Употреба речи није у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Земља је погорела и опустела. Понеко сеоце остало је на миру, душманска га војска није потрла, вије му огањ освете тршчане кровове у прах и пепео згарио — али за то понеко сеоце, понеки је челичан син

А, међутим, опет изгледаше као једна једина породица којој је кућни старешина преминуо: нико никога није вређао, ни млађи старијега, ни старији млађег, сви су се у големој жалости сложили; сви су били без отачаства, без

Наше је село остало на миру, није ниједна кућа оборена, ниједан кров спаљен. Наше је село са Немцима измешано — а Немци су наши питоме нарави, блага

Они ми продадоше оца, а на дому су, опет, као верни суседи, чували наше куће... Зар није то благородно? Није ли мудро то?

Они ми продадоше оца, а на дому су, опет, као верни суседи, чували наше куће... Зар није то благородно? Није ли мудро то?

Ја се још неколицине тих шкица сећам. Међу осталима беше једна о паду Сентомаша: Беше ноћ. Пламен је по небу лизао. Није се видело звезда ни месеца.

Више пута би, изненађен, рекао: „Ове жице имају срца, и плачу и смеју се: као после кише дуга на небу“. Он није имао прилике да види каквих великих излога од слика, и опет је знао разликовати лепо од ружнога.

После неколико минута извади из шпага цигару и, понудивши једну мени, запали своју; а то није било нешто обично, јер он сам врло ретко је пушио, и то или у највећој бризи или безбризи, а, друго, није радо гледао

своју; а то није било нешто обично, јер он сам врло ретко је пушио, и то или у највећој бризи или безбризи, а, друго, није радо гледао да ја пушим.

— очајник — да му се браћа никад више повратити неће, кад је то све прегледао, окрете се мени: — Икона по себи није лепа, није ни средње изведена, али ономе који је дуге дане и ноћи у мрачним сводовима влажних градова проводио, е,

— да му се браћа никад више повратити неће, кад је то све прегледао, окрете се мени: — Икона по себи није лепа, није ни средње изведена, али ономе који је дуге дане и ноћи у мрачним сводовима влажних градова проводио, е, томе срце

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Но нико није тако показао достојинство басне како Христос, Спаситељ наш, уподобљавајући њу царствију небесному, ибо причта није

није тако показао достојинство басне како Христос, Спаситељ наш, уподобљавајући њу царствију небесному, ибо причта није ништа друго него (аλληγорιа*1) инозначаштаја и иносказајема наука, а то је и сама басна.

Ништа није спосо|бније од басне усладити децу к читању, принудити к вниманију и привикнути њих размишљенију и расужденију.

Но холо славољубије! Колике је паметне обеспаметило и островидне ослепило? Орла за пријатеља имати није шала, то лепо звечи!

А кад упази на крају дршка стреле орлова пера: „О бедни ја, — издишући рече, — моја ли ме иста убијају пера? Није ми толико ни на стрелу жао колико на моје перје!” Наравоученије Чловек неправедан и зао подобан је ове басне орлу.

— Право се орао на своје перје тужи. Ништа није жалосније човеку него кад од овојих сродних страда; од кога ће дакле помоћи чекати?

„Која фајда што ме је мој отац учио да ја никога не преварим, кад ме није научио како ћу учинити да и мене други не превари”, вели Жил Блаз.

Наравоученије Ово исто бива људма којих ум није просвештен чистом науком, који живу у глупости и варварству, и којих су качества и склоњенија својствам четвероножних

Но овога се оном народу није бојати којим правдољубив и просвештен владјетељ управља и гди праведни закони сву силу имаду, гди су и сами подани

Јеја кад гди завиче, плаше се баке, јер то значи да ће ко умрети. А гди се људи рађају а не умиру? Јоште се то место није нашло! Да и нема совуљага на свету, и опет би људи умирали.

Ако је лењив, неће себи да разбија главу да даље постигне; ако је слабоуман, а он није кадар; ако ли је пак (то што је најгоре) високоуман, а он неће нипошто себе да понизи да од другога што прими, а

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Ово је вино заседа у мраку! Жаба у устима, канџа у стомаку! Није ти ово ни радост сиромаку, а камоли цару! а камоли јунаку!

кад осване среда у суботу, а поготову време кад остане више Секулине крви по Милуновим рукама но у Секули, није време да се пева: Макивије, косе о чивије! ПОПЕВКА Запаљене свеће, као копља Пободене, јој, у оранице Задимљене.

да ми још није ове луле... Гаси то! - газе је ногама па зар не видиш, богаму, да и на свице пуцају! Ко отац, пре пола века, сад

Стрељане нас вешају, поклане нас гуше, не знамо зашто, а није ни важно. Судијама је већ свега тога доста! Смењују стрелце, отпуштају војнике, џелате вешају - они им као криви.

Па опет на нас: те топузином, те топом, те вешај, те сеци, те кољи! А ми живи. Није ту нешто у реду, шапће народ, то неко штити судије од греха!

ВИДИК У АУШВИЦУ Мој видик није више планински венац, ни морска пучина, ни на пучини постављен свадбени сто; цео мој видик сад је ово голо,

Ал зна се да нема Ни једног од ових које трава крије ко од руке кума, оца, сина, или брата, погинуо није. ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА ШУЉАГИЋА Већ смо земној препуштени сили, њеном суду, њеном руганију; већ смо Јудин

сипају га прехлађеним џелатима; које издајницима рукавице плету, и паликућама лампу над вечером пале; којима нико није толико грешан да га не окупаш, не нахраниш, и не огрејеш, И нико толико моћан да му не помогнеш, И нико толико

свецу и грешнику, и црву и мраву, док се у мојој утроби пени бог сису нудим ђавољим устима нек је и зло, само да није ништавило, нек је и грех, само не јаловина, нек је и мука, само не пустиња!

2. Сад нова сила сија, али не спасава, као што нас ни бивша није спасла. Цена главе пада, ко што је падала, цена брашна расте, ко што је расла. з.

Ако ти је и ова велика мала! Ако ти је мала и ова највећа! Најбоље би било да једеш лопатом! 2. Да није сабирања и одузимања, а поготову да није дељења, не би од њега било јачег рачунџије!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Промисао није могао лепшу забаву и занимање за моју старост дати, него да будем ваш учитељ. Од 1793. године па до данас свакојаке

Од 1793. године па до данас свакојаке промене биле су у Србији; ниједан тај догађај није учињен а да ја штогод не знам, или да нисам и собом участвовао.

Ја одем оним Турцима што су са мном патролирали и кажем им: ,Није вајде, не могосмо сачувати, Немци ево де пређоше, но ви идите у Ваљево и поздравите аге да ја више не смем доћи у

) „Оде наша војска са виса на Ваљево али ни у половине није било оружја (јер су били Турци пређе све покупили што се није могло по шумама у кладе сакрити).

) „Оде наша војска са виса на Ваљево али ни у половине није било оружја (јер су били Турци пређе све покупили што се није могло по шумама у кладе сакрити).

Оно кућа што није било изгорело, Срби раскопају, пенџере и врата и све што се могло одвојити поодносише, и кад пљачке неста, готово сви

’ и проче. Ми смо одатле гледали цара догод није у собу отишао.” „Доцније дође један официр к нама и запита: ,Ко је ту кнез Алекса?

Но одма помислим: ја видо’ цара у авлији и усна ми не препуче, а и није страшнији ни од једног београдског везира. Хајде, па што Бог да.

) Ово што ћу сад да вам пишем, причао ми је мој отац Алекса да су њему његови стари причали, а он није запамтио: — Кад су саме спа’ије с царским бератима у Србији биле, узимали су од сваког жита, кроме ситне проје, десету

” Кнезови остану да чекају одговор на њина прошенија из Стамбола. Везир је био јаничарски пријатељ и ништа није знао о томе, и кад види да се кнезови не разилазе из Београда, зовне и̓ себи и рекне им : „Зашто не одлазите ви да

Јер у оно време у Србији нигде ни гласа ни трага од школа није било, но сваки ђак, који је желио што учити, морао је попу или у манастир ићи.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Досадио је већ свакоме у селу М. — Вала, ја не знам има ли кога, ко би се похвалио: да му газда Рака није што закинуо, опањкао га, посмехнуо му се, или макар у чему натрунио.

Па хајде што граби — нека га ђаво носи — нек граби! Нико се није од арама спомогао. Ама што се надуо онако од тешка јордама?

Сиромах Сима! Сад ће имати посла! А то је један поштен човек. Није богзна какав газда. Има нешто баштине и мала, петла и ради као мрав са својом Стојом, па има свега доста у кући.

Затреше ми сав кукуруз. — Е, е, затреше?... — Затреше, јакако!... А ти бајаги кмет, па засео ту у механи, а није ти ни у уво што се овамо поштеним људма чини штета! — подвикну Рака још жешће.

Рака се трже мало, па поче лакше: — Не велим ја то, Стеване, боже сачувај! Него, брате, упропастише ме. Није шала онолика штета! — Ама шта хоћеш ти море! — подвикну Стеван и унесе се преда њ.

То су вам два отресна, ваљана и вредна момка. Имају сестру — да је није шале у свој капетанији. Марица Павићева једна је по једна девојка и по лепоти и по вредноћи.

Али нека! Вера и бог, гледаћу да и ја теби зајам вратим у чем било — заиста! — Нећу да чујем! То је по атеру! То није право осечено! — удари у вику газда Рака. — Ако ти није право, а ти апелирај!

— Нећу да чујем! То је по атеру! То није право осечено! — удари у вику газда Рака. — Ако ти није право, а ти апелирај! — подвикну му Стеван, па се окрете Сими: — Ето тако, Симо!

Хоће кмет све у обор! Немојте рећи да вам није казано!... А знате ли ви шта је то рога? Не знате, је ли? И не дао вам бог да знате!...

А знате ли ви шта је то рога? Не знате, је ли? И не дао вам бог да знате!... Као што видите по самом имену то није ништа лепо, што би се, на пример, могло од кицошлука понети. Рога је страшна ствар!

— рече Рака и опет зашкиљи очима и као насмехну се. — Море, газда-Радоване, обиђиде ти мало подаље, док те није однео ђаво! — што, чедо моје? — Чедићеш се Ти никакав, док те одадерем овом мотиком! — осече се Марица.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Народ је био вредан и раден - није чудо ако је имао!... Ето, таква је била Мачва. На северозападној страни Мачве, баш у самом кључу где се Дрина у

Тридесет година кметује он Црној Бари. Знао је сваку кућу као своју, знао је сваког домаћина као себе. Он није сматрао своју дужност као бреме, него као почаст.

И оде с људима кyћи, миран као јагње. Него и књиге су му биле!... Није као ове јако што ништа не помажу, него оне старе, „косовске” књиге, што је у њима свако слово светом руком напицано, а

Попа је из тих књига читао опело лудима „немиросаним”, и ниједан се није повукодлачио!... И за време његовог поповања није било ниједног вукодлака у Црној Бари.

Попа је из тих књига читао опело лудима „немиросаним”, и ниједан се није повукодлачио!... И за време његовог поповања није било ниједног вукодлака у Црној Бари. Али, брате, он це и умео молити богу!... Јеси чуо, јуначки сине!

Лепо верујеш да му се молитва услишава. То није да само чита и баца речи, него чисто чујеш како му срце јекће тако се он молитви преда...

Можеш испред њега однети све кад се богу моли, можеш му кућу запалити, он главе не окреће!... Него, он није био само поп. Био је он човек од перчина до пете, и то паметан човек... Све што ти он рекне - речено је.

Био је он човек од перчина до пете, и то паметан човек... Све што ти он рекне - речено је. Он никад није луду реч изустио. Чак и шала му беше лепа; осећаш како ти блажи душу као благи поветарац.

За њега су говорили: — Он зна шта ради! И заиста, тако је. Он није био човек од науке, али је био један од људи свога доба, пун природне свежине и правилних погледа на сваку ствар;

Ако је весеље, весеље је свију њиx: ако је жалост, и она је општа. Били су сви узовници. Није се питало је ли богат или сиромах, неро је ли Црнобарац. Та слога њихна већ беше прешла и у пословицу.

Крушка не беше такав. Он беше, може се рећи, више пријатан но непријатан, више благ но суров, више тих но напрасит. Није се туђио од људи, баш је ишао међу њих. О свему је водио рачуна.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Верност се заклиње с тих хладних усница... Као смрт су верне љубави без наде! Вај, не реците ми никад: није тако, Ни да моје срце све то лаже себи, Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô, И никад се више утешио не би.

И младост моја није више знала За дане страсти и трзања њина: У моју душу њена сен је пала, Бледа и хладна, као месечина.

Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У бледилу лица јавила се тајно.

И зашто не оста твоја књига мала Кô гроб сиромаха, гроб без историје, Ког у светом миру оскрвнула није Ни безбожна грдња, ни бестидна хвала!

Све је што живи на дну тмине С проклетством немим на свет пало — Све што не гледа у висине, И није једном засијало!...

— Да сваком чашом о под тресне, Као кад тиран пирује. Као да у сјај мојих вода Још суза није канула, И да је јутрос с младог свода Први пут зора сванула.

Нигде ни пустош није сама, Свуд срце људско себе сеје, Свуд се усели људска чама — Све се на нашој крви греје. Свуда где дође бол

У ногама сфинкса преспим сваке ноћи, Са срцем што није ни срећно, ни плачно, За све што је прошло и све што ће проћи: Јер сваки је тренут нешто бесконачно.

да ми је моћи Испунити опет целе своје ноћи Сузама и слутњом којој конца није. Да ми је да волим као пре, пун мрачне И свирепе сласти да патим и страдам; И уживајући у болу што задам, Да не

И СМРТИ Пријатељу Слободану Јовановићу ХИМЕРА Невидљивом сунцу пружам жудне руке, И отварам срце неком кога није; Душа ми је пуна мрачне хармоније, Којој никад нисам саслушао звуке.

Ничу и мру у свој лепоти тишине, И кришом затворе своје очи крупне. Зар вечита није љубав, као душа? Зар најлепши део душе није вечан?

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

И ја сам био задовољан што сам нежењен. И мада је мајка почесто навијала да јој доведем „одмену”, ништа ме није вукло пред олтар. Није да сам ја из принципа желео остати нежењен, него — не знам ни ја! Напротив!

И мада је мајка почесто навијала да јој доведем „одмену”, ништа ме није вукло пред олтар. Није да сам ја из принципа желео остати нежењен, него — не знам ни ја! Напротив!

исписани у сваком буквару; а држале су их високо, с поуздањем и мало кокетним поносом, као витез свога доброга сокола. Није било никаког питања ни задатка живота, ма како он био тежак, а да га оне одмах лако и просто не реше.

— Бог с тобом, шта говориш којешта? Нека је само теби драга и нека је честита. — Тако ми бога! Она се иначе никад није клела богом, а и мене је псовала што сам био уобичајио уз реч „богами!“.

Она се иначе никад није клела богом, а и мене је псовала што сам био уобичајио уз реч „богами!“. Ни иначе није она марила за каке свечане изјаве.

Прича се увек морала свршити „моралом“ који она уосталом не интерпретише и не гура ми га под нос. Није бар никад рекла нешто налик на „ова басна учи“, али је зато ипак волела да снажнија места истакне и понавља.

— Волела је, на пример, да прича како аранђео није слушао Бога, те узео душу неке самохране бабе, а поштедео мајку ситне деце.

Они су у чистом, једу добро, услужени су, имају ваљаног лекара! Па онда, ето ја сам ту, ја све то гледам. Није могућно да су то оне будаласте приче из детињства што ми и сад матором не дају дисати!

Није могућно да су то оне будаласте приче из детињства што ми и сад матором не дају дисати! Није могућно тим пре што је основ мистериозности у лекару, а лекар је овде Јоца, мој Јоца.

Није могућно тим пре што је основ мистериозности у лекару, а лекар је овде Јоца, мој Јоца. Није то, дакле, оно од чега је мени тако тешко. А ипак ми је, и опет ми је тешко!

Зар ја нисам видео стотину слепаца, па ипак ме ниједан није потресао више од ког гроша! Јаој, та ја њега познајем! То је.. чекај, молим те!... — То је!... Не, не!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Које је то село, нећемо вам казати, да не би село, ни криво ни дужно, потрзали и излагали га подсмеху, пошто оно није ни најмање криво за све ово што ће се у овој приповеци причати. А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица.

А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица. Та колик је само онај Велики сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а сви су

Та колик је само онај Велики сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а сви су широки! Зато ниједан није калдрмисан, а није никада ни био.

Зато ниједан није калдрмисан, а није никада ни био. Истина, подсмевају им се Темишварци да су им варошке краве појеле тротоар, али то је само једна пакост,

им се Темишварци да су им варошке краве појеле тротоар, али то је само једна пакост, јер тротоара заиста никада није ни било.

Но, међутим, није баш ни тако. Напротив. Испред сваке куће има јендек пун воде, који се никад не празни; јер таман да пресуши, а оно по

Нико га није дирао, па чак ни несташна дечурлија која су после кише онако радо и весело газила по бари, ни она га нису дирала.

А што се заљубљивало, то се понајчешће и узимало. А кад дође до сватова, онда није добро само млади и младожењи, не добијају само они свако своје, него и други свет.

А домаћица само ћути, а шта му је у себи помислила — то смртном човеку наравно да није познато! Али то му ништа не смета (ни њему, поп-Ћири, а ни поп-Спири),2 да после седне за сто и да са осталим гостима

синчић. Добио синчића, па к’о јабука, дете здраво. к’о тресак! Каже фрау-Цвечкенмајерка бабица да свога века још није вид’ла тако дете здраво па грлато... тринаест и по фунти, каже, тешко, а дере се к’о мали бик...

И сви тресу жалосно главом и хвале покојника. Износе многе врлине његове, од којих за многе нико живи дотле није знао, а највише зна да приповеда каква Вавика или Бетика, каква Швабица, која се ту нашла и била на услузи збуњеним

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

И тако у поворкама, из свих маала отискују се и журе ка гробљу. А гробље није далеко. Оно је одмах ту, близу, до вароши.

Али их је било много. Сама клисарица ма да је толико година била с њима, свакога познавала, ипак их није знала све. Увек би по неки нов надошао.

А опет нико од њих у само гробље, међ гробове, није као смео да уђе. Сви су бежали. Сем неких, обично суманутих, који су нарочито, лудо, страсно се завлачили по

Клисарица, ма да је била слободна, ипак ово јој је било најтеже. Ако јој није било ту мужа, она би скупила њих, просјаке, и заједно с њима ишла би и извлачила из гроба тога што се био завукао.

Наза их је терала. Чак се и тукла с њима. Зато су је остали просјаци и волели. А испрва она није просила, већ је служила у вароши, код неког газде.

Али како је тај газда хтео да силује, то преплашена од тога, као суманута, побегла из вароши, и више није хтела да служи, већ почела да проси. Била је сува, као спечена а још млада.

Била је сува, као спечена а још млада. И да јој није био спреда јако нарастао врат, гуша, била би и лепа. Па и овако, кад се повеже шамијом, пребаци је преко врата, те јој

Али она од њих је бежала као луда. Ни новац, ништа није хтела да прими. А изгледало је, да је од свих заволела неког Љубу, просјака, који је вечито лежао и спавао.

Он је вечито, готово гô, у некој дугачкој, пртеној кошуљи, само спавао и лежао. Тај није просио више него што му је требало а никад не би, и да му даду, обукао одело.

Али то је свакога дана било тако све горе и горе, да она није могла више. И једног дана, пошто се гробље испразнило, сви просјаци разишли, а поп сео испред клисарнице да се одмори

— почео поп да се јаче шали. — Па је ли ти рек’о, казао: да те воли. Наза, од стида, једва је одговарала. — Није ми то рек’о, али знам. Хоће ме. — И почела да наводи доказе. — Ете, још од кад га ја чувам, раним.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Госа му је био велики богомољац, а Љуба, кад га је схватио, није ни једно јутрење пренебрегао. У дућану био је окретен, муштерије брзо је послуживао, али је и дотерао до тога да су

Као шегрт, када је послат био каквој муштерији по дуг, донде се није кући вратио док није све или бар нешто од дуга свом господару понео.

Као шегрт, када је послат био каквој муштерији по дуг, донде се није кући вратио док није све или бар нешто од дуга свом господару понео.

Плакао је пред дужником довде док му није пружио новац са: „На, нек те ђаво носи!” За време целог шегртовања само је једанпут био бијен, и то што је господаров

Ишао је често по вашарима. Ту је искусио сву романтику трговачког живота. Зима, врућина, жеђ — ништа то њега није женирало; не једанпут је на вашару бивакирао и на влажном времену под колима спавао.

Он је хтео још науке у свету да профитира. Жао му је што није видео Медину трговачких калфа, „Белу лађу” у Пешти, и онде које доба романтично провео; жао му је што не може које

У матере је остало нешто имања; даће се ваљда с њим што чинити. Љуба, ако и није у свему не знам до каквог савршенства дотерао, ипак је много знао, више него ма који грк у његовом месту.

Не једанпут је сневао како му грдне болозанке житом напуњене по Дунаву плове; но на јави је увек штетовао, јер није имао новаца у храну да уложи. Оно мало што је улагао није му толико доносило да може себе и кућу издржавати.

Оно мало што је улагао није му толико доносило да може себе и кућу издржавати. Од имања материног све се више и више ронило.

И сам Љуба признавао је ту своју слабост, али опет није се могао уздржати, па ма колико да су говорили да је карташ.

Љуба је све то увидео, па гледа да се какогод ожени. У његовој варошици није било могућно, јер што је боље, нису хтели дати за њега, лоше опет он није хтео.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

нешто коментарисало, предвиђало, препирало и нагађало о даљем развоју ужасно непријатне ствари, и ако се баш ништа није знало о бесу и смеровима оних слепих и невидљивих сила, од којих је онај развој догађаја даље морао зависити.

— Па лепо, а ко каже да је киднуо? — Овај овде господин видео га лично. — Где та видео и ко је тај, Бога му није то мала ствар. — Ко сам да сам.

— Како чекајте? Како нисмо пропали? Како то говорите као дете? Зар нам није било доста? Зар није сувише било? Зар нисмо уморни, балдисали. зар нисмо сатрвени?

— Како чекајте? Како нисмо пропали? Како то говорите као дете? Зар нам није било доста? Зар није сувише било? Зар нисмо уморни, балдисали. зар нисмо сатрвени? Зар се у бугарском рату нисмо боси борили?

зар нисмо сатрвени? Зар се у бугарском рату нисмо боси борили? Реците, ајд' одговорите ми. Зар оружје није пропало од употребе? Зар топовске цеви нису изолучене? Питајте артиљериске официре. Зар није било колере?

Зар оружје није пропало од употребе? Зар топовске цеви нису изолучене? Питајте артиљериске официре. Зар није било колере? Зар имамо муниције, санитетског материјала и новаца и морала и стоке и одела? Појмите по Богу.

Зар имамо муниције, санитетског материјала и новаца и морала и стоке и одела? Појмите по Богу. Зар није друга ствар борити се с царевином?

— О Бога му.... — Савски мост тек што није одлетио у ваздух. — И још Путника задржали па у ђенералштабу погубили главе. — А и влада ноћас кида у Ниш.

— Подрум, подрум. Хихихи... Хихихи. Па се новинар журно губи из гомиле. — Подрум него шта, није то смешно. Нећемо у шаке ватати оне куфере с Бежаније.

руши кућа сазидана до самога крова, наједном обамро у некој страшној, укоченој и малаксалој узетости, док се постепено није повратио да осети једну једину страст: једну мутну и крваву мржњу на све и против свега око себе.

Тај план био је прост и изводљив: свршити с испитима и оженити се. И у томе није ни било каквих год тешкоћа: прегрмео је био своје најтеже испите и веридба је недавно била обављена.

Африка

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Дале се продужава дакар, космополитско пристаниште на обалама Африке. „Не, ово није још ваш први додир са Африком. Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке.

„Не, ово није још ваш први додир са Африком. Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће.

„Не, ово није још ваш први додир са Африком. Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће.

„Дакар није Африка!“ понавља мој пријатељ, који ми тако забрањује да се одушевљавам овим урођеницима што су ту као представници

Не, Дакар није још Африка, није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је

Не, Дакар није још Африка, није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што

Не, Дакар није још Африка, није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада

Враћамо се на брод да вечерамо и да наставимо пут на југ. Сав угаљ није још ни после вечере укрцан. Налазимо се и дале близу пристаништа, непомични на пучини.

Позната је јединствена упечатљивост црначког мозга, који иначе није способан ни за какав аналитички или дедуктивни напор.

Брегови острва, огледајући се у води још обасјаној сунцем, које само што није потпуно зашло, беху обрасли травом и високим жбуњем, не сасвим честим палмама у подножју и чешћим на врховима.

Све би било скоро иреално, и тако би остало и у успомени, да једно једино острво, најмање, није се одједном сасвим приближило броду, још зелено, још конкретно у овој вечри, иако потпуно у складу са својим

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви нисте тако говорили. ЈАЊА: Што сум говорио? да ти држим у лутку, да ти правим маска. Није доста кад ти зовим: душо Јуцо; кад ти кажим: пили моје? ЈУЦА: Откако сам се у кућу.

ЈАЊА: Е, то је лепо реч, то је лепо слово! Оди да ти полубим. ЈУЦА: Није само доста устма љубити, него треба муж да пази шта му жена зактева, пак да јој чини по вољи.

Философ, море, славно греческо диоген седио у буру и ишо без чизму. ЈУЦА: Ваљда није имао за шта да купи? ЈАЊА: О, хондрокефалос!

ЈУЦА: Тај диоген, може бити, да није био ожењен, па је могао чинити што је год хотео; но ја сам ваша жена. Ја нећу да се смеје свет од мене, него да ми

ЈУЦА: Ја не знам. ЈАЊА: Не знаш, шкиљи! А ко е шушкио на моја врата? ЈУЦА: Забога, у соби није било никога! ЈАЊА: Никога, проклето кост, само тебе! Немаш твоја кујна, као газдарица, него да си скиташ по собу?

Гди метиш, изгубиш; ди радиш, имаш штета, е, де! Оваква времена, откад је свету, није било. МИШИЋ: Хе, хе, хе! Не бојте се. Нећете пропасти, кад нисте досад пропали. Та ви знате штедити!

ЈАЊА: Кирије имон! да си аусшпилуи? МИШИЋ: Јест, и то, по мом мњенију, није ништа рђаво. Он је уредио десет хиљада лоса, по форинту сребра: десет хиљада форината.

Не може вам нико отети. ЈАЊА: Видиш алопу! Да не даим, да дођи нотариус млого пута, и кад није кир Јању кући, да си унтерхалтуи, а Јања да плати. ЈУЦА Знате ли како ћете учинити да не платите?

(Трчи.) Убием си! (Завјеса пада.) ДЈЕЈСТВО ДРУГО ПОЗОРИЈЕ 1. ЈУЦА, (мало зашим) КАТИЦА ЈУЦА: Ово чудо јошт нико није видио; онде се циганише и штеди гди је највећа опасност.

Моја драга, кад немам мужа по вољи, бар да се по вољи носим. Он да није узео официрску кћер. КАТИЦА: Немојте, слатка мамице! Видите, откад нисам и ја аљину променула, пак не протестирам.

Ето, једва сам га натерала да те да учити гитар, а и то не би учинио да ниси гитар на поклон добила, и да му није гитар-мајстор дужан, од кога иначе не може да се наплати.

Црњански, Милош - Сеобе 2

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

70 В ИШАО ЈЕ ТАКО У ВАРОШ У КОЈУ НИЈЕ БИО ПОШАО 88 ВИ БЕЛИ ЗЕЦ И ЦРНИ АЈГИР НА ПУТУ 102 ВИИ НЕЋЕ ВИШЕ ВИДЕТИ СВОЈУ ПЛАНИНСКУ СЕРВИЈУ 139 ВИИИ ПО СЕЋАЊУ СЕ

Хтели су да се из Аустрије одселе, у Русију. Град Темишвар, иако се звао град на Тамишу, није био на Тамишу, него на његовој притоци, Бегеју, управо на барама Бегеја.

Он је био јако наклоњен тим својим војницима. А село Махала, где су се биле сместиле њихове породице, и није имало изглед правог села. Није нимало личило на слику Темишвара.

А село Махала, где су се биле сместиле њихове породице, и није имало изглед правог села. Није нимало личило на слику Темишвара.

Али у Вијени нису слушали Енгелсхофена. Сматрало се да он није успео да наметне подунавским пуковима униформе, које Аустрија заводи, а да није успео ни да их натера да своје мртве,

Сматрало се да он није успео да наметне подунавским пуковима униформе, које Аустрија заводи, а да није успео ни да их натера да своје мртве, кроз варош, не носе откривене, до гробља. Нити да ушоре своја села.

Носио је кику, среброкосу. А на нос је стално дизао наочали, као да их облачи и свлачи. Није пропустио никога да прво, кроз наочали, погледа.

Иако је Енгелсхофену било јављено о доласку оберкригскомисара, старац није сматрао да треба да га дочека, него му је поручио да изволи горе, на трећи спрат, код њега.

Енгелсхофен га је дочекао седећи и није устајао. Фелдмаршал‑лајтнант је био без капута, у простој, швапској, кошуљи, пушећи на дуг, швапски камиш.

