ја сам млого пути молио и преклињао Амора и

ТРИФИЋ: Али, шта сад имаш опет с њиме? СУЛТАНА: Ако си ти просијак, нисам ја. ТРИФИЋ (неповољно): Султана! СУЛТАНА: Зашто нисам нека зла жена да пустим нокте и сваком, који ме год дирне, очи

СУЛТАНА: Ако си ти просијак, нисам ја. ТРИФИЋ (неповољно): Султана! СУЛТАНА: Зашто нисам нека зла жена да пустим нокте и сваком, који ме год дирне, очи ископам. ТРИФИЋ: Ти си право дете! СУЛТАНА: Ти си...

ТРИФИЋ: Ти си право дете! СУЛТАНА: Ти си... ти си... последњи човек на свету. СРЕТА: Хе, хе! Што јој нисам ја муж! СУЛТАНА (полети му у очи; Трифић је задржи): Пуштај, или сад ћу и теби очи ископати!

СУЛТАНА: Није, чекаш док ме тко не попљује, пак ће онда добро бити! Срам те буди! Ти си муж! Док нисам новце донела, била сам и лепа и добра, а сад сам неваљала, сад ти нисам по вољи. Гди су минђуше с брилијанти, а?

Срам те буди! Ти си муж! Док нисам новце донела, била сам и лепа и добра, а сад сам неваљала, сад ти нисам по вољи. Гди су минђуше с брилијанти, а? За тебе је отмена госпођа?

) Начини ми лимунаде да ме прође овај јед. (Персида изиђе.) Или ћу бити госпођа у кући, или ћу све растерати. Нисам ја као печурка из ђубрета израсла. ПОЗОРИЈЕ 6.

Мало затим ПЕРСИДА). ПЕЛА: Оваковог стра откад сам жива нисам препатила. Није шала, навуче жена моје аљине, повеза се, пак канда у воду утону, а мене остави да будем место ње

ПЕРСИДА: (Како ме заварује, само да ме добро шчепа). Милостива госпођа, ја признајем моју погрешку, али ја се нисам надала да ћете пре девет устати. ПЕЛА: Шта је теби, девојко? ПЕРСИДА: Ах!

„Ко је то? То је нека страна.“ О, луда Пело! Токорсе милостива госпођа, а нисам се ни на каруца возала. Баш оћу да истерам у том жељу, и онако ћу извући псовку од Срете. ПОЗОРИЈЕ 2.

Је л’ вам устала госпоја? ПЕРСИДА: Ах, милостиви господине! ТРИФИЋ: Шта, опет си добила бој? ПЕРСИДА: О, нисам, милостиви господине! ТРИФИЋ: Ништа, добићеш, то бар код ње није скупо.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

7 Једном, кад дуго била си на путу По неком поднебљу што није твоје, А нисам знао правац ни маршруту, Ни шта ти на том путу писано је, Када по дан би стао у минуту, Кад морао сам да волим за

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

И таман кад одлучисмо да се она уда, а ја да најзад постанем озбиљан писац, неко се врати и каже, на пример: „Хеј, нисам ти још ово причала!“ или „Реци, а шта се догодило после тога?

Приметили сте да вас гледам у оној антикварници, је л' да? Али, никако нисам смела да вам приђем. Све до Трга Републике. Мислим, ваше приче и све остало: то ме збуњује! Што сам мислила о вама?

Улазите максимално у моду, кеве ми! Јесам ли амбициозна? Чекајте да размислим! Мислим да нисам, а опет некако испада као и да јесам. Моја се амбиција састоји у томе што волим да чаврљам са финим особама.

Најгоре је што ми нико неће веровати! Зашто ме тако гледате? Је ли вам зло? Ах, то! Нисам вас упозорила да мажњавам пепељаре где год стигнем? Не, не бојте се, неће приметити да сам је мазнула!

зашто сам вам пришла, мада прилажење није мој систем и можда бих и даље до бесвести изигравала глупачу и те фазоне, да нисам као малчице нацврцана од ове ваше скупе винчуге (а да знате, мој матори пије ону најјефтинију, и много је боља од овог

), али вас упозоравам да ме подсетите на то шта сам данас рекла и да ми кажете, као бога вас молим, да то више нисам ја, већ нека веома сигурна и однегована дама којој не треба веровати, јер се сувише виђа по концертима, отварањима

У то време, наравно, ја још уопште нисам рођена. Мој матори се још увек зеза, јури лево-десно, шверцује бугарске цигарете „Арда“, док мојој маман пуне главу

Није уопште знао. А у ствари, ја сам од самог почетка умела да брбљам, само што нисам имала шта да кажем, у томе је штос!

), и како уопште можете да знате да нисам изнајмила дублера да ми састави овај рад? Родитељи највећег дела оних ваших омиљених афектација из разреда имају

“ Тако им и треба! Али ја се нисам повукла, па ћу да вам испричам шта се све исподогађало с мојом бакутом и њеном рођеном кућом коју је подигао из свог

Сетих се деда Гаврилових гвожђурија и тако окачим на своју црну џемперишку неку звезду са два мача. Ма нисам савила окуку ни иза ћошка своје улице, а већ ме је зауставио један веома стари госн Кречко Лапонац, са штапом.

Тог тренутка кроз врата улази мој матори, држећи у руци ђачку књижицу своје ћерке. — Дакле, тако? — рекао је. — Нисам ни сањао да имам ћерку пропалицу! — Молим? — начисто се зазебекнух и нађох у недомујици. — Једанаест јединица!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Тресак, вика, гутњава зачују се таваном. - Кријеш вуну, пшеницу, мамицу ти четничку! (Смрси старац ỳ њедра: Нисам четник - Србин сам.) - Крваву ти чесницу, хајде подрум отварај! - Бурад, каце и ведра испремећу момчине.

Зло је мени тихо рекло кад ми гвожђем уши пекло: Ја сам игра - нисам злоба, играћу ти око гроба. Зло је мени чаврљало кад ме мраком котрљало: Не јадикуј, прашко снега, ја сам алфа и

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

И ти ниси сирома што се голи речи тиче. МИТА: Кад би ми могле што помоћи! Јер чуј, Алекса, моју невољу: нисам ти од два дана окусио! АЛЕКСА: Лепо! Бар можеш и ти какву моду завести, и то Најјевтинију моду.

АЛЕКСА: Лепо! Бар можеш и ти какву моду завести, и то Најјевтинију моду. МИТА: Ја нисам моде љубитељ. АЛЕКСА: Шта? Цео свет трчи за модом: девојке, жене, момци, богати, сиромаси, сами филозофи; и ти један

АЛЕКСА: Ал’ су нам доста и помогли. МИТА: Видим да морам скапати од глади. АЛЕКСА: Знаш шта је, Мито, нисам ни ја баш тако сит, а новаца немам; ајде у ону кућу што је мало угледнија од други. Та шат се наранимо нашим лагањем.

МАРКО: Моја ћерко, зато сам те и послао у Беч да ти научиш, кад ја нисам мого. ЈЕЛИЦА: Ах, како је лепо, ја вам не могу доста исказати, верујте, не могу: како је била једна принцеса, ах

МАРКО: Јес чула ти, гиздушо, немој ти мени мозак завртати с тим твојим принцезама. Нисам ни ја никакав принц ни краљ, пак сам, фала богу, лепо с твојом матером живио.

МАРКО: девојко, ти ћеш мени с том модом донети какву беду у кућу. Ја се с баронима нисам ни досад мешао, па не желим ни одсад. ЈЕЛИЦА: Кад смо примили визиту, сад не би било галант да му абсагујемо.

МАРКО: Богме, господине, да вам право кажем, ја нисам ни од какве благородне фамилије, и мој је сав немешаг што сам поштен човек.

АЛЕКСА: Наипаче убо значи беѕондерѕ; сљедователно ја о вами и о вашој дражајшој баби никаковога худаго мњенија имати нисам мого. МАРКО: Бога вам, јесте ли ви Србин? АЛЕКСА: Прави, и прозвишчем и племенем. МАРКО: Хм!

Алекса: Да ви прави Сербин јесте, о том неће нико сумњати; но из тога не сљедује да ја Сербин нисам; понеже сам ја вјежества приобрјео, вкус изобразио, чувства утончао.

ЈЕЛИЦА: О, молим вас, то вам је књига! Ја сам и стотинама читала; али овај либшафт, овај швермерај нисам нигди видила. Шкода што се не зна који је ферфасер; ја би га у мом тагебуху пренотирала.

Гди се на трошак не гледи, ту се лако може што и научити. ЈЕЛИЦА: Апропо! кад сам се сетила: имам неколико речи које нисам могла разумети, и које сам у мом тагбуху забележила.

Ви ћете ми, знам, најбоље протолковати моћи, ако нисам зудрінгліцх. АЛЕКСА: О, из драге воље. ЈЕЛИЦА (отиде у другу собу). АЛЕКСА: Не да ми враг мира!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

меку, чуљећи уши, тихо пјевуши: „Пијетлићу драги с батака два, у дубок лонац носим те ја, тамо је добро, ја нисам груб. Крчи ми трба, сврби ме зуб!

Крчи ми трба, сврби ме зуб! Спремићу јутрос доручак лијеп, читавог Пијетла, остаће реп, зелени репић — ја нисам груб. Крчи ми трба, сврби ме зуб!

“ Делија Мачак заигра брком: „Нисам се, Лишче, надао вас!“ па јурну равно, олујном трком, откуд је чуо другарев глас.

чуљећи уши, кроз нос пјевуши: „Пијетлићу драги с батака два, у дубок лонац, носим те ја, добро је тамо, ја нисам груб. Крчи ми трба, сврби ме зуб!“ Врло далеко, уз одјек лак, шкљоцара стара опали: так!

за корак ближе и десну руку до звијезда диже: „Кунем се баком, Сунцем и мамом и с краја на крај Кумовом Сламом, да нисам на те нимало љута и да се нећу машити прута.

Искра ми златна у воду пала, тамо је зграби рибица мала. Узалуд би ми труд. Од тога дана нисам на миру, удицу бацам по сваком виру у дан вјетровит, ружан.

Служим се меком простирком травом, покривач небо имам над главом. Стан ми је, можда, помало тијесан, ал ја вам нисам одвише бијесан.“ Цвокоће Брко у мрклој тами. „Па тај се небом покрива самим!

Сва три прљавка спопадне стид. „Одавно ја се чистити спремам — рећи ће Рудар — а метле немам. Пијуком хтједох, ал нисам глуп, много је туп.“ „И ја сам лани устао рано да кућу чистим, па прст уганȏ!

— повика Тоша, и већ би да га лема — И ја сам стигȏ до старих врба, а даље — ничег нема.“ — А ждрал ће: „Нисам из неба пао?“ „Откуда идеш, враг би те знао!

!! ОГЛАС ДИВЉЕ СВИЊЕ Ја, дивља свиња, Брљанић Брља, јављам свима да знате: никада досад ручала нисам на књизи ђака Мате. Откуда прича о томе кружи, ко ли ме тако свирепо тужи?

„Ко сам и шта сам, шта те се тиче!“ — одговор стиже сув. — „Потребно није ни да се виче, нисам, путниче, глув. Ја сам ти главом Јежевић Боца, оружан с триста шиљастих коца.“ „Триста колаца, убојних справа!

“ зачу се шапат нечији мекан. „Та нисам ни ја толики звекан!“ — дрекну болесник уз покрет нагао — „То сам ти само бабе лагао, паре дизао где сам стизао!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Старица поред њега, не гледајући ме, каже: — Младеж из Белмонтеха отишла је пешице на Веће. — О, ја нисам видео, али кажу да је ишао и један аутомобил. — Мора да је био дебео лед? — Седамнаест педаља. — Довиђења дакле.

— Ноћас ће бити мирно? — Можда и не. Изгледа да ће трамонтана. — Довиђења дакле. — Довиђења, довиђења. Иако нисам још ништа приметио на језеру — једва две-три барке, које се скоро и не мичу на његовој површини — враћам се обали.

— Непријатно. Гледао сам пажљиво на језеро и никако је нисам видео. — Од Белмонтеха она долази скоро уз обалу. Можда су вам је куће заклониле. — Разуме се.

— Да, али бисмо га морали пити у мраку. Идем да питам сина.. Ако он пристаје, довешћемо чамац до вас и поћи. Нисам веровао да ће син пристати; личило ми је више на уљудно одбијање.

Коса јој је савим светла. — Волите много децу? — Деца су сатисфакција живота. — Нисам вас добро чуо. — Кажем, да су деца једна сатисфакција. Живот не би вредео без њих. — Сигурно.

Шофери, механичари, собарице и лакеји. Хоћете ли да видите замак? — Не верујем. Нисам понео никакво писмо са собом, а сутра рано одлазим. — Они су необично гостољубиви и радо покажу све странцима.

Ваљда бих једино волео да птице ћуте: али ни тога нисам свестан. Враћам се истим путем скоро кроз мрак. Вода је сад светла и звучна.

— Живот од Бенвенута Челиниа. Описан је цео живот Италије у XВИ веку. — Да ли је срамота признати да нисам никад чула за њу? — Сигурно да не.

— Сигурно да не. Срамота је да сам вас ја на то признање натерао, а сам вам нисам рекао, шта ја нисам никада видео. Она ме погледа и одмах разумеде рђаву игру речи. — Шта ви нисте никад видели?

— Сигурно да не. Срамота је да сам вас ја на то признање натерао, а сам вам нисам рекао, шта ја нисам никада видео. Она ме погледа и одмах разумеде рђаву игру речи. — Шта ви нисте никад видели? Или боље, знам.

У сваком случају ни ваше острво није мање лепо од вас. — О, оно је и уистину лепо. Само ја нисам са острва. Моја мати је била али се затим удала у Сарагоси. Ја само проводим лето код ујака и ујне.

— Из Сарагосе. Синоћ је дошао са једним другом и остају до сутра. Можда сте их видели пред кафаном. — О, као да их нисам ни видео. Био је савршен мрак. — То је непријатно је л̓ те?

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

и тужан бејах: просјацима нит имах шта да уделим нити сам бејах просјак, у граду пуном бродова и цвећа никога нисам познавао доли господа Бога самог.

Само мрак нисам био, но реч што се без краја понавља у сузама, у куту моје колибе. ЈУТАРЊИ ЗАПИС Свиће. Нећу да кажем ко сам.

хлеба претворило у многа и светла тела Или да сам само протрчао преко поља пре но што се смркло небо изнад Голготе Нисам био на свадби у Кани нити сам сведок васкрсења зато се одричем сваког хтења и надам се још мало у хлеб и Његова

И словљењу. И ословљавању. Ето нас с тобом, у имену. Не кажем да сам те одгонетнуо. Али нисам ни твоје име одгурнуо у немогућност. Волим да говорим, јер те помињем. И да ћутим, јер о теби ћутим.

богами, то нигде нисам рекао, али ако нек се окористим оним што нигда не написах (пометња међу професорима те књиге:) он је без памћења

су многа дела из нове антропологије уз ловишта најређих звери и забаве достојне бивших класа сигурно је да никога нисам прецењиво и да нисам тражио много знајући народу ограничене моћи зар је лоше било под мојом управом Није забрљали

антропологије уз ловишта најређих звери и забаве достојне бивших класа сигурно је да никога нисам прецењиво и да нисам тражио много знајући народу ограничене моћи зар је лоше било под мојом управом Није забрљали су моји помоћници ја

наредио сам Ред и та наредба траје свако да се појави чистог лика то се односи на мушкарце и жене никад им нисам рекао да се деле ни да се потопом топе нити сам водио њихове војске њихов је сопствени јаз што уместо мирења

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Али ти никако не умеш, спетљао си се. Ето, пронашли ти и неко лажно вођење књига. ТАНАСИЈЕ: Ако су и пронашли, нисам ја водио књиге, него књиговођа. АГАТОН: Па књиговођа, дабоме!

ТРИФУН: Ни једну твоју пару нисам прокоцкао, Агатоне. АГАТОН: Ниси, ниси, то је истина. Не мислим ја да би ти прокоцкао ни једну пару из покојникове

АГАТОН: А мислиш ти да ја нисам распитивао? ТАНАСИЈЕ: Па оно, сви смо се распитивали. АГАТОН: Сви, дабоме! Јер, брате, ко ће жив дочекати четрдесет

(Агатону.) Него, реци ти нама, брате Агатоне, зар ти ниси могао онако да испиташ каква је то тетка? АГАТОН: Не знам, нисам довољно паметан! Разумем, нашла се док је боловао, неговала га – добро! Умро – добро и то!

Знам ову собу, ту сам једанпут-двапут разговарао с покојником, али нигде даље нисам завирио. АГАТОН: Ни ја нисам, право да вам кажем.

Знам ову собу, ту сам једанпут-двапут разговарао с покојником, али нигде даље нисам завирио. АГАТОН: Ни ја нисам, право да вам кажем. Јест, био сам и горе, кад је покојник боловао, ал' нисам никад онако разгледао кућу.

АГАТОН: Ни ја нисам, право да вам кажем. Јест, био сам и горе, кад је покојник боловао, ал' нисам никад онако разгледао кућу. ПРОКА: Па нико није... Покојник није волео да му се дође. ГИНА: Није трпео фамилију.

ДАНИЦА: Тако? Значи, и ви се не осећате јаки пред богатством? АДВОКАТ: То нисам казао. ДАНИЦА: Како да нисте? АДВОКАТ: Уосталом, адвокати и лекари не примењују на себе мишљења и савете које

ДАНИЦА: Ипак, да свршимо. Тетка ме је нарочито молила. (Чују се гласови из собе.) АДВОКАТ: То су извесно они? Ја нисам рад да ме сретну овде. ДАНИЦА: Зашто? АДВОКАТ: Та, досадили су ми. Немам мира од њих ни у канцеларији ни код куће.

ДАНИЦА: Па то их ви познајете? АДВОКАТ: Да, упознао сам их. Раније их нисам никад ни видео. То су обично људи незнани и скривени, али кад тако падне какав тестамент богатога покојника, они се

ДАНИЦА: Па ето, нисам још ни послужила госте. ТЕТКА: А где су ти гости? ДАНИЦА: Ено их, шетају по кући, разгледају.

СИМКА: А чираци, шта кажеш за оне сребрне чираке? САРКА: Мени се будилник допада. Навикла сам; никада га нисам имала у кући, али навикла сам. ТРИФУН: Па како си ког ђавола навикла кад га ниси имала?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

пази мајку и сестре — он се опет уозбиљи. — Буди разуман и чувај се. Е, збогом, и срећан ти пут!... Дотада нисам нарочито помишљао да ми се шта може десити.

— А зар ја нисам?... Зар ниси и ти? — Немој да га вређаш... — Ала се „штрецну“!... — Кувар је он... — Море, и њега бих ја поред

Бојажљиво сам се кретао и готово застрашено приђох столу за којим су седели поручник и наредник. Нисам заборавио да им прво кажем чин. Опет ме упутише даље... Као да сам се мало уживео у околину...

— Па то онако... као да смо на сељачком вашару... а?... Слушај, разумеш ли, да то нисам више видео... Возари напред...

— Куш!... Ни речи да нисам чуо! — загрме из баса потпоручник Александар... Војници занемеше наједном. Само звецкају ланци и коњи ржу.

Хтедох запитати да ли је оно тамо наша или њихова батерија. Али, видећи равнодушна лица, нисам се усуђивао, да ми се не би смејали. Најзад, савлађујући себе, запитах као узгред: — Шта ли гађа она батерија?

Али нема ништа. Једва дођох к себи. — А шта нема? — Ја му опипах џепове. Али га већ претресли. Е, што нисам пешак! — Зар мртвог човека! — Их, штагар сам их опипао за време турског рата!

Сунце је припекло, задах да загуши... Војник ми принесе ручак. Беше неко печење. Смучи ми се. Рекох му да нисам гладан, те он једва дочека и седе на лафет, баш према оним мртвима. Слатко је јео. Војници се притајили.

Плотун је био растурен, и неки се шрапнели изгубише у шуми. Командант се нешто љутио, али га ја нисам чуо, јер сам сав био у ишчекивању и стрепњи да ли ће опет зафијукати куршум.

