Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
А кад прођу ловци, онда он почне чупапи лишће и јести. Упазе ловци гди се лоза нија; приступе, виде јелена, и убију га. „Праведно страдам,” — рекне ови сав у крви.
Веруј ти мени, у њиховим прсима человеческа, верна и љубовна срца трају, лепша и благород|нија него у многих градских житеља.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Беше кратких руку, дебелих ногу са врло великим, пуним, стопалама... Кад иде он се клати, нија на једну страну, маше рукама, те изгледа да му је лева нога краћа од десне.
— И све више шири руке да би јој доказао колико је много воли. Шири руке, гледа је нетремице и нија се. — Е добро — рекла би Тода — кад ме толико волиш, а ти одмах да се ошишаш и обријеш.
А она као да зна за то, па не сме да се окрене, само мене јаче грли и нија се, спотиче о најмањи шљунак. Зауставља је најмања гранчица и трзају је и плаше сенке и влага ноћна.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Док и њега у буџаку невоља не смути. Он је моли, она праска, судове разбија, Чаше лете од страоте, сва се кућа нија. Ако пође, она псује, ако стане, ружи, Мед јој горак, мало кафе, на свашта се тужи.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Знам кад од онога грешнога Симе Јовановића наплати двапут меницу. Кука онај и преклиње, нија шала 22.000 динара. И платио човек, али му овај није вратио стару меницу па је извукао и наново тражи.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Једна жена тихо јечи и лако се нија. Када наиђе неки воз, она као избезумљена трчи покрај вагона и виче: — Миле, сине Миле!...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
почеше јаче да светле, кућа, осветљена и пуна топлоте од људи, женскиња, њихна одела, мириса, поче као да се креће и нија. А оро никако није престајало. Све се јаче шири, развија. Поче да опасује сву кућу и пуни цело двориште.
Прво као поклекну, одскочи и одмах затим поче округло, топло да се нија и креће по свирци. Остале једва дочекаше ту њену раздраганост, те и оне почеше још веселије и бешње, особито чувена и
Кроз ноздрве јој допире ноћни хладан ваздух. Башта поче да јој се нија, ноћ све лепша, одређенија, као и она свирка, песма: — Хаџи Гајка, мори, хаџи Гајка девојку удава, Ем је дава, мори,
То Софку још више уплаши, јер виде како не може да седи, како прекрштених ногу и са подбоченим рукама о колена, сав се нија и гледа оштро испред себе, гледа у трпезу, недигнуту, у проливено вино, разбацане кости, расуто јело, комађе хлеба,
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Поветарац мек по њима дува, У сузама траву теши свелу; Суво грање, жуто лишће нија Шум тајанствен ноћних елегија.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Је л' подножјем пао Сад блесак зоре, под којим је дис'о У тами човек?... Гле, како се нија И иде боја преко ветра, грања, Уставља неред и тишину свија И дугу вуче! Откуд ове зоре У часу када коб и очај сања?
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
теснац тебавија — пратилац, оружани садруг, следбеник, истомишљеник, пријатељ господарев торбеш — потурица, погрд– нија реч од потур.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
бје и Лелио, бог љубве, јего брат Полелио, бог брака, и трети, Дидо, их противник: Лелио зажигаше пламен Љубове нија страсти в серцах људеј.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Више улица, изнад зидова, диже се и склапа дрвеће, лишће. И оно густо, зелено шушти, нија се те улицу чини још тамнијом, увученијом и још више пуном влаге, зеленила.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1887. ФАНТАЗИЈА У НОЋИ Двороги месец над нама се сија, Језеро плаво пред нама се нија. Висока трска узнела се горе, И ситни вали међу њом жуборе. Шумори трска и жуборе вали, И тихо трепте колутови мали..
и сад често у немој тишини, Кад месец светли у плавој даљини Царица вила са дна се извија, На таласима санано се нија. А ветрић пирка и жуборе вали, И тихо трепте колутови мали.
Па изви главу и слушати стаде, Ал' опет брзо у санак се даде. А ветрић пирка и трска се нија, И бледи месец над језером сија. 1887.
И сад, у позне дане, кад ветрић таласе нија, И мирта сладосно шуми И Веспер на небу сија, На твоме језеру плавом Чаробни стихови И шуме.
1892. БАБАКАЈ Црн, растављен од пољана зрачних, Ту се Дунав о кланце разбија, Лаки чун се као перце нија Изнад стене и провала мрачних.
И јунско вече спушта мрак, Копрену немо свија Трепери звездâ бледи зрак, И блага ноћ се нија. Све мирно дише. Рата бог С мутног се губи вида, И анђô мира, с миља свог, Сребрну харфу скида. О, звони, харфо!
мрачних, минулих и древних лета А сова с развала кличе и месец на небу сија, И ветар суморно дŷше и црни кипарис нија. 1889.