У соби Енгелсхофена није било ничега сем једне сабље коњаника и неких зарђалих, огромних, кључева. На окреченим, дебелим, зидовима било је пуно

Пошто га је фелдмаршал‑лајтнант дочекао тако, ни Гарсули није имао обзира према њему и предаде му писма као с неба па у ребра.

Теодосије - ЖИТИЈА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Предлажемо реч о мужу, не пишући о њему оно што није, ни да га многим похвалама више укоримо него похвалимо; већ, ако и оно што јесте једва могнемо изјаснити — бићемо

А и ова није ни по чему заостајала у врлинама за мужем својим. Родише им се синови и кћери, које просветлише божаственим крштењем,

И овоје био почетак неисказаних Божјих судова, да као после животом, тако најппе y рођењу буде чудесно дете, јер то није ни било само дело људске природе, него и заповест свесилнога Бога, који побеђује закон природе како xоће.

Обрадоваше се душом веома и прославише Бога, који није презрео мољења њихова. После мало времена породише га водом и Духом, просветливши га божастевним крштењем, и дадоше му

и весеље и све што је људско на земљи сујетно и нестварно, деснога пута се дохвати па се бављаше проучавањем књига, и није се ленио да у цркви на свима службама стоји.

И сматраху као да није од њих рођен, већ да је заиста од Бога дан. Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови

Рекоше: — Да се не шали с нама и да се није ка оцу вратио? А потражише и монаха који је био с њим и остале његове слуге; и ни њих не нашавши, говораху: — Какав

Дошавши к себи, разумедоше да га нико други није одвео него онај Рус монах, говораху, у Свету Гору, јер су још отпре знали за његову жудну да тамо оде.

и пошто је војводу с благороднима љубазно почастио, одмах написа писмо проту Свете Горе, говорећи: „Пошто ствар није обична када се ово тражи, просим и топло молим твоју преподобност, немој презрети ове молбе.

И видеше га у манастиру где хода с непостриженим власима и с меким хаљинама, јер су га стигли брзо гонећи, а није ни страховао да ће га хтети гонити до унутар Свете Горе; али бол родитеља, а уједно и моћ, и ово могаде.

А он: — Не, господару мој, не почињи такве молбе ка мени, твоме рабу, што ми није лако учинити. .Јер владар мој, Твој отац, сматрајући ме за верна послао ме је ради овога.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Ипак је овај проблем изузетно тежак, понеки би рекли несавладив. Зар туђа душа није често за нас потпуна загонетка? Зар није човек за човека једна од тајни у коју се може најтеже продрети?

Зар туђа душа није често за нас потпуна загонетка? Зар није човек за човека једна од тајни у коју се може најтеже продрети?

Због тога научни духови показују на овом послу скептицизам који је уопште оправдан. Међутим, иако је посао тежак, није могућно да се човек не интересује студијама које могу тако јасно да осветле нарави и понашање народа и њихових разних

лицу места, даје више тачнијих резултата у балканским земљама него у западној Европи, јер јужнословенско становништво није обрађено, модификовано и постало готово једнолико под утицајем цивилизације.

Метода индиректног проматрања није потпуно одвојена од методе директног проматрања. Оне се махом не могу једна од друге одвојити.

Класификација Јужних Словена, коју покушавамо дати, није лингвистичка класификација. Она треба да се оснива на свима психичким особинама.

Ова осећања, готово несвесна, често су узрок разноликог начина мишљења и делања. Досад се није успело да се ове нијансе похватају са довољно тачности.

Место штокавским и чакавским Словенци говоре кајкавским дијалектом. Али овај дијалекат није својствен само Словенцима.

Али име „југословенство“ задуго није продрло у народне масе и употребљавало се само у књижевним, научним и уметничким круговима.

Затим је почела последња фаза овога развитка, фаза политичка. Све балканско становништво досељено у АустроУгарску није никада заборавило своје сународнике, заостале у „земљи матици“: интересовало се за све догађаје на Балкану; многи су

Ослобођење Србије (1804—1815) пробудило је шире наде. Нова српска држава није се, као средњовековна Рашка, створила у средишту Балканског полуострва.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком? Да можда није луд или пијан? Хајде да га чујемо. — Ехе-хе, сад ти се смркло, господине мој!

Џак Тошо на те ријечи само покајнички мијаукну. Хоп, сад знамо тајну. Завезани џак није ни господин, ни свиња, ни разбојник, већ се у џаку налази неки мачак, а тај злосрећни мачак...

Пробао сам свакако да коју рибу намамим да изађе на копно, али ми то није пошло за ногом. Звао сам их да им нешто пришапћем на уво, обећавао сам им и сланину, кобасицу и многе ствари којих ни

Јао-мијао, алај си неправедан, драги мој чича! Ко крао? Ја? Вјерујте ми, никад ми крађа ни на ум није падала. Ја само приђем комаду сланине, додирнем га брком и — хоп! њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво зна.

Тришин млин био је тако далеко од села, на самом улазу у мрачни горски кланац, да тамо чак ни подне није долазило. Кад би било вријеме ручку, а то су и чича и мачак знали по непогрешивом сату — трбуху, старац би само рекао:

Ако вам ни ово није довољно за препознавање, онда вам дајемо и овај опис и ознаке: Мачак Тошо у дјетињству био је врло мален, што зна и

Чух само како нешто бућну у воду. Вјероватно су оба скочила у ријеку. Смијао сам се и смијао док ме трбух није заболио, а тек онда се нешто досјетих и почех сам себе да грдим: — Тошо, псето једно глупо, зашто мишеве ниси пустио

Знам, причају о скорој киши. И ја почех да дријемам, али ево људских корака! Ко ли је то? Знам само толико да није мој чича Тришо. Његове кораке и одвише добро познајем. — Ех, шта ли је сад ово?

Младог лава продајем, дивно лавље маче! Није већи од лакта, а већ се пење по дрвећу, лови птице, мишеве и зелембаће, на крову дјецу гледа.

Најприје начини толику рупу да се могао он сам извући, а онда узе да даље гризе џак, све док се није начинио толики отвор да је и мачак Тошо могао провући своју велику главу и коначно се сасвим извући напоље, под прве

То су разговарали миши. — Хеј, Сланинко, шта оно тапка по кући? — чуо се један забринути гласић. — Да није случајно мачак? — Е, мој Брашнове, види се да немаш искуства — одговори му Сланинко.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

врти Све док му глава не отпадне СВАДБЕ Свако свуче своју кожу Свако открије своје сазвежђе Које ноћ никад видело није Свако своју кожу камењем напуни Свако са њом заигра Обасјан сопственим звездама Ко до зоре не застане Ко не трепне

намигнули једни другима САН БЕЛУТКА Рука се из земље јавила У ваздух хитнула белутак Где је белутак На земљу се није вратио На небо се није попео Шта је с белутком Јесу ли га висине појеле Је ли се у птицу претворио Ено белутка Остао

БЕЛУТКА Рука се из земље јавила У ваздух хитнула белутак Где је белутак На земљу се није вратио На небо се није попео Шта је с белутком Јесу ли га висине појеле Је ли се у птицу претворио Ено белутка Остао је тврдоглав у себи Ни

је у себи У рођеном телу Изишао је Сакрио се од себе Сакрио у своју сенку ТАЈНА БЕЛУТКА Испунио је себе собом Да се није тврдог меса свог прејео Да му није зло Питај га не бој се Хлеба не иште Скамењен је у блаженом грчу Да није можда

се од себе Сакрио у своју сенку ТАЈНА БЕЛУТКА Испунио је себе собом Да се није тврдог меса свог прејео Да му није зло Питај га не бој се Хлеба не иште Скамењен је у блаженом грчу Да није можда трудан Да ли ће родити камен Да ли

се није тврдог меса свог прејео Да му није зло Питај га не бој се Хлеба не иште Скамењен је у блаженом грчу Да није можда трудан Да ли ће родити камен Да ли звер да ли муњу Питај га до миле воље Не надај се одговору Надај се само

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

ЗНАЛЕ 7 ТУЖИЦА ЈЕДНОГ ЗМАЈА 8 БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ МЕСЕЦ МАЈ 9 ЗАПИС О ПАРАДНОЈ АЖДАЈИ 11 ЖУРКАТА НА АКРЕПИТЕ 12 КАД АЖДАЈА НИЈЕ У ДОБРОМ СТАЊУ 14 СЕЋАЊЕ НА АСПИДУ КОСАНУ 15 БАБА РОГА 16 АЖДАЈА СВОМ ЧЕДУ ТЕПА 17 ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА 18 ЈОШ НАМ САМО

ШТА ЈЕДЕ МАЛА АЛА Мала ала може да смаже из цуга малтене пола Малог Мокрог Луга. Није реткост видети алиног клињу како се прикрада Малом Лошињу.

Никоме ништа није рекла, пошто је била сеоског порекла. Доколичећи тако по граду уврстила се у параду. Док је свечана музика

Тај у ствари може и да крепа док улови следећег акрепа. КАД АЖДАЈА НИЈЕ У ДОБРОМ СТАЊУ Кад аждаја није у добром стању треба се одмах побринути за њу, па или је послати у Врњачку Бању,

Тај у ствари може и да крепа док улови следећег акрепа. КАД АЖДАЈА НИЈЕ У ДОБРОМ СТАЊУ Кад аждаја није у добром стању треба се одмах побринути за њу, па или је послати у Врњачку Бању, или јој одсећи главу на пању.

Једнога дана стао је на об, решен да више не живи ко роб. Па скочи у реку, и већ томе сл, а није знао уопште да пл. Фотограф стиже, и намести бленд, Змај рече и то беше.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

ИИ ПАВЛЕ, И АГЕНТ ПАВЛЕ: Ако се не варам, ви сте из Управе града? И АГЕНТ (немарно): Ствар, додуше, није тако трагична, али моја жена, у првоме узбуђењу, одмах је позвала полицију. (Спази Рину на вратима.

Из ње је, види се, украден један део писама. И АГЕНТ: Значи, дакле, да није користољубље по среди. Утолико пре не бих могао рећи да је провалник дошао споља. Имате ли млађе у кући?

ПАВЛЕ и РИНА (ћуте). И АГЕНТ: Све што се може констатовати то је: да ово обијање није из користољубља и да провалник није дошао споља; он је у кући. Ја мислим да у даље констатације не треба улазити.

И АГЕНТ: Све што се може констатовати то је: да ово обијање није из користољубља и да провалник није дошао споља; он је у кући. Ја мислим да у даље констатације не треба улазити. Ја вас молим да ме ослободите.

Да нисте незадовољни платом? АЉОША: Ах, не, господине! ПАВЛЕ: Да вам није тежак посао? АЉОША: Не, не, не! ПАВЛЕ: Дакле, шта је?

ЉУБОМИР: Па... ипак. Можда све то није тако, можда су вам само зли људи дошапнули ружне ствари! ПАВЛЕ: Да, дошапнули су, то је истина, и ја сам преко тих

Бојим се, потврдиће се моје слутње, а то би било ужасно. То би било поразно. Бојим се, бојим се истине; није ли зар боље побећи од истине? Довољно је већ тежак удар што знам да ме вара! (Бори се.

ПАВЛЕ: Ако ти мислиш да је то отворен разговор што ћеш ми учинити признање, онда се вараш. Мени твоје признање није потребно. НОВАКОВИЋ: Не признање, али можда оправдање. ПАВЛЕ: Зар неваљалство има правдања?

Никакав облачак; хоћу да ми је све ведро. НОВАКОВИЋ: У срећном браку увек је ведро. РИНА: Но, а зар наш брак није срећан! Имаш ли да ми пребациш што? НОВАКОВИЋ (брани се одлучно): Али не! РИНА (љуби га): Но, па онда разведри се.

НОВАКОВИЋ (брани се одлучно): Али не! РИНА (љуби га): Но, па онда разведри се. НОВАКОВИЋ: То није ништа, ситница, не вреди ни говора. РИНА: Дакле, ипак нешто? НОВАКОВИЋ: Да, али безначајна ситница.

РИНА (грлећи га, слатко се смеје): Боже мој! Боже мој! Никад ми није ни на крај памети пало, а ништа лакше... (Звони.) Збиља, никад ми није ни на памет пало.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Он би то прогутао. Такви као он у стању су да прогутају и бодљикавију рибу, али мени се није дало да изигравам свеца. - Та књига је намерно пала! - рекао сам. - Ти си луд!

- Та књига је намерно пала! - рекао сам. - Ти си луд! - викнуо је, али ту није могло бити изненађења: то да сам луд, и да је добра трећина моје породице луда, слушам бар трипут дневно.

- Није ми било потребно. Бацио сам је! - завукао сам се у клупу и сео покушавајући да у оно шугаво пола метра угурам ноге, а д

Моја мајка тврди да је и она, једном раније желела да оде, али није отишла, јер сви ми са шеснаест година желимо тако нешто, па после заборавимо и не одемо. Ја ћу отићи.

Да није за време рата одлетела у небо, послала би свој извештај људима, анђелима и ђаволима и јеврејска синагога. Ћутање синаго

јер сам већ био у ходнику пуном биолошких експоната и мириса прашине која се ни за четрдесет и пет минута мировања није успела да слегне. Наслоних чело на прозорско окно и затворих очи.

У дворишту је осми осмолетке изводио ритмичке вежбе и фискултурниково: „ ...ена, два” ускоро би ме увезло у сан да није било јарећих глава девојчица које су ногама изводиле нешто као балет, а погледи им били прикуцани за ограду од

- Није потребно да говориш код куће о томе, знаш. - Знам. Тата ће те убити кад дође! - Скупила је уста, а очи су јој постале

За сестру која је то само упола (њена мајка није и моја мајка, али је зато мој отац и њен, што је очигледно по дужини наших ногу и црвенилу косе и пега!

) то је готово невероватно, али чињеница је да Весна дели и колаче и батине са мном. Понекад неку своју тајну. Та није ништа нарочито. Реч је обично о ту или тамо дигнутом цвећу или јабукама. - На!

Оно које је наилазило није нудило богзна каква усхићења. Ја бар нисам видео да нуди, а ако нешто не видите, оно и не постоји за вас.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Па то чудоредно „сортирање”, да човек све што помисли одмах добити може. Ни сам праотац Поје на свом броду није био тако „сортиран”. Тек ако би у Видину или Пироту таково што видео.

Најпре је почео учити трговину, па онда је постао „табак”, зато се тако измешано носи. Табаклук није му добро ишао, почео је трговати, и то срећно.

Кад је „парадно” био обучен, цео изглед му је био за циганског војводу, што није замерити, јер те војводе редовно импозантно изгледају, па као они, и господар Софра, носио је дебео, подужи, горе јако

Госпођа Софија, или Сока Кирићка, више није млада, има велику децу, па је још и сад лепа; као млада, морала је бити баш лепота.

Погодио га је сасвим, само није требало да је у „свој“ величини; мора да је сликао пародију. Боље да га је допола сликао онако као »Бüсте«, јер

Госпођа Сока намалана је у половини величине; није нужно било у целој, јер је била много већа од господара Софре. Зелене фине свилене хаљине, дугачке кожне жуте

ИИ Господар Софра, мада се већ обогатио, зато опет увек је дућан и механу држао. Није хтео даље од свог извора. Калфе није имао, држао је само једног шегрта, а кад је много муштерија или гостију било,

Није хтео даље од свог извора. Калфе није имао, држао је само једног шегрта, а кад је много муштерија или гостију било, морали су сви помагати, и сама служавка,

Исаил, или Иса Чамчић, био је особита шаљивчина, а господар Софра волео је шалу, и рекао је и примао је, није био мргода. Ису Чамчића је од свију најволео.

Духом претежнији од господара Софре. Деце није имао; он сам собом и женом може живети. А био је те нарави да је цео свет држао за комедију, и лозинка живота му је

Радо се дружио са онима од којих је био духом претежнији, а да с њима лакше шалу збија. Није се носио као господар Софра. Премда је у послен дан и он носио „јанкл“ од маншестра, али покрај тога понталоне и капу.

Црњански, Милош - Сеобе 1

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

И ПРОЛАЗНИМА, КАО ДИМ, ПОСЛЕ БИТАКА 52 ВИ ПРОШЛОСТ ЈЕ ГРОЗАН, МУТАН БЕЗДАН, ШТО У ТАЈ СУМРАК ОДЕ, НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕ И НИЈЕ НИКАД НИ ПОСТОЈАЛО 65 ВИИ ТУМАРАЛИ СУ, КАО МУВЕ БЕЗ ГЛАВЕ; ЈЕЛИ СУ, ПИЛИ СУ, СПАВАЛИ СУ, ДА НАЈПОСЛЕ ТРЧЕЋИМ КОРАКОМ

Лежао је у мраку широм отворених очију, зачуђен, и дрхћући од хладноће. Није више сањао. Пој петлова и лавеж паса чуо је. Жена, која му је била заспала на руци, дисала му је на груди.

маркиза Асканија Гвадањи, заповедника града Осека, да опреми триста бираних војника за полазак у рат на Француску, она није престајала лелекати.

Подбулих очију од плача, сва оронула од ужаса, у трећем месецу бременитости, она се није дала одвојити од њега. Лепотица на гласу, пролепшала се још више, у првој години брака.

И као да је то био један други свет, тамо се није ништа догађало. Овде, над њим, грактале су вране, доле, под њим, светлуцале су широке таме и светлости воде.

два Циганина, скоро сасвим гола, са конопљом на грудима, покушаваху да оглођу неколико опрљених папака, које нико није хтео да понесе.

кир Аранђел је весело махао рукама девојчици, старијој ћерчици, коју је био довео да испрати оца, а коју слуга никако није спуштао на земљу.

Браћа су се била договорила да преваре жену при опроштају, јер старији није хтео да види оно што је била у стању да учини, у том последњем тренутку.

Ту је било последње преноћиште људи, пре укрцавања у чамце, из којих више није било изласка до Варадина. Ту је и она дошла да проведе последњу ноћ са мужем.

Ништа није био заборавио. Милујући ћерчицу, нареди да се вози лагано, и као неки остарео медвед, сав накинђурен, поче у колима

Дете које није добијало на свако питање одговора, понављало их је, измучено, по сто пута, трзајући га за уши, за накит, за брке.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

’ Кога ту вечер сније, онај ће јој бити суђеник.“¹² Девојци која чезне за удајом свакако није свеједно ни то каквог ће друштвеног статуса бити њен будући муж (сиромашан или богат, удовац или момак, стар или млад,

„ Тим млеком закувају колач и нађу маче које није прогледало па његовом шапом замесе, и тај се колач да момку да поједе.

“²⁵ Није, иначе, увек лако извршити оно што стоји у рецепту за љубавне чини. Тако, на пример, у Скопској котлини препоручује се

“) ЈЕЗИК И ЛОГИКА ЉУБАВНЕ МАГИЈЕ Љубавна магија није никакав скуп произвољно изабраних, бизарних поступака, него представља један систем веома прецизно кодификованих

бизарних поступака, него представља један систем веома прецизно кодификованих симболичких акција у којем ништа није случајно: ни време, ни место извођења, као ни поступци и средства.

Ни ово није случајно: ови дани у недељи и вече представљају „нечисто“ време које је управо стога погодно за општење са демонским

Са душом се раставио, са мном се саставио.“ Љубавна магија, видели смо, често није безопасна: њен циљ је да поступцима приволи на љубав жељену особу или — да јој донесе лудило (чак и смрт)!

“³⁸ Али крајњи смисао магијског опчињавања момка и удаје јесте — пород. Чак и девојка која се удала није у потпуности остварила свој циљ, односно није добила признање своје друштвене заједнице све до оног тренутка када је

Чак и девојка која се удала није у потпуности остварила свој циљ, односно није добила признање своје друштвене заједнице све до оног тренутка када је постала мајка.

У истом крају Србије „неке жене пазе, па кад им мужу није до сношаја, оне га силом нетерају, и држе га за десно уво и говоре: ’Задржа, закачи! Задржа, закачи! 3адржа, закачи!

Избор ових средстава, видећемо, није нимало случајан, односно у њиховом одабиру има извесног система. Од предмета, као што смо већ видели, највише се

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

О СИРОТОЈ КУДЕЉНИЦИ У областима земље царске ни за једну ствар, ниједног дана, насиља да није никоме, и сирота кудељница да је слободна и поштована.

молим за јерес што се шири у пределима царства твојега да свет тек од ње постоји, за јеретика што тврди да пре њега Није било пожара ни вулкана, ни месечина, ни сунаца, ни ињем посутих шума, ни снега, да историје реке тек од јуче пене се и

За велможе које говоре да за Уроша није било господства, ни златних кондира, ни манастира. За људе кратковиде и ускогруде.

За младога који мисли да човечанство, да лепота коју му очи виде, настаје кад он је на свет настô, да нико није волео слично, да велика светковина људског живота тек с тим поста. За свачије мишљење детињасто и јеретично.

За човека кога жива сахране па није ни на земљи ни у њеној тами и мемли. За витеза коме су руку љубиле мајке и кога су благосиљали старци докле не

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Понекад нам је жао што смо већ прочитали све лепе књиге које волимо. Зашто Чехов није написао још стотинак својих дивних прича?

Шта је све чуо, шта је све упијао као сунђер. кога све није додиривао. одакле све није био избачен са својим власником, тај стари сиви џемпер!

Шта је све чуо, шта је све упијао као сунђер. кога све није додиривао. одакле све није био избачен са својим власником, тај стари сиви џемпер! Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недостаје.

Како сам могао да га оставим код куће! Вратих се раније него што сам намеравао. Поотварах све ормаре — није га нигде било! Однела га нека Циганка, са осталим старим стварима, у замену за ћурку.

Као да смо већ тада знали да живот није само један предмет и да не може стати у једну једину свеску, на којој пише »Историја«.

чизму у прозор, и како је свети Никола, веровали или не, чак и за време рата остављао разне ствари у ту чизму. Није то било богзна шта; понеки потпуно окамењени медењак преостао однекуд још од пре рата, »водене« бојице из, такође

Речју, живео сам потпуно без идеала, све док Божић-Бата није успео да се пребаци у илегалност и узме конспиративно име: Деда-Мраз!

У реду, немам ништа против Деда-Мраза, али није ми некако импоновао: мислим, није се уопште излагао опасностима док нам је делио књижицу Аркадија Гајдара Тимур и

У реду, немам ништа против Деда-Мраза, али није ми некако импоновао: мислим, није се уопште излагао опасностима док нам је делио књижицу Аркадија Гајдара Тимур и његова чета (издање НОПОК — Ново

прозор, као, тобоже, деда-Мраз, узалуд сам гутао батеријске лампе да постигнем ону чаробну унутрашњу светлост — ништа није вредело! Божић-Бата, Свети Никола и Деда-Мраз су раскринкани. Питам се кога ће сада измислити мој ујак?

Питам се кога ће сада измислити мој ујак? ИГРАЊАЦ Игранке су почеле већ првог дана победе, која у том тренутку није нимало личила на ону добро познату даму одевену у завесу, са заставом, голим грудима и свачим, како су је доцније

Матавуљ, Симо - УСКОК

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

?... Шта бити може!?... Да није утекао млади принцип!?.. Неће бити то, јер аларм долази од црногорских врата!.. Одиста су Црногорци ударили!..

У исти мах чуше њима добро познати громки глас пуковника Кнајста, који је њекога грдио. Њеки од грађана рече: — Није побјегао принцип, јер чему би се овдје скупљали? Биће најприје да је црногорска војска под градом!

смели с ума, јер се бјеше изобичајио ових пошљедњих година, у свакојаким мијенама и трзавицама, кад се ни о чем другом није могло мислити до о одбрани! Ето шта је. дакле, слободно можете наредити да се град отвори. — Нећу!

весели што претрпјеше само страх, идући кућама, почеше се шалити и један другом ругати, тврдећи сваки за себе да се није ни најмање препао, да је знао е је њека глупост тудешка, онога горопадног, немилог, крутог Тудешка Кнајста!

Говорило се: „Бог сâм зна шта бјеше скривио тај кољеновић, кад га тако унизише! Злочин какав доиста није учинио, јер како би онда један главнокомандујући с њим разговарао!?

снује како би умакао; тврдило се да њекакви великаши, „онамо из Тудешке“, прерушени долазе у Боку да га ослободе! Није, дакле, чудо што се тога јутра помишљало да је „принцип“ утекао!... Опћински главари враћаху се зловољни.

Корпо де дио, да се једна солдатина смије понашати онако према мене, а и према вас!? То није хвала! Да није било мене и другијех као мене, и вас и другијех кâ вас, ћаше и данас и довијека овдјена заповиједати

Корпо де дио, да се једна солдатина смије понашати онако према мене, а и према вас!? То није хвала! Да није било мене и другијех као мене, и вас и другијех кâ вас, ћаше и данас и довијека овдјена заповиједати владика

Ама чуда да нема више Црногораца, као на данашњи дан! Од Црногорака није само пажњу привлачила, него просто очи плијенила једна од оних двију дјевојака, стасита, прсата, огрнута црном

Е, моја банино, давно није било, ђе и кад се познадосмо и састасмо, ђе и кад се ево опет нађосмо! Али човјек мисли једно, а бог друго, а божја је

гуњеви, мараме на женским главама, зубуни и кошуље лепршају око њих, а снажне ноге поуздано крачу гдје ни козама није лако!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Кад се венчаду, онда ће доћи наклоност, ако су паметни, то јест. Није ли тако? МЛАДОЖЕЊА: Ви имате право. Али ту мора тешко ићи, гди нема познанства издаље. ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе, хе!

Већ ми је срамота и у цркву да идем; а она се, сирота, искида од плача. Не видиш како се чисто губи у лицу? Није шала, срамота од света. Њене другарице удале се вајкада, а она сирота... ОТАЦ: Ја знам да је тако, ама што ћу?

ОТАЦ: Ја знам да је тако, ама што ћу? МАТИ: Шта не гледаш, забога? ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет. Није честито ни у кућу ступио, а већ разбира колико девојка има. МАТИ: Нисмо ни ми сиромаси у бога.

МАТИ: То се не зна тако. ОТАЦ: Дакако, ти друге умеш да претресаш. МАТИ: Хеј, хеј, хеј, хеј! Сад ми није до другога него до моје бриге. Да ми је да се девојка отисне, канда би се родила.

Најпосле видимо није вајде; пет, шест стотина форинти више или мање, што му драго. МАТИ: Пропада, богме, господару!

ДЕВОЈКА: О, то ја мрзим! Не може, знате, човек ни да се окрене, особито кад је мало веће друштво. И код нас није тако велика, ал је опет прилична, и слабо се кад и напуни. УГЛЕД 7. ПРОВОДАЏИЈА, ОТАЦ И МАТИ ВРАЋАЈУ СЕ.

Наумио је, ако буде божија воља, себи друга тражити, а и треба да се, то јест, ожени. Без жене бити, то није ништа. Истина, њега су млоги, то јест, нудили, но ја како познајем и њега и вас, мислим, то јест, да је за њега

ОТАЦ: Кад је тако, нега Бог благослови. Ајде, жено! МАТИ: Опростите, богме нисмо се надали па девојка није ни преправна, а и млада је јошт. ПРОВОДАЦИЈА: Е молим вас, само срећа од Бога и добар, то јест, живот. (Мати одлази.

Само нека су од Бога срећни, и нека се пазе. МЛАДОЖЕЊА: (Новце забога!) ПРОВОДАЏИЈА: Као што ја момка познајем, није лепо да га у очи фалим, а чућете, то јест, и од други како је добар, вредан и паметан.

МАТИ: И ја кажем, зашто би двапут трошили. ПРОВОДАЏИЈА: Већ за трошак није, то јест, ништа, него пропада, то јест, кућа. МАТИ: И то, и то.

ДЕВОЈКА, МАТИ ДЕВОЈКА: Шта ме зовете? МАТИ: Довече ће ти бити прстен. ДЕВОЈКА: Ала врагу... МАТИ: Зар ти није по вољи? ДЕВОЈКА: По вољи, кад нема бољега. МАТИ: Шта ћеш, ћерко, доста си и седила. ДЕВОЈКА: Ја знам.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Одговор на ово питање захтева свакојака упрошћавања, ограничавања, раздвајања планова. Дечја књижевност није истоветна са књижевном уметношћу у обичном смислу речи, иако у њу спада; у њу не иду сви ваљани књижевни текстови

иако у њу спада; у њу не иду сви ваљани књижевни текстови доступни или препоручљиви деци, о лошим да и не говоримо; није довољно да су творевине дечје књижевности писане са циљем да буду приступачне детету-читаоцу, него се тражи да

поседују самосталну естетску вредност, која је несводива на уобичајене поступке и прописе; бављење тематиком детињства није предуслов настајања оваквих дела; најзад, у дечју књижевност сигурно не цпадају ствари које пишу сама деца.

(О књижевној вредности дечјег писања не може се озбиљно говорити; од свих вундеркинда није остала ни страница која би се могла мерити са једном једином Флоберовом, а Рембо, ипак, није био дете.

од свих вундеркинда није остала ни страница која би се могла мерити са једном једином Флоберовом, а Рембо, ипак, није био дете.

) Дечју књижевност, дакле, ваља оделити од побројаних граничних могућности и подручја; она није ово, не сме бити оно: отргнута, на крају, од свега што је засењује и угрожава, постаје скоро неухва- тљива: тешко је

дела нас наводе на помисао да је дечја књижевност једна могућност књижевног израза, једна духовна пустоловина која се није случај но догодила у нашем, модерном времену.