Сунце је излазило када ме је неко повукао. По навици сам скочио, али нисам био свестан својих поступака, нити сам знао где се налазим.

— А је л, болан, јеси л жењен? — Шта ми вреди, јесам, али као да нисам. — А овај — гледа заводнички једну црномањасту потпоручник Александар — велиш, дала би. — Ју, грдан, ко ти то рече!

Видим воду... понор, све је ближе, а од вике и ларме нисам чуо рођени глас. Позадњи све јаче притискују, људи се већ даве, још мало...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Хај-хај да горка хлеба!... Али опет ваљда ће Бог помоћи. Нисам ја ни прва ни последња на овом путу... Али он... ух, све би друго лако, само да је он друкчији« Тако мислећи стиже у

Како ме је гледала... као да сам... како ћу рећи... ћорав или сакат. Море, знам ја: да ја нисам само привремени, да ви’ш како би облетала. А овако, баш ми је тешко.

« — Па не хвалите се, госпођице, почетком у раду. Збиља, како иде ? Данас сте почели. — Љутила сам се много. Нисам још... (она поуми да каже: дорасла) навикнута на тај посао. Велимир јој стаде говорити о том почетном послу.

Ту је важна практика... — Јест, добро сте рекли. Практика, света практика! Нисам ја узалуд практиковао дванаест година, па зато се сад не бојим ниједног правника.

»Шта он хоће ? размишља Љубица о целом догађају. Нисам га добро ни разумела. Управо, он ми није још ништа ни казао, него све онако... поиздаље.

Час говори некакве одвећ необичне комплименте... Хајде већ то... не мари. Може бити да је то баш у реду, него ја нисам научила на такав разговор; нисам бивала у друштву. То већ није ништа.

Хајде већ то... не мари. Може бити да је то баш у реду, него ја нисам научила на такав разговор; нисам бивала у друштву. То већ није ништа. Али после шта оно говораше о некаквом накиту, украсу, шта ли? Па о плати...

Видим да се радо сећате младости... — Младости ?... понови Гојко и замисли се. Ја је нисам имао, ни знао за њу... Не, не... ја нисам живео у младости, нити знам шта је то.

— Младости ?... понови Гојко и замисли се. Ја је нисам имао, ни знао за њу... Не, не... ја нисам живео у младости, нити знам шта је то.

али то је туђи живот, то сам ја само посматрао... Али из мог живота нема ништа, јер ја нисам живео, као што ни сада не живим. Него..

Све тако, без краја!... — Зар баш никад нисте знали за игру са друговима, шалу, забаве ?... — Никад. Ја нисам за еве то време ништа осећао, ништа желео; живео сам... то јест нисам управо живео, него онако... — А детињство ?

— Никад. Ја нисам за еве то време ништа осећао, ништа желео; живео сам... то јест нисам управо живео, него онако... — А детињство ? стаде га запиткивати заинтересована Љубица.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ — “Јесам навезла, нисам повезла; Нестало ми је свиле тавлије, Свиле тавлије, и ћулвезије.“ 62. Изведи, брате, сестру на углед.

— Била ме, мајко, од пређе звати, Од пређе звати, кошуљу дават’, Док нисам стала уз милог кума, Уз милог кума, и уз девера; Док није био прстен на руци, Прстен на руци, венац на глави. 69.

Мајка Мару кроз три горе звала, Мара јој се кроз девет одзива. “Јеси л’, Маро, платно “Нисам, мајко, ни до воде дошла. Јово ми је воду замутио, Кун’ га, мајко, и ја ћу га клети.“ Мајка куне: “Вода га однела!

“ Она кучка милостива И на срцу жалостива, Пак му даде и обадва. 208. Дика каже: “Љуби ме, умрећу!“ Нисам камен да му кажем: “Нећу!“ 209.

“ Ал’ сестра брату отпоручује: “Нисам ти, брате, Турска робиња, Већ сам ти, брате, Турска царица.“ 223. Сунце зађе међу две планине, Момак леже међу

255. Дико моја, високи јаблане, Ја ћу теби саломити гране! 256. Нисам знала, зелене ми траве, Да мој дика има очи плаве. 257. Овим шором шаке блата нема, све швалери на чизма разнели.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

” ВАСИЛИЈЕ: „Тако дакле? Нећеш, принцезо, милом? Грозиш се моје ружноће? Ја нисам леп и стасит као Карл, од моје ружноће ужасавају се и сељанке с нашег имања, али упркос твојој љубави за Карла, и

ЈЕЛИСАВЕТА: Нећеш ти да ме учиш шта да радим! СОФИЈА: Јелисавета! ЈЕЛИСАВЕТА: Нисам ја неговала моју лепоту за лопату! ПРВА ГРАЂАНКА: Треба теби опалити двадесет пет!

ПРВА ГРАЂАНКА: Курво неморална! ЈЕЛИСАВЕТА: Ја овакав примитивизам још нигде нисам доживела! ДРУГА ГРАЂАНКА: Даћу ја теби примитивизам по дупету! ДАРА: Јесте је чули шта каже?

Крећи! Стефане, треба ли ја кундаком да ти објашњавам? ВАСИЛИЈЕ: Али, господине поднаредниче, ја нисам Стефан! МИЛУН: Ош ли ти да крећеш, или да удрим? ЈЕЛИСАВЕТА: Али Филип је говорио текст из улоге!

ГИНА: У Русији? ВАСИЛИЈЕ: Нисам мислио буквално, у правој Русији... Него, ово сам хтео да вас питам: ми бисмо овде у дворишту држали пробе, ако не

Покрај кантарџинице. ГИНА: Чула сам. ДРОБАЦ: Боље би било да си виђела. ГИНА: Ако се досад нисам нагледала... ДРОБАЦ: Теже ти је вјешати мртваца него живога. ВАСИЛИЈЕ: Ко су ти људи који су обешени?

Ко да имаш воденицу на Дњепру! БЛАГОЈЕ: Сит сам ја твога звоцања, и то одавно! И нисам ја дете, да ми се увек попује! ГИНА: Кад се налијеш том ракиштином, ниси ни човек!

(Улази у кућу) ЈЕЛИСАВЕТА: Софија би бар мало могла да помогне! Него, госпођица, одмах на плажу! А нисам стигла ни нокте да маникирам, ни косу да увијем, ни да обавим масажу, ни да се нашминкам, ништа!

ГИНА: Покриво си се, са мазгом, једним покровцем! СОФИЈА: Да само знате како је вода дивна! Нисам издржала да не поквасим косу! А требаће ми два сата да је осушим!

А требаће ми два сата да је осушим! Ал док се не загњурим цела, цела целцата, чини ми се ко да се нисам ни купала! БЛАГОЈЕ: Ја пливање без роњења и гњурања и не рачунам!

(Улази за Софијом у кућу) ГИНА: Нисам ни знала да је овде код нас тако дивно! Кад се гледа преко овог корита, не би се рекло!

А ви сте за сат направили куплерај! ЈЕЛИСАВЕТА: Овакве увреде још нигде нисам доживела! ГИНА: Да те је отац кучки кочањком правио, па не би била таква каква си!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

У кући ми је пијанка, и блуд, а тужан је живот на свету, свуд – изузев оптимисте! Ја нисам певач проданих права, ни ласкало отмених крава. Ја певам тужнима: да туга од свега ослобођава.

Ја нисам певач проданих права, ни ласкало отмених крава. Ја певам тужнима: да туга од свега ослобођава. Нисам патриотска трибина. Нит марим за славу Поетика. Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина, нити да будем народна дика.

Стег дичан буна и убица. О роде ти си изабраник њин. Клекнеш ли животу понизна лица нисам више твој син. ЗДРАВИЦА Здраво, свете, бледи ко зимски дан у страху. Још је весео народ један у крви, пепелу и праху.

и стидан од дара скривеног под срцем сред недара: ја отац бићу тужан, што не убих, ја отац бићу тужан, јер љубљах, што нисам више крвав и сам. ПОРТРЕ Душа ти је раскидана, чиста, болна, бледа као лица руских нихилисткиња.

где нисам био... и где ниси била. Под небом, у леду руменом, где зора спи, дисаће јеле што дисасмо ми и стишаће звезде осмехом

А из жила плавих, набреклих од хода капала би крв и вода, на клечећи женски стас. БОЛЕСНИ ПЕСНИК Нисам човек, крв ми је млака само роса далеких румених облака.

Ал никад нисам због тебе плако, нити сам нашо у љубави пако, ко отров у цвету тамном. Глава ти је бледа и чиста, нико не зна како

Нада мном ће у лишћу свелом уди твоји засијати, мртви, мраморни, вечни. ВОЈНИЧКА ПЕСМА Нисам је за сребро ни за злато плако, нити за Душанов сјај. Не бих је руком за царске дворе мако, за онај блудницâ рај.

Дао је њиној души опроштај гуслара сељачки пој. У њивама ми је сахрањен лелек тај, у проклети вечан зној. Нисам ја за сребро ни злато плако, нити за Душанов сјај. Не бих ја руком за царске дворе мако, за онај блудница рај.

И, тако, без веза, стиже ме, ипак, родна, болна, језа. И, тако, без дома, ипак ће ми судба постати питома. Не, нисам, пре рођења, знао ни за једну тугу, туђом је руком, све то, по мени разасуто.

Погледах увис, да ли је то месечине прах, или је ледени вир зоре, што ми гуши дах? Нисам знао да ми, трешњом и бистрим потоком и страсном виткошћу девојке, њином притоком, Она то већ, из далека, колена

У Министарству војном остало је много његових рукописа. Ја се никад нисам трудио да добијем увид у ту хрпу рукописа. При крају живота, Паја Путник је био особењак, нежења, а много се љутио на

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Ни људи ни мој крчаг нису криви што сам ја гневљив и напрасит, него је крива моја погана ћуд од које нисам могао утећи, него сам је собом понео и у ову пустињу.

— Ја сам ишао по целом вашару, наилазио сам читаве чопоре магараца, меркао сам, тражио и опет, ето, нисам купио. — А зашто? — љутио се господар све више. — Зар ниси имао доста новаца? — Не, господару!

Зима. Снег веје и дува ветар. Сироче: Зима... сва дркћем... изишла сам из школе, нисам ни књиге однела кући... соба је тако хладна, пећ као лед. Баба, што ме је примила, већ три дана како нема огрева...

Ко ће њу сад везати?... Анђели?... Они ће маму да вежу данас а мама ће се сетити мене па ће плакати... Зашто нисам и ја тамо?... (Стреса се од зиме.) Зима... руке ми се мрзну, ноге као лед... снег ми улази у ципеле... подеране су...

Мени је тешко на данашњи дан... Сироче: Тешко ти је? Госпођа у црнини. Тешко Врло тешко! (Брише сузе.) Лане нисам била сама... Сироче. Имала си кћер?... Умрла је? Госпођа у црнини: Умрла... Била је велика већ, као ти...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

те чудне приче, путник бележака (шта ли му је тај састав, строго узев, по литерарним облицима, не знам ни сам, а нисам хтео ни стручњаке питати, јер би и они, без сваке сумње, по утврђеном нашем српском обичају, упутили тај предмет на

Крај обале, мало даље од мене, угледам неког рибара. Чамац му уз обалу, а он крпи мреже. Занет слатким осећањем, нисам га пре приметио. Приђем томе човеку и назовем му бога.

— Како се зове? — упитам. — То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал' нисам питао како се зове. — А одакле си ти? — питам. — Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.

од дуга пута и да потом потражим рада како бих од те зараде могао дале продужити пут и тражити своју домовину. Нисам пошао ни неколико корака, док одједном а око мене се, као око каквог чудовишта, поче са свију страна скупљати свет.

А ти ваљда ниси ни знао да је данас још и свечаност? — заврши питањем обратив се мени. — Нисам. — Чудновато! — рече он мало увређен, поћута, па ће рећи: — Пре пет година, на данашњи дан, ождребљен је мој коњ што

хтедох запањити од чуда, али, да он не би приметио, приберем се и приђем, те му и ја честитам речима: — Извините што нисам знао за тај ваш свечани дан, и веома жалим што вам нисам могао у одређено време честитати; али, ево, то сада чиним.

се и приђем, те му и ја честитам речима: — Извините што нисам знао за тај ваш свечани дан, и веома жалим што вам нисам могао у одређено време честитати; али, ево, то сада чиним.

Ви сте, на сваки начин, бивали већ неколико пута до сада министар? — Нисам никада. — Никад!... — узвикну он забезекнуто од чуда. — Онда на каквом високом положају, са неколико плата? — Никад.

— Е, како да вам кажем?... Добро, добро, на сваки начин... Право да вам кажем, ја нешто нисам о томе ни имао прилике да размишљам; али, ценећи по свему, врло добро, врло добро...

— На ком језику највише читате? — упитам. — Па, на нашем језику. Ја други језик не волим, и нисам хтео ниједан учити. А није ми се ни указивала потреба за знањем страног језика.

— Збиља, волите ли пастрмке? — упита ме после извесног ћутања. — Нисам их никад јео. — Штета, то је врло фина риба. Управо специјалитет. Јуче сам добио од једног пријатеља неколико комада.

цилиндером на глави, неки опет подрпани и поцепани, једни опет у некаквим шареним униформама, са сабљама о бедрици. Нисам се хтео одмах јављати министру, желећи да се мало поразговарам с тим разноврсним лудима.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

'Ајдемо ми у кућу, да се мало одмориш. — Немој, молим те, нисам ја уморан. Код рпе ћу се најбоље одморити. — Како, болан, зар да ми не назовеш Бога у кући!

— Па 'ајде баш и тако, кад 'оћете. Послушах десетаровицу и седох међу момчадију. Седео сам тако дуго и нисам речи рекао, а очи ми блуђаху с краја на крај....

— Еј, људи, ми се заговорили, па и заборавили бардак, викну домаћин. — Ја, брате мој, нисам заборавио, но не знам ђе је. У мал'не поче' да муцам, ка' оне жене на прелу. — Које жене, ч'а Стево?

— Нећу, само реци: 'оћеш ли?... — Не могу; морам још поњава да ткем... — Ткаћеш их код мене. — Нисам све ни опрела... — Имам пун таван вуне, па преди код мене. — Шта ће ти рећи бабо? — Не брини! — Славе ти, прођи се!

— Е јест, мислио је даље, али се и мени спрема такав колач! И ко зна како ће ми бити? Никад је нисам ни чуо ни видео и одједанпут, због њене спољашњости, решавам се лако да јој жртвујем све оно, с чим сам се тако

»Не, никада ја нећу себе дотле довести... Било је време, мишљаше он даље, ал' шта ћу кад се нисам њиме користио! — Као страховита олуја пројури ми младост и не удари ни на какву препреку, не заустави се, док не

дед' шта најгоре знате?« — »Чек' да га преварим«, вели Пера у себи, па додаје гласно. — »Тс... читао сам све,... нисам баш најбоље Византију прешао, али тек... могу...« — »Хм! можете, а?

— викну он И прену од чуда. Како си то снила, кажи ми, молим те? — Говориш на испиту о некоме цару и царици, али нисам упамтила о коме. — Да није о Јустинијану?

Окретох се још једаред, па се тргох. — Да не буде ово мамурлук и последица моје ноћашњице? запитах се сам. Ако се нисам добро истрезнио, не смем се ни јављати у школу.

Господин Милка поклони се грациозно и рече: Драго ми је особито. Ако је по вољи, извол’те. Нисам још све наместила, али ћете ви опростити.

Погледах свуд око себе и кад се видех у својој лепој собици, узвикнух од радости: — Хвала ти, Боже, кад нисам у XXИ веку! БОГОМОЉАЦ Наше село рачунало се као најпоштеније место у округу.

— Било је то, богме — поче учитељ — пре својих петнаест година... А биће, кâ да, и више... У почетку ти нисам био бозна какав радник. Знаш сам: неспреман, неупућен ни у чему...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА: (гунђа): А, већ... ПАВКА: Шта кажеш? ДАНИЦА: Ништа! ПАВКА: Слушај ти! Моја мајка није вукла реп за собом, нисам га ни ја вукла, па не дам ни ти да га вучеш! Не дам, разумеш ли ме... ДАНИЦА: Боже, мајка, какав реп?

ето, то. Само разговор и ништа више. Оцу чак нисам ни говорила. Шта имам да му говорим празне речи? ДАНИЦА: Нису то празне речи. ПАВКА: Него шта су?

СИМА: Ама, ево шта је. Одбегла ми, знаш, жена. Вели: тучем је, а није, бога ми! Јест, дигао сам руку, није да нисам! Ал' онако два-трипут, као што и приличи мужу; ал' није, да кажеш, душмански.

ЈЕВРЕМ (увређен): Слушај ти, ако и кажу за мене да сам шверцовао шпиритус, ја државу нисам оштетио. Ја сам казну поштено платио, а за мене бар не кажу да сам лиферовао војсци цркнуто месо. ЈОВИЦА: Ето ти сад!

ЈОВИЦА: Ето ти сад! Сад па да почнемо да се вређамо. Нисам ја зато, брате, дошао; него сам дошао као човек и као пријатељ да се разговарамо као људи.

ЈЕВРЕМ (пренерази се): Посланик да будеш? ЈОВИЦА: Па велим, Јевреме, нисам, да кажеш, човек везан. Умем да се разговарам, умем да се нађем, имао сам, хвала богу, посла и са властима, па знаш,

Умем да се разговарам, умем да се нађем, имао сам, хвала богу, посла и са властима, па знаш, нисам баш ћутао а он да ми записује шта хоће, него сам и сам говорио. Па велим... Могао би', зашто да не би' могао!

Па велим... Могао би', зашто да не би' могао! А ти знаш мене, нисам од оних који се неће одужити. Спомоћи ћу се и ја, али одужићу се и пријатељима, знаш како је кад си посланик... Па...

ЈОВИЦА: Па велим... ЈЕВРЕМ: Јеси ли ти о томе говорио са господином начелником? ЈОВИЦА: Нисам! ЈЕВРЕМ: А јеси ли говорио другом неком? ЈОВИЦА: Нисам, рекох прво да разговарам с тобом, па онда... ЈЕВРЕМ: ...

ЈОВИЦА: Нисам! ЈЕВРЕМ: А јеси ли говорио другом неком? ЈОВИЦА: Нисам, рекох прво да разговарам с тобом, па онда... ЈЕВРЕМ: ...Па онда ником више и да не говориш! Мени, па ником више.

СРЕТА: Гле, молим те! То нисам чуо? А зашто? ЈЕВРЕМ: Они су, знаш, и иначе у свађи, начелник и Илић, па сад они из Београда пристали уз начелника да

СРЕТА: Знам шта ћеш да кажеш: да сам био вешт, ја не бих одлежао годину дана за дефицит. ЈЕВРЕМ: Нисам то хтео да кажем. СРЕТА: Молим те, то си хтео да кажеш, видим да си то хтео да кажеш.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Трошак те двојице испунио је већи део мушеме, зато о другима немам шта ни да вам кажем. А и о овој двојици баш нисам требао. Кајем се. Ето, нежењени су несретници, и један и други, па им то може и шкодити; бламира их то!

— А, учитељ, дидаскалос. Е, много ми мило за то, за учевни људи. — А, је ли сте сас фамилију дошле? — Не, нисам... ја сам нежењен. — Врло лепо и то! Имате време и за женидба.

Име његово, то јест Мићино, чули сте, читаоци, већ толико пута, и ја вам се сад морам извинити што вам га нисам у своје време представио. Али знате како је: Срби смо, а тиме је све речено.

— »Ово је уставна земља, и ја плаћам порез ка’ сваки подајник! — Нисам ја«, вели он, »један гурбет и нико, ја сам један човек раденик, мајстор; ја поштено зарађујем свој комад хлеба у ’вом

! — Ама шта је то било? — питају опет други. — Сас такве речи у моју кафану не може да бидне! — Ама нисам мислио... — правда се Борко.. — Ајде попи си то чоканче, — вели ћир Ђорђе, — паре ти не тражим. — Ама, молим те...