Но какав год јој значај придавали, чини ми се да није добро приписивати јој важност посебног жанра. Оно мало добрих дечјих песама могло би се, за невољу а и без невоље,

У сваком случају, појава је модерна: дечје књижевности, у данашњем смислу речи, у прошлости није било. Па и кад се посматра у ширем оквиру, као дечја лектира, корени јој не сежу дубоко.

Снажан покрет ка ослобађању човекове личности, који се разбуктао у XВИИИ веку, није могао заобићи дечје питање. Дете се, по Русоу, рађа чисто, без рђавих нагона.

Шкловски (1893—л984) истиче: „У време кад сам ја био дете, дечјом се књигом трговало, али дечје књижевности није било.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Отуд није чудо што неваљали и покварени, а такови има свуда, под видом родољубија сваку прилику за своју себичност употребљавају,

Све што је било добро, описаће историја; овде се само представљају страсти и себичности. А да моја намера није с отим љагу бацати на народ, него поучити га и освестити како се и у највећој ствари уму пороци довијати, сваки ће

ЖУТИЛОВ: Иљен а сабадшаг! СВИ: Иљен! ШЕРБУЛИЋ: Да живи петнаести март! СМРДИЋ: Виват! ЖУТИЛОВ: Није слободно викати: „виват“. У слободи само има „иљен“. СВИ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Немеш, биргер, простак, једнака права имаду.

Сад имамо посла са празновањем слободе. ЛЕПРШИЋ: Зар ви мислите да Србин није сазрео за слободу? дајте астал, дајте астал пак ћете се дивити. (Довуче астач насред собе, пак се попне на њега.

Кад је Србин до великог ГАВРИЛОВИЋ: То није добро. ЛЕПРШИЋ: Маџаронима није, то верујем; али прави родољупци другојаче чувствују. ШЕРБУЛИЋ: Сви смо ми Србљи.

Кад је Србин до великог ГАВРИЛОВИЋ: То није добро. ЛЕПРШИЋ: Маџаронима није, то верујем; али прави родољупци другојаче чувствују. ШЕРБУЛИЋ: Сви смо ми Србљи.

ЛЕПРШИЋ: Кад Србљи извојују слободу, онда ћемо славити. Сад нам није до тога (Пева.) Устај, устај, Србине.... (При концу сваке строфе вичу остали.) Живио!... 4.

НАНЧИКА: Што нисам досад знала, то ћете ми казати ви. ШЕРБУЛИЋ: Ја... ја... опростите, то мој посао није, него ево господин Лепршић, он је од ученог реда. ЛЕПРШИЋ да! (Забуњено.

НАНЧИКА: Ако ће на кокардама бити архангел Михаил, то ја не умем начинити. ШЕРБУЛИЋ: То није нужно; само српске боје, па мир. Ја мислим, то је доста, господине Лепршићу.

је то да је ваше име Шандор, овој госпођи Нанчика, њеној кћери Милчика, а сину Еден, кад онда, кад сте се ви родили, није било протокола маџарски?

ГАВРИЛОВИЋ: Шта, изгорео? ЗЕЛЕНИЋКА (смеши се): Јоште није, него само букти; но његов дим осећају Маџари чак у Буда-Пешти. ЛЕПРШИЋ: Право, госпоја ујна!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Због ратних прилика потпуно и илустровано издање није изишло 1913, но тек сада, почетком 1914. Ова велика Историја нове српске књижевности разликује се од школског издања

Један посао овакве врсте и оволикога обима, који се сада први пут ради у српској науци и књижевности, није ишао без великих тешкоћа, које могу знати само они који су радили сличне послове.

Библиографија је давана према овом схватању. Изгледало ми је да није потребно читаоце упућивати на све оно што је о једном писцу писано — јер у библиографији о појединим писцима има и

искључиво црквеног карактера, коју су црквени људи у црквеним идејама писали за црквену употребу и за црквене читаоце, није могла бити од утицаја на једну књижевност новога, световног доба.

XВИ и XВИИ век су најгора времена која је српски народ претурио преко главе, и у таквим приликама није могло бити речи о напредовању књижевности.

Црквени луди су све мање писали, у штампаријама су се почеле штампати црквене књиге, али права књижевност није се могла створити.

Једна тако извештачена и сталешка књижевност није имала услова за сталан опстанак и непрекидно усавршавање, ни у самом крају где се јавила, а још мање се могла пренети

била у употреби, на ту велику масу српскога народа та локална, сталешка, католичка и латиницом писана књижевност није могла имати утицаја.

За ту књижевност у Срба се готово није ни знало, и ако је ко од образованих Срба и познавао није је сматрао као своју.

За ту књижевност у Срба се готово није ни знало, и ако је ко од образованих Срба и познавао није је сматрао као своју.

1794. године Славенно-сербскія въдомости (бр. 74) донеле су Пъснъ Стефана ИИ Немани, краля сербскаго, која није ништа друго до Піѕма од краља Степана Немање из Разговора угодног народа ѕловінѕкога.

Милићевић, Вук - Беспуће

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Са другог стола зовну један познаник Гавру Ђаковића да играју билијара. Он махну руком и одби. Није осјећао ни најмање воље за игру. Узе Симплициссимус који је редовно читао.

Он махну руком и одби. Није осјећао ни најмање воље за игру. Узе Симплициссимус који је редовно читао. Није био расположен за читање и баци га на страну.

Није био расположен за читање и баци га на страну. И коликогод се трудио да нађе разлог зашто је нерасположен, није га налазио.

И коликогод се трудио да нађе разлог зашто је нерасположен, није га налазио. Није изгубио на картама, имао је пара, није се ни с ким посвађао, није се сјећао да му се десило нешто неугодно.

И коликогод се трудио да нађе разлог зашто је нерасположен, није га налазио. Није изгубио на картама, имао је пара, није се ни с ким посвађао, није се сјећао да му се десило нешто неугодно.

Није изгубио на картама, имао је пара, није се ни с ким посвађао, није се сјећао да му се десило нешто неугодно. Осећао је само у себи нешто сломљено, сатрвено, тјескобно; кад се то десило

само у себи нешто сломљено, сатрвено, тјескобно; кад се то десило и зашто је дошло тако изненада, у једном тренутку, није знао.

Он му их даде без ријечи, рекавши да иде мало у Карловац. Није ни сам знао зашто га је слагао. И он слеже раменима. Свеједно.

То једнолично лупетање навлачило му је дријем на очи, али му није дало да спава. Гавре Ђаковић тражио је силом сна да се одмори, да све заборави, да преспава овај познати пут гдје зна

Пред освит, он осјети још већи умор, очни капци бијаху му тешки и запаљени, дуван му није пријао, уста му бијаху горка, и оловна малаксалост умртвљаваше му цијело тијело.

пун модрине и свјетла, увјерио се да се налазио у својој кући, понављао ту ријеч, наглашавао је, и ништа се у њему није макло, заиграло, потресло.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Звали су га Ватра, Јова Ватра, на што се Јова није баш ни љутио. »Хе-хе!« трља Јова задовољно руке. »Ватрица, Ватрица!« поправља их Јова и цела варош га тако зна.

Оца нисмо споменули, јер га, јадник, није имао. Давно га је изгубио. И ту је наш Јован био малерозан; дошао је на свет две године после очеве смрти, и на тај

а и при исплаћивању лиферанту, или већ тако неком, не би ни Јова остао без исета, тако да се од тога бакшиша (а овај није редак био) могао пристојније одевати. Био је тачан, смеран, права практикантска душа.

Нигде га нико од старијих није видео с цигаром у зубима. Увек је држао цигару тако да је онај запаљени крај у рукав окренуо био, онако као што то

То се тако понављало из године у годину неких десетак петнаест година — док се није најзад досадило и шефу и практиканту Јови.

наиме, да сам себе на неки начин аванзује и побољша своје стање, тешећи се тиме да у овом гуравом свету управо нико и није поштен! Вешто је изводио.

! Да вараш геаке и да им обећаваш нешто?! — То није истина! — брани је Јова. — Кад је то било? — Море, зар је једаред?

И после, да је само то... — Е, па оно треба само један да викне: Уа! — Није то, брате Јоване, »Уа!«, него ти си ударио и у неке шпекулације. Знамо ми све то! Постао си лиферант!

— Па молим те, Јово, — умирује га Тоша шеф — па ти то мени, ка’ да сам ја министар па те ја отпуштам. Није ме ни пит’о, ако ћеш ми веровати... — Молим те, ја ништа не кажем, а ти, господин-Тошо, само уживај!

Аћим одаџија само зинуо од чуда кад га је видео да пуши у канцеларији. — Да није аванзовао господин Јова? — пита одаџија Аћим шефа. — Аванзовао с коња на магарца! — вели шеф.

Овај је осетио да му се умалио приход, али задуго није могао да ухвати откуда долази то. Кад је дознао, он се иселио од Ристе пушкара, и место једне сталне и главне

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Доле ћемо јако сести, Ал' ће да се слади, Морô би те, рибо, јести И да није глади.“ Па је узе, па њом брже Да примакне к усти, Чун се љуљну, он се трже, Оде санак пусти. (1843, 27. нов.

Тужан иде он на гроба Де почива њему мила, Сваки данак дуго доба Сузā онде лије сила. Али није све до гроба Око суза пролевало, Јер и њи је благо доба Једанпута убрисало.

Тешку ову бољетицу Није јадан преболео, У ледну је њу гробницу Са собоме он однео. (1844, 12. дек.) СЛАТКА МИСЛИ!

(1845, март) ? Никад није вито твоје тело Рука моја млада обавила, Ни с' у твоју усницу упила Моја усна икад, чедо бело!

па све злату ближе — Сад сам близу — сад је веће стиго, Ала дркћем, ал' ми срце бије — Страшни Боже, та то она није.

Ја се стресо, стра ми стиште груди, Па из тешка санка се пробуди. Пробуди се, избави се страве, Фала, Боже, те није на јаве!

се неба високога, Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под облака, Под небо се дигô тић и сада, Ал' весео није кô некада, Гледа доле, реку, врело, луга, Дрва, жбуне, горе и врлети, Па му с' чине до толико друга, До толико

тишина, Зачас оде цела луда врева, Брат на брата опет се осмева, Па што било, то и битисало, Ни на ум нам више није пало, Обојица дивно помирени, Латисмо се горе и зелени, Пограбисмо пушке, те о рамо, Па се вери и тамо и амо;

Небо — земљо — чуда големога! Једном овде није ништа било, До онога Бога великога, Сам он беше, па му дотужило; Да се дакле тужан развесели, Свет сатвори, кâ што

Па се вину небу на висину, Те погледа овај свет убави, Погледа га уз дуж и ширину, И Богу је било врло жао Што га није давно већ саздао, Па гледећи тако са висине Заплакô је од веље милине: „Свете красни, о свете убави!

удри, сеци, туци!“ Црногорци кољу кано вуци. Па кад војна ту погоди зрно, Плаче л' љуба што се није врнô? Не, не плаче црногорска дика, Већ потера војнова крвника: „Стан', да т' кажем шта је Црногорка!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Нека, Зијо... Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне. Збогом, драги мој.

Његов спектар сводио се на свега четири основне боје, а оно остало — то није ни постојало или се сводило, у најмању руку (ако је чича добре воље!

), на неки врло неодређен опис: „Жуто је, а као и није жуто, него нешто онако — и јест и није.“ Како је на овоме нашем шареном свијету већина створења и предмета обојена

), на неки врло неодређен опис: „Жуто је, а као и није жуто, него нешто онако — и јест и није.“ Како је на овоме нашем шареном свијету већина створења и предмета обојена „и јест и није“ бојом, то је с мојим

“ Како је на овоме нашем шареном свијету већина створења и предмета обојена „и јест и није“ бојом, то је с мојим дједом око тога увијек долазило до неспоразума и неприлика.

Он је у мирна сунчана јутра зрачио тако повјерљиво и умиљато да то није могло измаћи чак ни дједову оку и он би удобровољено гунђао мајући се по дворишту.

— Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо? — Каже мој дјед — одвалих ја самоувјерено. — Није тачно, вук није зелен. — Јесте, зелен је! — неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде.

— Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо? — Каже мој дјед — одвалих ја самоувјерено. — Није тачно, вук није зелен. — Јесте, зелен је! — неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде.

Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво. — Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти.

Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав ...хм! Е, то не може тек тако проћи. Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао са мном у

! Није зелен? Пази ти ње! Ја се с вуцима родио и одрастао, читавог вијека с њима муку мучим, а она ти ту... о туру би тебе тре

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

И овакав живот, и злостављање! Не вреди да пожелиш, ако он није пожелео! Не вреди да кажеш, ако он није казао! ХУСО: И баш разјурио? СУЉО: Ма, као кокоши!

И овакав живот, и злостављање! Не вреди да пожелиш, ако он није пожелео! Не вреди да кажеш, ако он није казао! ХУСО: И баш разјурио? СУЉО: Ма, као кокоши!

Он, шпицлов, претио, потплаћивао, обећавао златна брда, скупио шта је скупио, боље није ни мого, а и то на једвите јаде. Две му успут побегле. А овима које су стигле Хасанага потпрашио пете!

И увек му је било мало! А ово што кажеш, ово је велика промена! Шта мислиш, да није на нешто нагазио? Неко му нешто замесио и смутио? Није толико обртање без ичега. Можда је омађијан?

А ово што кажеш, ово је велика промена! Шта мислиш, да није на нешто нагазио? Неко му нешто замесио и смутио? Није толико обртање без ичега. Можда је омађијан?

Његова ствар. Кад је он тражио — а, прича се, и по три-четри за ноћ — мене није питао. Његов алат, његова и работа! Нисам Хасанагиница па да се жалим ако и мени не дотекне.

Чуће те ко треба! СУЉО: Нисам ни ја у овом мишљењу усамљен! Кад је ага најурио оних осам лепотица, није закино само мени! Него шездесетпеторици војника! Ево долазе, распитај се шта мисле! Сваки зуји као кошница!

Чим спремиш, појаши, ко да им репови горе, тако појаши! А кад стигнеш, па макар било и у најглувље доба, није важно, има да пробудиш Хасанагиницу и да истој саопштиш да се ја кући враћам прекосутра, ал да ме она код куће не

ХАСАНАГА: Рекао сам да не долазе одсад, али су досад долазиле. Само она није нашла за сходно... ЈУСУФ: Како и да ти дође, кад би сви рекли, ко што за друге и кажу, да због похоте, а не због

Нема жене која је овамо дошла а да није опевана папрено! А и ти. Ко зна шта би и теби испевали. ХАСАНАГА: Мени?

Бисер у пупку? Много ти читаш и фантазираш! Од овог што се овде збива одвој ти то што о том свету знаш! Ово није Стамбол, него Требиње! И тамо није Багдад, него је Гацко! Шта он мени каже! Жудња! Па ја од жудње побенавио? Бре!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Ко њега није познавао? Запитајте ма кога за њега, и сваки ће вам одговорити: „А, то је наш Димитрија!“ А тај њихов Димитрија беше

А глас му је био крештав, јак и иш’о кроз нос. Ни на једном месту није се задржавао. Ишао је од куће до куће по махали. Свакоме по нешто уради, помогне или штогод начини.

И учас би се он указао где иде трчећи, смејући се и гледајући мило И понизно у онога који га зове. Али никад није могао да се људски обуче и одене. Да кажете: е је био немарљив, није. Уби се он кицошећи и гладећи.

Али никад није могао да се људски обуче и одене. Да кажете: е је био немарљив, није. Уби се он кицошећи и гладећи. Али све му је испадало наопако и чинило га смешним.

А он им се смеје и гледа их мило кад му кажу како је леп. Никоме није био на сметњи. Што год му се нареди, он учини.

Она је умрла одмах чим га је родила. Махала га очува а и сама не знајући како. до шеснајесте године није се знало којима највише долази, али кад узе седамнајесту тад поче чешће попи долазити.

Она се није њега стидела. За њу он не беше мушко, човек, већ обичан свакидашњи створ. А беше лепа Тода! Не беше то бујно, крупно

У суботу, увече, целу ноћ се је пило и веселило. И Димитрија, који до тада никад није пио, тад се опи, јер је вечерао заједно с Тодом и она му је налевала чаше.

кад га Тода дарова новом кошуљом, а младожења стопарцем, он, увив кошуљу око себе, и показујући сваком оно стопара, није знао шта да ради од силне радости и толике среће.

Почеше и мушице налетати на лице, крв и прашину, он се није бранио, већ је само за колима трчао, гледао, а из грла му се отимао промукао, туп глас налик на кркљање.

Кола се учас изгубише, а Димитрија остаде на путу. Сунце га је пекло, мушице налетале на њ а он се није ни мицао. У истом положају, у коме беше и пао, лежао је он тако не дајући никаква знака о себи.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Гра(х) и купус земљом управљају. Ево време златно и весело, Кад нам није забрањено јело! Евангелска царствује свобода, Збацивши јарам с чловеческог рода.

После шта је било, знаш, није потреба да ти поведам; и да срећа не донесе господина Варлаама, прошао би(х) куд нисам мислио. Ето ти твој посао!

словами, на наш прости српски језик, једну књигу која ће се звато «Савеш здраваго разума», на ползу мојега рода, да ми није залуду мука и толико пуотовање.

| Ја добитка од моје књиге никаква не иштем, само да се хоће толико новаца наћи да типограф плаћен буде. Он досад није никакву српску књигу на штампу издао, зато сумњава се предузети је на свој трошак; не знајући какву ће срећу књига

— — — Нек науче — — — то је ласно рећи, али није учинити. Колико је они(х) који имаду време и способ за научити стари књижевни језик? Врло мало!

| Французи и Италијанци нису се бојали да ће латински језик пропасти, ако они почну на своји језици писати; како и није пропао.

се, дакле, ми Србљи сумњавали у таковом и толико полезном и похвале достојном делу, прочим славним народом следовати? Није мања част света у којеј се славеносрпски језик употребљава него земља француска илити | инглеска; искључивши врло малу

Бог је сама вечна доброта и правда; што год није добро и праведно, није од Бога. А зашто, дакле, у сваком закону има зли(х) и неправедни(х) људи?

Бог је сама вечна доброта и правда; што год није добро и праведно, није од Бога. А зашто, дакле, у сваком закону има зли(х) и неправедни(х) људи?

А зашто, дакле, у сваком закону има зли(х) и неправедни(х) људи? Није | тому закон узрок, него неразумије, слепота ума, покварено, пакостно и зло срце и преко мере љубов к самом себи.

Свака наука која је овој противна узнемирује људе: узрокује вражбу и свако зло; следователно није од Бога. Зато, дакле, ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, | за браћу Србље, којега су год они закона и

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Ал' нема раја! Заман га вабе последњим кајом синови доба, задахом гроба задише злоба пијаног Швабе. Ал' није Шваба: — од једа мрска светска се гуја у коло сави, рођеним телом својој ће страви главу да смрска. Несрећна главо!

На столу нове српске просвете у прочељу је чело било то, ал' још то чело, још то није Вук. Ил' уста она можда медена што толики испричаше нам плам?

Кроз уста та је прошô пољубац што старе своје њиме целује поштовалачки млади нараштај; ал' још та уста, још то није Вук. Ил' онај ваљда штаколазни крок, живота радна верни пратилац?

Вековито је дрво штака та, ал' још то дрво, још то није Вук. Сасвим је Други, други то је Вук; ал' о том Вуку што га мислим ја не приличи ми овде причати, јер Вук је тај, тај

Да, још је жив! У грудма нам је жив, из речи наших и он говори, уз песме наше припев нам је он; и да му није духа мед нама, помолили би молитвом се том покојних душа цару задушном нек волан прими нашу старину, нек дарује

А није ли божанствен судијо у подземаљски пакô послô те, земаљски што се роб усудио у надземаљске дират послове? И с паклом би

Из ваших уста саслушаће бар и наше гласе песнички вам цар; ал' неће ли му мали бити дар? Ни Србин, боме, није народ лош, од вере му је глава тврђа тек, а осећај му кâ и образ мек, промотривост му бритка као нож!

зар томе мора нас тек да слуша обестељена, слободна душа? зар није њоме свак обузет? Коме је мисô у чистој души, с отим се душа Јовина дружи, весела с њиме, с њиме и тужи, крилима

збиља: куц, куц, куц! Ја нехотице дахнух: улази! Отворише се врата нечујно, нечујно ступи једна бела сенка — не, није сенка, мртвац; мисли л' зар грозовито откровеније то сва чуда своја ређат преда мном, погибије, васкрсенија сва?

И рекох вам, у позоришту смо. А позориште? Зар то није храм? У њем се служи жртва љубави. Иако се у њему не славе боговско-људске страсти Христове, иако му не светли сунчев

сили; кад јунаке видим старе где их скотска наслад гњили, те сад оно пале, жаре, чем су били борци чили; да желуцу није сметње, мач отпашу са бедрине: — таке слике нису вредне будалине Саведрине.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

ЈЕ ДОБРА ШТЕДЊА НО РЂАВО ТЕЧЕЊЕ 188 ДВА НОВЦА 189 ЗЛА ЖЕНА 193 ЂЕВОЈКА, УДОВИЦА И ПУШТЕНИЦА 196 МАЈКА 197 НИЈЕ ВЈЕРА ТВРДА У ЈАЧЕГА 198 ЛИСИЦА И КОКОШКЕ 199 КАКВЕ СУ ДЛАКЕ ОНАКВЕ СУ И ЋУДИ 200 ЗЕЦ И ЖАБА КОРЊАЧА 201 ЧОЕК И

244 ЗАШТО ЂАВО ОПАНКЕ ДЕРЕ 245 ЗАБУНИО СЕ КАО ЦИГАНИН У ЛУКУ 246 БОНИК И БОЛЕСТ 247 УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО 248 КУДРОВ И КУСОВ 249 ЂАВОЛУ СВИЈЕЋУ ПАЛИО 250 ВАРКА ПРЕД МАРКА 251 КЛИНЧОРБА 252 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ

ПРЕД МАРКА 251 КЛИНЧОРБА 252 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ САРАЈЕВА 253 ГЛАВОМ О КАМЕН ДА МУ СЕ ОСВЕТИ 254 ГРАДИЛИ ВОДЕНИЦУ, А ВОДЕ НИЈЕ 255 ПРИПРАВЉАЛИ РАЖАЊ ЗА ЗЕЦА 256 ДЈЕВОЈКА И КНЕЗ ЈОВО 257 И ВРИЈЕДИ! 258 КАД СЕ ХАРЧИ НЕК СЕ ХАРЧИ!

свијета«, »Све, све, али занат«, »Еро и Турчин« И »Слобо иже али сирца ниже«; у додатку ка броју 95: »Зашто у људи није табан раван«, »Шта је најгоре на свијету?

Управо, та прва Вукова књига народних приповедака и није ништа друго до сепарат из Давидовићевих новина са чијим је страница само уклоњено да је додатак Новина Српских.

У колико су се Вукове наде полагане на народне приповетке оствариле? Одмах треба рећи да успех није био потпун и свестран, ни на унутрашњем српском ни на међународном пољу.

У Европи интересовање за народне приповетке није било онолико колико за народне песме. Круг проучавалаца народне прозе био је далеко ужи, а сасвим је изостајала маса

Не добивши ореола у свету, српска народна приповетка није могла постати, у првом реду баш због тога, ни драгоценост у свом дому.

Видаковића и његових европских узора. Оригиналност народног (и Вуковог) приповедања није била уопште схваћена; његови чудесно ритмични токови били су поређени са ломатањем „преко бундева“.

Масовни пак читалац није имао могућности, па ни нагона, да народну приповетку писаном речју популарише и да се за њу залаже; он се задовољавао

А следећа генерација, Вукова, која је наставила и проширила рад свога учитеља кроз часописе и посебне збирке, није никако могла наћи начина како да измени ниски пиједестал на којем је овај дивни торзо почивао.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

) 1. СОФИЈА И ЛЕПОСАВА СОФИЈА (спрема којешта по соби):Бога ти, Лепосава, како ти није срамота? Велика девојка, па тако неспремљено по кући! ЛЕПОСАВА: Ја доста растребљујем.

(Брише фигуре.) Гле, гле, толики пра! ЛЕПОСАВА: Ала сте и ви, боже, све да вам је као из кутије! СОФИЈА: Није него да се удавиш у ђубрету. Иди погаси ону ватру, да не горе дрва узалуд.

Нисам ли сто пута говорио, да се меће поред оџака. СОФИЈА: Ја сам чула: у крају до олука. Али ако ти није ту по вољи, лако ћу га преместити. МАКСИМ: Тако је; сад иди, те квари наново аљине.

Али ако ти није ту по вољи, лако ћу га преместити. МАКСИМ: Тако је; сад иди, те квари наново аљине. То није могло бити из почетка, него да се опет дангуби.

Ако ходим, не ваља; ако седнем, не ваља; ако стојим, не ваља. Ако је бело, „зашто је бело“; ако је црно, „зашто није бело“. Ако ћутим, „зашто не говориш“; ако проговорим, „шта торочеш којешта?“ Овакве нарави ваљда нема нигди на свету.

Ја морам пропасти код такве жене. Шта си имала куповати гвоздени лонац? Није ти по вољи од земље! СОФИЈА: Псујеш што се дрва троше, или кад се који суд разбије, пак сам мислила, да ће овако боље

Ах, сирота Персо, нисам те знао уважавати. Она ме је кукавна слушала као цара. ЈЕВРЕМ: Пак си и њу кињио, док није умрла. МАКСИМ: Ти се у моје послове не мешај.

ЈЕВРЕМ: Кад дефензивно стање не помаже, онда се ради офензивно. Није само једанпут добивена битка дрзновеним нападом; зато треба операције променити.

Ето си добила битку. СОФИЈА (смеши се): Ви, браца, с таквом ватром командирате, као да сте у сред баталије. Ал Макса није љубитељ војске; како је види, одма бежи. ЈЕВРЕМ: Тим боље. Но сад, к делу!

Само му покажи, да штап има два краја, пак ћеш видити, како ће одма ретерирати. СОФИЈА: Моја нарав није за то. Пре би могла какву шалу предузети. ЈЕВРЕМ: Добро; покушај од шале, пак ћеш видити, да је средство добро.

Нит ме вици шетња, нит ме види честито црква, па све ти није право. МАКСИМ: Ал да куваш; то оћеш. СОФИЈА: Та, забога, не кувам себе ради. (Приступи му умиљато.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

— Ох, Боже! Зашто сам дошла у ову кућу? Зашто ме није мати боље уморила, него што ме за ћоравца дала! ПЕРСИДА: Заповедате штогод, милостива госпођа?

Да сам нека друга жена, да му с оним стаклетом расцопам главу. СТЕВАН: Мени јошт није нико главу расцопао. СУЛТАНА: Одговараш? Сад ћу се заборавити шта сам, па ћу ти зубе избити, угурсуз један што си ти!

СТЕВАН: Заповедате јошт штогод? СУЛТАНА: О, што ми није нарав заповедати, да ти језик ишчупају! — Иди ми зови Пелу. СТЕВАН: Коју Пелу?

ПОЗОРИЈЕ 4. ТРИФИЋ, ПРЕЂАШНЕ СУЛТАНА: Морам цркнути, другојаче није! (Окрене се на страну.) ТРИФИЋ: Султано!... Ти се опет срдиш?... Султано!... Зашто, пиле моје, то чиниш?...

СУЛТАНА: Шта се рогушиш, стрвино женска? (Обзире се да нађе штогод; Трифић је задржи.) ТРИФИЋ: Немој тако, душо, то није лепо. СУЛТАНА: А је ли лепо да напушташ служитеље на мене? Проклет и онај час кад сам те први пут видила.

Проклет и онај час кад сам те први пут видила. ТРИФИЋ: Али девојка ти није ништа скривила, брате! СУЛТАНА: Ти видиш, срам те буди! Мислиш не примјечавам ја зашто је у заштиштеније примаш...

СУЛТАНА: да ме којекакве несреће са сокака псују и руже, то је чест код тебе! ТРИФИЋ: Тебе јошт нико није обешчестио. СУЛТАНА: Није, чекаш док ме тко не попљује, пак ће онда добро бити! Срам те буди! Ти си муж!

ТРИФИЋ: Тебе јошт нико није обешчестио. СУЛТАНА: Није, чекаш док ме тко не попљује, пак ће онда добро бити! Срам те буди! Ти си муж!

Мало затим ПЕРСИДА). ПЕЛА: Оваковог стра откад сам жива нисам препатила. Није шала, навуче жена моје аљине, повеза се, пак канда у воду утону, а мене остави да будем место ње госпођа и јошт да се

ПЕЛА: Но, ваљда ћу да ти трчим у косу? ПЕРСИДА: (Ово није она, ово није могуће!) Милостива госпођа... ПЕЛА: Но?... ПЕРСИДА: Заповедате ли штогод? ПЕЛА: А шта знам заповедати?

ПЕЛА: Но, ваљда ћу да ти трчим у косу? ПЕРСИДА: (Ово није она, ово није могуће!) Милостива госпођа... ПЕЛА: Но?... ПЕРСИДА: Заповедате ли штогод? ПЕЛА: А шта знам заповедати?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

несаници другог сна је корен: Способност да си другачије будан — и нови дан, по слици прошлог створен, добије сенку, није узалудан; Облачиш капут, палиш мотор: тачност Покрета твојих инородна бива; На семафору пева вишезначност, Тробојна

(22. В 1989) 7 СРЕДОКРАЋА На средокраћи анђела и звери, Видљивој у облику ове плоти, Није за тебе било места, кћери; Ти си празнина у свакој лепоти Вртова, мора, градова и кула У тромом блеску година што

7 Једном, кад дуго била си на путу По неком поднебљу што није твоје, А нисам знао правац ни маршруту, Ни шта ти на том путу писано је, Када по дан би стао у минуту, Кад морао сам

У једначини света ми смо бином: То није реко Петрарка Лаури, Но матрица је иста. Исти покрет. Говор душе с душом, како рече Сократ.

летњих, Провучем тај шапат; моја је намера Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи И кажем: ипак мирно почивајте; Није ово подне оно што нас спаја, Него једна повест која дуго траје, А вас усијава до црнога сјаја, Па подневно ово сунце

Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта Макар несвесно ода. Не смем да иштем више. А историја кошта: Крв ипак није вода. Крф 1985 — Београд 1989. (9.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

те, па зиркају иза завесе, сви се наџиџали, и кева, и бакута, и тетка Гина што је у гостима, а на крају ни матори није издржао, него бацио новине и довукао се иза кеве, да види, као, шта се то дешава. Боже, кад пре израсте ово дете!

Где ли ће и с ким ли ће? Има ли кога? Има да ти не кажем шта... Још је рано! А, теби у њеним годинама није било рано, а? Оде! Замаче иза ћошка... Требало је да понесе џемпер! Наћи ће она већ неког да је загреје...

васпитачице котрљају слово р и афектирају на мртво име, и да си положила из цуга све тестове, па мама после казала: „Није што је моје дете, али учитељица ми каже да је то заиста чудо и да још ништа није слично срела у свој ој каријери!

све тестове, па мама после казала: „Није што је моје дете, али учитељица ми каже да је то заиста чудо и да још ништа није слично срела у свој ој каријери! Богами!

хватао у крупном плану четири и по пута док си радила слетске вежбе, а она сељанчура из комшилука опет казала да те није ни видела (није могла од пакости), јер како да те не види, како само она, кад су те сви лепо видели четири и по пута:

плану четири и по пута док си радила слетске вежбе, а она сељанчура из комшилука опет казала да те није ни видела (није могла од пакости), јер како да те не види, како само она, кад су те сви лепо видели четири и по пута: и тетка Гина, и

у кревету, јер ти сви они призори не дају мира, све оно богатство и сав онај лепи свет, сви они излози, а још ти није јасно да си најскупоценија огрлица у вароши, рибица у градском акваријуму, најексклузивнији манекен за јамице на

коже првог реда са златним прамењем иза ува, власница две леве ноге са штиклама које кривиш према унутра и још ти није сасвим јасно како ће се ноћас у својим досадним креветима превртати и окретати с једне на другу страну најпаметнији,

Теби говорим шашавице, куд зијаш! Дакле, драге моје девојчице, није уопште важно имате ли четрнаест, седамнаест, двадесет или педесет шест година!

— а тамо, већ вам је осам банки, а још нисте начисто да ли је требало дозволити оном путујућем глумцу да вас цоки, или није?

Сећам се, у августу 1969. спуштали смо се низводно од Макиша до ушћа Саве у Дунав и она није престајала да везе ни један једини минут, чак ни онда кад јој је савска вода улазила у уста.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Изван света, изван ура, тече, тече моја Мура. КУПИНОВО То је оно — није ово. Далеко је Купиново. Није девет него осам. У сну ли сам или што сам? Није лудња — Реч је ово.

Изван света, изван ура, тече, тече моја Мура. КУПИНОВО То је оно — није ово. Далеко је Купиново. Није девет него осам. У сну ли сам или што сам? Није лудња — Реч је ово. Звезде једе Купиново. Труле сињи сни изнутра.

КУПИНОВО То је оно — није ово. Далеко је Купиново. Није девет него осам. У сну ли сам или што сам? Није лудња — Реч је ово. Звезде једе Купиново. Труле сињи сни изнутра. Са мене се свлаче јутра.

Као Ново свето слово расцвета се Купиново. Из трњина и оструга прхне птица, засја дуга. Није магла већ олово. Луди мноме Купиново. ЧОТ У божуре сенке тону с перунике у сутону.

Трн дозрева. Ко то рида, ко ли пева? Чије лице светли јутром из самице? Кише точе. Није лако преко Фоче. Је ли она боса, гола стигла јутрос до Стамбола? (Гола, боса, са венчићем од откоса.

А БИСТРИЦЕ, ТРИ БИСТРИЦЕ Глуво јутро - глухи певци. Не чују се земљоделци. Ту ко није - нигде није. Клања жара са капије. Где је венчић, ранилице? А Бистрице, три Бистрице.

А БИСТРИЦЕ, ТРИ БИСТРИЦЕ Глуво јутро - глухи певци. Не чују се земљоделци. Ту ко није - нигде није. Клања жара са капије. Где је венчић, ранилице? А Бистрице, три Бистрице.

- Угледају празан рам... Цикне један чворугав: Нану ли ти нанину, немаш слику - имаш рам! Зар те није, стоко, срам! — Кундак, шака - дједов крик. - Кроз копрену тамину крену даље скојевци.

АВЛИЈА: БОЖИЋЊЕ ЈУТРО Није то пејзаж с хартије ни чија лирска сујета То вид је чедне магије у знаку белог субјекта. Статуе, капе, кипови.

Но запојмо припев љубичасти (ни ћутање није неко злато) испод мота кад блесну пиластри, уз брегове светлост недељина: Сентандреја, Іріѕ флорентина.

Зло је мени намигнуло у крстима кад жигнуло: То што пуцка није коска него пламен жедан воска. Зло је мени шапутало кад ми грлом скакутало: То што шуми, мрво жива, шум је руже

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Нека иде, како јој је воља, напред или натрашке, није ми стало. Ја сам једанпут чуо да девојка није човек, и то ми је доста.

Нека иде, како јој је воља, напред или натрашке, није ми стало. Ја сам једанпут чуо да девојка није човек, и то ми је доста. Знам да је ово произишло од каквог филозофа, јер су они и са женама имали парнице.

Пак је баш својим дегном убио. Тако и ова сирота принцеса страдала је и швермовала, а није ни знала да је принцеса. МАРКО: Кажи ти мени зашто читаш те књиге?

МАРКО: Ако то није лудо, онда не знам шта је. ЈЕЛИЦА: Ју, татице, немојте тако говорити, јер ће вам се у Бечу смејати сви као највећем

(Јелици.) Слуга понизан. ЈЕЛИЦА: Збогом! БАТИЋ (одлази). МАРКО: Виш, Јелице, овај није из румана, ал је зато опет красан дечко. ЈЕЛИЦА: Ах, татице, кад би се удала у Бечу! МАРКО: Опет она.

МАРКО: Богме, господине, ја вас баш ништа не разумем. Алекса: Негли зато, зане... МАРКО: Зане, и шунегли! О њима није била реч. Алекса: Ви шалу проводите. МАРКО: Боже сачувај; него би рад знати каквим то језиком говорите.

ЈЕЛИЦА: О, молим вас, он је тридесет друге умро. АЛЕКСА: Старац, али његов син... ЈЕЛИЦА: Он није списатељ. АЛЕКСА: Јошт какви! Знам добро. Ове исте стихове он ми је у рукопису читао.

АЛЕКСА: Она је жена од своји двадесет и пет година, но иначе врло лепа, и добре нарави. Тја! Мислила је нешто, али није могло бити. ЈЕЛИЦА: У чему?

Ја одговорим накратко да моја воља није женити се. ЈЕЛИЦА: Ум Готтеѕwіллен, господин барон, царица! АЛЕКСА: Морате јошт знати да је њена земља врло мала, да

Дивило се мало и велико; и сви су јавно говорили да, откад им је сам цар умро, такве параде није било. Било је и поклона, и млого којешта, али, као што кажем: моја воља није била, премда је иначе жена у сваком

Било је и поклона, и млого којешта, али, као што кажем: моја воља није била, премда је иначе жена у сваком смотренију изрјадна. ЈЕЛИЦА: Господин барон, ја ову визиту нећу скоро заборавити.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Бездана ево ко поноћ сушта. Доље се јунак у корпи спушта. Небојша прави! Зар није, кажи?! Подземно царство кроз таму тражи.

А свака бајка, ма како чудна, није ни празна ни узалудна. Истина у њој пупољак вије, под плаштом тајне брижно се крије, просине само понеки зрачак,

Крећући на пут озбиљно рече: „Чувај се Лисца, безбрижни Пијевче!“ Весељак Пијевац! Таквога створа никада није родила гора. Безбрижно живи, доброте пун, лукавства никад ни један трун, сва му је брига рођени кљун.

“ Узалуд Мачка дозива друг, далеко бјеше зелени луг. Стари се Мачак за ловом вије, Пијетлића свога ни чуо није. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Сву ноћ је киша шибала круто, сву ноћ је Мачак по шуми луто, тражио стално и није стао, сву ноћ је Пијетла по шуми звао. Звао је Мачак, узалуд вико, јер му се није јављао нико. . . . . . . .

Звао је Мачак, узалуд вико, јер му се није јављао нико. . . . . . . . . . . . . . . . . . . У зору Мачак нађе на коси просуто перје, киша га

Од синоћ Мјесец код куће није, а бака чека... пролазе сати... Мораће, богме, и да га бије када се зором у дворе врати.

“ Јадна се бака из сна трже, збуни је дрека и румен сјај, па свраку пита што може брже: „Откуда? Шта је?! Да није змај?!“ „Крадљивац звијезда у твојој кући! — повика сврака — Треба га тући!“ „Погађам ко је!

„Куда ли ноге његове језде! Висине воли, небо и звијезде, како га није у ноћи страх? Морам га тући, ту друге није!“ - и бака узе сандале сиве, брезовим прутом по њима бије.

„Куда ли ноге његове језде! Висине воли, небо и звијезде, како га није у ноћи страх? Морам га тући, ту друге није!“ - и бака узе сандале сиве, брезовим прутом по њима бије. Ви сте за скитњу његову криве!

То ми је нешто сумњиво јако.“ „Због твога срца, добра и мека, док обноћ идеш небеским путом. Не бој се, није подвала нека! Нећу те више такнути прутом. Слободно одсад по небу броди, свакоме свијетли и коло води.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

— Лепо ваше село. — Да, лепо. Сирото. Прошле зиме цело је језеро било замрзнуто. — Значи, није се могла ловити риба? — Не, није се могла ловити риба.

— Да, лепо. Сирото. Прошле зиме цело је језеро било замрзнуто. — Значи, није се могла ловити риба? — Не, није се могла ловити риба. Старица поред њега, не гледајући ме, каже: — Младеж из Белмонтеха отишла је пешице на Веће.

Само сврате у наше село. Имају мотор и тада долазе са гостима. — Како се зовете? — Ивона. — То није домаће име. — Није. Мој отац је служио у марини и путовао много. Али многи ме зову Ролдана. — Ивона је лепше.

Само сврате у наше село. Имају мотор и тада долазе са гостима. — Како се зовете? — Ивона. — То није домаће име. — Није. Мој отац је служио у марини и путовао много. Али многи ме зову Ролдана. — Ивона је лепше. Довиђења дакле.

Свакако, коштало би вас много. — Колико би ме коштало? — Можда тридесет пезета. — Мислим да то није сувише. — Можете говорити са оним старцем на клупи.

— А не, то ми је само послан на Хуенту. Човек Карлос, који је имао да ми га донесе, није могао јер му се жена разболела. Жена му је одскора затруднела па не сме да је остави. То је прво дете што чекају.

— О, она им поручује нарочито да би нас помогла. Како увек имају много гостију, употреби за поклоне. Да није маркизе и њеног сина ми бисмо често помрли од глади. — Ове зиме је језеро било смрзнуто? — Четрдесет и два дана.

Риба је већ била под ледом. — Морали сте грдно пропатити? — И колико! После десет дана нико више није имао ни пет пара у џепу. Несрећа је била што зими нема никога у замку. — Жена вам изврсно весела. — Врло је јака.

— Хоћете ли да видите собу, господине? Ми тек треба да вам је спремимо. — Онда није ни потребно да је гледам. Главно је да имам где да преноћим. Када се вечера код вас? — Кад год хоћете.

Са стране је још једино велика једноспратна зграда која није никада завршена. Испод траве је велико камење; из ње излазе стене покривене маховином, тако да се тешко корача.

— Али нема ниједне реке, ни која утиче, ни која истиче из језера? — Нема. — Језеро није везано подземно са морем? — Никад то нисмо чули. — Како је онда могуће да има јегуља!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

„Моја деца сузе лију, Јер их душман мучи стари, Душмански им крвцу пију: Турци, Немци и Маџари, Што слободан свуда није, Зато Србин сузе лије”.

Удар судбине обиш'о ме није, Из гроба заман дозивљем те ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва — Ћути, и живот гони својим

У даљи губе се брези И круже видокруг тавни. У селу влада мир. Још нико устао није, А будан петао већ, живахно лупнувши крилом, Поздравља зимски дан — и звучним ремети гласом Тај мир у часу милом.

ПРОСЛАВУ КОСОВСКЕ ПЕТСТОГОДИШЊИЦЕ Као Христос на Голготи, Кад га Јуде разапеше, Векове је Србин страд'о, Ал' на крсту није клон'о; Јер му вера тврда беше, Јер се Србин у спас над'о.

Изгледа, као да човек ни руком дотак'о није, Што су столећа бурна одбила у мрачном ходу Са кула и платна градских. Ту гњездо јеина вије, И змија одвратно мили и

Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада дошло није... Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати мог'о, И од овог тужног дана протекло је врло много.

Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати мог'о, И од овог тужног дана протекло је врло много. — На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина, Са

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Мишљах да тајну града знам те грчки прозборих на тргу, но грађани повикаху: није то господар наш, и затворише се у куле.

ПОЗНА ХИЛАНДАРСКА МОЛИТВА Уочи косовског боја Знам да сваки народ има свој почетак и свој крај, и да почетак није само један, па ни крај не дође само једном, но грех је мој да сумњам у нове почетке после ове пошасти, и да волим

у полусну не населимо провалије хадске, јер пре дугог премишљања у смрти и дугог делања пре ње, ни васкрс није светоме духу на славу.

ГОВОР КНЕЖЕВ УОЧИ БИТКЕ Нико још није проклео то поље где су нам косидбу косови спремили, ево ја га проклињем пре но што га угледах и нико то не чује, у

Сва царства су иста и сунца, и вид без сунца. А злата ми нико није дао да речи своје извезем. Ево се утроба моја са подземљем сложила, а до пролећа плода дуги су векови чекања.

доле те трке лудих шума и звери бешње од ветра, на пустошном видику народа нема ни витких здања, још нико ту није стигао, још ништа ту није створено, ни сабор гласова, ни реке!

и звери бешње од ветра, на пустошном видику народа нема ни витких здања, још нико ту није стигао, још ништа ту није створено, ни сабор гласова, ни реке! Све што си видео на Балкану беху само привид-лађе на мркој пучини прапочетка.

на прсте топазе, а слуге су мозаиком облагале ваздух, но убрзо међу зверима у врту почеше мегдани, цар више није имао времена ни у огледалу да се види, почео је да ради — углавном са кожом као неко ко је штави: по ходницима је

Зашто од наше радосне вере праве нешто тмурно и строго, низашта лепо не хају, сваком доказују да није прави, а сами се не кају. Па и мене су извели из такта ти гадови лепљиви ко гробљанске бубе!

Па то ми нико није реко! Зашто се са мном праве спрдње? Пошаљу ми зликовца најгорег, па после кажу: беше то брат праведни и велико се

Ту и тамо је падала пред нас, без треска, нека црква. При томе се није разбијала, нити се распадала или растурала, остајала је цела, на изглед кречна и суво обојена, у ствари непробојна,

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Као да га није ни било. ПРОКА: Тако ти је то, мој Агатоне! Данас јесмо, сутра нисмо. ВИДА: Шта ћеш; такав је закон божји, пријатељ-П

ТАНАСИЈЕ: Одиста, такав човек. АГАТОН: Такви се људи не рађају двапут. ТАНАСИЈЕ: Поштен, честит... АГАТОН: Није то само поштен и честит, него човек са оволиким срцем; добротвор, једном речи добротвор.

СИМКА: Кога све он није помогао? ПРОКА: Није било сиромаха коме није пружио руку. ГИНА: Помогао, боме, и лево и десно!

СИМКА: Кога све он није помогао? ПРОКА: Није било сиромаха коме није пружио руку. ГИНА: Помогао, боме, и лево и десно! ТАНАСИЈЕ: Штета одиста, такав човек!

СИМКА: Кога све он није помогао? ПРОКА: Није било сиромаха коме није пружио руку. ГИНА: Помогао, боме, и лево и десно! ТАНАСИЈЕ: Штета одиста, такав човек!

ТАНАСИЈЕ: Штета одиста, такав човек! АГАТОН: И какво је то поштење било! ТАНАСИЈЕ: Никоме тај није зајео, никоме отео! ПРОКА: Море, како зајео и отео; давао је. ВИДА: Давао је, боме, и капом и шаком.

ВИДА: Истина, кад већ помену парастос, баш право да вам кажем, није лепо што је данас само један свештеник служио. Имало је ваљда одакле да се плати, а покојник је толико заслужио?

ТРИФУН (као израз општег негодовања које се јавило у покрету и размени погледа): Могао је и тако да ти каже, зашто да није могао.

АГАТОН (плане): То није истина! Тако су писале опозиционе новине, а не можеш ти тражити од опозиционих новина да пишу како сам оставио

ТАНАСИЈЕ: Ама, и без тога, друго је то, Агатоне, управљати народом, а друго је управљати имањем. АГАТОН: Није друго, Танасије, није то друго. И за једно и за друго треба имати искуства и руку.

АГАТОН: Није друго, Танасије, није то друго. И за једно и за друго треба имати искуства и руку. А дедер, кажи ми га овде, међу вама, ко би био за тај

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

ПАДИНАМА ЦЕРА 39 НА ДОМАКУ ПОГЛЕДА И СЛУХА НЕПРИЈАТЕЉА 52 ОКО ЈЕДНЕ ПРЕЂИЦЕ 59 ПРЕКО САВЕ 64 ШТО НИ У КРВАВОМ РАТУ НИЈЕ ТАКО ОБИЧНА СТВАР 77 ПОД ОКРИЉЕМ КРСТА 84 РАТ ЈЕ БУКТАО 90 ОСМАТРАЧНИЦА НА ЦРКВЕНОМ ТОРЊУ 95 НА КАРТЕЧ!

Негде је лануо пас. Као да чујем зричка; онда је умукао, па опет затреперио његов шум, али то као да није био шум, већ звук, који се понављао правилно, одмерено, као звоно. Па да, ту је било и стадо...

СИРОТЕ МАЈКЕ... Моји су родитељи стари, патријархални људи. Мајка се бринула да ми се није шта десило, а отац, као стари исправан чиновник, размишљао је да ли ћу на време стићи у своју команду.

Кријући поглед од мене, добовао је нервозно прстима по столу. Најзад проговори: — Шта ћеш... није он сам. Цео народ иде... Не вреди плакати, опет ће доћи.

Да бих их утешио, причао сам како рат не може дуго трајати при овако усавршеној техници. Али моја мајка као да то није ни слушала. Она је сва била обузета једном мишљу: — Ето, родиш га, чуваш га, да га напослетку пратиш у рат...

— Ти би боље урадила да га спремаш за пут — прекиде је мој отац. Моја млађа сестра као да није схватала о чему је реч. Њу је више занимало како ће ми униформа стајати.

Затим се окрете онима који су стајали напољу: — Нека уђу још двадесет... И нико да ми није изишао из вагона! Почеше нови да улазе; стари се померају, неки седају, да би што пре заузели место.

— Поднаредниче! Једва сам схватио да се то на мене односи, па се журно вратих стрепећи да се командир није предомислио... — За овај моменат ти праштам, јер си нов и још се ниси свикао.

— Ама је ли, богати, како ће они да нађу ствари, кад не знају?... — Е, ће нађу, де!... Није им првина да траже украдене ствари — затеже Траило појас и оде да стане на десно крило.

Последњи је стигао Таса, вукући крај опасача, који никако није могао да дохвати руком иза леђа. Однекуда наиђе и командир. Батеријски наредник му изиђе на рапорт.

И његова љутња, да ли случајно или намерно, тек сразмерно је расла, да се на крају све сручи на Тасину главу — што није обрисао жвале на устима. Онда је наишао потпоручник Александар. Звали су га „Бас“.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Чим се Гојко представио као учитељ, на лицу овога сељака опазила се жива радост, коју он није ни сакривао. Прилазећи учитељу, он претходно скрену учитељичин поглед на себе, осмехну се на њу весело и учтиво, као

Прво се усуди да је погледа, јер мало пре то није смео учинити. Подиже очи на њу и — прође га пријатна језа свега...

Па како лепо живе! И она је, ето, мислила да ће и њу та судбина стићи одмах прве године, али види се није суђено. Буд је такав, па још привремени !...

Чек-чек, наћи ћу те ја. Хе мој братићу, ако чича Стојан не види добро, може он рукама да те напипа... Хе, али им он није дао ни опепелити: зубат беше, па одмах за очи. »Шта ви ту, вели им он, мучите овог јадног старца.

И овде смањују додатке, чим опазе да је човек мекши. Али ето и она зло прође, а није баш тако мека, уме добро да говори. Бадава, мора тако да иде, кад смо бачени на милост овим безјацима!...

Како у новом стану? — Добро јутро желим. Тхе... кад није боље... — Види се да ми нисмо за село: треба са њима бити друкчији.

— То је ’нако... кад нас је водио у поље, а није нас нарочито учио. Љубица је мислила да почне са њима коју игру, да заметне шалу и смех, желела је да се упозна са

Нећу те појести. — Дивљачно је, госпођо, много, стаде га правдати његова мати. Није ни излазило међу људе. Таман рекох: да ми буде од помоћи, а оно...

— Израђено је то све, сутра ће се донети. Нисмо могли све одједном да дигнемо, рече кмет. — Прирез није био покупљен, допуни га Богосав. Знате, мука је са тим прирезом: свет нема а овамо треба.

дао сам му пун џак... Море довије се човек у нужди, још како! — Мени није невоља да се тако довијам, одсече се Љубица.

Шта ће ти контраве! ... настави кмет и засмеја се слатко. — Та није код нас школа од јуче, допуни га ћата; знамо ми шта школи треба, а шта је сувишно.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

19. Грану сунце иза брда, Весело, весело! Није сунце него Божо, Коледо, коледо! Носи игру за појасом, Весело, весело! Ману игром на јунаке, Коледо, коледо!

Ману игром на јунаке, Коледо, коледо! Јунаци се разиграше, Весело, весело! Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на невјесте, Невјесте се разиграше.

Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на ђевојке, Ђевојке се разиграше. Грану сунце иза брда, Није

Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на ђечицу, Ђечица се разиграше. Сви у колу весело, весело!

42. Ови двори паунови, А пенџери ђинђерови, Ту ми седи младо момче Накићено, наређено, Мањ што није ожењено. Жените га, не држ’те га, Да га брада не превари, Да му мома не забави. ИВАЊСКЕ ПЕСМЕ 43.

51. Погледај, војно, погледај, Јели ти слика прилика; Ако ти није прилика, Уседни коња, па бежи, Да ми не речеш до после: Превара што ме превари Јоште у двору таштином.

Погледај, мори девојко! Јели ти слика прилика; Ако ти није прилика, Узметни венце, па бежи, До после да не говориш: Превара што ме превари Јоште у двору мајчином. 52.

од пређе звати, Од пређе звати, кошуљу дават’, Док нисам стала уз милог кума, Уз милог кума, и уз девера; Док није био прстен на руци, Прстен на руци, венац на глави. 69. Што се оно у планини сјаше? Јели свила међу свиларима?

Јели свила међу свиларима? Али злато међу златарима? Али свита међу терзијама? Али Маре међу ђеверима? — Није свила међу свиларима, Нит’ је злато међу златарима, Нит’ је свита међу терзијама, Него Маре међу ђеверима. 70.

Кад ја дођох у ’ве дворе, Али није, како фале: Двори миром саграђени; Што у њима златни столи И у њима паунови, То су свекар и свекрва; Што по двору

85. Долети листак од ника поља, Паде девојци на зелен венац, На зелен венац, на русу косу. Није то листак од ника поља, Већ је то бела авли-марама, Бела Марама, брига голема: Да туђу мајку мајком позове, А

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Не пропустите прилику да у једној од највећих представа видите цвет српског театра! ПРВА ГРАЂАНКА: Није цвет, него последњи шљам! ДРУГА ГРАЂАНКА: Баш сте ми нашли време за позориште! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Није вас стид!

ДРУГА ГРАЂАНКА: Баш сте ми нашли време за позориште! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Није вас стид! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Ужице се црни од црних застава!

СОФИЈА: Али, господине, немојте да будете смешни! ЈЕЛИСАВЕТА: То није оружје, то је реквизита! МИЛУН: Реко сам одложи! Пази, репетирам! И руке увис! Увис, кад говорим!

МИЛУН: Сви тамо украј! Уза зид! Ко ти је казо да спуштиш руке? Украј, чујеш ти, и нико да ми није ни писнуо! Имате ли аусвајс, или немате?

Милун: Ја ћу да ти покажем какве имате везе! Напред! СОФИЈА: Куда нас водите? Милун: Није твоје да питаш! Напред, кад говорим! ЈЕЛИСАВЕТА: Василије, за име Бога, предузми нешто!

(Филипу) Ти се толико уживљаваш у своје роле, да је то ненормално! СОФИЈА: Није крив само Филип! Василије му је дао шлагворт! ВАСИЛИЈЕ: Кад сам му дао?

(Софији) Покушај ти да му објасниш... СОФИЈА: То што је Филип рекао, није рекао Василију, него Стефану, и није он то рекао као Филип, него као Урош, разумете?

(Софији) Покушај ти да му објасниш... СОФИЈА: То што је Филип рекао, није рекао Василију, него Стефану, и није он то рекао као Филип, него као Урош, разумете? МИЛУН (после краћег размишљања): Стефане, напред!

СОФИЈА: Филипе, молим те, само ти немој ништа да објашњаваш! ФИЛИП: Да можда нећете да кажете да дрвени мач није озбиљно оружје? ВАСИЛИЈЕ: Молим вас, не обраћајте пажњу на њега!

И да камене куће трају дуже од нацртаних? И да су од њих сигурније? И да нацртана кућа није права кућа? ЈЕЛИСАВЕТА: Немојте да слушате његове фантазије! ФИЛИП: И ви за себе кажете да сте глумци!

Пружите му кесу талира, он се претвори у Кир Јању! Па се ви снађите! ВАСИЛИЈЕ: Филип, господине, уопште није свестан стварности! ФИЛИП: А ти јеси? ВАСИЛИЈЕ: Нашао се ко ће да ме пита! МАЈЦЕН: Прекините!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Да није најлепше љубав, већ за грумен Сунца убијати и рано умирати. СРП НА НЕБУ Ти незаборављена моја на родном пољу изненада

Кадифе и свиле нек нестане драж. Јаук и гробље је народ мој. А сјајна прошлост је лаж. Мој народ није стег царски што се вије, него мајка обешчашћена. Зној и сиротиња и мржња што тиња у стиду згаришта и стена.

Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене. Не бацамо децу у звездан бескрај. За наша срца ништа није доста. За наша срца ништа не оста. Док један од нас на земљи дише: да ни један врт не замирише. Да живи гробље!

И оставља драгану за успомену две три капи љубичасте крви. ПУТНИК Идем слободно, нико ми није однео да љубим тужну моћ. Раширим руке, али не у зоре него у море и ноћ.

О колико пута тад устајем сам, погурен и црн па се загледам кроз мутан прозор у пропланке далеке. И осетим да ми није доста љубав невесела. Разочаран од твог уморног тела, радознало милујем блудне и меке велике очи биља.

Никад ме ниси чула још да јечим, никад ме ниси видела да клечим, никад у мојим очима пљуснуо није бегунац талас. Далеко је оно, далеко, што моје здравље пије. Често зазвони у ноћи, мирисно и меко.

ЕТЕРИЗАМ Другу Иви Андрићу Моја је бајка: да се у сну док се спава добра чине, и да ништа није јава. Нисмо знали а имали смо чедо у даљини. Рекао сам ти цвет један лак испуниће твоје мисли.

Све осмехе који су од бола свисли, сачуваће зрак негде у даљини. О ничег нек те није жао. Зато сам ти ту мисао дао тужној голој и белој, невеселој. Гледај у јесен мирно, како се губи дан и љуби.

НОВА СЕРЕНАТА Драга, тенориста више нема. На месецу не дрема Дон Хуан више. На глави ми није перјаница црна, ни рука пуна бисерних зрна, а ноћ не мирише.