— правда се Борко.. — Ајде попи си то чоканче, — вели ћир Ђорђе, — паре ти не тражим. — Ама, молим те... нисам ништа ружно... — Ама није човек мислио... — умирују га сви.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Нервирају га београдски фрајери, И туче их, где се на кога намери. „Нисам, маме ми”, каже фрајер. „Је ли, маме ти?” „Овамо-де, у хаустор, да те научим памети!

Он пошао да ратује, Ал сад шта је, ту је ... Трепће као снаша, Ни да се понаша Не зна... „Прости, Амицо, Нисам на то навико!” „Ништа”, каже наш Цига Из Сврљига, ил Љига. „Још од пада Бастиље Не подносим насиље.

Можда си приспео у Монтевидео? Стално на важном државном послу: Тридесет година те нисам видео!” „За време ретких летњих скокова У земљу, зна се: Дубровник, Корчула!

Тада очврснух, као камен.” „Па бар да се нисам верила!” (Е, ово да нисам, оно да нисте...) „Не може се опрати на сто перила, А ви, праведници душе чисте,

Тада очврснух, као камен.” „Па бар да се нисам верила!” (Е, ово да нисам, оно да нисте...) „Не може се опрати на сто перила, А ви, праведници душе чисте, Примењујте свуда иста мерила!

Песме и прозне саставе почео сам писати врло рано, али томе нисам придавао већи значај. Надахнут мазохистичком скромношћу, помишљао сам да постанем новинар.

Књижевнички позив ми се чинио претежак и одвећ узвишен, захтевао је изузетно изражену вокацију, а ја дуго нисам био начисто имам ли је, или немам. О чему би, у петнаестој, човек уопште могао писати?

У собичку није било воде, ни грејања; једно време, ни струје нисам имао. Ничег нисам имао, а опет, није ми падало на ум да се жалим на лоше радне услове, и на оскудицу.

У собичку није било воде, ни грејања; једно време, ни струје нисам имао. Ничег нисам имао, а опет, није ми падало на ум да се жалим на лоше радне услове, и на оскудицу. Душа ми је била пуна, препуна.

Са последњим стихом, и девојчица се појави на вратима. Нисам јој, наравно, рекао да сам је управо опевао. Данас је превалила четрдесету, и вероватно не зна да је песма о њеном

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Али одједном се десило нешто чему се нисам надао. Гњурац спасилац, пошто је већ био набацио замку од ужета на у песак зароњеног друга, одједном је укочено застао

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Пре одсудног боја ја ти нисам дао Копрену, ни бурму, ни аздију, као Старински јунаци, по чему ћеш мене Поменути када стигне удес зао И запиште деца

О, шта ме тишти као гвожђе врело? Знао га нисам, па зашто бих плак̓о? Знао га нисам, па зашто те, рако, Не смедох тада погледати смело? Не знам.

О, шта ме тишти као гвожђе врело? Знао га нисам, па зашто бих плак̓о? Знао га нисам, па зашто те, рако, Не смедох тада погледати смело? Не знам.

Али знам и узрок зашто тако бива, Јер прошао нисам кроз живота хуку Склопљених очију и скрштених руку: Кад срце запишти, мисао је крива!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

— Па, снашке, како ја више нисам код вас... — А да беше среће, ја до смрти нисам мислио да напуштам вашу кућу. — Ех, зар вашу кућу ко да напусти?!...

— Па, снашке, како ја више нисам код вас... — А да беше среће, ја до смрти нисам мислио да напуштам вашу кућу. — Ех, зар вашу кућу ко да напусти?!...

— Ех, зар вашу кућу ко да напусти?!... Али иако више нисам, опет, увек, кад год ти што затребам, само пошљи, јави, и ту сам ја да учиним, послушам. — Добро, добро.

Што толико парче, готово пола тепсије да ти дâ? Нема ни она да једе, а камо ли другоме... — Па нисам могла, снашке — поче да се брани | Магда. Када одох код ње, она ме једва дочека: „Седи, Магдо! Од кад се нисмо виделе!

Устаде, пољуби га у руку и истински кајући се што га је синоћ толико узнемирила и уплашила, промуца: — Опрости, тато, нисам знала... Он је стајао и једнако уплашено гледао у њу: да можда, можда она то...

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Лак вечерњи уздах иде преко рâвни. Ал’ ја нисам знао да ће опет давни Сви утисци једном оживети редом Из јесени ведре, љубљеног пролећа, Под хипнозом звезда и

Залуд! Ја нисам способан за таке Високе, дуге апстракције више; У срцу мом је тама једне раке, Очима мојим пустиња без кише.

БЕОГРАД У РОПСТВУ Откада те нисам видео, мој Граде На ставама мирним Дунава и Саве, Где сам своје дане проводио младе, Дане првих снова, љубави и

СУДБИНА Због дубоког немира моје душе Ја нисам своје уживао дане У младости, к’о ни сад, кад се гране Мог живота полако, тихо суше.

— ал’ позно — Да никад ничег нема више... ПРОМЕНА О, тако просто, тужно велим Да нисам више што сам био. Осећам, чешће но што желим, Велики умор драг и мио.

ТЕОДОРА Ја никад нисам волела, драги мој. Љубав је слабост, а ја сам кротила И дивље звери и сав људски сој. У мени се једна жеља

Победну песму својој вољи кличем; Јер би ме скупа растргли још тада, Да нисам, увек мудра и са бичем, Била тога свесна давно и дубоко.

Да имала нисам вазда будно око, Да ми глава, срце нису били хладни, Давно би ме — мали и крвави плен — Заборавили сви зверови

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Е пуста журба: да се нисам журио, не би’ просуо вино! — Рекао пуж, кад је пошавши за Божић да донесе вино, ово донео за покладе и на кућњем прагу

“ — Не дам, грле, ни једнога, Беше брати а не спати! Ја сам брала, нисам слала, По гори се не играла, У грм главе не верала!

— Твоја ћерка буветина, Твоја кућа локветина: Кћер ти нисам ни просио, Само сам се нашалио?“ 11 Кад се жени врабац подунавац, Запросио сјеницу дјевојку — Три дин хода преко

Мени старац рече: — Ево има три године дана Како нисам окусио млека. Ја одох крави, Да ми храна млека да, Да ја млека старцу дам, Да ми старац штап да, Да истерам

Крава мени рече: — Ево има три године дана Како нисам окусила сена. Ја одох пласту, Да ми пласт сена да, Да ја сена крави дам, Да ми крава млека да, Да ја млека старцу

Мени мачка рече: — Ево има три године дана Како нисам окусила сала. Ја одох браву, Да ми брав сала дâ, Да ја сала мачки дам, Да ми мачка маче да, Да ја маче пласту

Мени брав рече: — Ево има три године дана Како нисам окусио жира. Ја одох ’расту, Да ми ’раст жира да, Да ја жира браву дам, Да ми брав сала да, Да ја сала мачки дам,

Мени ’раст рече: — Ево има три године дана Како нисам окусио кише. Ја одох облаку, Да ми облак кише да. Мени облак кише даде, Ја кише ’расту дадох, ’Раст мени жира

(Слика) 118 — Све по кући изгоре, а кућа оста? (Лула на којој се пуши дуван) 119 — Све сам поље позобала, још се нисам назобала? (Коса за кошење траве) 120 — Свој дроб ије, своју крв пије?

(Коњ — кад зобље те очима гледа, на ногама стоји, а репом маше) 146 — Маказе имам, — кројач нисам; у води живим, — риба нисам; оклоп имам, — војник нисам? (Рак) 147 — Малено кô маково зрно, а читаву врећу подигне?

— кад зобље те очима гледа, на ногама стоји, а репом маше) 146 — Маказе имам, — кројач нисам; у води живим, — риба нисам; оклоп имам, — војник нисам? (Рак) 147 — Малено кô маково зрно, а читаву врећу подигне?

на ногама стоји, а репом маше) 146 — Маказе имам, — кројач нисам; у води живим, — риба нисам; оклоп имам, — војник нисам? (Рак) 147 — Малено кô маково зрно, а читаву врећу подигне? (Бува) 148 — На по поља сама земља расте?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

” После некога времена дође ђаво и запита дете: „Шта си научио?” А оно одговори: „Нисам још ништа.” И тако прођу три године дана, и кад би год мајстор запитао дете шта је научило, оно би му свагда

Најпосле га запита ђаво још једном: „Јеси ли штогод научио?” А дете му одговори: „Нисам ништа, него сам заборавио и оно што сам пре знао.

Ево ћу сад да огледам: бацићу овај новчић у воду, па ако не потоне, онда сам га заслужио, ако ли потоне, нисам га заслужио.” Па се онда прекрсти говорећи: „Боже милостиви!

” Па се онда прекрсти говорећи: „Боже милостиви! ако сам заслужио овај новчић, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно.” То рекавши баци новчић у поток, а новчић одмах потоне на дно.

ево ти новчић натраг, ја га још нисам заслужио, него ћу те служити још једну годину дана.” И тако стане на ново | служити, и кад се опет наврши година дана,

ако сам га право заслужио, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно.” Како га баци у воду, а новчић одмах падне на дно, а он се сагне, те га извади па опет однесе

падне на дно, а он се сагне, те га извади па опет однесе господару говорећи: „Ево ти, господару, новчић натраг, још га нисам заслужио, него ћу још једну годину да те служим.

ако сам заслужио овај новчић, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно.” Кад новчић падне у воду, почне пливати поврх воде.

Кад изиђе пред цара, рече му: „Светли царе! Ето твоје сабље, а ево моје главе. Ја нисам дуго време имала од срца порода, пак сам се молила Богу да ми да да затрудним макар зми | ју родила, и он ми да те

” А месец јој одговори: „Рајска душице, ја га ноћу на земљи нисам нигде видео, него иди ти к ветру, те њега запитај није ли га где видео, он преврће дрвље и камење и завлачи се свуда.

” На то он одговори: „Ништа за то; ја сам то рад, нисам никад чуо; а и моја жена још више је рада.” И тако уђу унутра у једну собу, а у другој весеље.

Али он приступи к њојзи, и рече јој: „Не бој се, драга душо, ништа; ја нисам никакав рђав човек, ја сам царски син, па кад хоћу да ловим, дођем овамо, а ову медвеђину носим да ме ко не би познао,

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СТАВРА: А што ти не уђеш, чује се и одавде? МИЛЕ: Јес, па да помисле да нисам присутан! ЈАГОДА: Има и уплату за фићу делукс, ал тамо ћемо гледати нешто комотније!

ИКОНИЈА: На кутњак? Боже ме прости, па мене сасвим престало! Нисам ни опазила! Живота ми, ко руком однето! Дајде наруџбину за оне напољу! ЦМИЉА: Шта оно беше?

И не каже: шишмиш, него: шишмиш! Сигурни сте да није свраћала? ИКОНИЈА: Побогу, човече, па нисам блесава! Кажем вам да би се сетила да јесте!

ИКОНИЈА: Што да ми буде тешко! Могли сте нешто и попити, док стојите! СКИТНИЦА: Други пут. А нисам вам за пиће, имам јетру. Немојте да заборавите. А ја ћу још да навратим...

(Примети Анђелка) Ја морам да седнем! Ћоро! јеси то ти? Ниси ваљда побего? АНЂЕЛКО: Нисам, него амнестија! (Затамњење) ИИ СЛИКА (Кафана, после фајронта. Сви су отишли, светло је смањено.

Препородило ме ово умивање! ИКОНИЈА: Више и не памтим кад сам путовала! Откад сам Раденка саранила, нисам! АНЂЕЛКО: Како седну у воз, одма се изују, па печено пиле у крило! Истина, има и цица!

А у реку и у облаке неко изручио чашицу клековаче! ЦМИЉА: Мора да је лепо, ја још нисам стигла на Калимегдан! Кажу да има и дивљих зверова, тигрова, не би смела овако сама, безаштите...

ЦМИЉА: Овако скинут, изгледа као анђео! ИКОНИЈА: Арханђео Анђама и Брадаило! Репоња крилати! ЦМИЉА: Нисам га виђала. ИКОНИЈА: Мустра, дошо са робије. А не би ме чудило ни да је некога клепио... ЦМИЉА: Због чега с робије?

Не замајавај се ти много око њега, тај ће ти сместити одакле се и не надаш! Ионако те мерка у деколте! ЦМИЉА: Нисам ја мала! ИКОНИЈА: Ако су га и пустили, неће дуго! Што дикла — навикла, брзо ће он опе дупе на киблу!

Скрено с линије, и то изгледа дибидус! ИКОНИЈА: Даје само он! А ди је Цмиља? АНЂЕЛКО: Нисам ја њезин гувернант, па да знам! СТАВРА: Сада ме копка шта ли ће бити с Милетом! Био је нешто много агилан!

Погледај само ову данашњу младеж! ИКОНИЈА: Не можеш ти с њима у исти чабар. Ако ниси прегуро триесту, нек нисам која сам! АНЂЕЛКО: Ја не говорим о годинама, него о томе шта од њих направе брак и државна служба!

МИЛЕ: Важно је да он не сме ништа физички! СТАВРА: А ко каже да не смем? МИЛЕ: Ама, нисам ја тако мислио, пусти ме! ИКОНИЈА: Ћоро, побиће се! АНЂЕЛКО: Па шта? Оћеш да зато прекидам вечеру?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ВЕЛА Здрава су. ЈОВЧА Како онај твој? ВЕЛА Па ти, тато, најбоље знаш какав је... ЈОВЧА док га нисам оженио тобом, ја сам знао какав је, али сада ти треба да знаш...

Знаш, ти си је тако размазио па и од тебе дуже спава. ЈОВЧА Ако, ако. Је ли чула да сам дошао? МАРИЈА Није. Нисам хтела да је будим. ЈОВЧА Ако, ако... Добро, што је ниси будила. Нека спава, нека се одмара.

МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо. Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца.

Не могу (показује на Јовчу), па после на мене све да баци, да сам ја за све крив. АНЂА Ниси, ниси крив. МИТА Нисам крив, и нећу да сам крив.

Нећу да бата на мене после: какав сам ја твој брат и, како сам знао за то, што му нисам на време казао па да он њега, као што треба, за перчин ухвати... Не може се више, сестро, мора, мора да се каже...

И као што ми ти нареди, нисам хтео да му кажем да су то твоје паре, да се не би олењио, него сам казао да сам од другога, комшије, узео под интерес

И не могу ја више. Одавна сам ја чекао да кажем, да скинем са себе. Нећу после да сам ја крив, да ја нисам говорио, казао... А сад, ето она, и сад сама нека, како зна, говори, брани се... (Повлаче се у кујну.

Него, ја, јутрос, у цркви, за време службе, чух, па ево. (Седају на миндерлук.) А зажелео сам те се, одавна те нисам видео. Колико већ година како ниси дошао?! Има већ читаве две године како си једнако на путу, по трговини.

Али, шта и мени, код мојих снашка, фали? Моје место још боље, још лепше. Ја бар нисам жељан, не трпим, не мучим се гледајући као он. Ја овамо код снашка имам бар све.

Лети, ако се оде у село, на чивлук, и тамо једнако са њима сам. И кад се купају у реци, хладу, оне — као да нисам жив, нисам мушко — неће да ми кажу ни да се окренем од њих, да их не гледам.

И кад се купају у реци, хладу, оне — као да нисам жив, нисам мушко — неће да ми кажу ни да се окренем од њих, да их не гледам. Тако се преда мном брчкају, купају, свлаче и облаче..

Као да ја нисам жив, као да нисам мушко. Ако сам јој чувар, слуга, одрастао поред ње, ипак... Ох, целе ноћи је откривена, целе ноћи

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Моје исте слабости и погрешке, премда и[х] се стидим, и од који[х] ни до данас нисам се избавио, ползују ме кад и[х] помињем, помажући ми да се исправљам, колико је могуће, да ниско и смирено о себи

Шта сам у њему чинио? И куд ћу из њега поћи? Ово, дакле, размишљавајући, рад би[х] да нисам сасвим на свету неполезан био; рад би[х] штогод после мене оставити с чим ће се когод од мога рода ползовати.

живот мој с разни народи, с људма и с женама, с богати и сиромаси, с учени и прости, с црковни и мирски, с којима нисам трговао, | куповао ни продавао, сва је моја старост била познати какви су људи и из који[х] узрока бивају таки или

Ја сам и то предвидио и нисам се томе ненадао. Ко може свим и толико различним људма угодити! Ја ћу се само старати ништа против мојеј совести и

поћи с овога света знајући да сам браћи мојеј добра желио, да сам се силио учинити толико ползе колико сам могао и да нисам залуду живио.

У мом милостивом благодетељу ја нисам тада ништа друго могао видити него једног простака који није читао никаква казанија, ни пролога и који из преизлишне

” Нисам нимало сумњавао уподобити себе апостолу, говорећи: „Ко ће ме одлучити од љубави Христове? Ево, какову силу имају прве

Моја срећа те и[х] нисам чуо док сам млад био, јер се никад не би[х] смио додирнути прсију моје младе, него би[х] им се морао клањати као

Кад промислим како сам провео младост, како сам мислио и живовао, сам се на себе гадим, јер се ни за што друго нисам старао него како ћу добре волове познавати, како ћу и[х] јефтино купити а скупо продати; нити ми је кад они свет и

Дало ми се било нешто на жалост; уздисао сам, сузе су ми текле из очију жалећи што нисам један од најпоследњи[х] његових локаја и служитеља, да га гледам и слушам сваки дан!

Тај дан ништа друго нисам јео осим пре ручка комадић хлеба; но није ми на ум падало јело. Као овца кад дође с паше, леже гдигод, пак преживље

Ко би при свем овом не помислио да ово бог овако не намешта? Ја се тада нимало о том нисам сумњао и све сам за јавне знаке узимао да ћу се набрзо посветити.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Немилостиви Ркалина настави: — То си ти све знâ, али ти нама не вирујеш, него си се упија у твога Кушмеља. — Ја нисам знâ то! — Јеси, јеси! Јесенас смо ти казали све потанко.

— рече Ркалина. — Јер ми знамо пут и до бискупа и до краља! — Па ја нисам рекâ да нећу! — одговори фратар, мало мирнији. Јерковићи почеше гуркати Ркалину у плећа, сви заграјаше: — Па липо!...

— А мој добри, мој липи вра-Брне! — настави Чагљина — немој ти мислити да смо ти ми изгубили ришпет, и да ја нисам знâ да ћеш ти учинити како је право! — рече и пољуби га у руку.

Фра-Брне једнако пркелаше погледајући синовца, па кад и томе дође крај поче нашки. — Јето тако! Нисам чуја липе гласове за њ, али, ако се не буде владâ како ваља, ја ћу фију!

Кога тражиш? — Ја сам синовац вра-Брнин. — А! Тако! Жив бија... Видиш... овај... ја нисам редовник, него лајик... али јопет, липо је штовати старије... Ја би теби по годинама мога бити отац...

Дакле, то бјеше фра-Тетка. — Оће ли брзо бити готово то, Грго? Јеси ли мањистру усуја? — Нисам још, оче — одговори Грго зловољно. — Ма враг те однија, јесам ли ти рекâ да манастирска ура изостаје! Јево већ подне!

— Видија си га, је ли? — питају Мачак и Лис. Бакоња заврти главом, па једва изговори: — Нисам, али ми се све чинило, да ми је иза леђа... — Шкопићу! — викну фра-Тетка. — Шта велите? — одазва се Мачак.

— Он, он — настави Мачак ђацима. — Наслонија се уза зид, а издрељија очи на менека. Ајме мени! Ајме мени! Како нисам умра на мисту!... — Е, сад се већ нема рашта крити — поче Балеган.

— А одакле си? — Ја? Је ли? Из Буковице, из Зеленграда... — Ма ти си ришћанин? — Ја? Је ли? Нисам, ни дао бог, него сам из Зеленграда, а у Зеленграду нема ришћана, а нема ик ни у Медвиђој, нема ик у та два села, а

— Није то, него је он страшљив! — рече Мачак. — Ти лажеш! — викну Бакоња. — Нисам ја страшљив! Нисам ја окле си ти, ди су људи кâ козе!... Јест, кâ козе, јер би један наш тирâ вас педесет...