На мртвима сам провео младост, твој младеж на дојци није радост, која је некад била. Па и на теби није више свила, са људима радиш цео дан, за љубав не чекаш да цвета

На мртвима сам провео младост, твој младеж на дојци није радост, која је некад била. Па и на теби није више свила, са људима радиш цео дан, за љубав не чекаш да цвета јоргован, не гледаш са торња за мном.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Црвених ружа онда није било, већ само белих. И тих белих ружа, које су мирисале на пчелин восак и мед, на чистоту и невиност, и нису имале

Тако је било све док Ева није згрешила па навела и Адама на грех. А када су први људи згрешили, све се изменило. Облаци, мрки и страшни као гнев

Белих ружа није више било на свету. Грех је заразио и људе и земљу. Прођоше многе хиљаде година а руже су кроз цело то време биле

Прођоше многе хиљаде година а руже су кроз цело то време биле црвене, а белих никако није било. Па и оне руже од којих је грешница Магдалена, плачући, сплела венац и њиме обвила главу мртвога Спаситеља кад су

венац и њиме обвила главу мртвога Спаситеља кад су га у гроб полагали — и те су руже биле црвене, јер белих ружа није било. А оног јутра, кад је Исус устао из гроба, дође Магдалена ка гробу, и не нађе Исуса тамо.

Господ проговори: — Анђели моји, дело моје још није готово. Њему још нешто недостаје па да буде савршено... Хоћу, данас, да створим човека — биће разумно, биће које ће

Тако је он живео у тој пустињи, где није било људи, осим што би понекад залутао какав пастир са својим стадом и зауставио се на неком пропланку, да напасе

И он се опет љутио као и пре, док је био у свету, међу људима; псовао је крчаг, као да је крчаг био крив. Није се љутио он што му се крчаг разбио, него је жалио што му је овај случај покварио оно добро, благо расположење душе,

А како је он радио? Он је мислио да је доста да се човек само љути на зубачу и коров, а ништа није радио да их утамани.

Он је убијао кога је хтео и остављао у животу кога је хтео. Нико му се није смео протиВити, И народ је дрхтао од страха и само се молио Богу.

се опирала, поче да поскакује и одскакује, да ђипа, да се рита, да се окреће уокруг као да је добила вртоглавицу, док није, окрећући се све унатрашке, загазила у рит и заглибила се у муљ са све четири ноге преко колена.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе; држали се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, ал' памети није

држали се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, ал' памети није било; на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље,

није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, ал' памети није било; на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље, а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков

Видео сам много градова, много села, много земаља, многе луде и народе, али ме ништа толико није зачудило као једно мало племе, у једном дивном, питомом пределу.

да не бисте сматрали да вас овим наговарам на читање, ево одмах, у самом почетку, најискреније изјављујем да није вредно читати, и да чича (тај писац, шта ли је?

— Пођи, синко, нек ти Бог... С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац. Није прошло ни месец дана по смрти његовој, а ја се с торбом о рамену и штапом у руци кренем у бели свет да тражим своју

— А одакле си ти? — питам. — Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио. ,,Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“ — помислим, а гласно запитам: — Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи?

Зар ни по чему није чувена? Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече: — Кажу да има у Тој

Ја ти говорим што сам од других чуо. Нити сам ја тамо био, нити знам све то поуздано. ,,То већ није земља мојих славних предака, јер она је чувена јунацима, великим делима и сјајном прошлошћу“ — помислим, али ме рибар

„Јест, то је језик којим је говорио и мој отац, и његови стари, и ја, али није та земља; он ми је причао о сасвим другој земљи.

„Право је“, говорило се, „јер је могао све упропастити, али му племенитост и родољубље није дало да то учини.“ Један је одликован што је месец дана био чувар неких државних магацина и магацин није изгорео.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Бик Дивоња лежи уз врљике и посматра лудог Ширгу; шта му је, те дира јуницу, кад види да јој није до ашиковања. Сивоња га гледа и мрда левим увом, а тиме му казује, да се потпуно слаже са њим, баш к'о наш кмет са

Што ће му зеленило!.... Лепше је и милије му је видети сређену летину, што је није ни кап кише такнула. Како ли ће лепо да урани своје миле вочиће, своја говеда и овце!...

А тамо у страни, код последње сеоске куће, чује се жагор. Тамо је позна, јесења вршидба. Ко није чуо, ко не зна за чари знојне и уморне вршидбе?...

А ти се дохваташ дебела хлада, испод кога још није роса спала, бациш се у ту свежину, па осећаш како се груди надимљу, не могу довољно да се надишу, а леђа се кале, као

по неки залутао облачак и опет затрепере звезде, а тамо иза горе укаже се румена, блештећа светлост, мислиш пожар... није, мало — па се помоли пун, сјајан месец, који обасја сву околину, а од дрва се пруже дуге црне сенке...

Звезде светлуцају, али узалуд, кад месец још није изгрејао, тек да те мало ослободе у овој немој и густој тами. Приближисмо се реци и чусмо жуборење воде, али те тај

— Како да не дођем, кад сам ти сам казао да ми се јавнеш. Но ви, ка' да већ отпочели. Имаш ли доста комишалаца? — Није, море, још ни половина дошла. Далеко нам добросрећне њиве, а народ подуже ради; но сад ће то, за по сата сви ће бити.

Е, ти си поборавио наше адете, а ми знаш, с нашим појком, све 'нако по старински.... Није вајде, нема се куд, но 'ајде у кућу.

— О, белаја, Бога ми ја бих волела седети у соби на клупи, само да ми није рада. Дај, дијете, високу столицу и јастук. — Дај ми троножац, молим те; ја најволим уз огњиште на њему седети.

Знаш, моји су војници малко стидљиви. — Е добро, кад није друкче. Ево ја ћу овде, за вашим леђима. — Бога ми је то поблизу.

— Милице девојко, у сред села мога. Јоване бећаре, која ти је драга? — Лепото девојко, Милица Ђокина... Е, да није пустог мрака, волео бих онда видети Милицу како је изгледала, док се песма хорила.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Нећу да те видим тамо кад немаш посла, па то! ДАНИЦА: Учинило ми се да је пала саксија. ПАВКА: Пала саксија, хм! Није него још нешто! Што се мени не учини да је пала саксија! ДАНИЦА: (гунђа): А, већ... ПАВКА: Шта кажеш? ДАНИЦА: Ништа!

ДАНИЦА: (гунђа): А, већ... ПАВКА: Шта кажеш? ДАНИЦА: Ништа! ПАВКА: Слушај ти! Моја мајка није вукла реп за собом, нисам га ни ја вукла, па не дам ни ти да га вучеш! Не дам, разумеш ли ме...

а он млад човек! ДАНИЦА: Знам, ал' ово је друго! ПАВКА: По чему друго? Ни по чему. Није да кажеш да је човек отворено казао, него тако: била његова тетка два-трипут, проговорила о томе, распитивала колико

ПАВКА: Него шта су? ДАНИЦА: Ја знам да нису. ПАВКА: Ти знаш? Казао ти ваљда? Ама, ја сам крива, нико други није крив него ја. ДАНИЦА: Шта имаш ти да будеш крива? ПАВКА: То што сам се стегла као кукавица па хоћу да уштедим.

А ето ти сад, уселио ти се у кућу млад човек, а имаш девојку у кући, па сад трљај главу! ДАНИЦА: Свеједно, да није он, уселио би се други. ПАВКА: Уселио би се, јест, ал' је могла да се усели каква фамилија. Овако...

ПАВКА: Добар дан. СИМА: Је ли господин код куће? ДАНИЦА: Није! СИМА: Хтео сам, знаш... а ти си његова роцпођа? ПАВКА: Јесте! СИМА: Хтео сам, знаш, да га замолим за нешто. Баш...

(Прекрсти се.) Ама шта говориш, човече и пријатељу, зар те мој муж гони због жене? СИМА:... Реци му: није човек крив! Једанпут-двапут што је испребијао жену, то толико. А ко ће је и испребијати ако неће муж?

ПАВКА: Ја не знам о чему ти то говориш? СИМА: Ама, ево шта је. Одбегла ми, знаш, жена. Вели: тучем је, а није, бога ми! Јест, дигао сам руку, није да нисам!

СИМА: Ама, ево шта је. Одбегла ми, знаш, жена. Вели: тучем је, а није, бога ми! Јест, дигао сам руку, није да нисам! Ал' онако два-трипут, као што и приличи мужу; ал' није, да кажеш, душмански.

Јест, дигао сам руку, није да нисам! Ал' онако два-трипут, као што и приличи мужу; ал' није, да кажеш, душмански. Па она сад каже: досадило јој, и отишла од мене, као да ће негде наћи боље.

ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него човек ме упита: како, како, газда-Јевреме? ПАВКА: Па то је То што ти ја кажем. Чим се приближе избори, он

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

и сељаци живели међу собом лепо и пријатељски, називали се кумовима, комшијама и пријатељима — и коме (селу) још није пало на памет да тражи од министра да се прогласи за варошицу иако је било у њему четири Цинцарина и двапут толико

мислилаца и револуционара, као: Прудона, Роберта Овена, Бакунина, Карла Маркса, Пугачева, Стјенка Разина, Кибаљчића, а није се устручавао узимати за своје псевдониме и чувена женска имена као: Лујзе Мишел, Вјере Засулићеве, Софије Перовске и

имена села тиче, нећете за сада у први мах, читатељи, чути то име села још и стога што се наш Срета ни у једном селу није дуго скрасио.

нећете за сада у први мах, читатељи, чути то име села још и стога што се наш Срета ни у једном селу није дуго скрасио. Није му ово прво, а неће му, — ако је бог онај стари бог, и стара памет ако подржи Срету — ни последње бити!

ће га још таласи живота понети, као ону тикву низ воду; однети га далеко од позорнице славе и испричаних догађаја! Није од своје воље дошао амо, па неће, извесно, од своје воље ни отићи одавде.

она врана из оне басне, оставља он старо укаљано гњездо и иде у ново да и њега укаља, а одатле ће опет тако даље. Није одавна Сретен у овом селу о коме је реч. Скоро је премештен.

Ни оне скамије, ни они прозори, ни она висина и ширина — једном речи, ништа по пропису! Па му се учини да учионица није довољно ни акустична. Одмах распита колико има ђака и одмах извади цолшток па измери дужину и ширину и висину собе.

— И ово је у деветнаестом веку! После Амоса Коменског, Песталоција у Дистервега! У цивилизованој Европи! Овако није ни међу Хотентотима и Зулукафрима!

Срета лижући грозничаво своје суве уснице и уврћући нестрпљиво своју ретку а дугу броћасту браду (јер бркова скоро није ни имао, тако да је издалека изгледао са оном ретком и подужом брадом; а без бркова, као какав председник какве

Журио се са овим (то јест са правом гласања), докле нас није Америка у том претекла. Писао је даље: о ђерзонкама кошницама, о обделавању конопље, о филоксери, о томе колико

Ех, о чему вам он све није писао и откуд му, ђавола, све то падне на памет! Многи од тих његових радова нису, додуше, ни изашли, па не могу бити

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

ЈЕ ДЕДА ПОБЕГАО У СВЕТ 349 ДЕДА ЗАМИШЉА КАКО КАЖЊАВА ВУКУ, МАГДУ и ЈОШУ 352 ДЕДА СЕ СЕЋА КУМА, КОГА ТАКОЂЕ НИЈЕ ВИДЕО ГОДИНАМА 355 МАГДА КАЛАБА СИКЋЕ 358 ГОВОР ВУКЕ МАЖДРУКЕ 360 ТУЖБАЛИЦА БАБА-ЈОШЕ 363 НЕГОДОВАЊЕ ПРАВЕДНОГ

— Е, ту лежи цела ствар, То јест, ту је оно што није лепо. Џон Хохохонд изнад свега воли да се напије, Касно у ноћ се враћа, пуца у небо, виче.

” А Хохохонд се мршти, ко да из земље чупа дебеле сонде, И никад не каже Ни „довде” Ни „донде”. Код других није тако. Свуд лепше сунце грије, У свим другим кућама боље се живети може.

У кафану ниједном у животу тај није навратио. Биоскоп? Никад! („Каубоји, и разни Џејмси Дини” ). Једном је случајно неког тапкароша ухватио И дуго му

Никад! („Каубоји, и разни Џејмси Дини” ). Једном је случајно неког тапкароша ухватио И дуго му објашњавао да „није добро то што чини”. Корача, ногу пред ногу, гледа преда се, зна се... Улица је пуста одавде до Тахита.

Ја, ја... Било је свега. — Деца су крива. Никад се ни на једног од њих он није испизмио; Оно, јесте... деца нису крива што су жива. — Бог убио, лопто, ко те измислио!

Истрча црквењак: „Бог те убио! Тако матор, а полудио!” Збуњен, обневидео, чуо је Псовку, али се није стидео, — Да је шутнуо — шутнуо је, И Бобек би му позавидео.

Нема хлеба, нема Цице, Па како да човек не изгуби живце! А лепо јој је рекла: „Пожури, није далеко; Пази на трамвај, окрени се на све стране; Данас немој куповати млеко — Имамо превише хране.

Можда се оклизнула, па пала... Можда је заборавила да Мити каже: Хвала. ...Можда та ни хлеба купити није знала! А шта ако ју је нека рђава жена украла?!

трепће, у чуду се чуди, Трепће и њена хаљиница, плава па бела; Што су ти чудне маме, и људи: — Овај прекор она није предвидела. Четири сата? Каква четири сата!

Они су се надали да ће Немачка бити Имачка Ал пошто дизање утега није шала, нити играчка Повремено се враћају у околину Пљеваља Где све, ко и обично, шкрипи и где ништа не ваља!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Међутим, нико живи и никад од Адама и Еве није видео ситну јегуљицу, онакву каква би била рођена од својих предака, нити је ко икад видео јегуљиног мужјака.

Нико никад није видео младу јегуљицу другојаче до у блату, са којим је изгледала као срођена и у коме ју је било тешко и запазити.

Такве је трагове нарочито Сиреви доцније, 1874 године, добро проучио. Међутим, никад нико није у то време, као ни пре тога, у копненој слаткој води нашао полно зрелу јегуљу, као ни ситне јегуљице које би ту биле

Њима је било утврђено да се јегуља, као и друга риба, плоди мрестењем, и то само у морским дубинама. Али се није имало појма о томе где се налазе та места мрестења о којима се слутило, како се врши миграција јегуље од дотадашњих

До свога путовања у воде Фероерских Острва 1904 г. Шмит није нарочито мислио о јегуљи, која за данске рибаре има много мању важност од харинге и бакалара.

Оно је било тако провидно, да се у чашици воде, у коју је стављено неколико десетина таквих животињица, није ни једна могла видети.

Његово резоновање било је овакво: није могућно да је та ларва, дугачка 75 милиметара као и оне у Месинском Заливу, допрла из тога залива до Фероерских Острва

Ларва ни у коме случају није могла доћи из Месине, већ са другог неког ближег места, које ваља претражити. Кад је себи поставио тај задатак, Шмит

не знајући за одмор и не водећи рачуна ни о времену, ни о својој каријери, ни о својој породици која га годинама није видела.

Од научног материјала није ништа остало, али је остало оно што се из тога материјала извукло, а то је чињеница да су ларве биле све гушће, а

За то време није уловљена ни једна јегуља, ни млада, ни одрасла, али је похватано милионима њених ларви, које су се из једне одређене

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Чула си песму, драга, ал̓ то није Весела песма некадашњих дана... О, да л̓ осећаш да се у њој крије Несносни задах устојалих рана?

Стојимо тако скрушени и бледи Док нашу старост објављују трубе. Но још у мени ишчезнуо није Следбеник младог Вертера, што сања При месечини, и што сузе лије Уз сваки спомен старог осећања!

И душа моја није хтела знати За тајну грижу и осећај стида, Ни да л̓ ћеш бити добра као мати, Или си стара, вечита Далида.

теби ниједнога дела Да се моме оку могао да скрије, Ниједног превоја блиставог ти тела Да се мој пољубац на њ спустио није.

Ко бајка да је, да то није јава, Да с месечином све се стапа сада, И неосетно губи се и пада, И све нестаје, и све ишчезава, Па кад на мене

Мој рођени живот туђ ми сада бива, Јер шта ја памтим, никад било није! Сад, у ноћи звезда и месеца пуне, Усамљен и тужан, оборене главе, Корачам лагано пун слутње и страве, Јер знам да у

Сад сам силом ћуди, Госпо, не знам чије, На северу мртвом, где се мрзне море, Где ниједна тица пропевала није, Где прастаре шуме никад не шуморе, И где снежне јеле што столећа броје Као беле дувне непомично стоје...

Но мисао моја није тако бела, — У мени се буди опет чежња стара, И, шапћући тајно, ко вечерња врела, Пред очима мојим старе слике ствара.

Вечери једне, на каменој плочи, Знајући да га тад не види нико, Арбанас ти је ножем избо очи! Али дирнути руком није смео Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео Под којим лежи коса твоја густа.

Нека их, Госпо. Нама није криво. Нека им и то задовољство дамо. И ћутаћемо. Што бих доказив̓о? Када дорасту, кашће име се само.

Но оног часа кад ја склопим очи, Тад све ће са мном засвагда умрети. Ох није живот рђав што је беда, И невоља, и мука духу, нити Што нам судбина вечно заповеда А прохтеви нам никад нису сити, Но

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гњ'јездо вије: овде му је поготову материјал к славном дјелу.

МУХАДИНОВИЋ ФЕРАТ, зачирски кавазбаша РИЏАЛ ОСМАН ЈЕДНА БАБА Лица која песник није унео у списак: Вук Марковић, један Цуца, један војник, други војник, сват Црногорац, сват Турчин, ђаче, ђаци.

Сан паклени окруни Османа, дарова му луну кâ јабуку. Злога госта Европи Оркана! Византија сада није друго но прћија младе Теодоре; звијезда је црне судбе над њом. Палеолог позива Мурата да закопа Грке са Србима.

Каква те је спопала несрећа тено кукаш као кукавица и топиш се у српске несреће? Да ли ово светковање није на кому си сабрâ Црногорце да чистимо земљу од некрсти?

Ох, диван ли бјеше погледати! У свијет га јошт није таквога ни ко чуо нити ко видио. Помоз, Боже, јаднијем Србима, и ово је неко знаменије!

робље мијењају; ема сам им послâ поклисара: тек се врате, да овамо иду, да хитају да не дангубимо, е овоме већ трајања није. ДОЂОШЕ И ОЗРИНИЋИ. ВУК ТОМАНОВИЋ Које јаде дангубите, људи?

СЕРДАР ВУКОТА То знаш, Бајко, би им мила била, од добра се јошт бјежало није. Кâ не желе Турци добровање, да у миру раширују овце? КНЕЗ РОГАН Ријечања би ли међу вама око робља ал' око другога?

“ МНОЗИНА Мићуновић и збори и твори! Српкиња га јошт рађала није од Косова, а ни пријед њега. КНЕЗ ЈАНКО Јошт нијесам лијепо казао око шта се на станак покласмо.

СЕРДАР РАДОЊА Свак је дошâ ко је од потребе, ал' нијесу пет Мартиновићах. И није им без неке невоље, а без њих се никако не може.

КНЕЗ РОГАН Је ли вино госте посвадило, кâ је вама ово крсно име? ТОМАШ МАРТИНОВИЋ Није свађе међу госте било, но ни Турци жену уграбише. ВУК МИЋУНОВИЋ Какву жену, ругаш ли се збиља?

Докле двије једна иза друге: цик! цик! опет, издушит не даше; и кликује човјек као пријед. Оно није без некакве муке! Уграбисмо пушке, потрчасмо.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Од тада Турчин, заптија, није смео поред куће проћи, још мање да застане. Целе ноћи испред капије морао је да гори фењер и по три и четири ноћна

Јуче сам била тамо и рекоше ми: тек што се није вратио с пута. И нећу ја више да дрхтим и да стрепим пред њим због тебе; нећу више да лажем и да те кријем.

Сигурно муж њен нешто скривио. Или новац, што је узајмио од њега за радњу, није вратио; или није га ни уложио у радњу, већ га слагао и за нешто друго потрошио.

Сигурно муж њен нешто скривио. Или новац, што је узајмио од њега за радњу, није вратио; или није га ни уложио у радњу, већ га слагао и за нешто друго потрошио.

Али, и поред све те његове строгости, опет и најсиротија и најудаљенија у родбини није била заборављена, јер је свакој доносио са тих путовања какав поклон и сваку ма чиме обрадовао.

Много није говорио никада. Али што би рекао, то је било речено. И тада се памтиле и употребљавале његове речи и изреке.

Али поред свега, што је увек морало да буде како би он хтео, ипак са сином, јединцем, никако | није могао да изиђе на крај. Кћери је већ удао и удомио, како је он хтео.

Али са сином, који му се родио доцкан, када је он већ био остарео, када се већ нико није ни надао да ће имати деце а још мање сина, наследника — он је дакле био последње дете, „истришче“ — када је овај

деце а још мање сина, наследника — он је дакле био последње дете, „истришче“ — када је овај одрастао, никако са њиме није могао да се слаже. Он, син, као у инат, никако није хтео да му иде по вољи. А ко зна зашто? — мислио је старац.

Он, син, као у инат, никако није хтео да му иде по вољи. А ко зна зашто? — мислио је старац. Да ли што већ, онако стар, није више могао ићи по

А ко зна зашто? — мислио је старац. Да ли што већ, онако стар, није више могао ићи по трговини, те, ваљда, не доносећи и не зарађујући више, нема онај углед као пре; или, а то је највише

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Сетно се небо облацима мрачи. Лудост, весеље! Рака! рака! рака! Вај! кога покров покрио је бели! Зар мука није исцрпено врело? О, куку! куку!

Опет је поноћ будном ми промакла И меким крилом, тугом срце такла; Опет је душа уморна, А с груди Терет се није сишао. Шта мари? Поноћ је прошла. – Зора руди... Треба нам лећи, снови моји стари.

Данас ме залуд стари ветар бије По лицу, да ме свега опомене, Да видим како све пролазно није И да ме сети све лепоте њене. Залуд!

к’о пара, У мрком, муклом, црном саркофагу, Без љубави и пролећа што вара; Саранио сам своју добру драгу, А није знало пролеће љубавно, Честице спомена у коме трепере, Понос и младост закопани давно Без сени среће и без благе

А није знало пролеће љубавно За сне без ноћи и ноћи без снова, За сне у којим сијала је она, Вечерња звезда несрећних духо

љубавно За сне без ноћи и ноћи без снова, За сне у којим сијала је она, Вечерња звезда несрећних духова; И није знала мирна васиона За сне без ноћи и ноћи без снова.

облак на челу Наших дама једну малу тајну крије: Одрицање нéмо, једну чежњу свелу, Страст што је буктала и које сад није.

НОЋ СЛУТЊЕ Спавај мирно, чедо моје; Све је мирно... Звезде стоје. Ни дах поћи није пирн’о. Ти не мораш, као мати, У тој тами Бдити, знати Да смо сами, да смо сами.

Под бременом сумње и живота; Не озари среће је лепота, Нити сними икад тугу тајну; Умрла је убога сирота. Није било погреба ни пратње За несталу љубав тога дана, Нити сузе за њезине патње, Нити песме, сем грактања врâна.

А ти нам ипак дајеш видно Једине часе који вреде, И све што није ниско, стидно, И успомене чуваш бледе. Мада ти нико ништа не да, Ти рађаш својим лепим врењем И горду Мис’о што те

ЗА ПРИЈАТЕЉЕ Није то, мислим, будућност далека Када ће проћи сав немир, ругоба Живота земног, а ми рећи: нека! Пред сенком смрти и

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

„Помамили смо се сви!“ викну конте, окренув се живо и пришавши к својима. „Та гдје нам је памет, није ли им данас Бадњи дан!?

Откад су Французи били, слободно је извањском народу да у град улази...“ даљег објашњивања није требало јер у тај мах сунце искочи, и распрши маглу.

Весели власи јурнуше у град и разметнуше трагове по њему. „Оно знаш, видите, ја сам знао да није ништа“, рече конте својима, „али опет знаш, видите, свашта ми је падало на ум.

„Настала су опет добра времена“, говораху они, трљајући весело руке. Није шала толики народ, таки пазар! Од принципова времена тога не би, јер бјеху мутна времена, да се слабо и знало кад је

и на њ наслонила торбицу, набрала обрве, па премеће нешто по торбици; јадница, кусур чини колико је потрошила, јали да није што заборавила, јер ће одговарати, можда, свекрви...

Сердар је одбијао димове: поглед му је био расијан, као онда на градскијем вратима; ништа око њега није могло сврнути његов поглед и његову пажњу. Лако се домислити, читаоче, гдје су сердареве мисли биле!...

А данас више но обично, јер је ред у пустој кући бадњаке прилагати!... Није чуо како га они пред њим већ издалека дозивљу, и Бог зна, колико би он тако стајао да неколико студенијех капаља не

“ Затијем, диже струку на главу и момачкијем кораком стаде се пети. Није крочио сто пута а мећава завија. Како напријед она све то јача.

Врх огњишта висаше много овчијех и свињећих бутина и ребара. Поткровља није било, но сламени кров, поцрњели од дима.

“ рече сердар тронут до суза, „знам ја да је тако. Фала ви, браћо!“ „Па и без тога, сердаре, не вријеђај Бога! Није ли ти накнадио овијем дјететом?“ то рекавши, Радоје узе дијете са Станина крила па га сједе на своје и пољуби у главу.

А да како!“ Марко узе дијете па га пољуби, па Петар, па Милија; сви га изгрлише. Ко видио није како Црногорци, уопште, дјецу милују особито дјецу познатијех јунакâ, а особито пак ако је јединче, тај појма нема о

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

ИИ ПОСЛОВИЦЕ Назив „пословице“ није поникао у народу са творевинама које се под тим појмом разумеју. Овако им је име дао Вук Ст.

), или пренесеног значења (Шапат кућу губи; Да није наде скупа би ужад била; Када орао изгуби крила, онда га и пилад кљују; Болест на хату, а оде на раку), или савети и

— За инат; Ко ти је извадио око? — Брат. — Зато је тако дубоко). Могу да буду и стиховане (— Куга је у Срему. — Није него у трему; — Вами ваше, нами наше! рекоше баше. — Све наше, ништа ваше! — рекоше паше).

или као остварења настала у органској вези са песмом па отуд прешла у свакидашњи говор (Злату ће се кујунџија наћи; Није благо ни сребро ви злато, / већ је благо што је срцу драго; Правда држи земљу и градове, / А неправда руши обадвоје;

Б) ВРАЧАЊЕ И ГАТАЊЕ По народном схватању врачање, гатање, па и бајање није једно исто. Ове три тајанствене радње, иако имају посебне улоге, — стоје у међусобној вези.

у извођачкој интерпретацији појединаца или највише двојице импровизатора — сведоче: да је наш народ, и онда када није имао посебно организовано позориште као установу, знао за своје сезонскеверске (обредне и опходне) и профане сценске

На чуну катана. — (Кад се за кога хоће да каже да је рђав војник). Није био дома, кад су му кројили (каже се у шали, кад на кога виде какву хаљину — преуску и кратку или предугачку).

— Ја се мучим и носим, а деца крааду, крааду! — какоће матора кокош кад снесе јаје, а на то петао кукуриче: То није лепо! — Како реку! — кукуриче петао. — Куку, куку, кô аков! Куку, куку, кô аков!

Ћију, ћију, изјео чича гљиву! — казује жуња у лугу, а на то јој друга одговара: — Није печена! Није печена! Није печена! Убио Илија Милију! — кличе прва жуња, а друга је пита: А што? А што? А што?

Ћију, ћију, изјео чича гљиву! — казује жуња у лугу, а на то јој друга одговара: — Није печена! Није печена! Није печена! Убио Илија Милију! — кличе прва жуња, а друга је пита: А што? А што? А што? — За лањску кирију!

Ћију, ћију, изјео чича гљиву! — казује жуња у лугу, а на то јој друга одговара: — Није печена! Није печена! Није печена! Убио Илија Милију! — кличе прва жуња, а друга је пита: А што? А што? А што? — За лањску кирију!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

10 ВИ. СВЕ, СВЕ, АЛИ ЗАНАТ. 11 ВІІ. ЕРО И ТУРЧИН. 12 ВИИИ. СЛОВО ИЖЕ, АЛИ СИРЦА НИЖЕ. 13 ИX. ЗАШТО У ЉУДИ НИЈЕ ТАБАН РАВАН? 14 Х. ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ НА СВИЈЕТУ? ИЛИ ПИЈАН СРБИН И ГЛАДАН ТУРЧИН. 15 XИ. МЕЂЕД, СВИЊА И ЛИСИЦА. 16 XИИ.

78 15. МИЛОСТИВА СНАХА И НЕМИЛОСТИВА СВЕКРВА. 80 16. ПРАВДА И КРИВДА. 81 17. ОЧИНА ЗАКЛЕТВА. 83 18. ЗАШТО У ЉУДИ НИЈЕ ТАБАН РАВАН? 85 19. ЂАВОЉА МАШТАНИЈА И БОЖЈА СИЛА. 86 20. ПОБРАТИМСКИ ДАРОВИ. 88 21. КАЛУЂЕР И ЧЕТИРИ ГРЈЕШНИКА. 90 22.

211 16. КУДРОВ И КУСОВ. 212 17. КАД СЕ АРЧИ НЕК СЕ АРЧИ. 213 18. ЖЕЂА И ВИНО. 214 19. УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО. 215 20. ЗЛА ЖЕНА САЧУВАЛА МУЖА. 216 21. ЗА ШТО СЕ СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ ЗОВЕ БОГОНОСАЦ. 217 22. БОНИК И БОЛЕСТ.