— Није то, него је он страшљив! — рече Мачак. — Ти лажеш! — викну Бакоња. — Нисам ја страшљив! Нисам ја окле си ти, ди су људи кâ козе!... Јест, кâ козе, јер би један наш тирâ вас педесет... У мал’ што не дође до руку.

Коња нема, али брава није развртана. — Ти си, Шкељо, заборавија закључати синоћ! — рече ковач. — Нисам ја, него је Букар заборавија... — Мучи, бештијо! — викну ковач. — „Букар је заборавија!!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Ту смо се тужно љубили У сенкама, по клупама. Ту су ме весело убили И бацали по рупама. О, где све нисам шетао, Кога све нисам сретао, Пред каквим кафанама седао.

Ту су ме весело убили И бацали по рупама. О, где све нисам шетао, Кога све нисам сретао, Пред каквим кафанама седао. Како је болно вредео Велики сиви предео У који сам сатима гледао...

И сад, док стојим на пô друма, Гонетам ту реч што је била И прошла мимо мога ума. Можда и нисам моро стати: Јер зраком то тек пуче свила Да ме у касно лето врати?

ТИ СИ МОЈ ЖИВОТ ВИДЕЛА ИЗ БЛИЗА Ти си мој живот видела из близа: Примисо, покрет, реч што нисам реко. Знала си грч мој и кад стојиш иза. Слутила моју болест на далеко.

Док ја — сред пустог мучилишта — Као весталке ил вестали Чувам жар с позног пепелишта. О КАКО ДУГО Одавно нисам стриго-секо Косе и нокте, браду струго. О, како дуго, како дуго, Ни са ким нисам ни реч реко.

О КАКО ДУГО Одавно нисам стриго-секо Косе и нокте, браду струго. О, како дуго, како дуго, Ни са ким нисам ни реч реко. Огрнут, сав у старом руву, Обрастао у длаку голу: Мрмљо сам само своме столу И шапто само своме уву.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Змија нисам да и реп у земљу увучем. Зуби су ми се клатили, али сам на курјака личио. Далеко за леђима, у торовима остаде пусто и

Полазим, а мени, дугоњи, корак је кратак. Брзо се шири цвокот леда. Спорије корачам; нисам знао даје брада тако тешка, и нисам знао да се све толико плаши ножа. Дрхтавица је све гласнија.

Брзо се шири цвокот леда. Спорије корачам; нисам знао даје брада тако тешка, и нисам знао да се све толико плаши ножа. Дрхтавица је све гласнија.

Још истог дана утврдише за мене који сам ноћу први прешао преко младог леда на Морави, давио се и спасао, да нисам из Прерова. Ја не кријем да нисам.

Ја не кријем да нисам. Нисам ни зато што, како и сами рекоше, једино срце крупније од дулека или лавеж за петама могу по првом леду да споје

Ја не кријем да нисам. Нисам ни зато што, како и сами рекоше, једино срце крупније од дулека или лавеж за петама могу по првом леду да споје две

А само после неколико дана закључи жена да ми је нарав зла, јер ни с ким нисам разговарао сем с њом, ретко и увек строго. Људи мога корена ћутањем морају да се бране.

Ни на једном пристојном и уљудном човеку нисам видео такву одећу. Аман, не брукај ме!“ Вукашин се танко осмехнуо, узео шешир и пошао извињавајући се ручком код

Познао бих његову крв у пуку војника — окрену се кочијаш и осмехну, лижући иње с бркова. — Пет пута сам ти рекао да нисам. Из Београда сам и добар сам му познаник. Је ли ти то доста?

Мора да се поздрави... — Добро вече, Симка... снајка! (Нема смисла, загрцнула се од радости, ништа јој нисам донео.) Нисам могао да вам јавим, донео сам одлуку на брзину, служба, морам одмах да се вратим... (Шта могу?

Мора да се поздрави... — Добро вече, Симка... снајка! (Нема смисла, загрцнула се од радости, ништа јој нисам донео.) Нисам могао да вам јавим, донео сам одлуку на брзину, служба, морам одмах да се вратим... (Шта могу? Морам је разочарати.

(Шта могу? Морам је разочарати.) Па јесте, и за Божић. Толико година нисам био код куће за Божић. Нисам те видео... да, да, седам годила. Париз, па одмах служба, државни чиновник... (Он!

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Дечак испружи руку да га дотакне, али цвет, као сребрна птица, полете увис. — Нисам ти потребна, Златоусти! — Сребрна ружа нежно дотаче дечаков образ. — Врати се међу луде!

куповином је било још мучније: уместо шећера куповао је праћке и стакленце, а затим се правдао: — Украли су ми новац. Нисам могао ништа да купим. — Који је ђаво ушао у њега? — питали су се родитељи, а око дечака је расла празнина.

»Вероватно се поруб опарао?« —помисли и, вративши се кући, замоли мајку да га ушије. — Замало данас нисам пао због њега! — рече љутито, али прегледавши поруб, мајка, смирујући га, рече: — Поруб је у реду, синко.

Како се зовеш? — Ташко Орашко! — рече дечачић и наклони се. — Такво име још нисам чуо! — рече старац. — Ниси ни могао чути! — малишан затресе главом. — Ја једини имам то име. Остали... — Који остали?

— Па, ништа! — промрмља помирљиво. — Лепа си и без уста. Никада лепшу нисам видео! — збуњено саже главу, уверен како већ сви знају да није ни могао видети.

Ако она не буде знала како да помогнеш своме сину, нико неће ни знати! — Никада за ну нисам чула. Где живи? — У пећини! На дну мора.

Младићу се учини необичним њен осмех, али помисли: »Свеједно одакле је, ја лепшу нисам видео!« Не размишлајући превише, предложи јој да остане ако се не плаши пустаре. — Ја се ничега не плашим!

Камено јаје покрете се у свом лежишту, а лепотица узмаче корак уназад. — Нисам се вратила. И нећу остати. Тражим младића из пустаре... — Узалуд тражиш! — насмеја се јаје насав глас.

— Зажелео бих да те никада нисам срео! прогунђа дечак љутито, а Светлосног брега и старице нестаде као да их никада није ни било.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

“ и ако никада за преселеније ца овога света нисам много марио, сада заиста не марим. Само ћу молити браћу и пријатеље да ме код ајдучке закопају чесме“.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

О мајко, мајко! о мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео!... Ил' можда мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе жицом

О мајко, мајко! о мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео!... Ил' можда мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе жицом тананом Над оним нашим

“ „Што не могох - ти ћеш моћи!“ „Куд ја нисам - ти ћеш доћи!“ „Што ја почех - ти продужи!“ „Још смо дужни - ти одужи!

„И ти паде, брате драги!“ - „Нисам, децо, вас док траје!“ „Је л' ти борба била тешка?“ - „Покушајте, милина је!“ „Шта си хтео? куд си пош'о?

Но ти ми објасни сада: шта чиним ово, и гди сам? Ја видим да сам пијан, и ако - зашто бих крио? Дирнуо пехар нисам. В. Илић ЛВИИИ СОК У широком хладу палмине лепезе Лежи лепа Наксис. Подне је врх Нила.

Али знам и узрок зашто тако бива, Јер прошао нисам кроз живота хуку Склопљених очију и скрштених руку; Кад срце запишти, мисао је крива!

А и ко зна шта још може бити! С анђелима те нисам поређив'о, Да надземаљски створ ја обожавам; И нисам хтео - не разуми криво! Да душу своју љубављу спасавам.

А и ко зна шта још може бити! С анђелима те нисам поређив'о, Да надземаљски створ ја обожавам; И нисам хтео - не разуми криво! Да душу своју љубављу спасавам. Ја жену тражим, снаге и полета! Моја је љубав од овога света.

И док ја нисам у селу још био, Да л' те је, реци, мој супарник срећни Путањом оном горе изводио?“ „Ах, лудо моја“ - зачух прекор

“ Д. Срезојевић ЦЛXИВ „ПУЧИНА ЈЕ СТОКА ЈЕДНА ГРДЊА“ Ја демократ нисам нигда био, Ма да сам некад и сâм држ'о да сам; Али тек данас смем признати шта сам, И рећи што сам и од себе крио: Ја

Јест, ја сам силно грешан према Теби, Ја нисам иш'о путем Твојим светим; Ја сам се само старао о себи, А никад Тебе Мајке да се сетим!

Досад сам био себичан и ружан: За своје боле ја сам само знао, Без осећања да сам Теби дужан, И да Ти ништа, ништа нисам дао!

Попа, Васко - КОРА

да урла И сам празан Без иједне кости У стоструки се одјек Урлика претварам И одјекујем одјекујем Одјекујем ОДЛАЗАК Нисам више ту С места се нисам померио Али ту више нисам Нека уђу Нека прегледају нека претраже Воденица у сенци

иједне кости У стоструки се одјек Урлика претварам И одјекујем одјекујем Одјекујем ОДЛАЗАК Нисам више ту С места се нисам померио Али ту више нисам Нека уђу Нека прегледају нека претраже Воденица у сенци ребара Зрелу празнину меље Опушци

се одјек Урлика претварам И одјекујем одјекујем Одјекујем ОДЛАЗАК Нисам више ту С места се нисам померио Али ту више нисам Нека уђу Нека прегледају нека претраже Воденица у сенци ребара Зрелу празнину меље Опушци јевтиних снова У пепељари

прегледају нека претраже Воденица у сенци ребара Зрелу празнину меље Опушци јевтиних снова У пепељари се диме Нисам више ту Привезан чамац њише се На црвеним таласима Пар недозрелих речи У облачном грлу виси Нисам више ту С места се

пепељари се диме Нисам више ту Привезан чамац њише се На црвеним таласима Пар недозрелих речи У облачном грлу виси Нисам више ту С места се нисам померио Али сам већ далеко Тешко да ће ме стићи ПУТОВАЊЕ Путујем И друм такође путује Друм

више ту Привезан чамац њише се На црвеним таласима Пар недозрелих речи У облачном грлу виси Нисам више ту С места се нисам померио Али сам већ далеко Тешко да ће ме стићи ПУТОВАЊЕ Путујем И друм такође путује Друм уздахне Дубоким тамним

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Зато се у њој осетих као што се човек осећа код своје куће, па била она и кровињара. Нисам се више осећао као риба која гине на сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици.

“ Тако је и учињено. Када год узмем ту књигу у руке, сетим се њеног васкрсења из гроба. О њој нисам имао више да бринем.

Ето, у таквим приликама, када нисам ни мислити могао на научни рад и објављивања његових плодова, предузех своје путовање кроз царсво наука, како сам га

Моје занимање стварало ми је илузију да путујем, иако се нисам удаљавао из своје собе за рад. Књиге прикупљене у њој предочавале су ми царство наука у току времена.

наука“ којим сам предузео да, у виду слика из живота великих научника, предочим главне етапе развитка природних наука. Нисам се осећао осамљен јер сам их видео живе пред собом и имао илузију да се налазим у одабраном друштву.

„Нисам у стању ни да замислим толику огромну дужину зида“, рече Глаукос. Питагора га потапша по рамену. „Мораћеш се, синко, у

„Гледао сам узбуђено око себе и простро свој поглед преко целе вароши. Нисам тежио да упознам њене богове, храмове и верске обреде, већ ме срце вукло да присвојим оно научно благо које је овде,

Он поче тим што зацвиле плачевним гласом. „Опрости, ако Бога знаш! - Слеп као што сам, нисам те одмах препознао, па ти дадох одговор са којим сам се сваког купца ратосиљао. Но теби ћу казати голу истину.

„Шта мислиш, брајко? - да примим робу коју нисам изабрао и премерио? Да ми подвалиш по свом обичају!“ „Ако хоћеш, господару, да се мало потрудиш и да пођеш са мном,

„Смешљиви филозоф!“, развика се он. „Будала - ништа друго! Нисам ли ти, Хипократе већ говорио да у његовој глави није све у реду?

“ „Па то ти је номофилакс службено саопштио“. „Номофилакс - он је обична будала; нисам ни слушао шта је трабуњао. Ни остали сенатори нису паметнији од њега“.

„Па шта је непроменљиво, шта је пролазно?“ „Дуго сам то тражио, док га нисам нашао“. „Ти си то нашао! Како и где?“ „Е, сад ћу ти показати.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Никаква посла нисам имао. И тако очајно беспослен тога дана покушавао сам да размишљам о својој нервози и својим чудним послератним

погледао на полицу с књигама она се била погла као скрушена, у очајно погурен мали глобус, украс на писаћем столу, нисам смео ни да гледам, а шеталица на зидном сату јецала је једва муцајући секунде док наједанпут, ваљда случајно и колико

он полази елегантно, клизећи, без оног сецања и несносног шкрипања, као кад полази обичан воз којим, као што рекох, нисам волео да путујем ни као студент.

“ „Ето, да кажем право, трећа.“ „И ти ме увераваш, да је она исто онако снажна, помамна и одана, као прва, коју нисам заборавио и која се није најбоље свршила?“ „Она је силнија од свих ранијих, веруј ми.

— Господо — шепртљао је нешто мој друг решен да сузбије неочекивани препад (што се тиче мене ја се нисам мешао јер су мени и мојој нервози баш годили оваки сукоби) — господо, ја сам народни посланик, а овај купе рез...

— Шта ти је то? — Печењарница код Краљице Педок. — Јеси ли прочитао? — Још нисам завршио. Па суморни студент одиже књигу с колена и том приликом ја приметих да има свега један и по прст на десној

Бар према овоме што сам досад прочитао. — Не бих ти могао тачно рећи — одговори први — нисам прибран; али имам тај утисак и чудим се да ти немаш исти. Уосталом, размисли и сложићеш се са мном.

Ја нисам комунист, још мање анархист, нити ваш друг. Толико сам вам хтео рећи, једном засвагда. Ја... ја бих хтео али не могу.

Ја нисам наиван, ја више не верујем, не знам у шта и коме да верујем, немам идеала. Немојте ме звати: друже. — А ти, брајко, ка

Жена је; то сам приметио, неколико пута отворила уста као да је хтела нешто да каже. Али ја нисам сигуран: да ли је одиста имала намеру да нешто проговори или јој се зевало.

— Шта хоће ова напаст од жене? Ја њој ништа нисам казала, она нека ћути. — Јест — дода њен муж. — Где путује женско само? Да си моја ја бих те убио, рђо куса...

Зато сам га изнео. Што се мене тиче и чим сам остао сам после догађаја, одлучих да спавам. Пошто нисам активно учествовао у сукобу, шта ми смета, мислио сам, да преко њега пређем као да се ништа није ни догодило.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Има у мом рјечнику још доста таквих ријечи — имена растиња и птица, и којечега другога — којима никад нисам сазнао правог значења: баш као да сам се подсвијесно уклањао њиховом тачном сазнању, како им не бих разорио чар.

В Оца нисам упамтио. Али из причања (и, можда, још више, из прешуткивања) која сам о њему из дјетињства упамтио, као и по његовим

Задуго сам наслућивао и опипавао то нешто а да нисам могао да га спознам или одгонетнем. Вјероватно сам се касније и сам и несвјесно уклањао том сазнању, у доба кад ми се

Можда ме сад, из ове временске удаљености, сјећање вара, али ми се чини да читавог вијека нисам с њима, објема заједно, измијенио у све тридесет ријечи.

Ја нисам трпио ту просторију „која је видјела надвојводу”. Њена зидна таписерија испреплетаних болесно плавих и забајонски жутих

У таквим ми је случајевима ујутро долазио порив да другу са спавања рекнем: „Човјече, буди миран: нисам ти видио лица док си спавао.” И да затражим, заузврат: „А ни ти мени, је ли? Је ли да ми ниси видио лица?

се да и у самом укусу воде с мастиком осјећам неки одбљесак нереалних, шимеричних простора, па сам је пио и онда кад нисам био жедан, као из неког дуга према безграничноме.

Никад касније нисам видио одједном на окупу толико маркантних профила, толико набраних чела, и љепше његованих брада.

Присуствовао сам више пута њиховим састанцима у њеној собици на тавану. Нисам тачно разумијевао њихова разговора ни право схватио што се међу њима одиграва, али сам имао јасно осјећање да се

Поглед јој је био далек и замишљен. Нисам успијевао да привучем њену пажњу, и на моје упорно зивкање одзивала се далеким, слијепим гласом.

На сјеновитој страни куће била је једна вјечито закључана соба у коју дотле нисам ногом ступио. У њој је прије много година умро један бакин брат, њен миљеник, још младичак. Од сушице.

Очи су гледале право у нас, кроз нас, као што гледају очи човјека изведена из самице. Однекуд из угла — нисам могао тачно одредити правца — чуо сам марљиви рад црва.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

И шта да радим сад? — Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа. Ако буде неко од оних, неће му се,

Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде... Хајд’ сад, па жури. Ђурица окрете у шуму, али чим се толико одмаче од

— А шта му манишеш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није право што је хајдук? А мени је баш то по вољи. Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. — Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи?

— Ништа. Оно ти је нека бабетина. Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не

— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо? — Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему.

ваљада нећу ни ја до века овако. — Ја шта ћеш, после оних мртвих и рањених глава? — Ни једнога нисам мојом руком дирнуо. — То знам ја, али не зна закон. — Па шта ћу сад ?...

— узвикну Пантовац при уласку му. Ђурица, видећи га онако весела, прихвати шалу. — Вала, побро, па и нисам. А ти си ми се грдно намрчио! — Како нећу, јади га убили!

Ђурица устаде нагло. — О томе немој никад више да ме питаш. Казô сам ти ко је, па сад доста ти је... Нисам ни ја од гвожђа ! — обрте се он љутито, провуче се кроз прозорче и оде на ноћиште.

Баби не треба више. — Дај ми, засад, десет. — Хм... да ли ће бити... Ја ти нисам ни казао куд сам шта раздавао. Мало је што и остало од оних двеста...

готово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката. Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже. Само из твога села траже пет кућа: Стојићи, Илија, Никола, Јово...

Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. Ђурица, опазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку.

с Радованом. Са њега ћеш брзо главу изгубити. — Ја га, вала, нисам тражио, али шта ћеш. — Знам, знам. Све је то удесио онај матори угурсуз.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар им на то одговори: — Тешко вама и вашем животу! Да ја нисам овамо дошао, ваше би кости још и сад расуте биле. Него чујте: задржите смрт док ја одавде не одмакнем.

А месец јој одговори: — Рајска душице, ја га ноћу на земљи нисам нигде видео, него иди ти к ветру те њега запитај није ли га где видео, он преврће дрвље и камење и завлачи се свуда.

После неког времена дође ђаво и запита дете: — Шта си научио? А оно му одговори: — Нисам још ништа. И тако прођу три године дана, и кад би год мајстор запитао дете шта је научило, оно би му свагда

Најпосле га запита ђаво још једном: — Јеси ли штогод научио? А дете му одговори: — Нисам ништа, него сам заборавио и оно што сам пре знао.

— Еј, синко, синко, — насмије се на то отац, ал̓ скоро кроз плач — нисам ја ни луд ни пуст, већ од муке то радим. Ову вишњу сам најбоље волио и највише тимарио, па ми се она осушила — је л̓

“ ома овај на диду. — А зашто да нисам? — дида ће опет њему. — Не видиш ти ко сам ја? — још дида запита. — Па ко си? — Ја сам тај што животе даје!

— Дакле, и ти си правда? — на газду он ома. — А зашто опет да нисам! — газда се још ники нашô упраше. — Па ди ти је правда? — Ди ми је? — сав се упљувô газда.

— Аха дакле, и ти си правда! — вилиштањац ће њему. — А како да нисам, — онај ће — кад сам ја код бога надничар! — Каки си надничар? — Ја сам рисар који риса нема, и зато сам ја правда.

Дида опет нит̓ ћути нит̓ јауче, већ стење. — Јеси ти правда? — на диду ће овај, а дида опет њему: — Борме, читава нисам. — Па зашто онда стењеш? — Зато што у мени има мало неправде. — А то правда у теби стење? — запита још овај.

— Па онда и опет нисам нашô правду, — сад се опет ражалости вилиштањац. — Овако је неш ни наћи: док ти с овим вилиштаном млатиш, ти ̓ш увик

био, и да вам још напослитку кажем: ја сам један од она два пијанца што су вилиштањцу тикве разлупали — та познате ме, нисам једаред с вама наздрављô! И ја још вама приповидам о правди, а туђе тикве лупам!