НЕСРЕТНИКУ СЕ НЕ МОЖЕ ПОМОЋИ. 232 36. МЛАДА И ЦИГАНИН. 233 37. КАКО СЕ КРАЉЕВИЋ-МАРКО ЈУНАШТВУ НАУЧИО. 234 38. КО НИЈЕ ДОБРО СВЕЗАО? 235 39. КАКО СЕ МЕДВЈЕД ПРЕВАРИО. 236 40. А ШТА ТИ ЈЕ? 237 41. КАКО ЦИГАНИН НАУЧИ КОЊА ГЛАДОВАТИ.

Доситије, који је у овакој струци писања, готово послије тридесет година, поправио своју једну погрјешку, па још није погодио, како би требало. И. ЗЛА ЖЕНА.

лијепо ти је ова ливада покошена!“ А жена: „Зар ти је напало на очи, те не видиш, да то није кошено, него стрижено!“ А човек опет: „Бог с тобом, жено! како ће се ливада стрићи? то је кошено, ето видиш откоса.

али ти више да не идеш за мном, ђе се ја огласим, зашто не ће добро бити (ово су они тако говорили, да нико други није могао чути ни разумјети, осим њи двојице).

Сад он није знао, коју ће узети; зашто су по себи све три биле добре и лијепе; него отиде некаком старцу, да га пита: или је боље

дође старцу, и вичући на њега и срдећи се каже му све како је прошао с премудријем; онда му старац рече: „Е мој синко! није то премудри ништа онако рекао: ако узмеш ђевојку, ти знаш, т.ј.

твоја крава убола моју краву.“ — „Па ко је крив, море! је ли је ко наћерао?“ — „Није нико, него се поболе саме.“ — „Е! вала, море! марви нема суда.“ — Онда Еро: „Ама чујеш ли ти, ефендија!

вјетар, па га баци чак у некакву земљу, ђе се о његову царству ништа и не чује (као ни он о овоме што до сад ништа није чуо ни знао).

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Нити, опет, мита ради да се не поставља неко у ћелији тој, а да није достојан правила духовног. Овај устав устављам у ћелији тој да га се држи онај који хоће живети у њој.

7, 37) „са источника живота мога“ (Откр. 21, б) и који је затим рекао: „Ко љуби оца и матер више од мене, није ме достојан. Ко љуби жену, или децу, или њиве или имања више него мене, није ме достојан.“ (Мт. 10, 37; 19, 27; Мк.

Ко љуби жену, или децу, или њиве или имања више него мене, није ме достојан.“ (Мт. 10, 37; 19, 27; Мк. 10, 29) Ово чувши треба све остављати и за његовим заповестима похитати

“ (І Кор. 2, 9) „Јер тамо желе и анђели завирити“, (І Кор. 1, 12) и затим рече: „Није слава света овог слична слави будућег века“. (ІІ Кор.

ранивши се љубављу и покренут божаственим Духом, чу преслатки глас како говори: „Ко не остави све и за мном не иде, није мене достојан“, (Мт.

На тим службама и коленопоклоњења треба да буду по закону, када није празник. Празник, пак, зовемо када се на јутрењу поје „Бог Господ“.

А нека буде и ово: Ако игуман штогод није слободан, јер се умножило братство, нека заповеди коме год од јереја, или неком од поштованих међу браћом.

од вас, о тешко њему, нађе да због овога гневећи се изазове случај, или одлаже обавезе, не чека заповести игуманове, и није на указаном месту, заповедам у Господу да му се одреди последње место како би се научио да световно оставља у свету.

А ако се, што није препоручљиво и пристојно, и даље бочи и препире, и после друге и треће поуке непоправљив буде, такав да се изагна из

Него одвраћамо вас и од тајног тамног дела и непознатог, да не кажем и украденог. Није ли вам тамно дело које се чини сакривено?

Ако им је разлог оправдан, тада су невини, ако је безразложно, заповедамо да се не остављају па јелу. Ни ово није похвално, да се због неоправданог узрока изостаје од јела. А то, ако би и било тешко, треба по могућству одстранити.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

ЦМИЉА: Прича двáсата, а не каже шта оће! ИКОНИЈА: Је л он то мисли на дивљу изградњу? МИЛЕ: Није, то је поводом неке инвазије, и оружане интервенције! ИКОНИЈА: Ја чујем помиње неко рушење...

МИЛЕ: Добра ова Госпава, кад је погледаш! СТАВРА: За мој укус је мало превише кабаста! МИЛЕ: Нема женске док није карађорђуша! ГОСПАВА: Ша је, да је, мени лако није опслужити наке муштерије!

МИЛЕ: Нема женске док није карађорђуша! ГОСПАВА: Ша је, да је, мени лако није опслужити наке муштерије! Један тули светло, пали свећу, други тражи да глумим да нећу!

ИКОНИЈА: Ма склони то, не мораш да ми показујеш! Је л би то могло ђутуре, а плаћање да буде у натури? ПРОСЈАК: Није да не би могло...

Је л важи? ПРОСЈАК: Није да не важи... ИКОНИЈА (Цмиљи): А ти спреми двапут шкембиће, два пива, и две купусалате! Теби ћу ја да наспем!

Теби ћу ја да наспем! МИЛЕ: Чу ли је, леба ти? Комплет вечера за шаку глиста и мува! Је л она блесава? СТАВРА: Није жена блесава, него варује! Помислиш просјак, најуриш га и шупираш, а све ти после по кући прокисне!

Пита сирњача, гужвара, савијача, бундевара, кромпируша! А кад она умеси гибаницу! Није било такве гибанице од Ваљева па до Ивањице! ИКОНИЈА: Мора да сте нешто имали, кад је толико фалите на сва уста!

А кад треба да каже Ш, почне да шушка. Не каже: шаша, него: шаша! И не каже: шишмиш, него: шишмиш! Сигурни сте да није свраћала? ИКОНИЈА: Побогу, човече, па нисам блесава! Кажем вам да би се сетила да јесте!

Оћу да је изненадим! Само испитајте, онако изокола, као случајно, где живи, и то. Ако вам није тешко. ИКОНИЈА: Што да ми буде тешко! Могли сте нешто и попити, док стојите! СКИТНИЦА: Други пут.

ГОСПАВА: Испод креденца, иза ормана, иза шпорета, све мишје рупе! Није онда ни чудо што мишје цвеће! На тавану мишеви, у зидовима мишеви, испод патоса, у сандуцима, под креветом!

А и онај, што је у кујни вечеро! Све неки с коца и конопца! ИКОНИЈА: Не греши душе, севап је! Да није некад сарана, парастос, четресница, ил задушнице, од чега би се наранио? А не зна се шта носи дан, шта ноћ!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

ЈОВЧА Јесте здрави? МАРИЈА Здрави. ЈОВЧА А Васка? Како она? МАРИЈА Здрава је. ЈОВЧА Здрава? Није боловала? Да ти не кријеш?... МАРИЈА Није, није. Видећеш је већ каква је. ЈОВЧА Знам ја колика је. Али, камо је?

ЈОВЧА А Васка? Како она? МАРИЈА Здрава је. ЈОВЧА Здрава? Није боловала? Да ти не кријеш?... МАРИЈА Није, није. Видећеш је већ каква је. ЈОВЧА Знам ја колика је. Али, камо је? Где је? МАРИЈА Сигурно није још устала.

ЈОВЧА А Васка? Како она? МАРИЈА Здрава је. ЈОВЧА Здрава? Није боловала? Да ти не кријеш?... МАРИЈА Није, није. Видећеш је већ каква је. ЈОВЧА Знам ја колика је. Али, камо је? Где је? МАРИЈА Сигурно није још устала. Шта ћу?

МАРИЈА Није, није. Видећеш је већ каква је. ЈОВЧА Знам ја колика је. Али, камо је? Где је? МАРИЈА Сигурно није још устала. Шта ћу? Знаш, ти си је тако размазио па и од тебе дуже спава. ЈОВЧА Ако, ако. Је ли чула да сам дошао?

Шта ћу? Знаш, ти си је тако размазио па и од тебе дуже спава. ЈОВЧА Ако, ако. Је ли чула да сам дошао? МАРИЈА Није. Нисам хтела да је будим. ЈОВЧА Ако, ако... Добро, што је ниси будила. Нека спава, нека се одмара.

Нисам хтела да је будим. ЈОВЧА Ако, ако... Добро, што је ниси будила. Нека спава, нека се одмара. Ама, да није она боловала, била болесна, а ти ме сад лажеш, кријеш? Јер, сневао сам је, толико пута сам је сневао, па сам се бојао..

Јер, сневао сам је, толико пута сам је сневао, па сам се бојао... МАРИЈА Није, није никад била болесна, увек је била здрава. ЈОВЧА Е, ако... Добро само кад то није.

Јер, сневао сам је, толико пута сам је сневао, па сам се бојао... МАРИЈА Није, није никад била болесна, увек је била здрава. ЈОВЧА Е, ако... Добро само кад то није.

МАРИЈА Није, није никад била болесна, увек је била здрава. ЈОВЧА Е, ако... Добро само кад то није. (Одобровољен): Сада иди тамо (показује собу) и тамо из бисага извади неке свиле и басме што сам за њу донео.

Али, овако, ну ми ти роди, њена мати постаде, и веза ми руке... МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо. Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца.

Што си чак тамо села, у крај? Јеси здрава? Како твоји? АНЂА (подиже се, понизно): Здрава сам, здрава. МИТА Није хтела да дође. Једва је доведох. Неће. Вели: што ћу и ја тамо?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

” У тридесет година возраста почиње сумњати да није Ни сам доста паметан био. Око четрдесет година не двоји више; види да није најпаметнији био, обаче намерава и нада се

Око четрдесет година не двоји више; види да није најпаметнији био, обаче намерава и нада се да ће се исправити, док и старост дође. Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут!

Правду и истину радићу всегда пред очима имати. Наука и познање људи није нити малена нити мало потребна ствар чловеку на свету; о овом послу може се рећи како год и о воспитанију, сиреч, да о

Лашње је живити с једним народом којега језик не знамо, (премда и то није малена мука), него проводити све своје живљење с људма који[х] својства, нараве и ћуди не познајемо.

Но, ако је што добра у нами, то нам је мило гледати, то добро видимо и томе се чудимо; а што нам није мило видити, то за леђа мећемо и добро сакривамо.

Из свега овога следује да можемо људе миловати и љубити похуждавајући и осуђавајући њи[х]ове кривопутице, зашто иначе није могуће исправити се.

Ко се задовољава само као овца ићи за другим овцама, правда да њему није потреба ни мислити ни расуждавати. Укорењеније стари[х] обичаја подобно је корењу велики[х] дрва; за колико година су

Из тога што сам довде говорио може се познати, од части и накратко, шта ће ова моја књига у себи садржавати; није више потреба о том говорити.

Толико сам мален остао по оцу сирота, да једва га памтим, но растећи, кога сам год чуо о њему говорити, није га нико без уздисања спомињао, колико Србљи толико и Власи, добрим братом Ђуком називљући га, жалећи што је млад умро,

куће отео, но ка|ко би пошли у школу, дао би ми га опет, молећи ме да не кажем ништа мештеру, испричавајући се да он није био накањен освојити га, но да ми га је на мало време узео био да види шта ћу ја чинити.

Овакве препоруке имале су велику силу. Мој господар магистер (он се није дао звати мештером) имао је заисто на мене особити позор; по совршењу псалтира дао ми је учити катихисис, то јест

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Бижа је од Турака прико воде два пута... Бија је рањен из пушке од ришћанах... Има један запис од њега: да није никада окусија рибе, ни варене ни печене, ни морске ни ричке, јербо је није мога поднити, што је баш један чудан

Има један запис од њега: да није никада окусија рибе, ни варене ни печене, ни морске ни ричке, јербо је није мога поднити, што је баш један чудан секрет од нарави!...“ „Фра-Јерица (1631, † 1652, †† 1710).

Могао би ко, због тијех надимака, помислити е су Јерковићи презрени међу својим земљацима, а то није истина. Не само по жупама св.

Питан у суду зашто то тако учини, убица одговори: „Није ми, валај, жâ шта сам га убија, али не би никад прижалија да сам му крв пролија, јер је њиова крв тешка и деветом

Кушмељ живљаше понајбоље међу својима, а бијаше одијељен од браће. А како богатство није на одмет ни у светлој лози и како је вриједно знати колико треба да човјек има па да буде најбогатији у Зврљеву, чујте

По томе можете судити како су животарили Чагаљ и Шунда, а како и сви остали Јерковићи. Али сиромаштина није срамота никоме, а најмање светој лози! А кад би љетина издала?

То је дује чинио као добар човјек, али томе бјеше и један крупан узрок, није вајде крити. Рекосмо попријед да су Јерковићи маличак прихватљиви, а глад је глад, а људи су људи, па ето фратру бруке

Велимо: као да бјеше, јер не знамо поуздано. Он се клео да никад никоме није ништа украо осим стричевима двије козе, и то прије но што се оженио, и то по наговору покојног стрица Јурете; али су

Тако је канда и царска власт мислила, те пребивши на полак и узевши на ум да кад је човјек из Зврљева, а није прихватио више од петнаест глава животиње, да тај човјек није пријешао из граница честитости, те да може бити

на полак и узевши на ум да кад је човјек из Зврљева, а није прихватио више од петнаест глава животиње, да тај човјек није пријешао из граница честитости, те да може бити народнијем главаром. И постави власт Кушмеља кнезом у Зврљеву.

По вечери жена би започела: — Чмањак није за то! Аја, брате, аја, аја, аја! Овако слаб и бедуаст нити би умија стрицу чизме очистити, нити би могâ воде донити,

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Тешко је: дрхтиш ко бор. Па ћутиш... Што склапаш вид? Зар није црно ко флор? И песма: да л плави вир? Или кап пала на зид? Само је будила мир.

О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА Тај мук — да није звук без краја Што свуд сеже Па неки мир са криком веже Ил маглен дух са месом спаја?

Тај крик — да није врх тишине Што се ко усов у нас руши Ил неки бат у нашој души Кад бол се вине? О мисо рије Мој дух и као смрт ме

О мисо рије Мој дух и као смрт ме гледа: Све то што бива — да сан није Заспалог нечег усред леда? Тај мрак — да није болест сјаја? О сјај су само врата краја.

О мисо рије Мој дух и као смрт ме гледа: Све то што бива — да сан није Заспалог нечег усред леда? Тај мрак — да није болест сјаја? О сјај су само врата краја. КРАЈ ЈЕСЕНСКОГ МОРА Из високог сна ме буди морски блесак.

А онда: покрет ма какав (прах у лету) Сети ме како стојим у туђем свету. КУЛА НА ПЕСКУ Није ли касно (сати јутра иду) Додати опет неку реч тој хрпи Речи, што лежи одавно у крпи Корица, негде на рафу, у зиду?

Залуд је тражиш по трави. Она је у твојој глави: Уз друге ствари већ стаде. Нико је видео није. А ни ти: само си чуо Туп пад, за леђима, труо (И знао си шта пад крије).

Сад ко да за мном паде реза: Све оно што сам рећи хтео Прогута страх и стину језа. НОВИ ПОВРАТАК Још није ни смирај, а камоли мрак: И немам значи чиме да се тешим Што ми се сав видик сузио, а знак Да можда губим свест је што

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Иако ми је брада до седмог ребра дуга, ноге су могле да носе њу и нож. Пободох се уз последњу реку. Ниједан фењер није ранио ноћ, ниједна лампа. Ветар је у канијама, па ни он не злочини. Морам напред јер, рекох, за мном и снег гори.

На обали у снегу црни се човек. Снажна човечина. Подигао руку, ћути и не миче се. У нарави ми никад није било да човеку окренем леђа и ја наставих да газим крцкање сувих рибљих кошчица.

— под ледом је топло. Живот ионако никада није био моја јабука. И ништа моје неће остати ни на једној обали. Нелагодно ми је само што се толики страх чује.

Е, нећеш ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у мој шанац на Шуматовцу пало топовско ђуле, и није само тада, јер на обали за леђима осташе шуме да горе и конопци као крушке да се њишкају.

Човек о коме се у Прерову прича да има песницу као мал, леђима је поломио плот .и од стида се два дана није појављивао на послу.

Никад није видео да дуван тако дими. Туркиња лако седи прекрштених ногу, строго и редом гледа све путнике, нагиње се да их боле

„Ја знам шта СИ ти.“ Тада се он и оделом и држањем крио. Није хтео да ико зна колико жутих носи у недрима. Са слугама је и јео и спавао.

Тада ћу да ти кажем шта треба да радиш.“ Послушао је, тако је рекла и тако га гледала да је морао. Више никада није смео да сврати на конак у ту механу. Шта ли је имала да му каже?

— И зато се ти мучиш? — прошапта кроз цвокот Ђорђе, посумња да ли је Тола чуо и рече гласно: — Да ти није мене, поцркала би ти од глади. — А да теби није мене? — Престани! И узми пушку. — Шта ће ми?

— А да теби није мене? — Престани! И узми пушку. — Шта ће ми? — Тола дохвати пушку, зачуђен Ђорђевим страхом. Дукати га измишљају,

— Теби као мило што мени ноћас пропустише главу? — Нико није ни претио твојој глави. Ја и ти смо вршњаци. Заједно смо одрасли и војску служили. Заједно ратовали. — Не лажи.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Јорхе Луис Боргес Сину Александру НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ ЗЛАТОПРСТА Девојчицу, нађену у мочвари, нико није желео да прими у свој дом. А како и би?

При погледу на ситно, измршавело створење присутни су и нехотице узмицали. Девојчица је била тако слаба да није имала снаге ни да устане ни да заплаче.

Откуд девојчица у мочвари? Да се није из локвања родила? С неба пала? Пљуштала су питања радозналаца, али одговора није било.

Откуд девојчица у мочвари? Да се није из локвања родила? С неба пала? Пљуштала су питања радозналаца, али одговора није било.

Упорно и нежно засипала је лековитим травама дететове красте, хранила га и одевала како је најбоље умела, али дете није расло, ни говорило, ни ходало.

Брзина којом је девојчица учила збуни старицу. Још је више изненади да мала зна и оно што она није знала. »Од кога ли је све то научила?« Старица се запрепасти кад у везу виде птице и цвеће каквих нигде није било.

»Од кога ли је све то научила?« Старица се запрепасти кад у везу виде птице и цвеће каквих нигде није било. 3атим поче помније да је посматра.

Руке су јој биле нежне и хитре, очи пажљиве и пуне топлог, златастог сјаја. Такве очи старица још никада није видела. Подсећале су је на зраке сутонског сунца, цвет драгољуба, крила лептира. И нехотице, старица се забрину.

И нехотице, старица се забрину. »Можда су сељанке биле у праву?« помисли. »Можда дете није од овога света?« сети се прича о уклетој звезди, вилинском роду, ђавољем семену, и задрхта.

Жао је било 3латопрстој да се растане од помајке, али није смела да одбије владаркину наредбу. Једино што је покретима руку замолила било је да је повремено пусте да види

— Време је да Златопрста пређе у моје царство — рече једнога дана Царица Источног царства, с чијом се моћи нико није могао мерити. Владарки 3емље Сребрних Бреза не преостаде ништа друго него да Златопрсту пошаље супарници.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

ту где је пешачки прелаз између Народног позоришта и Кнежевог споменика, пролази граница која се не види мада није невидљива.

Све се то светлосно чудо стиче и комеша над границом која никако није случајна јер је ту, можда баш на том прелазу, некада, кроз деценије, стајала Стамбол-капија, највећи од улаза у град,

разазнаје се да је шанац, током векова, грађен и рушен, али да свој првобитни правац, дуж Француске, углавном није мењао.

Може се претпоставити да то ипак није сасвим тачно, јер су, у усменом предању Београда с краја прошлог столећа, сачувана казивања која су се и онда, само

догодило да још једно опажање ових рад ника остане незапажено: они цy имали утисак да се линијом шанца, и кад га више није било, протеже нека танана светлосна граница.

О томе се ништа није знало и нова, Позоришна улица, просечена дужином којом се, низ дунавску падину, спуштао шанац, само делимично

већ разрушене а доскоро моћне џамије, чији су се остаци и те како видели у овом крају, као што се већ готово нико није сећао где се тачно налазио конак дахије Кучук-Алије, чувен са удобности, који је у првом устанку, пошто је ослобођен

Тада киком није могло изгледати занимљиво питање да ли је тај конак био, како се данас мисли, у једној од најстаријих улица на падини,

и почела да хара, увек је правила исту грешку: прво је хтела да промакне, невидљива, преко палисада, што никако није могла. Непријемчив за ужас који је носила собом, палисад је није пропуштао.

Непријемчив за ужас који је носила собом, палисад је није пропуштао. Морала је у град на главна врата, кроз Стамбол-капију и, обично скривена међу вреће жита, улазила је право

Истина, ове из 1914. као да су биле нешто убојитије од ових из 1790. године, али ни то није сасвим сигурно. Изгледа сигурно да су веома убојите биле, у априлу 1941. немачке, а у априлу 1944.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Питања наша шум нејасни срета, И жудном духу одговора није; Гдје је почетак? Гдје ли чудна мета? У непровидним маглама се крије.

и сред мртвог дола Ц'јелога в'јека звонку пјесму вије, И најзад умре - без имало бола Што јој пјесму никад нико чуо није! Ј. Дучић ПРВО ДОБА (После 1840) ИИ ИЗ „ГОЈКА“ Гусле моје, овамо'те мало! Амо и ти, танано гудало!

Ао, свете, мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио! Само, само, да још мрети није! Ал' већ нека кад инако није! данас, сутра, час ће ударити, Јарко сунце мени заклонити, Из руку ми јасне гусле

Ао, свете, мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио! Само, само, да још мрети није! Ал' већ нека кад инако није! данас, сутра, час ће ударити, Јарко сунце мени заклонити, Из руку ми јасне гусле тргнут', Моје тело под земљицу

Срце му се заиграло: „Амо сад, милена! „Доле ћемо јако сести; Ал' ће да се слади! Мор'о бих те, рибо, јести И да није глади!“ Па је узе, па њом брже да примакне к усти Чун се љуљну - он се трже Оде санак пусти! Бр.

Под небо се диг’о тић и сада; Ал’ весео није к’о некада! Гледа доле, реку, врело, луга, Дрва, жбуне, горе и врлети, Па му с’ чине до толико друга, До толико

Љубим ли те... ил' ме безум гања; Нема вида, чула, осећања; Љубим ли те... ил' љубави није Што се грли, то су само змије; Љубим ли те... или мене нема, Или тебе - нас обоје нема; Љубим ли те...

НА ГРОБУ ХАФИСОВОМ Накуц'о се чаша, напев'о песама, Напио се раја са медних усана, Где је наш'о сласти, ту јој није праш'то Сад гори л' му душа - барем знаде зашто! Ј.

“ „Небо ће се заблистати блистом, Гора ће се заоденут' листом, Сунце синут' како није давно“ Одазва се: - „Ох, сунашце славно!“ „Оживеће у лугу славуји, Сва ће ропа песмом да забруји!

“ Вичем Богу: Она је још млада! Вичем правди: Она се још нада! Анђелима: Ви јој срца знате! Вичем земљи: Она није за те! Ни откуда нема ми одјека... Вичем себи: Зар јој немаш лека?...

“ Ј. Јовановић Змај XXX ЗИМЊИ ДАН Ох, како је сиво, тамно, К'о да није данак сван'о; А небо је тако мутно, Као око исплакано.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Твар је творца човјек изабрана! Ако исток сунце св'јетло рађа, ако биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна, ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета.

Чудо ми је - свемогући рече војводама неба свештенога - ђе ми у двор с вама није доша друг вам чином једнаки, Сатана, јер сте често скупа долазили ка небесни војеначалници.

Грдну душу злом опојеника мрачне буре усколебале су; несмисленик горди помишљава да га није моја моћна рука на трон горди из ништа попела јере би га мраке зацариле, божески му престол уздигнуле, па он тамо

да га чује стан бунтовни пјео - Михаиле, подобни ми чином, али духом много нижи мене, јер ти душа, како моја, није благородном гордошћу заждена, проштенија не иште Сатана; благородна моја намјерења небо чује, а знаће мирови!

чеса је ваш владалац горди мене од сна будио вјечнога и дружину моју благородну кад нам круне самодржавија ставит није на главе мислио?

Простор цјео у стара времена бјеше св'јетлим засут шаровима, лица таме нигђе било није. Шар свакоји једне величине, са нашијем сваки једнак небом у свјетлости и у опширности.

Посље страшна његова карања, кога небо јошт виђело није, легиони два вјерне војводе забуњена погнаше Сатану и његову изгубљену војску, на границе неба доћераше, угнаше

Попа, Васко - КОРА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

се кроз ребра зажути Слушамо како нам срца У грлу мртвих стубова лупају Истрчали смо из груди 14 Очију твојих да није Не би било неба У слепом нашем стану Смеха твога да нема Зидови не би никад Из очију нестајали Славуја твојих да

би било неба У слепом нашем стану Смеха твога да нема Зидови не би никад Из очију нестајали Славуја твојих да није Врбе не би никад Нежне преко прага прешле Руку твојих да није Сунце не би никад У сну нашем преноћило 15 Улице

не би никад Из очију нестајали Славуја твојих да није Врбе не би никад Нежне преко прага прешле Руку твојих да није Сунце не би никад У сну нашем преноћило 15 Улице твојих погледа Немају краја Ласте из твојих зеница На југ се не

огњишту усред мога лица Руке твоје отварају ми дан Руке твоје цветају У удаљеној пустињи у мени Где још нико није закорачио Руке твоје сањају у мојима Сан свих озвезданих руку на свету 22 Наш дан је зелена јабука На двоје

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Никад дотле није ми та соба изгледала тако лепа као тада. Моја библиотека, како сам је у току година прикупио, разноврсна је,

То је учинио зато што је, цртајући адберићане, исмејавао и своје савременике, а можда није био ни довољно упућен у пространу Демокритову науку да би је исложио у своме делу.

Од многобројних списа Демокритових није се очувало ниједно једино. Све што о њима знамо, само су одломци, каткад тек које реченице, како их прибележише други

То ми није било непознато јер сам се још од свога доктората интересовао и за историју егзактних и природних наука. Сва важнија

Али се појави друга незгода: штампарија није више имала оне лепе беле хартије на којој је дело дотле штампала, а таква хартија није се, у оним временима, могла

друга незгода: штампарија није више имала оне лепе беле хартије на којој је дело дотле штампала, а таква хартија није се, у оним временима, могла набавити, већ само жућкаста. „Шта да се ради?“ запита ме штампар.

Но то ме није чинило нестрпљивим: ја сам свој посао завршио, а дело ће, ако вреди, наћи само себи своје место у науци.

Услова за научни рад великог замаха није било за време немачке окупације. Па и касније, када се непријатељ повукао из Београда, нису се прилике поправиле, јер

био сам у Атини, попео се на њену Акрополу и онде доживео један од најјачих утисака свога живота. Зато ми није било тешко да се уживим у онај тренутак када се млади Аристотелес нашао пред Партеноном и Ерехтејом; имао сам само да

Својим концептом задовољио бих се тек онда ако је створио утисак стварног догађаја или доживљаја. Мој посао није био лак.

На небу светлуцају безбројне звезде; непотпуни месец тек што није зашао за Брутијска Брда, али још осветљава својом светлошћу једну врцкасту стазицу која, опточена миришљавим

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

ПРИЧА 154 НАПАСТ 157 ПАД СА ГРАЂЕВИНЕ 166 ПАД СА ГРАЂЕВИНЕ 167 ПРИЧА О ЛАЗАРУ ПАРДОНУ, ЧОВЕКУ КОЈИ НИЈЕ ГОСПОДИН 171 ПОГИБИЈА ЈАЋИМА МЕДЕНИЦЕ 176 ОСЛОБОЂЕЊЕ 186 ИВАН — ИЛИЈА ИЛИЋ 193 СВЕДОК 200 ЗАВЕЈАНИ 204 ЧИСТАЧ 209 СВИ

Пре рата, памтим, није било овако. Онда, ако бих нерасположен био, то је ипак трајало доста дуго; исто тако ако бих, на прилику, био добре

допреше звуци посмртног марша, који ме поново бацише у тугу, изазвану сад погребом неког официра; и гледати у крст није ми вредило. А тек што је спровод прошао кад се глава и рука поштанског разносача помолише на вратима моје собе.

стижем сутра увече, ја се упутих у „Москву“ да тамо прикупим што више аутентичних вести из политике, пошто сам знао, није ми првина, да ће ме тамо сви редом, а нарочито пропали посланички кандидати, сколити да питају о новостима у Београду,

“ „И ти ме увераваш, да је она исто онако снажна, помамна и одана, као прва, коју нисам заборавио и која се није најбоље свршила?“ „Она је силнија од свих ранијих, веруј ми. „И то може бити и не чудим се, најзад, јер те познајем.

Зар не? Сви смо тако. Ко није веровао да ће зло бити кажњено? Ко је сумњао у Правду? Ко није веровао у боље дане? А данас, шта смо дочекали?

Зар не? Сви смо тако. Ко није веровао да ће зло бити кажњено? Ко је сумњао у Правду? Ко није веровао у боље дане? А данас, шта смо дочекали? Онај мали део што је постао бољи заморио се.

Онај мали део што је постао бољи заморио се. Он је само неми сведок онога што данас раде они одморни које рат није нимало изменио или боље које је рат утолико изменио што им је сасвим искварио срца, А шта је са слободом?

Јер то што тражите не одговара објективиним условима и није то оно сасвим ново што смо ми тражили и нејасно замишљали у рату, носећи наше Крстове Страдања.

А ви? Кажите сами, Ви бисте нешто хтели, а то што хоћете то није из вас, из нас, непосредно. Реците само: зар ви нисте Руси без руске душе?

Реците само: зар ви нисте Руси без руске душе? Имате нешто од ње, можда, али није сва и није ваша. Зато нема Корењева и Незнамова. И још их неће бити.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Послије дуљег времена, ово је први сунчани дан. А то није свеједно. То је можда једна од малобројних ствари које нису свеједно.

По томе, и наше мисли могу да буду осунчане или сјеновите. Држим штовише да се никад и не пађа мисао а да није или окупана у сунцу или застрта сјеном.

У том ходнику, дакле, почео сам живјети. За облачних и бесунчаних дана, у њему није било игре. Ходник би навукао сјену на своја стакла и погасио своје јабуке.

” Није био нимало сентименталан. Или тачније, то је бивао само у оним календарски одређеним пригодама које су у ту сврху устан

Све у свему, рђав посао. И тако, ето, за тај мудри и срачунати корак ка оплемењењу соја, учињен од оног претка који није хтио да плаћа сталије и контрасталије, догоди се да отада па за вјечита времена читав низ покољења плаћа животу

Но то није довољно. Али, с друге стране, како тражити од њих толику храброст, толики хероизам, да сами себе, по свијесној одлуци,

Ко није гледао жалост дјетета над разваљеном играчком? Превише твари, превише крпе, превише дрва, жељеза, пиловине — а мало душ

Такви људи није ред да имају дјеце. Поред свега другога, још и зато што та дјеца бивају отприлике оваква какав сам ја. А то није добро.

Поред свега другога, још и зато што та дјеца бивају отприлике оваква какав сам ја. А то није добро. Не, такви људи никако не треба да имају дјеце.

А говоркало се и то да није умро, већ да живи, под кривим именом, негдје у Јужној Америци, гдје се поново оженио, основао нову фамилију, изродио

Вјеровао сам да их мрзим, а ипак ме нешто неодољиво вукло к њима. У ствари, то није била мржња, већ више као неко удивљење, с трунчицом зависти, можда. И још, као нека носталгија.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Ђурица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само на литијама.

барјака, највише граби за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст — нарочито општинска — није се тако радовала.

И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало. Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су

А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако. У Сретенову колу остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота.

Као сиромах није се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и

Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом. Само једно није могао угушити. Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама. Жудио је за лепим женским светом.

Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати. Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.

Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој. Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима

Ја онда, вели, 'нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући. После је одлежао трлему, и мал' није умро. — Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? — Покојни Вуксан га је видео па умро.

Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах. Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих

Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах. Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

ВИЛАЈЕТ 185 КАКО ЈЕ ПОСТАЛА КРТИЦА 186 ОТКУД ЧОВЈЕКУ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА 187 ЦАРИГРАД 189 ЗАШТО КРАЉЕВИЋ МАРКО НИЈЕ БИО НА КОСОВУ 191 КАКО СЕ КРАЉЕВИЋ МАРКО ЈУНАШТВУ НАУЧИО 192 ПРОКЛЕТА ЈЕРИНА 193 ПИЈЕВАЦ НА ДИВАНУ 195 ЈАРАЦ

ПОП 310 ДВА ПОПА У ЦИЈЕЛОМ СВИЈЕТУ 311 ПОМИРУЦКА И — ПОМРИЈЕ СВИЈЕТ 312 ТЕСТАМЕНАТ 313 УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО 314 ПРАВОГА, БОЖЕ!

Идући тако, наиђе на неку велику шуму, и упути се једном стазом. Ишао је тако читав дан кроз ту шуму, а није могао нигде никога да види; тек после неколико дана наиђе на једног старца где поред ватре седи: — Добро јутро,

Кад је дошао до двора, није смео одмах да уђе унутра, него оде у једну врло лепу башту, која је била поред двора. У тој башти било је много лепог

Петар је ту седео све до мрака, па кад се већ смркло, он није имао куда, него остане ту и да преноћи. Кад је ујутру свануло, уђе у башту једна врло лепа девојка и почне да бере

Напослетку дођу до једне бразде, на којој ниједне травке није било. Са оне стране уз бразду било је тако лепог цвећа да се Петар зачудио, па запита девојку: — Каква је то земља

се били окаменили, затим дође и до девојака, па види да су и ове давно преминуле, и свугде где год је пролазио, нигде није могао ни села ни живе душе наћи. Онда Петар похита да види шта је од његовог села.

Деца дочекају смрт, ухвате је, па су је држали док год Петар није већ далеко одмакао. Онда и деца пусте смрт, а ова сад из све снаге појури за Петром.

Девојка је сад вукла Петра к себи, а смрт опет к себи, и ниједна није могла да га отме од друге. Тако су се ове две надвлачиле читав један сахат.

пита је бог. А она рече: — Кад сам дошла најпрви пут, пошла сам да те питам шта ћу радити, а солдат ми није дао yићи, него ми рече да си ти њега овдје поставио да само он к теби улази, а ја не, па те је он отишао питати, а ја

БЕСМРТНИ СТАРАЦ Тако је био један старац и имао пет синова. Кад је једанпут била гладна година, а старац није имао нигдје ништа, молио се богу да му дјецу сачува и да им даде хране; али то бог не хтједе чути, него му помру

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

И ја жалим себе. Мени није дано Да ја имам земљу без убогих људи, Очи плаве, топле као лето рано, Живот у светлости без мрака и студи.

Знам да тада ни небо ни човек заплакао није, Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице, Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно пије, Знам да ти свет и

борим са временом, Да одбраним, да сачувам, не дам своје, Него гледам чега имам, шта је било: И све више, ништа више није моје.

За лице твоје огледала није. Живи међ људма у музици блуда. Живи! И нек ти влага срце пије. Живи у земљи срамоте и луда.

ЈУТАРЊА ИДИЛА † Михаилу Петковићу, моме брату Имао сам и ја веселих часова, Није мени увек било као сада; Имао сам и ја сате без болова, Осмејака ведрих и радости, мада То је давно било...

Можда је пропало. Елементи страсти негде се још боре. Можда је и сунце ропства нам допало. Знам, тог јутра земљи није било зоре.

Њина љубав за смрт знала није, Њина уста знала су за речи И пољубац који небо крије, Плаво небо што им умор лечи. Њина срећа лежала је у том Што

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари, И жеље, њена туга и лепота, И нежне везе осмеха и чари Немају више за мене живота.

Из мисли се тргох. Бацах поглед доле, Никог није било. и дође ми жао: “Можда је чекала, можда много воле, А ја? — ја сам свиреп, бездушан и зао.

Свирала је несрећу сонета И свих срдаца куцала што су икада, И свих срдаца којима планета Љубављу сијала није никада.

Знадох да си млада, И тако лепа. О зашто је, рако, Ти бар не виде да за тебе није? О ниси, знам ја; знам да ниси могла, Ти, рако добра, црна и дубока, Отићи икад до меке постеље, Узети собом два

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Био сам сведок трагичног догађаја и мада је од тада прошло 56 година, слика тога догађаја ни до данас није избледела. Сећање на оно што је он постигао чинило је сваки мој покушај безвредним у поређењу са њим.

Пошто сам простудирао пажљиво њихова лица, одговорио сам замишљено показујући на једну од њих: “ Ова није тако ружна као она друга.

Моја мајка је била прворазредни изумитељ и верујем да би много постигла да није била тако далеко од модерног живота и његових многоструких могућности.

предмета који је та реч означавала и понекад нисам могао јасно да разликујем да ли је то што сам видео стварно или није. То је у мени стварало велику нелагодност и изазивало неспокојство.

Ниједан од студената психологије и физиологије које сам питао за мишљење није могао успешно да објасни ову појаву. Изгледа да су они били јединствени у свом ставу, мада сам ја вероватно био

Сасвим ми је неважно да ли моја турбина ради у мислима или је тестирам у својој радионици. Чак и приметим ако није избалансирана. Било шта да је, нема разлике, резултати су исти.

За двадесет година није било ниједног изузетка. А зашто би и било другачије? Инжењерство, електротехничко и машинско дају позитивне резултате.

Спровођење првобитне идеје у дело како се данас ради, по моме мишљењу није ништа друго до расипање енергије, новца и времена. Моја младалачка невоља имала је, међутим, другу компензацију.

Отац ми то није дозвољавао и побеснео би када би ме ухватио на делу. Када би приметио да потајно читам, скривао би од мене свеће.

Када би приметио да потајно читам, скривао би од мене свеће. Није желео да кварим очи. Али ја сам добављао лој, правио фитиље, изливао танке штапове лојаница, и сваке ноћи док су

Картање је за мене представљало ужитак над ужицима. Мој отац који је водио узоран живот, није могао да нађе оправдања за тако бесмислено траћење времена и новца коме сам се одао.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

За младог досељеника и није несрећа да се овде искрца без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се

За младог досељеника и није несрећа да се овде искрца без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има довољно

А шта може пружити млади досељеник који нема пара у џепу, није вичан било каквом послу, нема занат и не познаје језик земље у коју је дошао? Очигледно ништа.

У Идвору ниједна нација, осим српске, није никада живела. Становници Идвора били су одувек земљорадници а већина од њих била је неписмена у доба мога детињства.

Крајем шеснаестог века она је допрла чак и до Беча и била би озбиљна опасност по целу Европу, да није пољски краљ Собјескиб притекао у помоћ и спасио Беч.

Први насељеници старог села живели су у малим земуницама које непријатељ није могао распознати из даљине. Остатака тих подземних станова било је још у доба мога детињства док сам, пре педесет

По предању, тај пламен се никад није смео угасити, а литија коју је добри свет Идвора приређивао, могла је отклонити сваку недаћу која би селу претила, као

Звао га је великим вождом, или вођом српских сељака и никад се није умарао причајући о његовим херојским борбама против Турака на почетку деветнаестог века.

У истој доби, на истакнутом месту висила је, сама за себе, слика Карађорђа, вође српског устанка. После 1869. године није било више слике аустријског цара!

Иако је Марко био краљевског порекла, никад се није борио као освајач. Онако како га и гуслар описује, Краљевић Марко је истински борац за права и правду.

Ми презиремо човека који се не држи своје речи.” То је био разлог што у кући мога оца није више било слике цара Аустрије после 1869. године.

Ћипико, Иво - Приповетке

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Свеједно, зло по сиромаха! —Па узми га ти, кад жалиш! — окосито настави први. —А ко ће мене? Но мируј у људе. Није њима до обисти. —Добар ти је! — побегена Загорац и скреше да припали лулу. Света је на обали све то мање.

са врућином, димом и паром; ваздух заудара млаком гњилоћом и јетком жестином што омамљује и задржава дах тако да, ко није викао, тешко би издржао. На први мах им се смучи, но што дуље буљаху уз ватру беше им угодније.

— упита Загорку старешина. Жена се придигне. Момче се прене, протаре очи и загледа се некуда неодређено. —Хвала! Није од потребе. Топло је... —Узми, кад ти дајем! —Хоћу, хоћу из поштене руке, — те испије чашицу. —На и теби!

Цело поље унедоглед озвањало је живим кикотом, смехом и попевком. То се све лепо чуло и разабирало; но чељади није се могло видети, јер су били заклоњени у густим маслиновим крошњама и гомилама.

Учестао једну за другом. Цвети дотужи: — Говори језичином што те воља, но не дирај рукама! . — Остави се ти ње. Није она за спрдњу! — надометне озбиљно син јој Марко. — Али шта се огризаш кад те се не тиче?

А и сунце тај дан на западу није зашло крваво: сакрило се, пре захода, иза тамног дугуљастог облака и није се више показало.

А и сунце тај дан на западу није зашло крваво: сакрило се, пре захода, иза тамног дугуљастог облака и није се више показало. Тај облак, разом брдина, помало се дизао и претио што скоријом кишом. У ноћи духну мртво југо.

У ноћи духну мртво југо. Омећавило је, и у освитку није смрзло. Назуше лако опанке, — попустила кожа и опута. Настајног дана исто се радило.

Омећавило је, и у освитку није смрзло. Назуше лако опанке, — попустила кожа и опута. Настајног дана исто се радило. Није сметало што је ветар силовито хукао и тресао маслиновим гранама. Други дан, око подне, оставили су посао.

Једнога мрког дана, с вечери, зачестало севање и тутњава. Склопило се са свих страна — није него сад ће се очепити небо и све ће потопити. И збиља, те ноћи пљуштало је као никада.

Путем са свих страна пискала је вода и досизала им све до гњата. Отворише врата. Светлост дана још није била јака да продре таму. Ужегоше свећу. По коноби пливало је суђе, трупићи и даске, и све је оплимало у води.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Да започне, на пример, подсећањем на ону добро познату шалу о стоноги која се омела и ни с места није могла да се помакне кад су је упитали шта ради са својом тридесет и трећом ногом кад помера седамдесет и седму.

Стога није нимало случајно што су у наше време, кад су потребе за међукултурним општењем нарасле, а упоредо са њима и проблеми

одувек и несвесно практиковали, јер увиђамо да културни круг у коме се крећемо и који представља нашу другу природу није ни једино могућ ни природан, него један између више могућих и заснован на конвенцијама колико и сви други.

Овде, дакле, није довољно ако једино полазимо од уопштених добрих намера и голе добре воље према другим, ближим и даљим суседима по

Али, у својој основи, тешко да би се теорија рецепције у оваквоме облику уопште могла да појави да јој није претходило структуралносемиотичко изучавање књижевности (што се, уосталом, лепо види и у зборнику радова које је под

утолико су били све несигурнији и читаочеви и критичареви критерији при разликовању поезије и онога што поезија није. Такозвана криза критике и вредновања несумњиво је условљена и самим развојем поезије као језичке уметности.

С песницима су, наравно, упоредо ишли и критичари, тумачи поезије. Овима последњим ишли су наруку лингвисти, којима није било тешко да за потребе тумача књижевности издвоје такозвано комуникационо језгро у језичкоме систему и укажу на

Али, наравно, није довољно само посегнути за њима, него је потребно песниково умење и ум да се у тим истим јединицама реактивира дуго

Али ниједан троп овде није плод чисте песникове воље и сваки од њих саодређују слике које наш језик и наша култура памте.

Овај је епитет, такорећи, песнику културнојезичко памћење дошапнуло. Он га није изумео, он га не изналази, него га у памћењу своме и нашем проналази.

код нас у којој су тако успешно разбијене лажне позлате и предрасуде које се плету око овога мита, а при томе ништа није изгубљено од његове универзалне људске мере.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

САВКА: А цепа, а? Па знаш како је, нека је само жив и здрав, па нека цепа. ЖИВКА: Ју, није да цепа, тетка, него дере као вук јагњећу кожу.

Не прелива нам се, забога, већ једва везујемо крај с крајем. САВКА: А лепа плата. ЖИВКА: Па и није. Док одбијеш порезу, платиш кирију, купиш дрва, тек видиш: остану ти чисте шаке.

ЖИВКА: Шта? САВКА: Па то, да ће ући у комисију? ЖИВКА: Ти сумњаш да ћемо ти вратити? САВКА: Није то, него знаш, не волим у тај новац да дирам, па, велим, ако не уђе у комисију...

) Несречниће један, битанго! (Анки.) Донеси воду да се испере. (Анка одлази.) Још каже није се тукô! РАКА (упорно): Нисам! ЖИВКА: Него шта си? РАКА: Правили смо демонстрације.

ЖИВКА: Ето ти, ето ти, па не цркни сад од муке! Ама. шта си ти имао да се мешаш у демонстрације? РАКА: Па није само ја, цео свет.

РАКА: И отац је понављао четврти разред, па... ЖИВКА: Ама, не гледај ти на оца! РАКА: Није, него ћу ваљда на тебе да гледам. ЖИВКА: О, господе боже, и кад га родих таког несрећника! Вуци ми се испред очију!

ЧЕДА: Знам ја то, али како можете да нас шаљете госпођи Петровићки, кад неће жена ни да нас прими? ДАРА: Није била код куће. ЧЕДА: Била је, шта није била!

ДАРА: Није била код куће. ЧЕДА: Била је, шта није била! Девојка се десет минута унутра домунђавала, па тек онда излази и каже нам да роцпођа није код куЋе.

ЧЕДА: Била је, шта није била! Девојка се десет минута унутра домунђавала, па тек онда излази и каже нам да роцпођа није код куЋе. ЖИВКА: Па зар сам ја томе крива?

ЧЕДА: Нисам је видела откако се удала, а овамо затвара нам врата испред носа. Па онда... она... јуче... је л' и она није видела госпа-Живкину ћерку откако се удала? ДАРА: Е, немој тако.

она... јуче... је л' и она није видела госпа-Живкину ћерку откако се удала? ДАРА: Е, немој тако. Она одиста није била код куће, видели смо је после на фијакеру. ЖИВКА: Ето видиш! А не иде то ни као што ти мислиш, зете.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Стога за двадесете године није карактеристична само широка употреба слободног стиха него, исто толико, и тежња ка „поетском” или „лирском” роману.

Има још једна појединост коју посебно треба поменути, будући да о њој у самој студији није ништа речено. Милош Црњански је имао план да после прве напише још пет књига о сеобама српског народа.

Као што се из једног разговора види, а такође и из преписке коју је имао с издавачем, Црњански није желео да се два романа заједно штампају и тиме створи утисак као да је други једноставно продужетак првога.

Не зато што би тај наслов сам по себи био рђав. Напротив. Него зато што смисао који он наговештава није довољно саображен са укупним смислом романа.

Дакле драма Софкина, у крајњем изводу, није ни само породичнога, ни само индивидуалнопсихолошкога реда него се у њој налазе дубља а скривенија померања у култури.

Врање Станковићево заправо јесте и у исти мах није што и збиљско Врање с краја прошлог века. Јер је ово друго грађа из које је створено оно прво; друго је помоћу

Ко није кадар да постигне минималну саобразност, да успостави извесну равнотежу између личног, пре свега чулно-чувственог живот

пирофобичан, он губи главу већ при помену ватре, а увија се и натрпава различним крпама, преко потребе и сваке мере. Није речено како је и зашто изгубио памет, и вероватно није зато што је већ сам књижевни склоп приче изискивао да његова

Није речено како је и зашто изгубио памет, и вероватно није зато што је већ сам књижевни склоп приче изискивао да његова судбина служи као помоћна, да је значајна само по улози

И ту није најзанимљивије што је уследила очекивана казна, ма како да је сурова, него је занимљив начин и правац у коме се казна

Софка није згрешила, као Ташана у причи једнако као и у драми; нити је попут ње кажњена. И Нечиста крв није роман о греху и казни.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Кад се већ потурчио, хтео је да буде слободан и без стеге: није ваљда могао гледати да му Љумљани и дале отимљу стоку и пресецају глобу.

Мисле да су и његови ћемери пуни дуката, као што је громка његова слава хајдучка. Међутим, капетан је танак домаћин. Није штедио ни код куће, ни при пустоловинама.

Дошао је на својем хату, са везеним кубурлуцима на седлу, јер се овде није бојао. Он је главни поверилац горански, добродушан чорбаџија, који оскудних година сву Гору издржава храном до овога

трговци сиђоше на пут н окренуше поново низ Вардар, иначе ћутљиви Демиш окрену се Спаси шаљиво: — Ама на овуј муку није баш рђаво кад се неко наш потурчи, а што велиш? — Скрши врат, протестанту ни један!

К манастиру се не би никако могло прићи да преко узанога понора није пребачен на другу страну лаки мостић, Ограђен и покривен шиндром, некад јамачно покретан.

Одакле све није. Из Пећскога Подгора, из Пазарске Нахије. из Пештери и Штавице, из Колашина, Рогозна, па чак Косова и Доњега Ибра.

својом прућио се испред олтара Иван Војиновић, поклонио се свецима, узео причешће и пристао на најстрашнију жртву. Није имао снаге да је одрече проти и кнезу.

Зато му није нимало сметало што турски није знао ни воде потражити, а арнаутски — само колико да му се на говору подсмехну Дреничани

Зато му није нимало сметало што турски није знао ни воде потражити, а арнаутски — само колико да му се на говору подсмехну Дреничани и Острозубљани.

Чак ни православни спровод ка вечној кући није могао да гледа. А зла им није творио. Људи су у њему гледали чудну загонетку и многи се питали: да ли му је криво што

Чак ни православни спровод ка вечној кући није могао да гледа. А зла им није творио. Људи су у њему гледали чудну загонетку и многи се питали: да ли му је криво што се нису сви истурчили, те му

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Ал’ она, она, што ми је Сву срећу убила, Мрзила није никад ме, — Никад ни љубила. РУЗМАРИН Млада мома неговала Зелен рузмарин, Што ’но га јој поклонио Газда - Лазин

“ Дочека је мајчин кар. „Немој, мајко, карат’ тако, Нисам крива, није ред... На извор је ићи лако — Празне ћупе, вољан гред. Али натраг — терет то је...

Било му довољане За слаба тела глад, — Ал’ већ му ваља ићи, Пало му на ум сад Да голубове своје Није нахранио. * * * Не прође дуго, много, Ал’ ево гробу гост: Четири млада ђака Донеше мален лȅс.

Тек у времена позна, Кад више није млад. Па њему кад не вајди, Другима збори тад: Слађи је дуги нâд Нег’ кратки изненад. »Јавор« 1884. ХУКА...

Савлада је усред јада. Свом горчином кроз свет иде, Носи своје неизвиде, Уме живет’ и без нада. С уздисајем није тако, Из груди се отме лако, Тежећ’ небу, својој кући.

С уздисајем није тако, Из груди се отме лако, Тежећ’ небу, својој кући. Уздахнути мора свако, И ко није никад плакô Уздахнуће издишући. »Босанска Вила« 1891. У АТЕЉЕУ Сликар слика — ја га гледам — Слика „Нâд“.

Кроз јата добрих звезда, крај сунца, крај месеца, Разгледô ј’ све што до сад није видô, знао, Већ близу наше земље осетио је умор, Привлачила га земља и међ’ људе је пао.

„Од куд ти таква жеља? Та зар те није срам?“ Није; јер од куд ниче То врло добро знам. Волô бих згрешит’ роду У каквој забуни, У тренутној слепоти, У

„Од куд ти таква жеља? Та зар те није срам?“ Није; јер од куд ниче То врло добро знам. Волô бих згрешит’ роду У каквој забуни, У тренутној слепоти, У краткој

Сагреших, кајем се!“ Е, то би био пример! — Зато и желим то — До тог се виса Србин Још није уздигô. Сад знате зашто жељах Згрешити роду свом, Ал’ шта ћу кад не могу Ни делом, па ни сном.

У корену мојем здрави осок бије, — И ако се крије, нестало га није. Очај не помаже...“, топлим гласом дода: „Измениће с’ време, биће бољих года, — На гранама мојим биће друкча рода“.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

“ — С опроштењем, госпоже, моје намјереније није било вређати, јер ја сам научио разлику правити између црног и белог; али опет ми зато, госпоже, замерити не можете

фрајлице, ја дођем на пример к вами на посјешченије, ви ми таки почнете уши набијати како вас је шнајдер преварио, није вам начинио аљину по последњем журналу.

Дјело ово, као што се горе види, сочињено је било године 1830, таки после Лаже и паралаже; но из тога највише узрока није се на свет издати могло, што је Ружичић такову ролу играо, која би гдиком зазорна бити могла.

Опет ти кажем, девојко, ја оћу ноблес у мојој кући. ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није срамота радити?

Опет ти кажем, девојко, ја оћу ноблес у мојој кући. ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није срамота радити?

ФЕМА: Шта твој отац, он је био, да ти кажем, простак, није разумевао ни шта је шпанцир, ни шта је журнал. Зато је бог створио пединтере да они раде, а ми да држимо у једној руци

ЕВИЦА: Ја сам и код ује радила. ФЕМА: Твој уја... Јес’ чула, како те није срамота тако што говорити! Какав уја? Немаш ти никаквог од рода чизмара. ЕВИЦА: Зар он није ваш брат?

Јес’ чула, како те није срамота тако што говорити! Какав уја? Немаш ти никаквог од рода чизмара. ЕВИЦА: Зар он није ваш брат? ФЕМА: Девојко, ти ваљда ниси сасвим изгубила мозак.

видиш, и сама се од њега гадиш. ЕВИЦА: Није тако, мајко. ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет љета! Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери мамица?

видиш, и сама се од њега гадиш. ЕВИЦА: Није тако, мајко. ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет љета! Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери мамица? ЕВИЦА: Али кад сам се тако научила.

Нек најми слушкиње ако је рад имати послуге, а не да му ти диринџиш. ЕВИЦА: Он ме нигда није терао радити, али ја сама имам вољу. ФЕМА: Ето ти, исти отац! Тако је и он имао то лудило у глави да ради, па да ради.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

планете која ће можда бити мина у раскрвављеном небу због осмеха у камену другова заспалих између две битке када небо није било више велики кавез за птице него аеродром моја љубав пуна других је део зоре будим је због зоре због љубави због

ГРОБ НА ЛОВЋЕНУ Али не, то још увек није време. То је једно место које препознајем у простору. Мртве су горе одакле та реч дође.

О, бело удварање ветра тој птици од пламена. Птицо узидана у мозак и зид коју никад није упознао вид коју је слух нашо у просторима шумним, у нашем уху твоја се смрт заче.

ИИ КУЛА ЛОБАЊА Жалбо црних птица и тужне похвале Празно име иза смрти и обијен вид То није љубав то је патња и стид Кад одјеци померају места и обале.

Подземни ветар успава заспале Улаз чувају две тишине и хрид То није љубав то је патња и зид Од лобања где труну звезде што су сјале.

) Неиздвојен појавом још нико није Открио себе, свете, у твојим призорима Врати ми дан ако га негде још има Земљо поново непозната кад у лобањи легу се

пламену ко да га открије Трава расте из његовог имена и спас Једини је будан а само је глас Чули су га ал га нико видо није. Простор и време између свега што бива Безгрешним говором превазиђе у светлости Кад горе градови у самоодбрани.

звонка росо ту где смо ми пали У чаролије касне које нисмо знали Кад воде не теку, јер ништа не постоји Ако престало није. Пределе раздвоји Одјек те речи. Часови су стали И нали укроћени над понором.

То чему се молите је Жалосни Славуј. Љубав никада није завршена. Чега има људског у патњи? О чуј Дан одјекује. Непокретне звезде стоје.

Ако не сазнах љубав и успавах свој ум, Па ми је празан дан који још дошао није, Ко грану која се издужује у узалудан шум Нека ме недостојног ветар обавије.

Пред капијом сам коју црви глођу за златно гробље где се сахрањују руже. ИВ Не, више није важно шта ћу рећи. Већ беше све то некад ко зна кад у неком сну ил некој чудној речи.

Краков, Станислав - КРИЛА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Е, уосталом, ту писар Казимир одмахну руком, и онако је све то купус. — Купус? Мени није то купус... Ипак се Душко мало умирио видећи да коза његову оцену није појела.

— Купус? Мени није то купус... Ипак се Душко мало умирио видећи да коза његову оцену није појела. Сандук је лежао пред њиме немоћан, и кроз његове распукле даске испадале су хартије на све стране.

Једино је био велики магични, светли круг елисе. Радосно се нагињао напред. – Сергије, Сергије... Ни себе није чуо у хуци. Ипак је морао да кличе. Пред њиме су била испупчена плећа и сулуда кацига од коже.

— Јеси ли видео како јој се зуби сијали у злату? — Хаљина јој је била црна, и није довољно покривала ни груди ни ноге. — А како је само пољубац бацила. — Браво, Душко.

Тела маларичних болесника горела су у огњу. Једног слепог интенданта мучила је шкрипа кревета његовог суседа. Ипак није могао да види како се над пилотом са сломљеном ногом наднео бели, поноћни анђео.

Војник се сагибао и спуштао нешто пред њега на земљу, а ађутант је набрајао изостале. — Само трећа чета није поднела. — Увек она мора да задоцни... а што си ту конзерву... — Добро вече, господин’ мајоре.

— Да се спава, рече мајор. — Лаку ноћ. Мија је сетно погледао на чутуру која није била празна. Фењер је угашен. Душко је већ тихо шикао са главом на бисагама, и није осећао како му револвер жуља

Фењер је угашен. Душко је већ тихо шикао са главом на бисагама, и није осећао како му револвер жуља крста. Сањао је о некој црној жени, која је при ходу избацивала високе кукове, и имала

— Има ли?.. Биће, биће... Без бриге само. Има да је живот псећи, и да ни он сигуран није... а само смрт, смрт, смрт... Зашто стално убијање? Зашто?.. Докле ће мали да умиру за лажне великане.

Са лишћа су падале ситне капљице туге. Прве звезде на небу се замаглиле. — Уништавају Швабе писма. — Није Швабе него наши... — Пролетери свију земаља, уједините се... — Пст, пст...