И овако ћу све дават за шамаре паре док их гођ тече, кад нисам на њима био задовољан него сам од дервиша и огледало поискао. Ко те спремио, тако му кажи, и сад хајде збогом.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Г. Оче, ево опет мене. Твоја цура тражи тебе: Сад је болна, нагло вене: Не познаје данас себе. Откад нисам била овде! Светло цвеће већ мраз дене! Ја сам једва дошла довде. Твоја цура нагло вене. Хтела сам ти рећи само...

Мину све што беше, хтеде бити икад. Тама се увуче у идеју снова: Раскошније смрти нисам глед'о никад. Имао сам и ја веселих часова.

Из снова прошлих, пријатних к'о дýге Нисам видео овај живот груби, Већ моје небо, мој завичај туге И тебе с венцем што ти косу љуби. И тебе с венцем.

Звала си ме себи. Ја се нисам мак'о; Радост сва у тузи пригрли ме страсно: “Ти си је љубио као огањ пак'о, А она је дошла кад је све већ касно.

— ја сам свиреп, бездушан и зао.” И тад пипах ваздух, тражећ каква трага, Али речи твоје нисам мог'о наћи; О како је љубав велика и блага, Мада као звезда и она ће заћи.

Зар већ утеха? Од кога и коме? Познајем добро. Ево је. Ево ме. О нисам знао да смо тако близу. О нисам знао да си у том низу Боје и снова, светлости и душе.

Зар већ утеха? Од кога и коме? Познајем добро. Ево је. Ево ме. О нисам знао да смо тако близу. О нисам знао да си у том низу Боје и снова, светлости и душе.

Ево је. Ево ме. О нисам знао да смо тако близу. О нисам знао да си у том низу Боје и снова, светлости и душе. О нисам знао да са својим гробом Ја носим срећу и састанак с тобом. Постеља твоја, гле, како је мека, К'о твоја коса.

Зар их овде има? Зар земља сузе, зар све не узима? И мокро свуда! Ух, како је 'ладно Биле и ваздух... То ја нисам умро! О куку, куку, зар живота треба За оног коме свет је већ изумр'о. Падај, животе, с јауцима мојим.

Заборавио сам јутрос песму једну ја. У сну своме нисам знао за буђења моћ, И да земљи треба сунца, јутра и зоре; Да у дану губе звезде беле одоре; Бледи месец да се креће у

У сну своме нисам знао за буђења моћ. Ја сад једва могу знати да имадох сан. И у њему очи неке, небо нечије, Неко лице, не знам какво,

сузе да мртве делије Ожале редом, нек у њине кости Уиђе љубав новога појаса И бол мој, зашто овај живот прости Нисам спустио у борбу таласа. Нисам спустио у борбу таласа. СПОМЕНИК Са очију мојих сан лагано иде, И душа се буди.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Сваки напор под принудом захтева жртвовање енергије. Никада нисам платио ту цену. Напротив, ја сам сазревао размишљајући.

Када би ми неко нешто рекао, појавила би се жива слика предмета који је та реч означавала и понекад нисам могао јасно да разликујем да ли је то што сам видео стварно или није.

Било ми је дванаестак година када сам успео снагом воље да одагнам слику из своје маште али никада нисам могао да контролишем блеске светлости на које сам већ скренуо пажњу.

До осме године мој карактер је био слаб и колебљив. Нисам имао ни снаге ни одважности да донесем било какву чврсту одлуку.

Био сам јако одлучан али нисам добро расуђивао. Говорио сам оцу: ”Ја могу да прекинем кад год хоћу али вреди ли се одрећи нечега што не бих мењао за

Пре много година, патио сам од срчаних тегоба све док нисам открио да су оне последица невине шољице кафе коју сам пио сваког јутра.

Он је такође способнији од обичног човека да се заштити у опасности, пошто је пажљив у осматрању и сналажљив је. Да нисам имао других доказа да у извесној мери поседујем ове особине, пронашао бих их у поменутим личним искуствима.

Наравно, одмах сам заронио напред брзим замасима, док нисам почео да губим дах. Када сам по други пут изронио, главом сам поново ударио у дебло. Обузело ме је очајање.

Неколико пута сам поновио то исто као у сну све док ми се срце које је јако куцало није смирило и док се нисам прибрао.

Живе душе није било на видику и мој глас се губио у хучању водопада. Полако и постепено губио сам снагу и нисам више био у стању да издржим притисак.

Данас користим обе руке подједнако али сам тада био левак и имао сам релативно мало снаге у десној руци. Због тога се нисам ни усудио да се окренем на другу страну, да се одморим и није ми преостало ништа друго него да се полако пустим низ

Једино сам ја остао сам и напуштен, пошто сам се посвађао са тим дечаком. Никада раније нисам видео праву удицу и замишљао сам је као нешто чудесно, нешто што има нарочита својства и очајавао сам што и ја нисам

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Увек сам високо ценио очево мишљење, али овог пута нисам могао а да се не насмешим са призвуком ироније, што га је наљутило.

Највише ме је занимало усаглашавање или ”штимовање” гајди. Нисам ни сањао да ћу неколико година касније тај исти посао обављати електричним колима.

Сећајући се ранијих очевих речи у вези читаве ситуације, нисам се устручавао да у име свих присутних ђака узвикнем: ”Никада нећемо служити војску цара Фрање Јосифа!

Поверио сам им се да идем на школовање у Праг, да сам најдаље био до Панчева, да никад нисам видео пароброд или жељезницу и да се бринем како ћу путовати јер не знам мађарски, а имам тешкоћа и са скромним знањем

Била је хладна октобарска ноћ. У купеу треће класе био је свега још један путник, један дебели Мађар кога ништа нисам разумео иако се он трудио да ме увуче у разговор. Мој кожух и шубара пријатно су ме грејали и осећао сам се угодно.

! - Извините - одговорио сам увређен у свом поносу, ја нисам српски свињар, ја сам син једног храброг војног граничара и идем у чувену школу у Праг на школовање.

Коначно, сабрао сам сву снагу и почео да се извињавам: - Ваше милостиво величанство, опростите ми што нисам указао дужно поштовање својим претпостављеним, али ово је за мене непознат свет и страх за моје ствари крив је што ми

али ово је за мене непознат свет и страх за моје ствари крив је што ми руке нису биле слободне, тако да нисам скинуо своју шубару када сам приступио Вашој блиставој узвишености.

Моји нови пријатељи су се на то значајно погледали и нешто су рекли на језику који нисам разумео. Објаснили су ми да су говорили енглески и да су Американци. - Америка! - узвикнуо сам уздрхтао од узбуђења.

Њихова љубазност према мени била је загонетка коју тада нисам могао да одгонетнем. Одгонетнуо сам је, међутим, тек после неколико година.

Веран традицијама српског војног граничара, ништа нисам више волео од добре туче и није ми било тешко, с обзиром на физичку снагу и добру праксу коју сам стекао на пашњацима

Мислио сам да су ти људи исувише изнад мене и никако нисам могао смогнути храбрости и одлучити се да их посетим као што је желео прота Живковић.

Ћипико, Иво - Приповетке

Једне вечери донијели га кући пребијене ноге. Јад и невоља! — заврши нагло. —Па си га болесна оставила? —Нисам од обијести. Понешто се опоравио, но не може ни на какав посао. А радиша је...

— и, љутит, гони је од себе. — Бог с тобом, какав Павао? — подижући се вели жена. — Побудалио си!... — Нисам, ако и мислиш да јесам. Као велим: ко у вјетар пљује, на образ му пада. Али је превршило, — похватао сам вам крајеве...

Имам ја жену, па и ње ми је доста, нисам ја већ бијесан... Сатаре умор, брига и сиромаштво... Цвета се пренемаже да је невина.

—Пусти ме!... Зар сам ти ја боља од жене? —Јеси! —Па што ме не поведе собом оне вечери? —Нисам смио од оца, а жао ми бјеше. —Жао? Очију ти? —Да! Па је јаче к себи привуче.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Одговорио сам му да нисам, и одмах сам га са своје стране упитао сећа ли се песме „Косовка дјевојка“, коју је баш у његовоме завичајном крају

Испричаћу једну обичну досетку, за коју нисам сигуран да је Срби нису узели однекуд са стране. Кад су једном упитали стоногу шта ради са својом седамдесет седмом

„Лежим бескрајно дуго на трави лицем према небу, гледам дуго с дивљењем у њ, и одједном имам тачну сензацију, иако је нисам изазивао, да је небо пода мном, а да сам ја са пољаном над њим, да се земља на којој се ја налазим налази управо изнад

је болног зрак, И небо место звезда пружа ми врт љубичица, Између мене и њега зрачног опет је свети брак; Ја нисам више ту! Ил да! Ох, да, да! не! Мене је још једино, гле, страх Докле ће уз божански, божански, знати ићи мој дах!

Види се то врло лепо у једном већ цитираном стиху: „Ја нисам више ту! Ил да! Ох, да; да! не! Мене је још једино, гле, страх.

Кратко речено, то значи: ја више нисам ту где јесам, макар и имагинарно. То је сан о даљинама, који је доста дуго железничку станицу чинио као магнет

(3) Има вечери које су мртве као језа. (Итд.) (1) Нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе што носе нисам овде да продајем зјала да плачем над изгубљеним илузијама над отвореним провалијама нисам рука што пише задатке

нек носе што носе нисам овде да продајем зјала да плачем над изгубљеним илузијама над отвореним провалијама нисам рука што пише задатке који се допадају свима.

Тачно је да сам дуго био заокупљен Црњанским. Али је све што сам о њему написао стало између корица омање књиге. Нисам обухватио сва, него само нека његова дела, а нисам дао ни праву синтезу.

Али је све што сам о њему написао стало између корица омање књиге. Нисам обухватио сва, него само нека његова дела, а нисам дао ни праву синтезу. Човеку је – и пред другима као и пред самим собом – тешко да призна шта све није успео.

Знао сам за формалисте, а чак сам их прилично добро познавао. Али нисам могао да сазнам ко је то: Ј. М. Лотман чију књигу Предавања из структуралне поетике понегде у часописима цитирају.

М. Лотман чију књигу Предавања из структуралне поетике понегде у часописима цитирају. Ни у библиотекама нисам могао доћи до ње, па сам се пожалио Никити Иљичу Толстоју, који ми је одмах из своје библиотеке донео књигу.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Морам трипут да молим за једну кафу. АНКА (безобразно): Па нисам седела на канабету, имала сам посла. (Одлази.) ИИИ ЖИВКА, САВКА ЖИВКА (пошто је Анка отишла): Ето, видиш ли је!

АНКА (улази за њим и носи књиге и капу). ЖИВКА: Ију, црни синко, ти си се опет тукао? РАКА: Нисам! АНКА: Јесте, јесте, тукао се! ЖИВКА (тетки): Погледај га, тако ти бога, какав је, као да је с вешала пао.

) Несречниће један, битанго! (Анки.) Донеси воду да се испере. (Анка одлази.) Још каже није се тукô! РАКА (упорно): Нисам! ЖИВКА: Него шта си? РАКА: Правили смо демонстрације. ЖИВКА: Какве демонстрације, бог с тобом? РАКА: Против владе.

Питала сам је преко кума-Драге и она каже: нека дође, како да ми не дође госпа-Живкина ћерка; нисам је видела откако се удала. ЧЕДА: Нисам је видела откако се удала, а овамо затвара нам врата испред носа. Па онда...

ЧЕДА: Нисам је видела откако се удала, а овамо затвара нам врата испред носа. Па онда... она... јуче... је л' и она није видела

Не може једна класа да ти исплати дугове. ЧЕДА: Што ви мени једнако те дугове натичете на нос? Нисам их направио од беса, него кад човек узме жену без мираза па почне кућу кућити...

? ЧЕДА: О, молим... ПЕРА: Ви ћете ми допустити... (Оде.) Х ЖИВКА, ЧЕДА ЖИВКА: Зете, нисам те загрлила од дана венчања (Грли га.) ЧЕДА: Али чему се ви то радујете?... ЖИВКА: Гле сад!

Ја сам свршила три разреда основне школе и, да сам хтела, могла сам још да свршим. Да ја нисам била таква, не би мене твој отац узео, он је био већ чиновник кад ме је узео.

ЧЕДА: Охо, хо! Па ви говорите као да сте ви министар. ЖИВКА: Ако нисам министар, а ја сам министарка, а упамти: то је, који пут, много више. ДАРА: Али, забога, Чедо, мајка!

РАКА: Доле влада!... ЖИВКА: Куш, кад не умеш да говориш као паметно дете! РАКА: А нисам ти ни казао! Ево га иде отац! ЖИВКА: Иде? Па што не говориш, марво једна, него брбљаш којешта. (Збуни се.

ало... је л' то фотограф Пешић?... Ви сте?... Овде је госпа Живка министарка. Је л' те, молим вас, нисам вас ни питала, кад ће бити готове слике?...Тако... а не може раније?... Ал' гледајте, молим вас, да испадне лепо.

ЖИВКА: Несрећни сине, зар учитељици енглеског језика да псујеш матер? РАКА: Нисам! ЖИВКА: Јеси, несрећниче; јеси убио те бог да те не убије! И зашто да јој псујеш матер?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

и Кајмакчалан травестира високе националне вредности, које улазе у српску историјсконационалну митологију: (И) Нисам ја за сребро ни за злато плако, нити за Душанов сјај. Не бих ја руком за царске дворе лако, за онај блудница рај.

- Па шта? Грим има басну: човек без сенке, човек лишен сенке. И то му је као нека казна за нешто. Никад нисам могла разумети у чему је казна. Али жена свакако мора бити без сенке.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

“ — „Аман, па ти си моја жена!“ — „Али нисам робиња“. — „Но ја не допуштам!“ – „Кад би те неко и питао, бре!..“ – „Ћути, кучко!“ — „Хајде, будало арнаутска!..

— Па после, прото? — Ех, после!.. Ето видиш. Мало сам ти већ казао... Нисам више могао горе да останем. Преломило ми се на души. Побегао сам овамо. Да постанем дервиш или калуђер, ако хоћеш.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

»Српске Илустроване Новине« 1881. ЈЕДНОЈ ДЕВОЈЦИ Воли те отац, воли те мати, Воле те сестре, воле те браћа; Ја нисам чуо да ко са тебе Свој поглед брзо, мргодно враћа. Воле те болни, воле те гладни, Срцу т’ и руци кликују: хвала!

“ На то ти се песма Истом сад одзива: То ти нисам рекô, Док си била жива. »Јавор« 1892. (ХАЈНЕ) Јест, много су ме мучили На овом свету дивном, — Једни са

“ Дочека је мајчин кар. „Немој, мајко, карат’ тако, Нисам крива, није ред... На извор је ићи лако — Празне ћупе, вољан гред. Али натраг — терет то је...

И тако сам с њим ратовô Читав један сат, Док и свећа не догори, И ја легох спат’. Пропаде ми лепа мисô; Томе нисам крив. Ал’ не жалим — бар је лептир Остô данас жив.

Дигох руку па рукавом Збрисах посô цео. „Опрости ми, млади брате, Веруј, нисам хтео. Ласно ј’ теби новом бојом Поновити рад, Насликати такав исти, И још лепши „Над“.

»Јавор« 1890. ВОЛЕО БИХ ЗГРЕШИТИ... Е баш бих волô једном Згрешити роду свом, — (До сад се никад нисам Нашô у калу том). „Од куд ти таква жеља? Та зар те није срам?“ Није; јер од куд ниче То врло добро знам.

„Разумем ти срџбе, срџбе незлопаке; Ал’ ја нисам крива, године су таке. У корену мојем здрави осок бије, — И ако се крије, нестало га није. Очај не помаже...

Ал’ са гроба твога песник скида вео, А гроб вели: Авај, ја сам више хтео, Тек сам хтео много — Али нисам многô... И ко ће да суди по успеху људе! Сви желимо да нас по тежњама суде.

Удовици с’ грло стиште Кâ да ј’ гŷши мòра нека, Па не може да изусти: „Нисам крала мога века!“ Оде дома празних руку, Деци својој без горива... Сиротица, незналица Не осећа да је крива.

Да је исто видô Шапну ми још неко, Ал’ ја Дескашеву Нисам ништа рекô; Нисам рекô да га Бранко загрлио — Но чини ми с’ да је И сам осетио. »Јавор« 1888.

Да је исто видô Шапну ми још неко, Ал’ ја Дескашеву Нисам ништа рекô; Нисам рекô да га Бранко загрлио — Но чини ми с’ да је И сам осетио. »Јавор« 1888. ЗАШТО ЈЕ ДАНИЧИЋ ПРОМЕНИО ПРЕЗИМЕ?

Онде, хоћеш-нећеш, Мораш светац бити — Ја том нисам вичан (Можда ниси ни ти). Како ћемо онде То Саваот знаде. Ал’ од земље ваља Да се што украде.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Ево, новаца је оставио доста; али шта то помаже кад је оставио после себе краву. Богзна шта би од мене било, да нисам од натуре на господство створена.

ФЕМА: Ти си кућу помео, драги мој. Ти си може бити тражио просте људе, пак си дошао код ноблеса. ВАСИЛИЈЕ: Та ја нисам луд; колико сам пута долазио док је јошт и покојни мајстор живио.

Сад ће ме сместа грозница уватити. ВАСИЛИЈЕ: Али забога, мајсторице... ФЕМА: Та триста те врага однело, нисам ти ја никаква мајсторица... Таки ми се вуци испред очију, немој ми смрадити собу с твојим аљинама.

ВАСИЛИЈЕ: Нисам се надао да ћете ме с пандури терати. ФЕМА: С пандури, дакако, с пандури се терају они који чест ноблеса дирају.

Лепе очице, глатки образи, смеђа коса, хипш, хипш! Ви кец фрајлице, ви кец? ЕВИЦА: Опростите, ја нисам кец. САРА: Ха, ха! Ја немецки питам како се находите. ФЕМА: Не зна вам та ништа, невоспитана је као крава.

) Јуче сам била код госпоје Мирковичке на ручку, то је штогод прекрасно, од свега доста, али сарму што је имала, нисам јела скоро, пак срнећи черек и штрудла, то је штогод коми фо!

Токајер је тако био красан, ја га нисам скоро пила; пак опет кафа, шећера сувише. Ту сам и Финеску повела, о бештија једна, и она се баш добро частила, пак

Рихтиг, мало нисам заборавила торту, то сам баш сама мислила месити; то је особито јело, јошт ако ће после конфект доћи.

Дакле, ја ћу зацело доћи на ручак, немојте се ни најмање сумњати, ја нисам нигда у том моје грубијанство показала. Остала би код вас до подне, но извините ме, моја Финеска...

АНЧА: Па како оћете да вас зовем? ФЕМА: Ја да ти кажем, ти ниси служила код ноблеса? АНЧА: Опростите, ја нисам знала шта ви зактевате. ФЕМА: добро, нећу ни ја за вас знати. Вуци ми се испред очију! АНЧА: А шта ћемо за ручак?

ЈОВАН: Шегрт од мајстора? ФЕМА: Дакако, медведе! — Видиш и ја како сам се променила. Да знаш, ја ти више нисам мајсторица. Госпођа, фрау фон, или ма... ма... како, врагу, француски кажу, не могу од љутине да погодим.

ЈОВАН: Нисте ли га сами вашом руком убили кад је изео кобасицу? ФЕМА: Ух, ух! Дајте сирћета под нос, док нисам пала у несвест. Анчице, Анчице! (АНЧА донесе ватру, и почне кадити.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ПРВО ПЕВАЊЕ Обрех се у некој мрачној шуми ДАНТЕ То је била шума која је појела небо шума из које кад изађох видех да нисам изашао да су ме звери појеле и знах да ће бити горко да причам о томе шта сам видео и нисам видео кад уђох у њен мрак

које кад изађох видех да нисам изашао да су ме звери појеле и знах да ће бити горко да причам о томе шта сам видео и нисам видео кад уђох у њен мрак и не изађох из те шуме што је зеленим чељустима појела своје стазе и изгубила се у

Дотле треба сачувати своје очи које гледају са некога зида и чувати се ослепљења и заслепљења. Нисам први који се плашим да не ослепим забринут за дубину свога ока кад гледам у језеро или у простор.

продре у реч Ватра достојна пролећа СПАВАЧИ Будан ја крадем оно што они сањају ОСТАЛЕ ПЕСМЕ МОРАВА 1 Ноћ, још нисам био изашао из ноћи пуне праведности и трансценденталних муња а у моме духу око кога су се ројили златни инсекти чула

Још сам својим сећањем додиривао друге пределе али већ имах дан и љубав коју нисам тражио, 2 Ја чујем и видим њену истину њен шљунак тврд међу зубима благ у срцу где ми силази по светлост осетљива

Краков, Станислав - КРИЛА

Зизи је раширила зачуђене очи, и није ништа разумела. Потом се заруменела и пакосно добацила: — Опростите, нисам знала... Из шатора су повиривали да виде шта ове жене раде. Сергије је већ одвукао Ноемију у своју кућицу.

Петровић, Растко - АФРИКА

сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што је блиско ономе о чему сам сањао.

„Ја нисам представљао себи да сам црнац, али сам се тако осећао, и ништа ми није сметало да видим своју руку белу, данима, све

Узмите да никаквог стварног разлога за то враћање европејству није било. Своју жену и своју децу ја нисам посматрао као супротност црнима; разлика у боји може вам изгледати тако обична да је више и не примећујете.

Кад кажем био сам црнац, хоћу да кажем да нисам осећао никакву разлику између себе и урођеника. А затим сам је одједном почео више осећати.

Ово је писани разговор неколицине становника села Мосуа. Невероватна лепота голих тела, какву даље иа путу више нисам сретао. Она корачају гипко као у игри. Група младића сјајно драпираних лежи по једним степеницама.

Ја нисам срео ниједног колонијалца који би показао да се боји звериња, дивљака, зараза; али је из њих непрестано избијао већ уко

Један једини од њих једва да је разумевао неколико француских речи, тако да нисам ни покушавао да се споразумем са њима.

Имам утисак да више нисам жедан, али сам себи не смем да признам, као човек који још не зна да ли га је зуб прошао, или је бол само заглушен.

без икакве спреме, без икаквих удобности, сам са дивљацима, делећи с њима њину храну и воће, спавајући на гранама! Нисам могао претпоставити да је земља ипак пуна, не толико рептилија, колико мрава, да су гране високе, незгодне и

јер је, верујте, иза њега прост шеретлук, а ако је поклон рђав, онда га остављам на тако видном месту да је очито да нисам насамарен. Требало је само франак да му дате!“ Идемо кроз бескрајну вековну шуму.

Њих је живот односио из моје близине, али ја нисам никада престајао осећати њихово присуство у оном комплексу богатства које чини да нам је живот драг.

Ни са једним нисам везивао своју мисао. за нова неба и нове земље, и никада ме нико није оставио овако насред друма по чијој се ситној

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Па још какви су страшни мурови, Да у свет бежи ко се уплаши!... ГЛАВАШ (преврће писмо у рукама): Читати, бако, нисам учио; И не треба ми!... Већ лепо иди, У мојој кући нећ ћеш конака. А када сутра данак осване, Ти путуј даље!...

СПАСЕНИЈА: Ох, шта ћу, мајко, или маћехо, Кад снаге немам, моћ ме издаде! Бар да га никад нисам видела! Бар оне ноћи не!... Ал’ она ноћ У пустим груд’ма спомен остави: Последњу вољу оца рањеног И прву љубав!...

Стана из једног шипрага, у коме се за часак прикрила, излази. СТАНА (у себи): Погрешила сам Што одмах нисам пошла за њима; П’ ако и не бих очи склопила, Промотрила бих барем улазак, Да познам стазу куда пролази На гласу

ГЛАВАШ: Јеси ли редом све обишао? ИСАК: Све! Кроз пукоти сам зида дебелог, Где кључа нисам могô добити Гледао њине бледе образе На којима је страшна очаја Дубоке бразде урезивала; А нагог тела јадне

СПАСЕНИЈА: Сироти! А брата мога јеси л’ видео? ИСАК: О, дивна жено! Да кажем: „Нисам“, ја бих лагао; А: „Видео сам“... О, госпо, госпо! Благо онима који не виде!...

И ти се вајкаш: да знао ниси! Бре, чамац амо, куго погана, Док нисам ножа бритком оштрицом Од твоје главе тикву дубао, И, запушив јој шупље продоре Са меком кожом твоје мешине, За

Сад, Раде, сад!... РАДАК: Тако те хоћу, стара чивијо! (Тура нож у корице.) ЈАЊА: Боље да се и нисам родио, Нег’ ова мука!... Ено и момка! Сад, Раде, сад! (Порфирије долази.) ПОРФИРИЈЕ: А што се дереш толико, хе?

ЈАЊА (у себи): Десет вампира да вас гледају — Нека им на част очи испадну! — Ја само да вас нисам видео!... ВУК: Два, три ли сата беше по поноћи; киша и мрак, само што муње светлуцају...

ТРЕЋИ ТУРЧИН: Ћути, Суљо!... Но, бабо, шта си видела?... СТАНА: Што никад нисам желела — Тврди је бедем венцем окићен...

(Ћерим са Станом одлази.) СУЛЕЈМАН (сам): Ја не знам шта је то? Ту ћерку њену нисам видео, Додирнô нисам руком властитом Ниједан прамен косе њезине; Ни дах ми није њене душице Проседу бралу љупко

(Ћерим са Станом одлази.) СУЛЕЈМАН (сам): Ја не знам шта је то? Ту ћерку њену нисам видео, Додирнô нисам руком властитом Ниједан прамен косе њезине; Ни дах ми није њене душице Проседу бралу љупко провејô, Па откуд љубав?

Он их на ону страну салдуми; — Тај Главаш ми се овде попео!... (Показује на теме.) Ал’ признат морам да нисам смео На њега досад јавно напасти, Све док ми није дирнô зеницу! А сада слушај, верни Ћериме!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Не знам, нисам, чини ми се. — То, видите, није добро; наште срце не ваља се трускати у колима; може вам се смучити.

А зашто се нисте мало заложили? — Нисам имао кад, заборавио сам, шта ли. — О, ја на то никад не заборављам. Макар триста послова чекало, прво ваља заложити

Одатле се лепо видело све бојно поље код Тешице. Ја ћу овде да предам утиске, како сам их редом сам добијао. Спочетка нисам могао да се разазнам у борби и тачно да ухватим куда се пружа наша, а куда турска линија.

Затим настави: — А чује ли се борба с фронта од Катуна и с левог крила од св. Стефана? — Нисам могао ништа разабрати; пуцњава је код Тешице врло јака, па се с других страна ништа не може чути.

Уосталом, ја це нисам ни упуштао у војничка оцењивања, ја сам просто угледао на коси нешто, што ми се учинило подозриво, и саопштио сам то

Ја себе не рачунам баш у најстрашљивије људе, али кад рекнем да ме је тада обузео неизмеран ужас, онда тиме још нисам све рекао, нити сам исказао сву дубину цтпаxоте која ме нападе.

Доцније се више нисам чудио таквим појавама, јер сам видео да пуна бурад такође спадају у војничку опрему тимочко-моравскога штаба, да су та

и учинио, али ви сте били отишли пре 7 часова и ја сам пошао за вама, као што гласи наредба, и ма да сам терао брзо, нисам вас могао наћи пре 9 часова — одговори мајор. — Где вам је војска?

Збор је свиран целе ноћи, коњица је обиграла целу околину, ја целе ноћи нисам тренуо, али резултат је био скоро никакав. Нигде не могоше наићи на повећа одељења војске.

И тако, ја фактички сад не знам где, је моја пешадија, али г. ђенерал види да то није моја кривица. Ја нисам могао трчати за сваким пешаком посебице, а морао сам да пазим на топове, да при повлачењу каквом погрешком не падну у

Мало час ћемо видети како умало нисам скупо платио ово полагивање за Комаровом. — То је врло пријатно, рече Черњајев. Значи, Турци беже.

— Шта, јесте ли рањени? — Нисам. — Хвала богу. Али где су наши коњи?. — Ваши где цy не знам, а ја сам мога дао једном коморџији пред ступање у борбу.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

XВ Теби, цвете, теби певам, — Та ја досад нисам певô. Ти си мене распевала, Што је твоје, теби ево. И досад сам волô сунце, Што ме истом сад огрева; Волело ми

Све, штогод сам досад волô, Тим сам само тебе сневô. Теби, цвете, теби певам, — Та ја досад нисам певô. ХВИ Ој, месече, много ми је криво, драгу си ми у чело целивô, Ти у чело, а сунце у лице, Рујна зора обе

Не дај мени своје руке, Куд ћеш у мрак срцем голим, Окрени се, стегни срце, Заборав’ ме, ја те молим. Виш, ја нисам никад плакô, Ја сам гутô сузе своје, — Горке сузе, бујна река, Потопиће нас обоје.

ХХХВ „Мој драгане, где си синоћ био, Ил’ си пио ил’ си дангубио?“ Ја сам пио, нисам дангубио; Попио сам токе са прсију, Све у здравље тих црних очију...

Ти си онда дете била, Ја те нисам ни познавô, Кад сам снио цветак неки, Цветак кој’ сам обожавô. Онај цветак — твоја слика, Онај мирис — душа ј’

А ја ову песму измислио нисам, Ту си била и ти, а био сам и сам, — Па ако ми речеш: је л’ њој било мило, Живо ћу ти казат’ како ј’ њему било.

XВИИ Што ме људи гледе тако Што ме тако прате свуде? Та пред њима нисам плакô, — Па што ми се тако чуде? Ја им нисам приповедô, Моје боле, моје јаде, — А лице је моје бледо, Бледо било

Та пред њима нисам плакô, — Па што ми се тако чуде? Ја им нисам приповедô, Моје боле, моје јаде, — А лице је моје бледо, Бледо било од вајкаде.

Ја им нисам приповедô, Моје боле, моје јаде, — А лице је моје бледо, Бледо било од вајкаде. Ја пред њима нисам клекô, Нисам прса своја био; Ја им нисам ништа рекô, Ја сам хладна стена био.

Ја пред њима нисам клекô, Нисам прса своја био; Ја им нисам ништа рекô, Ја сам хладна стена био. Ха — осмејак тај ме сећа, Шта је чудно овим

Ја пред њима нисам клекô, Нисам прса своја био; Ја им нисам ништа рекô, Ја сам хладна стена био. Ха — осмејак тај ме сећа, Шта је чудно овим људма — То је ова кита цвећа,

XXXИИИ И опет ме к вама води Моја стара, верна мисô, — — Што миришеш, песмо моја, Још те нисам ни написô. Мирно куца срце моје, Кô у храму свете збиље. — Што миришеш, песмо моја, Као тамјан босиље?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Али неки унутрашњи напон издиже ме. Промолио сам главу изнад бедема од камења. Мртва ноћ... Живог створа нисам видео. Спустио сам се. А војници као да су се претворили у онај камен. Нико пушку да опали.

Артиљерија је одмах отпочела. И њихова и наша. Био сам изложен много пута артиљеријској ватри, али никад нисам имао мучније осећање него тада. Ровови потпуно отворени, а испред ровова камење. Не може се маћи ни лево ни десно.

Али мене је обузело неко нерасположење. Уверавао сам себе да овакав сан не бих сањао да нисам видео змију. Али зашто баш на мене да наиђе змија!...

Када сам се вратио позвао сам водника и десетаре. Саопштио сам им. Они остало знају. Никада, људи, нисам тако слатко спавао као те ноћи...

Сад ја, у име Дринаца, кажем: молим вас, то треба запамтити. — Наравно. То нико не спори. Нигде више нисам видео гробова него на том путу за Кајмакчалан. уз огромне губитке они су нама прокрчили пут.

Можете да замислите: тридесет бомби готово у исти мах... — Чуо сам и ја експлозију — упаде Светислав — али нисам знао шта је... — Дах нам је стао. За неколико тренутака замро је готово цео фронт.

„Ура!“ Ура!“ — разлеже се кроз облаке. А свуда унаоколо мртви, мртви. Никад толико људских лешева нисам видео. Са њима смо се саживели, и сад више нико не мисли на себе. Налетели смо на унезверену гомилу Бугара.

За њим добаци онај студент: — Сад, кад си видео и осетио, помоли се, учо, Богу за све нас! Признајем, нисам се ни ја осећао угодно... Мислим се, шта да радим ако налете. Сетио сам се. Бранићу се!

Био сам у толико јуриша и никада ми ни на ум није падало да ми се ма шта може десити. Сада сам био очајан. Иако нисам знао тачно на шта ћемо наићи, слутио сам нешто грозно. Наступила је и друга ноћ. Замор ме је савладао и ја сам заспао.

Али пред зору пробудио сам се због хладноће. Осетио сам луду жељу да попијем нешто топло. Сув хлеб нисам могао више јести. Иако нам је јављено да ће нам доставити топлу храну, наши кувари нису никако долазили.

Моји болови су све јачи. Дошло ми је да закукам... до неба. Зажелео сам да ме убију, јер више нисам могао. Пренебрегао сам живот и померих се.

Када се херувим вратио, саопштио је: — Обишао сам целу земљу скроз и унакрст. Нигде нисам видео шајкаче. Истина, наиђох на једну војску тамо негде око Средоземног мора.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Због тога сам јуче ваздан Била тако деѕперат, Па за друштво ја ти гар ніцхт Пасовала нисам тад.“ Томе немачком утицају међутим знамо да се још и Змај морао ругати и сузбијати га; јасно је да су

српским песником предбранковске епохе, а томе његовом мишљењу, изрицаном са највећим одушевљењем, ја се никада нисам успео довољно начудити.

то мишљење потпуно неодрживо; и признајем: да Сарајлијину појаву у нашој књижевности, а нарочито дивљење тој појави, нисам у стању разумно објаснити ни себи ни другима.

Стога песме, колико год се то иначе није слагало са мојим теоријским уверењем, нисам могао ни смео одабирати искључиво по критерију естетском. Било је то неизбежно.

и без респекта према поезији; без респекта према животу, давном к бившем, а пролазном као што је и овај наш данашњи. Нисам, даље, хтео правити ни искључиву антологију лирике.

Нисам, даље, хтео правити ни искључиву антологију лирике. Пре свега, нисам смео не унети у овакву књигу дидактичну поезију Мушицкога: она је најтврђа кичма наше старе поезије.

Дјетенце младо Знам да све радо Мало што прима, Тиме да има Игрицу. Птичар ја нисам Дјеци да бих сам Ловом у пољу Добио коју Птичицу. Воду не гацам, Мреже не бацам, Да им ја овим Малу уловим Рибицу.

Кол’ко пут сам на брег стао, Желио што нисам знао, Не знаш за чим уздисао сам: Ображења, жеље тајне, Чувства љубве, дружбе красне Прво ту тек осећао сам.

— Ти си паметнија мало од прве. А снуждена што си, Сестрице трећа? — Наметкиња, — смирено рече ми, — нисам, Свет па ме сав пролази; ал’ зато ти нужде не трпим, Моје потхрањујем питомо воће, и тешим се трудом; Сутра ће, кад

Та нисам ја дошао На овај свет бели Да у туги несносној Век проведем цели! На радост је човека Створила судбина, Зато му

приступачни текст Горестног плача (текст транскрибујем; ни веома лошу интерпункцију, а ради лакшег разумевања песме, нисам могао оставити недирнуту; мењао сам, иако свега на неколико места, Орфелинов или, боље, штампарев нелогични начин

Ја сам то кужно време препатио, хотја да между кужници нисам живио. Кад је куга престала, тко је у Ириг доходио, или покрај тог места пролазио, кожа човеку јежила се кад погледа

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Ал’ даље! (Чита.) „То је порука, Којом Бајазит, скоро свемоћан, Венецију ти тресе свирепо...“ Ох, Венецијо! Што нисам муж? Да бојним мачем спасем зидине, У којима ти стара тврдица Независности скупу светињу Слабомоћнима чува прсима..

А савест?... хм!... А ко сме питати? Где се спасења тиче вашега, Ту правда, савест, нек’ се уклони!... А друго — нисам ли кћи Венеције? А Венецијанцима су ствари такове, Као: поштење, савест, правичност, Простоте тупе празна изрека.

) СТАНИША: Не, снахо, — не треба! Од крви ми је масна десница, Опоганила би уста ласкава. ЈЕЛИСАВЕТА: Ничим те нисам хтела вређати... СТАНИША: Ха! ха! ха! Увреда ли је рећи истину?

СТАНИША: Ха! ха! ха! Увреда ли је рећи истину? Једио ме вређа — а то је, снахице: Што нисам херцег или краљевић, — А бих онако сасвим краљевски, Краљевске моћи знаком свакојим: С круном, порфиром и са грбови

(Баца јој пред ноге донесене дарове.) Ево! И узми, наша несрећо! Еј, брате, никад нисам мислио Да ћеју нам се и соколови У мучном лову модрих висина Завишћу гадном срца дивијег Ошинут крила оштрим

Ах, боже мој!.... јест, ја сам лист!... Ил’ нисам? Не... ја сам стари бор... А моја деца грање лиснато — Кнез Ђурђе вихар беше ужасни — Па се са муњом вихар ожени И

ЈЕЛИСАВЕТА: Па да л’ сам икада Њино прогнанство потраживала? Не, Ђурђе, нисам!... То никад нисам ја! Твоја је мудрост и самољубље — Опростићеш ми томе изразу — Распудила им грозну заверу,

ЈЕЛИСАВЕТА: Па да л’ сам икада Њино прогнанство потраживала? Не, Ђурђе, нисам!... То никад нисам ја! Твоја је мудрост и самољубље — Опростићеш ми томе изразу — Распудила им грозну заверу, Противу тебе што су

Крвава сабљо, ти!... КАП. ЂУРАШКО: Неокрвављена.... ЈЕЛИСАВЕТА: Како? Зар ниси још?... КАП. ЂУРАШКО: Јесам. Ал’ нисам знао, светла госпођо, Да једних груди тврде костуре Два жива срца хране челична: Једно размрсках врелим оловом —

КАТУНОВИЋ: Реци: Вук Бранковић — реци: издајник! Свога си кнеза срамно издао. РАДОШ ОРЛОВИЋ: Ја нисам, лажеш! Он је издајник! Црну је Гору жени издао. КАТУНОВИЋ: Ох... не могу... Зар... да осво...је?...

ЈЕЛИСАВЕТА: Мени? Нимало! Нисам ли лане с мајком ручала? Лепо је јело тај морски рак, Па са шкорпијом кад се запржи!...

(Метанише.) Алах ил алах! Чујете л’, децо? Сердар вам седи турски говори, И нисам Србин!... Ја сам муслиман! А и како бих Србом постао Кад су ми деца Турци рођени?... На ноге, децо!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Нећу преко закона, па уби ме!... Неке године, док још нисам био свјештио вашег закона, убио сам у тој истој њивици једног јазавца. Биће ваљда брат овог лопова.

Писарчић: Да, јуче сам доша'. Судац: Никад нисте видјели овог човјека, нити он пак вас? Писарчић: Никад! Никад га нисам видио, а ни он мене. Судац: Е, Давиде, како је име господину?

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

” АНЂА: Говорила сам јој, није да јој нисам говорила, али кад га дете не воли. ЈЕРОТИЈЕ: А по чему га опет мора волети?

Ниси ни ти мене волела кад си се удала, па шта ти фали? Него реци, ниси ни ти много наваљивала на њу? АНЂА: Па и нисам. Отежем ствар због оне његове кривице. Рекох, нек се то сврши па онда нека проси.

ЈЕРОТИЈЕ: Разрешио си доњом, општом шифром? ВИЋА: Јесте! ЈЕРОТИЈЕ: А ниси пробао горњом, специјалном? ВИЋА: Гле! Нисам, бога ми! ЈЕРОТИЈЕ: Па то ће бити, то ће бити, господине Вићо! 'Ајде брже, ако бога знаш, изгорех од нестрпљења!

АНЂА: Е, јеси бесна, кћери! МАРИЦА: Казала сам ти, није да ти нисам казала, па шта ме изазиваш! АНЂА: Шта ти је данас? МАРИЦА: Шта ми је? Још ме питаш?...

АНЂА: Па знам, кћери, ал' не иде то тако! МАРИЦА: Иде, бога ми! До деветнаесте године нисам ни мислила на удају, оставила сам то вама; од деветнаесте до двадесет прве мислила сам и казала сам вам: нађите ми.

Мора да призна, иако му се не признаје. — „Јеси ли ти сумњиво лице?” — „Јесам, господине, како да нисам!” — „Тако те хоћу, голубе мог!” па отрчим одмах на телеграф. (Покрет као да куца у тастер.

” Ја, тако уме Јеротије, него! ВИИИ ЈЕРОТИЈЕ, МАРИЦА МАРИЦА (долази из собе): Јеси ли сам, оче? ЈЕРОТИЈЕ: Нисам. МАРИЦА (гледа): Нема никог? ЈЕРОТИЈЕ: Нисам сам кад ти кажем... заузет сам мислима... Врло важне бриге.

ЈЕРОТИЈЕ: Нисам. МАРИЦА (гледа): Нема никог? ЈЕРОТИЈЕ: Нисам сам кад ти кажем... заузет сам мислима... Врло важне бриге.

) „Стигао сам, налазим се у хотел Европи, соба бр. 4, и не излазим нигде док ми ти не јавиш. Чак ни газди од хотела нисам хтео рећи своје име да не би ствар одао. Као што видиш, поступио сам у свему како си ти желела. Грли те твој Ђока.

И то због једног полића ракије. Ја, видиш, још нисам казао ову тајну својој жени, а ти је кажеш чаршији. Ако те почем сврби језик, а ти узми четку од ципела па га прочеши,

АЛЕКСА (запне као ђак научену лекцију): Зовем се Алекса Жуњић, по занимању сам шпијун, имам 40 година, нисам суђен ни осуђиван, са оптуженим нисам ни у каквом сродству... ЈЕРОТИЈЕ (ставља му шаку на уста): Ама, чекај, брате!

научену лекцију): Зовем се Алекса Жуњић, по занимању сам шпијун, имам 40 година, нисам суђен ни осуђиван, са оптуженим нисам ни у каквом сродству... ЈЕРОТИЈЕ (ставља му шаку на уста): Ама, чекај, брате! Е, јест ово лудо, за цео срез је лудо.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

По големом свету млађан се потуцам — Што громовник нисам, да на судбу пуцам?... Све што ми је било недраго и драго, Остављат сам морô равно, подједнако! Па где сад почивам?.

О, мајко, мајко! О, мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео... Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе

О, мајко, мајко! О, мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео... Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе жицом тананом Над оним

Гледô сам вас — не да нисам, Кад разблудом успламтите; Гледô сам вас, не да нисам, Лицемерни, упамтите! 1877. (?

Гледô сам вас — не да нисам, Кад разблудом успламтите; Гледô сам вас, не да нисам, Лицемерни, упамтите! 1877. (?

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

3 Загорча ваш мед, чемер заслади; потвора право моје срце тим дубље награди; — удрите, нисам крив. ПОРУКА 1 Прозрем вас: јадна јаснота, умље, јадна реч, мрачни пут грете.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Луда! За никуда ја нисам... И никада она, као друге матере, да је смела са Младеном, као са сином, да се шали, још мање да га грли, љуби.

Пун, кратак и понизан. Уз то звек новаца и извињавање: — Нисам могао више, нано. А за то и то цена је оволика. Нижа није. И, ако хоћеш, да купим, ако не, како ти наредиш.

не засићеним очима, устима, телом, црвенећи од толике хвале, крила би се и муцала, ограђујући се: — Ама није, нано! Нисам ни ја баш тако вредна.

Ћипико, Иво - Пауци

— Дошао си, — вели му и ублиједи од узбуђења. —Живине! Могао си чекати, па по кршћански урадити... —Нисам имао када, прекида Раде и насмија се— а вала, попе, нијесам живина!...

Поп Вране, као да је осјетио њену мисао, вели јој: —Знам да ти нисам мио, али једнако можеш бити са мном добра, ако хоћеш, — и испод стола ухвати је за руку.

Код првих кућа упита је је ли се уморила, упита је онако... тек да јој чује глас. — Нисам ни ласна! — одговори дјевојка и љупко се насмија. . Мучке, к'о потајице, уљегоше у оживљено село.

Наједном се насмија, као да се је нечему досјетио. —Зашто ја вама прављам ка да су то ваши посели! —Зар нисам и ја из села? —Ја мислим — скањиваше се младић, — да се за нас нико не брине. Иву гану болна младићева брига.

— Нисам ти одавна оца видио, — пане напамет Иву, и тако прекиде младића. —Немоћа јур дуго... Вирујте одонда и проша ме смих.

—Немоћа јур дуго... Вирујте одонда и проша ме смих. А нисам прво зна за невољу. Отац никако... крпија се, покрива... Ма сада све је на мени; хоће се и за болесна оца и за кућу, а

— Јеси ли окиса? — упита га разблажено. — Нисам, заклонио сам се, — одговори он и униђе за њом у кућу. * Летошња јаматва била је још слабија од свих пошљедњих

Муж ми немоћа јема годину дан'... Ух! Ча је ово дошло? — Не бишете се дужит'! — Јесам ли да, оли нисам? — плану трговац. — Дали сте... — Па? — Дакле, мени ништа! — блаже рече жена. — Ча би и ти?!— срђаше се шјор Бепо.

— За друге! — упаде жена. — Је, ма ја сам мислија да свак јема душу ка и ја... Ча нисам чинија за шјор—Бепа, па ме први меће на пут... Фала богу! — И старац се замисли.

ја у њега двадесет фиорини и подвеза му ждрибића, ну ждрибе се у зими завалило и погинуло, а до уреченога рока нисам га исплатија... Потле, кад сам носио пинезе, издере се на ме, и не 'тије примит'...

— Ма кад? Боље би ми било да сам ти да мотику у руку... — И за ме би било боље... одговори замишљено Иво. — Нисам никада задовољан пошао из села... — Ти би сад оста дома, — љутио се отац, — сад кад сам за те...

— пожали се плашиво младић... — Зна сам да ми неће простит', ча му нијесам помога шкропит' виноград... А нисам мога... Помога сам му у другој пригоди; ма исто, рђаво сам се влада... А хоће ли бит' зла?

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Да ли много иштем од тебе, Господе? Димитрије Нисам га омрзао. То је чудно. Мислим да се то десило због тога што се он одушевио мојим рукописом.

Збиља, Доротеј ме је гледао сасвим равно у очи и ја у његовом изразу нисам примећивао ни најмању сенку нелагодности. Други би обично одвраћали поглед од мене.

Изгледало је да му се бедро почело распадати. Прошле ноћи сам бдела крај његове постеље. Била сам у паници. Нисам знала шта да радим. Бунцао је, хладан зној му је влажио чело, усне су му биле беле и скореле.

Прохор Чим сам видео Доротеја како улази на капију, знао сам да ће се нешто променити у нашем животу. Нисам могао тачно наслутити у ком смеру ће се померити ток наших навика, али да ће се померити, у то ни тренутка нисам

Нисам могао тачно наслутити у ком смеру ће се померити ток наших навика, али да ће се померити, у то ни тренутка нисам сумњао. Ово не умем да објасним.

Сад више нисам сигуран да ли је игуман устао из кревета зато што није био у стању да поднесе лечење, које је ваљда више шкодило од

Но овакав какав сам, по Прохору, нисам био низашто. Глава ми је ћошкаста, коса тршава и чекињаста. Руке су ми две квргаве мотке с млитвим месом и смежураном

Никада то није рекао преда мном, па нисам имао прилике да му се супротставим, а и било би узалудно, измислио би нешто друго.

Изашла сам из одаје, попела се у просторију под кровом куле, да бих била сама и пустила да ми сузе теку низ лице. Нисам јецала. Опустила сам се, наслонила главу на греду и мировала.

Уопште, тако је необичан. Има снажан стас, што ја пре никад нисам видела у једног монаха. Не бих рекла да овај млади стасити човек претерано мучи своје тело дугим постовима.

Кирча изађе из просторије, а калуђер поче да вади из бисага осушене листове неког биља које нисам препознала, мале тиквице с прашковима разних боја и чисте беле траке платна. Кирча се врати носећи воду у бакрачу.

А у ствари знам ја то што он хоће. Нисам ни ја излапео. Нећу ја допустити мангупима да ме тоциљају. Он то сад у вези са оном мојом срамотом кад ме је трбух

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Сумрачак пада; тишина се свија, У милу тоне васиона сва; Вечерња звезда трепери и сија: Весело све је - само нисам ја! Немир ми стискô уморене груди, Несрећно срце што љубити зна!

Но ти ми објасни сада шта чиним ово и гди сам? Ја видим да сам пијан, иако, зашто бих крио? Дирнуо пехар нисам. 1888.

Богови, Слепчевић то је... Но, то је већ дошло довде: Лало, затвори врата, па кажи да нисам овде. 1884. ГРАЂАНСКА ВРЛИНА Строг и узвишен преда ме је стао, Оружан мачем и гранчицом крина...

“ Цар се на то у смеј дао: „Но, то видиш нисам знао! Аи ко ће то да зна, Да сам тако јевтин ја! Но ал' сад ми мораш рећи; За колико могу прећи Цео овај бели

“ И даље нисам прочитати могô, Јер слова беху истрвена много. 8. Сури споменик старих поколења Над сниском хумком угажена гроба Жив

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Да ли би Вам се она допала? Време је да завршим. Сунце је већ зашло под хоризонт а ја то нисам ни приметио, задубљен у ово писмо, и благодарећи електричној светиљци која осветљава ову хартију.

Њен сам ратни заробљеник био, и у њој би ми четворогодишња жудња за слободом срж испила, да нисам нашао уточишта у научном раду; а нашао сам то уточиште баш у ономе здању које се у племенитим линијама уздиже у

Но, шта је ово? Над платформом на коју смо задувани стигли, уздиже се нова кула. Како то да је нисам од доле сагледао!

њену горњу ивицу, видим да је права мога погледа опет толико стрма да не искључује могућност нове, уже куле над овом. Нисам се преварио, - ново пењање показује да се над другом кулом налази трећа.

Ал’ га се не могох отарасити догод му не запретих шамаром. Шта тај дрипац све не уображава! Зар нисам некад на бечкој техници употребио два семестра да вештачки нацртам стубове Партенона и Ерехтејона и упознам све њихове

се пратити покрети небеских тела и испитивати закони тог кретања, користан посао, до којег, као и до много других, нисам, на жалост, стигао.“ - „Нисам ни слутио да су ти списи тако драгоцени, него сам већ хтео да их поцепам и сагорим.

“ - „Нисам ни слутио да су ти списи тако драгоцени, него сам већ хтео да их поцепам и сагорим.“ - „То ме, дражајши, ни најмање

Ипак се испоставило да је одликовање мени намењено; нису људи само знали како се зовем. Иако, дакле, нисам ни најмање убеђен у оправданост таквих одликовања, ја сам се овом најновијем искрено обрадовао због тога што је врло

познатог дугуљастог плавкастог омота, један незграпни бели, који је носио у своме горњем левом углу државни грб. Нисам био мало зачуђен када сам испод тога грба прочитао наслов Министарство вера, са којим у животу нисам имао посла; а тек

Нисам био мало зачуђен када сам испод тога грба прочитао наслов Министарство вера, са којим у животу нисам имао посла; а тек колико је било моје изненађење када сам у писму прочитао да ме господин Министар позива на врло

било је јасно и разговетно исписано не само моје потпуно име и презиме, него и звање: професор небеске механике. Нисам више сумњао: десило се нешто велико на лицу Земљином, кад Министарство вера ступа у официјелни контакт са небеском

Има још једна основна величина сваког календара; то је дан. Ја га нисам метнуо на прво место само због потребе да изложим прво шта је то равнодневица.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Дјетенце младо знам да све радо мало што прима, тиме да има игрицу. Птичар ја нисам, дјеци да би сам ловом у пољу добио коју птичицу.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

(Потресено): Боже, чедо! Боже, Ташана! Буд тамо, код куће, нисам на миру од оног старог, оца ти — знаш га какав је: ни за шта, ма шта да је, одмах он кућу дигне мртве на миру не

(Прилази Ташани): Ташана, звала си ме. Истина, звала си ме више пута; али ја никако нисам имао времена. И сада, ево, једва што дођох. ТАШАНА Ако, дедо. Хвала!

(Трза се, кајући се): Али, јеси, звала си ме, толико пута си ме звала, а ја све мислим да није баш тако. Нисам знао да тебе ко сме. (Планувши гневно): Који је то »он«. Ташана? Кажи га! Одмах га кажи, па да омркне а не осване!

ТАШАНА (као извињавајући се): Нисам, дедо, за то ни знала. И да ми сада мати не каза, ко зна да ли би икада дознала.

чак загрејано): Ако си дознала, а требала си одавно за то да знаш, и онда би ти било јасно зашто ти никако не долазим. Нисам хтео због тебе, да не би свет почео свашта говорити... Али да сам знао да ти је оволико тешко, мучно...

А ја за њих нисам жива. Треба да сам жива, али само зато што сам родила и што чувам не своју већ њихову, покојникову, хаџијску децу.

ТАШАНА Ох, да! Нећу да кажем да ми когод што рече; али тако је: за све њих ја нисам ништа, мртва сам. А, ево, жива сам, дишем, говорим; а треба да сам мртва. МИРОН Ане, нећеш ти бити мртва!...

Да ниси у њу какве мирисе, траве метала? СТАНА (тајанствено, задовољно): Нисам де, нисам... ТАШАНА Јест, ниси?! Зато ја готово целе ноћи не заспах. Ко зна кад сам тек заспала.

Да ниси у њу какве мирисе, траве метала? СТАНА (тајанствено, задовољно): Нисам де, нисам... ТАШАНА Јест, ниси?! Зато ја готово целе ноћи не заспах. Ко зна кад сам тек заспала.

ТАШАНА Јест, ниси?! Зато ја готово целе ноћи не заспах. Ко зна кад сам тек заспала. А боље и да нисам никако ни спавала. СТАНА (у поверењу): А што? Дошао у сну неко па те грлио, љубио?...

Добро је то. Загреје, раздрага. МИРОН (с подсмехом): Па, хаџи-Ристо, када ракију нисам у младости узимао, када сам имао за шта да се загревам; шта ће ми сада? ХАЏИ РИСТА (пола увређен): Грешиш, дедо.

Сад знам зашто је плакала. МИРОН Ја јој нисам давао да ти спомене. Претио сам јој да ћу је убити. ТАШАНА Сад знам зашто је плакала.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

” — Мајстор Коста је осећао да је баш те вечери необично лепо доказивао, па се лецну и разочаран и љут: „Да нисам можда запустио своје бриге? Је ли ти чега мало?” — „Шта ти је, Коста? ја у шали, а ти... — „И за шалу треба памети.

Ристани мило. Кад се путник вратио, имао је шта да прича: „Много Мађара! Нисам знао да их је толико у тој њиховој Пешти. Наши се држе и не даду, а опет им није ни лако.

— О, Господе, морам и да се прекрстим. Ма јеси ли ти икада видела да се тај прозор изјутра зацрвени? — Нисам. — Па који се онда зацрвени? Сигурно онај други, кад их више и нема. — Паула ћути. — Што си се сплела?

Али јој се природа нешто много променила. Наравно, не смем заборавити да јој нисам сасвим рођена сестра, а нисам никако мајка... Сви су људи непровидни, тешко је човека добро судити...

Али јој се природа нешто много променила. Наравно, не смем заборавити да јој нисам сасвим рођена сестра, а нисам никако мајка... Сви су људи непровидни, тешко је човека добро судити...

Што знам, ево вам: волим децу, волим младост. Никад млада нисам била, никад своје деце нећу имати! Децу ћу изводити на пут што боље могнем, сваком дати комад хлеба у руке, и помоћ

А она је сад већ и свој госа. Јулица ми надгледа кућу, и брине о дечацима кад ја нисам ту, па и она заради што поједе и обуче. Срба — госпа Нола се насмеја — не само што ништа не тражи, него још и стиче.

Чини ми се, душе ми, да сам слуга, или боље да кажем, роб. Роб имања. Изгибох због оних њиветина за које се нисам родила, и које не знам чије ће бити! Храним и браним децу која нису моја. Не знам понекад за шта Бога да молим.

Ех, Боже! мислим што не мислим. Нисам то ја. Али је истина да сам изгубила стрпљење, а то је као да човек и памет изгуби. За све треба стрпљења.

— Јулица се врати с новинама и с три писма у рукама. — Нисам хтела да ти говорим док си била болесна. Сва три писма су од матере моје.

Болест ју је разнежила према самој себи. — Гле чуда! само неко време што нисам радила, и мало се понеговала, па колика разлика. Друга жена... Лице, ноге, руке све је друкчије.

Од лањске године већ је друкчије и не сервирам шлаг у кафи. Препоручивала сам госпа Ноли, за свадбу, али нисам имала част да се мој рецепт прими. „Ми ћемо служити само црну кафу” — каже она.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

година и трудим се дознати што се год дознати може, али о музама не знам ништа постојано казати, јер ја у оно време нисам био на свету кад су музе и грације, и Јупитери и Аполони на Олимпу владали.

Међутим, откуд долази да персоне романтическе ретко или нигда не једу, ја читатељма нисам у стању изразити; највише им могу, ако су баш љубопитни, советовати да се код њиови сочинитеља упитају.

Видиће се међутим даље да је наш Роман, где гођ је нужно било, новаца имао; премда ја нисам никада дукат у мојој руци видио. — »Како то?

»Хи! Хи! Хи! ми знамо.« Знате, а јесте ли погодиле? »Ја нисам казала.« О, ја о вами ни најмање не сумњам, фрајлице. Кад је јошт која фрајлица тајну казала? Али како сте разрешили?

и мирољубије, при том и потврђивање началника да он није ни буву јошт убио, по оному: нон те цреаві, нон те оццідам (нисам те сотворио, нећу те ки убити), јошт веће почитаније код слишатеља подигне.

списатељ, ви баш сасвим оћете да сте особити човек и да се од други разликујете. Ја нисам јошт роман видла без љубови, код вас пак осамнајсти је табак (овде моја комшиница пресомићен табак разумева), а о

Ја вам, браћо, нигда на свету за љубопитством марио нисам, него сам се управо онако владао као млоги људи на свету, који само свој трбу надгледају, нити се брину како се звезде

« »Хм!« (рекне магарац Санхо Панзин) »међер ја сам од вас свију најбоље прошао, али ја и нисам као ви господу служио.

кад сте у друштву са женским персонама; но опет гледајући како жаоке пера вашег на нас без сваког штедења пуштате, нисам нипошто веровати могла и увек сам тврдо држала да ни једна женска неће унапредак дела ваша читати, нити за вас поћи;

) »Тешко њима. знам да се ни пет у години не удају.« Зашто, госпоже? »Не кажете ли сами да су ружне?« Ружне? То ја нисам рекао. »Та да су плаветне.

Господин магарац, рекне она, сви вас држе за особити жени и великог човека. Ког врага, одговори магарац, та ја нисам ништа будаласто учинио.

»Није шала, ја имам 15.000. Ја морам особиту прилику да нађем. Тко је тај? — Трговац? Ја нисам за трговчића: моји 15.000.« — Овај је беамтер. »А баш, голица, оће да га ја раним.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

сам очев штап У глину на обали Да мећу врбама пролиста Кренуо сам ка великој капији Отвореној нада мном у зениту Нисам знао спушта ли се бели град Из облака у мене Или ми из утробе у небо расте Вратио сам се с пута Да сазрело камење из

и липа Носио си живо вуче око врата Свирао у липов лист Две искре ти играле по кожуху И љубиле риђу браду и руке Нисам те заустављао Разбио бих чело о стару липу Нисам хтео да се петљам У послове врачева Огањ им овде нема чисту

лист Две искре ти играле по кожуху И љубиле риђу браду и руке Нисам те заустављао Разбио бих чело о стару липу Нисам хтео да се петљам У послове врачева Огањ им овде нема чисту савест Откинуо сам липов лист И свирку ти

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Опис свога живота отпочео сам са рођењем, налазећи да је то најприроднији почетак. Полазећи од тога факта, ја се нисам упуштао у ствари које су претходиле моме рођењу, пошто о томе вероватно и нема никаквих података.

— А јеси ли бар познао живот кроз који си прошао? — Не, јер од брига нисам могао дићи главу. Узе реч затим онај што је плакао: — Исцедио сам зенице плачући, источио сам душу јадујући над

— А јеси ли бар познао и видео живот тај? — Не, јер нисам кроз сузе могао ништа познати и ништа видети. Узе реч и онај трећи, што се смејао: — Разглавио сам вилице смејући

То је једна очевидна случајност, јер ја нисам имао тих претензија да се такав литерат на тај начин склони да би ми направио места у литератури.

Тај поступак никад у животу нисам могао опростити моме оцу. Натерати ме да се родим под претпоставком да сам богатога оца син и онда, када сам већ

То оцу нисам могао да опростим утолико пре што је имао доста деце, па није међу њима морао баш мене изабрати да направи тако пакосну

На глас да сам женско, мој отац пљуну, почеша се иза уха и опсова нешто ружно, што ја онда нисам разумео не познавајући довољно матерњи језик.

Ја нисам никада, ни доцније, распитивао како се то могла бабица збунити оглашујући ме за женско, али мислим да ће то бити услед

то поменуо — да је мој отац све до мога рођења био богат човек и да је некако баш тих дана банкротирао, што значи: да нисам имао задоцњење од седам дана, ја сам се још могао родити као богатога оца син.

Како сам тада, приликом овога лепога хришћанскога обреда, добио кијавицу, ја је се никад више нисам опростио и ево је кроз цео живот вучем, те могу слободно рећи да сам ја своју религију искијао.

Ох, то вам је била читава комендија, тако да смо сви попуцали од смеха. Ја лично нисам био толико претенциозан да што пре добијем први зуб, али ми је отац досадио завлачећи ми непрестано кажипрст у уста и

Што се тиче зуба, ја сам се на њима уверио да наука о познавању човека није тачна, јер ја никад нисам успео да имам тридесет и два зуба, колико та наука прописује, све док нисам платио зубноме лекару две хиљаде динара.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Баш уз нас... — Откуд на њему крв? — Један је погинуо, а има и рањених... — А да ниси ти, бре, рањен? — Нисам... — Откуда ти крв на руци? Војник покуша да дигне руку, тада пребледе, и забезекнуто погледа.

Жмарац ми обузе леву страну тела, па се заустави на левој стопали. Гр-рру! Претрнух: да нисам рањен. Хтео бих да се ослоним на ногу, али ме снажан замах ваздуха прикова за земљу. Гр-ру! Гр-р-р-ру! Гр-р-р-ру!

Пут је кривудао, а нигде светле тач ке према којој бих се могао управљати. Ордонанса нисам повео. Да се повратим, изгубио бих у времену.

Чим пут скрене налево, постајао сам неспокојан и затезао дизгине. Изгледало ми да никад такву самоћу и пустош нисам осећао. А знао сам да свуда около гамижу војници.

И то свесно. Ако баш и погину, на последњем часу биће им савест мирна. А ја, иако нисам припадао овој батерији, делио сам њену судбину. Нисам имао куд.

А ја, иако нисам припадао овој батерији, делио сам њену судбину. Нисам имао куд. Стид ме је било од људи да бежим, а и страх ме да се упутим сам кроз ноћ, у којој свакога момента може

Одговор је дејствовао сугестивно на мене. Тако ваљда мора бити. Или су моји осећаји толико утрнули, да више нисам свестан својих поступака. Тада кроз ноћ одјекну команда, као крик: — Батерија галоп, маррш! Зарих мамузе.

Заустих, у наивној искрености, да кажем командиру како се никад нисам оволико препао. Али, на моју срећу, командир ме предухитри: — Похвалићу вас команданту за храбро држање...

много си плашљив... И још се срамотиш пред овим људима. — Ваше Величанство, нама није место овде. Ја никада коња нисам узјахао, а сад под старе дане се ломим. Ако би до нечег дошло, ова деца би ме коњима изгазила. — Е, мој докторе...

Саосећао сам са њим, те нисам ни покушавао да га тешим. — Где се то догодило? — Код Лесковца. Онда зађосмо мало у страну, седосмо на једну гомилу

Бре... Бре!... Шта се тада сручи на моју главу!... И како ја не водим рачуна, и како се он чуди што нисам досад све коње погубио, и како ово... како оно... и да ће он мени да одузме батерију. Испадох ти ја најгори човек!...

Испадох ти ја најгори човек!... Наравно, он је говорио с разлогом, био сам крив, признајем, те нисам ни покушавао да се браним. Али зато, када сам се вратио у батерију потражио сам прво Светозара. Ти знаш...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Залутах разбојништво стечено у дружби са Словенима старим, Одбацих поштење надајући се у боље дане, Нисам хтео ишта да научим, нити за шта да марим, да се ичега прихватим.

Шта историја! шта Каледонија! Ретко да нисам други, да ми име није: Неко, да не певам: Један пољубац дуг на њена уста која притиска на рђаве карте где је сликано

Па замишљен сам, а плах, И не знам, којим правцем из смрти: нисам ли увек Онако јак ...! Из једног судара возова излазим, Окрвављен мало ево, као први зорин зрак, И смејем се: на

из матере Кроз дубину тањирног круга, И сав ће, сав ће склад да раздере Огромност њена и туга: О, ја слободом ништа нисам стекао Ни назрео дно понора страшна, Па боље да сам у хлебари некој пекао и жвакао Лепињу од земље и брашна, Котао

Палме, палме, кокоси, кокоси на целом путу; под сваким спава симплиста, и сања да на свакој грани виси по један план. Нисам знао да се не говори свуда српски: пред једном реком чучи неко па се огледа ко заљубљени Нарцис.

Доста је својом лудошћу и мој дух испаштао: јер док нисам мислио уз припомоћ својих органа и бутина, колена, премда сам на изглед мислио правилније, нисам мислио до ствари

дух испаштао: јер док нисам мислио уз припомоћ својих органа и бутина, колена, премда сам на изглед мислио правилније, нисам мислио до ствари споредне и без важности; може се чак рећи да нисам ништа ни мислио.

колена, премда сам на изглед мислио правилније, нисам мислио до ствари споредне и без важности; може се чак рећи да нисам ништа ни мислио. А сад је мисао спасоносно прелила моје тело на млак талас.

И ништа не значи грижа савести што сам некога убио или му подвалио, јер мене често мучи савест и што некога нисам убио или осветио му се.

Треба ли још да напоменом да нисам анархиста, према томе идеја је дубоко логична у својој основи и гласи: можда и нисам рођен себе ради, али дошавши

Треба ли још да напоменом да нисам анархиста, према томе идеја је дубоко логична у својој основи и гласи: можда и нисам рођен себе ради, али дошавши једном до свести да известан број потчињавања општем животу носи собом и сензацију

Рођен сам; на хиљаду сам се начина трудио да то докажем; и још нисам умро. Тајанство рођења је исто тако велико, можда и веће но тајанство смрти. Како сам ја рођен?

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А кад се дан забели, отвори очи Војник до њега и викну колико га грло носи: — Шта ћеш ти овде, попе? — Нисам ја поп! — одсече Дрвосеча. Али, кад га војник упита шта је, он саже главу. Заиста, шта је?

Једнога дана заплака и одби да и даље иде у школу. Тамо му се сви ругају, ћушкају га и смеју му се. — Нисам ја за школу, мајко! — рече, сагнувши главу, али жена ни овога пута не одустаде: — Подигни главу и иди! — рече кратко.

Чу Златокоса младићеву изјаву, пркосно забаци главу и рече: — Ко је тај што може ветар за заузда? Ничија нисам! Ничија нећу ни бити, ако се не нађе онај који је спреман да испуни три моје жеље и тако заслужи моју љубав!

Но Златокоса се прибра и рече: — Врати се тамо одакле си и дошао, момче! Ко може сунчану зраку да присвоји? Ничија нисам, ничија нећу ни бити! Заборави ме и нека ти је срећан пут!

Како је хладна, како мрачна била вода! Осети Маријан како тоне и помисли жалећи рибу: — Опрости, Сребренка, нисам те могао избавити! Ко зна колико је затим тонуо?

— Шта сам могао, стари? Дозвао си ме својим мислима. Родио бостан ове године, видим, а и жито већ руди. Давно нисам видео такво! — Како да види жито онај који у жене и у дно чаше гледа? — љутну се Старац, решен да више не разговара.

— Сад знаш зашто никада нисам донео шарана у замену за лубеницу! — рече Софроније и осмехну се. — Дању су оне рибе, бар људи мисле да су рибе, ја

— Однекуд иза мојих леђа мирише. Погледај! — Нисам ћорава! — љутну се друга вештица. — Тамо и гледам! — гневно је мешала чорбу. — Не зановетај.

»Он, сигурно, зна где живе МуДри старци!« — помисли младић. Али, на његово питање Месец ни обрвом не маче. — Ја нисам чуо за Заборављени Град! — рече. — А ни о Мудрим старцима ништа не знам. Можда Мајка трава зна?

« — узе ашов и осврте се око себе да одреди место бунару, кад при дну дворишта угледа багрем у цвату. »Ако никада нисам сањао — сад сањам!« — младић протрља очи.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

СТОЈАН Иди! СТАНА (плачно): Немој, бато! Немој на мене да се љутиш. Шта ја? Жива нисам од страха. Ето целе ноћи нисам... А и нана. Она се сада не љути на тебе него на оца.

СТОЈАН Иди! СТАНА (плачно): Немој, бато! Немој на мене да се љутиш. Шта ја? Жива нисам од страха. Ето целе ноћи нисам... А и нана. Она се сада не љути на тебе него на оца. А он тамо, причају, чуда чини по Собини.

КОШТАНА (уплашено, болно): А не то, газдо! ТОМА (не слушајући је): ...Жену? Немам. Никад је нисам ни имао. Имао сам мајку. А мајка за младост није. (Обзире се, гледа по соби. Виче): Марко! Долази Марко.

Чује се крцкање кола, бат ногу. СТОЈАН (нагиње се над Коштаном): Кажи ми! КОШТАНА (бесно): Нисам! Никога нисам волела! И никад нећу да волим! СТОЈАН (убијено): Ох! (Одлази). Улази полицаја.

Чује се крцкање кола, бат ногу. СТОЈАН (нагиње се над Коштаном): Кажи ми! КОШТАНА (бесно): Нисам! Никога нисам волела! И никад нећу да волим! СТОЈАН (убијено): Ох! (Одлази). Улази полицаја.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

1911. ОТАЏБИНО, ГДЈЕ СИ? С њедара твојих давно нисам брао Ниједне руже... Све гором и гором Грозећи муком, лед је љути пао И својом тврдом окива ме кором.

1923. МОЈИ ПУТЕВИ Никада се нисам пузајући пео Уз прагове горде, штоно воде скуту Високих и моћних; нити сам на путу Своме игда челом прах по тлима

Срце, ти се не жалости, Спрам невере мирно буди; Трпи, сноси и опрости Све то милој слаткој луди. 18 Ја нисам киван, иако кида се душа вајна, Ти вечно изгубљена моја, нисам киван.

18 Ја нисам киван, иако кида се душа вајна, Ти вечно изгубљена моја, нисам киван. Ма како да с тебе трепти бриљанта блесак диван, У ноћ твог срца ниједна не пада трака сјајна.

Откад сам је изгубио, Ја ни суза нисам лио. Срцем носим тугу многу, Но плакати ја не могу. 36 Из мојих големих бола Малене песме се роје, Па звонких

53 Ја стојим на врху брега И чезнем сентиментално. ''Што нисам птица која!'' Све тако уздишем стално. Да сам ја лака ласта, Ја бих се теби вио, И где ти прозори стоје Себи бих

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У једној песми он то сам изриком каже: Нисам слуга, нити дворим кога, но у Стамбол цара честитога, а код њега не мислим другога док је моја на рамену глава.

— по свој прилици — испевао је песму Бој на Делиграду, „јер је ја“ — каже Вук Караџић — „ни од кога тако по реду нисам могао чути као од њега, а и они од којих сам је слушао — сви су ми казивали да су је на Делиграду чули од њега и да ју

млада Видосава: „Господару, Момчило војвода, мени није никаке невоље, већ сам чула једно чудно чудо — чула јесам, ал' нисам виђела — да ти имаш коња Јабучила, Јабучила, коња крилатога; ја не виђех твоме коњу крила, те не могу млада

говори протопоп Недељко: „Ђецо моја, четири чауша, ја сам св'јетла цара причестио, причестио и исповједио, ал' га нисам питао за царство, већ за грије' што је сагр'јешио; но идите у Прилипа града, до дворова Краљевића Марка, а до Марка,

Рече Милош: „Јао моја мајко! Јао Марко, богом побратиме! Јао брате, вила ме устрели! А нисам ли тебе беседио да не певам кроз Мироч планину?

Јер, тако ме вјера не убила, ја невјера никад био нисам, нит' сам био, нити ћу кад бити, него сјутра мислим у Косову за ришћанску вјеру погинути!

“ Ал' беседи Косовка девојка: „Здраво да си, кнежева војводо! Нисам нигди на ограшју била; рано ме је пробудила мајка, — ми ранимо те воду грабимо: кад ја дођо на воду Ситницу, ал'

Пропаде ми триест хиљад' војске!“ Али Марко цару одговара: „Када брже, царе поочиме! Још се нисам вина напојио, а камоли у славу устао!“ Кад је друго јутро освануло, опет виче стража од Арапа: „Навалите, љута Арапијо!

Пропаде ми шесет хиљад' војске!“ Али Марко цару одговара: „Чекај мало, царе поочиме! Још се нисам добро почастио с кумовима и с пријатељима”.

Мајке немам, а сестрице немам, а јоште се оженио нисам, да по тебе љуба моја шеће; ал' тако ме не родила мајка, већ кобила која бедевију, запросићу у цара ђевојку: јал' ће

у Стамбола: „Господине, царе од Стамбола, код мора сам кулу начинио, по њојзи ми нитко шетат нема, а јоште се оженио нисам: поклони ми шћерцу за љубовцу; ако л' ми је поклонити нећеш, а ти хајде на мејдан јуначки!“ Дође књига цару честитоме.

Ако л' пашем сабљу оковану, ја сам сабљу за благо купио. Ако играм колом уз кадуне, ја се, царе, нисам оженио, — и ти с', царе, био неожењен. Ако калпак на очи намичем, чело гори, с царем се говори.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

цео дан У неком дућану РЕКОШЕ МИ БУДИ ПЕКАР Рекоше ми буди пекар Или млекар Бићу пекар Ал испадох прави прасац Нисам знао шта је квасац Рекоше ми буди кувар Нос у дувар Бићу кувар Ал ни то ме није хтело Загоре ми прво јело

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Ти си се на мене ритнуо, признај! Сивац само стригну ушима као да ће рећи: — Можда јесам, а можда баш и нисам. Дјечак смотри преломљену грану и забезекну се: — Па ти си то мене граном, а?! Како си то извео, дедер?

учитељ опазио је послије недјељу дана да Николица доводи Жују и веже је у шупи, па је строго наредио: — Да те више нисам видио с том чобанском џукелом, јер ћу одмах звати послужитеља да је умлати, а и ти ћеш добити своје.

Сакрила се, чим сам ја повикао. — Ама ко је, казуј?! — пограби га Јованче за раме. — Па зар већ нисам рекао да је она! — наљути се Стриц. — Она главом! — Ма која она, слоне један? — Луња, човјече!

Замисли: изгори ти батерија, а ти останеш у мраку, у води. — Тога се нисам ни сјетио, мајсторе — рече Јованче и стресе се од језе.

— неповјерљиво зашкиљи Мачак. — Малоприје. Најприје сам плакала, онда сам пробала да се извучем горе па нисам никако могла, а онда... — Па шта онда? — испитивао је Мачак.

Посљедњи у логор обично стиже Ђоко Потрк. Он допада трком, задуван, и зачуђено пита: — Шта, опет нисам први стигао?!

Хода неко, шуља се. Ту је негдје. Стриц се уплашено обазрије. — Гдје, гдје? Гдје си га видјела? — Па још га нисам видјела, али он... осјећа се да је негдје у околини. Све као да ми је иза леђа: пази, шуља се, вири. — Иди бестрага!

— Нисам ја узалуд четрдесет година био пољар — кочоперно дочека старац. — Ја по шуштању кукуруза оцијеним да ли је у њиви крава

— Их, па нек рат мало причека — чаврљала је Марица. — Нисам те видјела још од синоћ. Стриц је оклијевајући, прилазио, а дјевојчица је, кријући нешто у шаку, наређивала: —

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ГОВОРИ ДВОСТРУКУ и ТРОСТРУКУ РЕЧ СВЕТИ ПРОРОК И ЦАР ДАВИД ЗА БОЖИЈИ СТРАХ Бојим се са својима власима зашто нисам ктео уједно с оном блудницом женом на Христову прилику коме год свештенику или путнику, из далека госту, опрати ногу

очима, зашто моје очи нису свакад гледале до господа Бога; воде сузне не искапаше за мој грех очи моје; закона твога нисам добро спажао!

А нисам много будан био да би ноћом Богу се молио, и себе костоломио, душе ради, еда бих у коју неведовницу и спону вражју не д

Бојим се Бога и мојим ушима јерно нисам преклањао их на твоје нам световање на добро; да не дочујем од тебе тога страшнога гласа: Ид'те од мене проклети, у

Стрепим од смеха ми нисам хајао што нам за смех прети Христос: Тешко вам за ваш смех, допосле врло ћете ви плакати и јецати за то!

свако доби га именовати и дозивати га дужан сам, а ја, крвавик, Бога заборавих, који ме ода зла чува; Давиду пророку нисам внимао о томе што нам вели: Увавестите се за ово који се Бога заборављате: да вас кадгод не уграби пакостник, а не

Бојим се ногама: нисам на правици постојан, нити у цркви, Бога нашега дому, са страхом тврдо, него често из цркве пропадам и залудње мисли

Ама бојим се што сам узајмио од тебе твоје благо; нисам ништа ш њиме придобио и закопао сам га у земљу — моја се је душа к земљи прилепила.

сами себе осуђујући суд на себе изношаху, и девет их међу се препираше се, а десети говораше им: »Та знате ли ви то, нисам ли ја вама много викао и говорио, подајте ви мира детету и ништа му зла не чините, брат је он наш, од једнога отца смо

Одох у Александрију и онде се прокурвах. Како се исто први пут с мушком фелом опоганих, после тога већ никако нисам се могла тога заситити: толико ми је веће старост била би ли се могла с ким намерити, одашта се сад стидим и

До седамнаист година и повише што сам незабрањено у томе проводила свој живот, ни од кога, право ти кажем, ништа нисам за то искала, ни гледала да ми ко што да. И ко би ми наметао да што узмем, одметала сам и нисам ктела примити.

И ко би ми наметао да што узмем, одметала сам и нисам ктела примити. Зато нисам ктела ништа узимати да би се со тим од мене не одбијали, него ко год хоће слободно да са

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

„Бре, зар такој напраји, Миче?“ Зборе му наши. — „Што ће прајим!“ рече. „К’смет! Веру си, рече, нисам баталија, — ама стадо’, ете, рече, Циганин! Имам си, рече, и децу сас њума!...

И гледајући непрестано играње оне суклате Манулаћа, паде му тешко; стеже му се срце и помисли у себи: „И у чем нисам бољи од овога зевзека Манулаћа, — и она опет волије њему него мени?!...

“ — Море, — заврши Милисав — мрзи ме и да причам, — само се наљутим, па онда не ваљам и нисам цео дан ни за какав посао...