Кратак нож је натакнут на цев. Сигурно је био стражар. Нико се није одзивао. Голи је погледао стидљиво своје мршаво тело, и загазио у хладну воду. Стресао се.

Петровић, Растко - АФРИКА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Дале се продужава дакар, космополитско пристаниште на обалама Африке. „Не, ово није још ваш први додир са Африком. Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке.

„Не, ово није још ваш први додир са Африком. Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће.

„Не, ово није још ваш први додир са Африком. Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће.

„Дакар није Африка!“ понавља мој пријатељ, који ми тако забрањује да се одушевљавам овим урођеницима што су ту као представници

Не, Дакар није још Африка, није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је

Не, Дакар није још Африка, није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што

Не, Дакар није још Африка, није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада

Враћамо се на брод да вечерамо и да наставимо пут на југ. Сав угаљ није још ни после вечере укрцан. Налазимо се и дале близу пристаништа, непомични на пучини.

Позната је јединствена упечатљивост црначког мозга, који иначе није способан ни за какав аналитички или дедуктивни напор.

Брегови острва, огледајући се у води још обасјаној сунцем, које само што није потпуно зашло, беху обрасли травом и високим жбуњем, не сасвим честим палмама у подножју и чешћим на врховима.

Све би било скоро иреално, и тако би остало и у успомени, да једно једино острво, најмање, није се одједном сасвим приближило броду, још зелено, још конкретно у овој вечри, иако потпуно у складу са својим

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Шта тражиш ту, Откуд и гавран крилом храпавим Излеће брзо, страхом задахнут? ИСАК (у себи): Ниједан од њих није Станоје, Ал’ су, зацело, момци његови; По дивљој снази, мрким очима, Познаћу вука ове планине. (Гласно.

Газио ме је!... Па убићу га! То никад није убити друга; А убит пашу, смрвити скота, То ни пред богом није грехота!... Ћут’... Неко долази!...

Газио ме је!... Па убићу га! То никад није убити друга; А убит пашу, смрвити скота, То ни пред богом није грехота!... Ћут’... Неко долази!...

СПАСЕНИЈА (погледајући у Станоја): Те црне очи ја сам видела И глас сам чула... Ох, боже мој, Да није он?... СТАНА: „Несрећа!...“ Не кидај срце, добар човече!

Па сада дршћи, махнит човече, И онде тражи људске милости Где се за милост никад не чује! РАДАК: Охо! Баш није шала!... Турска тескера! Па још какви су страшни мурови, Да у свет бежи ко се уплаши!...

ГЛАВАШ: Бошко ти јесте син, Ал’ Спаса кије кћи! СТАНА: Није ми кћи? Ти кажеш то, горска прокудо, Лажљиве мајке подло копиле!

На мојим груд’ма крв ти усахну!“ То онда није могла чинити. А данас? Кô да на друму крчми Турцима — Пред кућу сјајан цимер истиче: На часном недру мајке рођене

А белог стада мирни чопори По ливадама мојим пландују, Да своје руно вама поклоне!... Није ли доста... о, бунтовници? Бунтовне крви гадан породе, Шта хоћеш више?...

“ викну, а глас јој по ноћи крешти као у буљине... ИСАК: То, канда, беше мајка Бошкова?... БОШКО: Она, несрећна!... Није слутила Да ће за љубав ослобођења Избављенога сина издати! ВУК: Несрећница!...

(Гласно.) Невоља, бабо!... ’Ма каква је? Јер ако мислиш до паше доћ, ја му морам све по реду јавити... Да те није старац напустио?... ДРУГИ ТУРЧИН: Или си се, овако стара, у другога неког загледала?... Можда у коншију?

То је страхота!... ПРВИ ТУРЧИН: Сирота жена! ТРЕЋИ ТУРЧИН: Још није видела!... Бабо, сад гледај доље, налијево, још мало ниже Стамбол-капије; онђе на ћошку... (Стана гледа наново.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Сад о миру не треба да буде ни речи, јер наш положај никад није био повољнији но што је сад. У сваком случају причекајте на моје писмо. — Черњајев.

материјалу, који имам при руци, разгледам какав је тај положај тимочко-моравске војске, о коме ђенерал вели да »никад није био повољнији.« Ево шта сам нашао.

Лешјанинов наслон био је управо Делиград, али између Делиграда и Лешјанинових положаја није било никаквога удобног директног пута и баш су сад одређени читави батаљони да пресеку пут кроз Луковицу планину, која

То су по свој прилици и Черњајевљеве наде. Ето како изгледа сад наш положај, о коме ђенерал вели, да »никад није био повољнији«. Оно истина наше стање није баш очајно, али није ни светло.

Ето како изгледа сад наш положај, о коме ђенерал вели, да »никад није био повољнији«. Оно истина наше стање није баш очајно, али није ни светло. Да ли ћемо се ми моћи да одржимо до позне јесени, као што се Черњајев нада?

Оно истина наше стање није баш очајно, али није ни светло. Да ли ћемо се ми моћи да одржимо до позне јесени, као што се Черњајев нада?

— Не знам, нисам, чини ми се. — То, видите, није добро; наште срце не ваља се трускати у колима; може вам се смучити. А зашто се нисте мало заложили?

Макар триста послова чекало, прво ваља заложити свој казан — то је моје правило, и ја га це свето држим. — Није свакоме дато, оче прото, да живи, што но реч, по нотама.

Пристајете ли? — Хе, хе, хе, шта вама пада на ум! Нашто је то? не вреди, знате; могао би човек погинути, а то није наш позив. — Доста, не смете, дакле! Па што ми онда говорите о страшљивој, исквареној генерацији!

Отворим прозор И погледам напоље у ноћ. Хоћ није била месечна али је доста видна. По логорима су давно догореле ватре и провидљив сумрак и тишина притискивали су целу

једнако одговарао, а пошто је попио З—4 чашице ракије, те тиме ублажио онај сувишан бол који је испијао сузе у оку и није им дао тећи, он се обли у сузама и плакао је дуго, дуго, јецајући као мало дете. Кукавни деда Стојане мој!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

В Ој девојко, жељо жива, Што си тако жалостива? „Ја сам снила мало прије Да у теби срца није!“ Кад си снила, зоро бела, Тад си га однела.

X Девојчице, немилице мала, Што си моје срце оковала? Није оно сиротанче криво, Што сам тебе на мом крилу снивô, Жељан био, па те загрлио, Прехитрио — па те пољубио.

ил’ ме безум гања, Немам вида, немам осећања; Љубим ли те... ил’ љубави није — Што се грли, то су саме змије; Љубим ли те... или ме и нема, Или тебе, — нас ни једно нема; Љубим ли те...

Кад јунаци за слободу Чуда почине, Није штета ни за кога Ако погине. А за мене понајмања Српски умрети, — Та ти ћеш ми сина дати, Да ме освети.

Ох, сачувај, благи Боже! XXІІИ Та не бој се, није тако, Облачак је само био; Сад погледај, куд год хоћеш, Цео свет се разведрио.

Је л’ с осмеха твога лица, Ил’ с ведрине душе моје, — Нек је ведро свуд по свету, Па ма откуд, свеједно је. Није туга моја друга, Сто ме јада не савлада, Моја ј’ срећа шарна дуга, Сваки тренут златна нада.

гроба, Где сам дуге ноћи, кроз векове дуге, У пепелу чувô жеравицу туге, Жеравицу бола, ово срце мало, Док се није самом Богу додијало, Па нас двоје диже, састави нас ближе, Да огрије хладни свет Пламом нашег жара, Да покаже

Црне очи, а и вино црно, — Није чудо ако сам посрнô. XXXВИ Тамо, тамо у даљини, У даљини, у дубљини, Видиш оне тамне слике, Дивље створе и

Ах, преварио сам се, Сагрешио сам Богу; Хтео сам све из’касти, — Па ево ништ’ не могу. Излити цело срце Није у нашој власти; — Нагађај, љубо моја, То што сам хтео касти!

Радује се твој бабајко, Моје Српче мало, Кâ да му је од Косова Сунце засијало. Ако није засијало, Оно синут’ мора, Пре слободе мора бити Крвавих покора.

“ Небо ће се заблистати блистом, Гора ће се заоденут’ листом, Сунце синут’ како није давно, — Одазва се: „Ох, сунашце славно!“ Оживиће у лугу славуји, Сва ће гора песмом да забруји.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Нама за леђима налазиле су се трупе које су имале да нас одмене. Нико од нас није знао разлог зашто нас тако журно повлаче. О Кајмакчаланској бици појма нисмо имали.

Комите! А ова реч као да је била нераздвојно везана за појам неустрашив. Код нас реч „забушант“ није била позната. Ако се ко огреши о своју дужност, поступак је кратак. Тако си ти хтео!

Наравно. Утом излете пред нас један ордонанс, који нам објасни где је заклон команданта батаљона. Није било далеко. Сјурисмо се код њега. Светислав се мало придиже и обрати се Мишићу: — Тресни ми мало овај јастук.

Упалише ми се леђа... Тако. Е, сад је добро. — Он продужи: — Људи, ја мислим тај човек веће радости у животу није имао него кад је нас угледао. Само што нас не пољуби. Каже: „Ја њихов вечерашњи налет не бих могао издржати.

А ако су ти људи још и четници, добровољци, онда за противника веће напасти нема. Ништа се није видело... — Зар нису пуштене ракетле? — запита Радојчић. — Какве ракетле!... Борба је била у покрету.

„Ви знате да смо се отуда извукли из борбе. Ишли смо толико журно да нас мунициона колона није могла стићи. А пешаци су мислили да имамо муниције, те нам ништа нису оставили.“ Ух, ух, ух!

Мускули су били набрекли. Пушке напете. „Уре, уре, уре!“ — проламало се из бугарских ровова. Али се отуда није нико појављивао. Са наше стране није планула ниједна пушка.

„Уре, уре, уре!“ — проламало се из бугарских ровова. Али се отуда није нико појављивао. Са наше стране није планула ниједна пушка. Људи су прислонили пушке на рамена, прсти су били на орозу. Видело се само непомично камење.

На крају нам напомену да је за Милоша мислио да је неки бугарски војник који је дошао да га изнесе. Од болова није очи отварао. — Али да сам знао... не бих се дао жив у руке. И тако смо ми, од једне наше незгоде, постигли леп успех.

Цела је та ноћ протекла у нервозном пушкарању. Пошто се из ових ровова преко дана није могло излазити, то смо још у току ноћи пратили људе да довуку што више муниције.

Ни бог господ не може да их размрси. Оне ноћи када су ударили Бугари, наши су се под борбом повлачили. Ту није било јединства команде. У оном мраку, војници су били препуштени и тукли су се појединачно.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

других, оправданијих разлога још и стога што се никако не би могло рећи да је довољно испитана, и што је, уосталом, и није лако ваљано упознати.

“ Ова горка мисао пристаје уз многа наша књижевна размишљања; није неприкладна ни овде, данас. Баш срећни књижевни пролом Бранка Радичевића у години 1847, толико јасно пресудан да су му

поезија некако грубо, скоро презриво искључена из наших мисли и осећања, као да је, пажње достојне па и знатне, никако није ни било; као да и сама засењујућа појава Бранка Радичевића, колико зачетак нечега битно новога, није истовремено, а

и знатне, никако није ни било; као да и сама засењујућа појава Бранка Радичевића, колико зачетак нечега битно новога, није истовремено, а бар у толико исто одсудном степену и опсегу, такође и завршни уметнички резултат свега онога што се код

у многим правцима заостајала испод резултата већ достигнутих у времену које обухвата ова Антологија, њен задатак није да на тој, са књижевноисторијског гледишта одиста крупној чињеници компулсорно инзистира.

Других задатака Антологија нема: ни овај сам није незамашан... Најосновније питање у вези са Бранком Радичевићем данас — из којих елемената је он заправо произишао —

Најосновније питање у вези са Бранком Радичевићем данас — из којих елемената је он заправо произишао — није, као што је познато, нимало једноставно. Није оно ни пречишћено, и далеко од тога.

Бранком Радичевићем данас — из којих елемената је он заправо произишао — није, као што је познато, нимало једноставно. Није оно ни пречишћено, и далеко од тога.

Јер је несумњиво да није пуки случај што Бранко није први који би у српској лирици опевао био Стражилово и белило (не оно карловачко Белило,

Јер је несумњиво да није пуки случај што Бранко није први који би у српској лирици опевао био Стражилово и белило (не оно карловачко Белило, него апстрактно белило

Баш због тога свега ни оваква, према Бранку Радичевићу наизглед потпуно равнодушна Антологија није, јер неизбежно не може ни бити, без његовог некако прећутаног присуства.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

ПРВИ ДЕО ПРВА ПОЈАВА У кнежевоме двору Јелисавета гледа кроз прозор. ЈЕЛИСАВЕТА: Не, то није моја Венеција, Невеста сјајна мора зеленог; А то што гледим, тамо далеко — Те горостасне, црне авети — Што, као

Али зар не знах? Ил’ дужде није знао млетачки Суђење горко — Зету зетову? Па што ме даде?... Што пођох ја?... А Венеција?... Ах!...

Хе!... ВУЈО: Воља л’ ти је, баш бих и сјести могâ. — ну вељу неће бит лијепо? ЈЕЛИСАВЕТА: И није!... Одлази! ВУЈО: А ну, божа ми вјера! и не каза ми, госпођо, хоћу ли пуштит оно Латинче — што ли је?...

ЈЕЛИСАВЕТА: И није — и мило ми је. То значи: и жао ми је Што те онако црна судбина Из Венеције злобно отиште. ЛЕОНАРДО: Можда и тако

— Само што вас свемогућ нагрди Рутавилом мрких наусница, Што крепкошћу називате мушком... Овде је моћ!... Ил’ није?... У гипкости лакога покрета, У облини надземаљске сласти Јоште руком нетакнутих дојки.

БОШКО: Е, што је право, право, Ђурашко; Ал’ ’наке песме не чух, душе ми! БОГДАН: И није ’наку нико спевао, — Нит’ икад брижна мајка подиже На белим груд’ма ’наке дражести, Кô што их синоћ, винцем

БОШКО: Па да л’ је лепа?... Је л’ бар упола Од првенчета душе болане? КАП. ЂУРАШКО: Лепа, и није — већ како ком, (У себи.) Ал’ мени памет зане несрећном! БОШКО: Да — ал’ ен’ и Вује!

Слободан, дакако!... А зла ви срећа, витези, да какви ће ни бит’ господар, него слободан?... Јуче — е није богме, него баш одјутрос, и заплакала се сирота... БОГДАН: И заплакала се? А што се заплакала? ВУЈО: Е што?...

ВУЈО: Сад малоприје, ту се са Сердаровићима разговараше — ет’ ту, госпођо, баш пред двором у врту — а шта ти се ту није бесједило?... Знаш, младићи су... ЈЕЛИСАВЕТА: Сад можеш ићи — А пустићеш га, кад дође он — знаш. ВУЈО: Жнам!...

“ Противници ти тако говоре. ЈЕЛИСАВЕТА: Проклета земља У којој човек тече душмана, А није најпре срећно стекао Пријатеља ил’ љубавника... КАП. ЂУРАШКО: Светлости!

ЂУРАШКО: То баш и јесте Чега се плаше оне главурде У којима се ђаво укопô, Те их на пркос злобно наводи. Ал’ није ђаво — Твој девер, госпо, Канда је узô место његово, Те по вечноме мраку лутајућ На отпор спрема луду светину.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

— пита га пријекорно. — Сад ћу ја плакати. Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу. — Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио... Е, немој се, оца му, одма' за свашта љутити! Де, да се појубимо!

— Сад ћу ја плакати. Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу. — Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио... Е, немој се, оца му, одма' за свашта љутити! Де, да се појубимо!

Преклињао је кнеза, да му испуни жељу. И остарији су луди молили кнеза. — Ма, људи моји, није то тако лако — царски је во! Него, ја ћу бацити молбу.

Него, ја ћу бацити молбу. Одреди ли царство да се боду, добро и јест — не браним ни ја; не одреди ли — није ништа ни било! Је ли тако, браћо? — Тако је, кнеже. Само 'ајде по реду, па се не бој!

За кравом се диже и пође дијете — није му могло бити више од дванаест година — држећи чврсто у промрзлим рукама лескову мотчицу.

И некакву је бурунтију од цара задобио. Зашто и крошто он није знао, нити је хтио кога питати. „Ово мени ништа не треба, а у реду није да се царска јазија потеже и повлачи по кући!

Зашто и крошто он није знао, нити је хтио кога питати. „Ово мени ништа не треба, а у реду није да се царска јазија потеже и повлачи по кући!“ — рекао је, и сложио бурунтију на ватру.

“ — рекао је, и сложио бурунтију на ватру. Његова су мушка чељад била сва до зуба наоружана. Пасоше за оружје није му падало на ум да тражи, нити је коме падало на ум да га пита за то.

Свагдје је био признат и призват. Али овамо да буде кнез или да сједи у каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо, нити је дао коме свом, иако се знало, да су његови стари судили на Змијању, и да је он потомак

Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави Крстане, и драго. Зар није тако? — Јест, брате Крстане, тако је — мијења глас и одговара сам себи...

Зар није тако, брате Крстане? — Тако је, брате, тако... И блентави је Крстан и даље нешто мумлао. претресао, а око њег' се диз

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Као какав дивљак азијских племена, Што бесни од бола, а несрећан није, Шибајући тела обнажених жена У даире лупа, јауче и пије, Затим тражи песме дотле нечувене, да тај бол без бола

ИИ Давид посла да пропитају за жену и рекоше: Није ли то Витсавеја кћи Елијамова, жена Урије Хетејина? (ИИ књига Самуилова, XИ, 2, З) Страст је закликтала на лешини

Јер с поља твојих крв још није спрана, Кости синова по дну ти се ломе, Кô привид видиш војске које громе: Још памтиш јаук после свежих рана.

Снио сам те лепу, али данас, јао! Разривена зјапе твоја горда недра. Са храмова твојих песма није ведра А на твоје чело црн је сумор пао.

Понављамо скалу што познасмо рано, Скалом судбе, којом други једва мили; Зато нама данас ништа није страно, Чини нам се, свуда већ смо једном били.

ИВ За мене ноћас васељене није, Очи су твоје сунца, звезде, дуге, Усне скуп сласти, осмеха и туге, Косе дах мора и шуштање шума.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

АНЂА (наставља читање): „Примио сам твоје слатко писмо и изгубио сам га стотину пута”. ЈЕРОТИЈЕ: Чудо није изгубио и писмоношу и управника поште и...

АНЂА: Па јесте, ал' немој сад опет да отвараш писма. ЈЕРОТИЈЕ: Морам! Није што хоћу, него морам. Знаш како је то, остане човеку у крви.

Отворим га, по Миришем, кад... замириса Ђока. Ето ти! АНЂА: Ја не знам, бога ми, шта ради ова држава! Зар није боље да девојке уче читати и писати тек кад се удаду. ЈЕРОТИЈЕ: Па и онда не знам шта ће им.

И ти, да си мајка као што треба, ти би требала да је научиш. Ето, човек је хоће, није да неће. Баш пре неки дан опет ми је рекао: „Кад би се ми ородили, господине капетане, где би нам био крај!

” АНЂА: Говорила сам јој, није да јој нисам говорила, али кад га дете не воли. ЈЕРОТИЈЕ: А по чему га опет мора волети?

Баш сад нешто о теби говоримо. ВИЋА: Телеграм, знате, па рекох... ЈЕРОТИЈЕ: Из округа?... ВИЋА: Није, из министарства. ЈЕРОТИЈЕ (са већом (пажњом): Из министарства? Шта је? ВИЋА: Шифра. ЈЕРОТИЈЕ: Шифра? Поверљиво?

ЈЕРОТИЈЕ (уједе се): Јест, не би ни то морало шифром! Мора да је важније што. Да није мобилизација, или... ко зна шта све може бити? Ама, јеси ли ти то, господине Вићо, добро разрешио? ВИЋА: Реч по реч.

АНЂА: Е, јеси бесна, кћери! МАРИЦА: Казала сам ти, није да ти нисам казала, па шта ме изазиваш! АНЂА: Шта ти је данас? МАРИЦА: Шта ми је? Још ме питаш?...

Па ето, нашла сам! АНЂА: Ама, како то „нашла сам”... И... није то ваљда... како да кажем... МАРИЦА: Јесте, јесте, свршено је, ако си то хтела да питаш!

Ако пристану, зваћу те да одмах свршимо ствар; ако не пристану, ја ћу доћи теби у хотел и пући ће брука каква се није десила откако је света и века. Тада већ ни отац ни мајка неће имати где...” (Престане читати.) Ово даље те се не тиче!

МАРИЦА: Онаква каква је увек била младеж... АНЂА: Ју, помери се, дете... никад то није било, никад! Изметнуо се свет, преврнуло се све тумбе и променило се... МАРИЦА: променило се само место и ништа више.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Она је уствари тадашње грчко унцијално писмо допуњено са четрнаест посебних слова за словенске гласове којих није било у грчком.

Тим интервенцијама малог домета није оштећена узајамна разумљивост текстова нити је умањена огромна предност пространог културног тржишта.

За разлику од латинског, црквенословенски језик није био сасвим неразумљив онима који га нису посебно учили. Одступања српског, руског и бугарског народног језика од

Та чињеница није била само предност. Она је допринела да закасни појава књижевности на домаћем језику, која је знатно раније и с

трговине, чији је интернационални карактер видљив и у терминологији, и пољопривреде, у којој осим домаћих готово и није било других речи. У рударству, којим су се у оно време бавили насељени Немци, тзв.

Иза тог наговештаја хуманизма ипак није дошло до ширег усвајања тог покрета; путеве к њему ускоро је пресекла турска инвазија. Све до 15.

Османлијска инвазија није изменила затечене односе у књижевном језику. Сачувале су се и напоредност црквеног и народног језика, и претежна улога

С једне стране, приликом адаптације руских текстова за српске потребе остајале су неизмењене многе руске речи којих није било у црквенословенском.

Уз то црквени језик није имао лексички фонд за реалност свакодневног живота у оновременој средњоевропској цивилизацији, а руски се у српској

фонд за реалност свакодневног живота у оновременој средњоевропској цивилизацији, а руски се у српској средини нигде није могао чути, нити се учио у школама.

пре свега земље немачког језика, утолико пре што је то био доминантан језик у Хабсбуршкој монархији, без којег се није могло напредовати ни у војној ни у чиновничкој каријери, ни у трговини ни у занату.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Па где сад почивам?... О, да дивна места! Лепша никад није с уресом невеста! Извезено цвећем, окићено горам’ — Ја и ово место оставити морам!

Немојте рећи: „Овде почива Љубави наше увели струк!“ Не кун’те земљу, није вам крива — Стишајте јада ласкави звук! Немојте трошит руже убаве, Китећи њима мој вечит дом!

Презрите братства покор и клетву, Што небо даде, погаз’те ви! Та није л’ грешно, није ли грозно: Крв деце ваше гледамо ми!... А где је помоћ ил’ суза братска?

Презрите братства покор и клетву, Што небо даде, погаз’те ви! Та није л’ грешно, није ли грозно: Крв деце ваше гледамо ми!... А где је помоћ ил’ суза братска? Ил’ „Јуриш, роде, за брата свог!“?...

Ил’ анђô мелем с неба доноси? Ил’ оштру косу да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде да нам попије И ову једну чашу радости? Ил’, можда, суза иде жалости Да нас ороси тужна капљица?

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

БРАТУ Ослушни, запојем, прени тајном. Тешко ми срце, превире тишина у вино, до дна искапи. Јер није ово сетва, кукољ ни клас. Пјани ћув само прôђе и зашумело. Ослушни, дозивам, спи рођени пој.

Из пакла овог за зраку некуд раја. Из греха да је неко свет. И муку овом, и мутњи, да није краја. За благослов тај на веки, на веки клет.

Уклетог оца душом ту сав син, спаси, кад клону све, и у срцу још, самотноме мом, камени вера у спас!... Јер није на Косову задњи чин; и кобни где народа глас, издајом већ име ти оцрни, јадни оче мој, син ја на ногама, Ђурађ,

МОЛИТВА И молимо те, и молимо, пропашћу спаси, кад није другог спаса, казном награди за грех! И молимо те, и молимо, голу нам остави душу, да имаднемо чим дати од себе

Господи, господи, пропашћу спаси нам душу, кад није другог спаса. ПРЕПЕВИ ПЕСМЕ ИЗ КРАЉА ДАВИДА РЕНЕА МОРАКСА ПЕСМА ПАСТИРА ДАВИДА Чобанин мој вечни Бог.

На вама је пао штит најхрабријих, Краљев штит светим уљем помазан. Твој лук, Јонатане, никад није промашио. Видим пала тела и крв рањеника. Твој мач, Сауле, увек је махао. Саул и Јонатан!

Твој мач, Сауле, увек је махао. Саул и Јонатан! Драги, док бесте живи, Ни смрт вас није могла раставити, Орли брзога лета, а лавови чврстог срца. Како су најхрабрији, тамо, попадали?

Драгано моја, лоза нам није цветала. Но удахни мандрагоре, кô целов опија. ПЕСМА ЖЕНА У МАХАНАИМУ Шумо Ефраима, где кобних врана лет, Побрали

3 Али све ово и чудодела Божја ина, што ни оштровидни ум сагледати не може, љубав све превасходи — и није чудо, јер љубав је Бог, као што рече Јован Громовник.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Лицем куће, целом њеном ширином, испред ње, протезала се башта и губила наниже. Супротни, комшијски зид није се видео од силног дрвећа које је било велико, старо, разгранато.

То је био тај њихов, чувени чардак, кућа, горњи спрат који, опкољен зидовима, улицом, чаршијом, није се видео а са кога се све видело; тај чувени »баба-Станин чардак«.

Истина, Младен није сасвим знао тај горњи спрат, јер никада нису смели да се тамо пењу, једино о слави, Ускрсу, Божићу.

Подрум се протезао дужином целе куће. Био пун. Пун бачви, каца, масла, сира, вуне. Све што није могло одмах да се троши. Чак и сам је Младен за то већ слушао да је у њему било и пара што их је закопала баба.

Јер, једнога дана умало не пропали. Тако се говорило, мада се то никад по њиховој кући није осетило или видело. Деда Младенов, после оца наследивши толика имања и пошто био и од бабе млађи, тек онда наставши на

Истина, све то изван њих самих, изван куће, у маали, чаршији и међу светом се није знало, није смело да се опази и осети. Споља, све што је било везано за кућу, за име, било је исто као и пре.

Истина, све то изван њих самих, изван куће, у маали, чаршији и међу светом се није знало, није смело да се опази и осети. Споља, све што је било везано за кућу, за име, било је исто као и пре.

Али зато мати је морала бабу једнако да слуша. Исто онако као у почетку, када је била доведена, што није знала ништа по кући па морала свашта њу да пита, тако и доцније, и сада, када се већ уродила, ето њега, Младена, већ

Колико брашна, масла, сира да узме; које ће јело да готови? У подрум није смела да завири, још мање да без бабиног знања што узме или дâ коме, као и женама по комшилуку да сме од посуђа што на

остале без матере, она и сестре јој, и цела кућа без домаћице била као обезглављена а још пуна њих, женскадије, те није баш изгледала као што треба.

И зато, не само да јој штогод није било право, овде, него била сва срећна. Ништа је не бринуло, не једило, још мање да у томе што мора за свашта бабу да

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Багрем, багрен, багрена, египатско трње, капиника, крунчица, нерод (Софрић, 10). Б. није добро дрво. Њега не треба држати близу куће, ,јер ће у кућу гром ударити (ГЗМ, 19, 1907, 320).

ЗНЖОЈС, 23, 318): свети Петар је имењак Перунов [и српско име Пера није постало од имена Петар, него је то хипокористика од Перун], и ми у атрибуту Богишар имамо (како се то и иначе дешава,

Да млада носи на венчању б. у недрима то је раширен обичај (упор. нпр. ТРЂ, ННЖ, 3, 113; 122), али разлог није увек јасан. С друге стране, б. се често идентификује с човеком. У споменутој причи »Сунчарева мајка« (Вук, № 66) б.

каже једна наша народна песма ово. Девојка је пасла јелене, па је претерала стадо преко неке воде, а сама није могла прећи. Онда је један јелен својим роговима пребаци на другу обалу, и где је девојка пала, ту је никла б. Од те б.

бежећи од Турака, створили ново насеље, изабрали су и нов запис, а овај брест продали су неколиким људима, али га нико није могао пресећи »Један је крешући гране пресекао секиром ногу и једва остао жив; други је пао главачке и угрувао се, а

, 143). В. гранчице су апотропајон, и као такав вешају се о врата и прозоре, на Ђурђевдан (општи српски обичај, који није напуштен чак ни у великим центрима какав је Београд! Тако раде нпр.

штапом, а убити ножем чије су корице од црнога г. (Венац, 14, 609). Код оваквих својих особина није чудо што се црни г.

(погачица, вино, вода, со, цвеће), да би се одобровољили и са њима начинио савез, али у исто време, као да ничега није ни било, они се магичним начином терају (јер се од потковице, и од метала уопште, а нарочито гвожђа, плаше демони:

паралеле ібид. стр. 520. ГРОЖЂЕ Траубен ‹увае›. Грожђе. Употреба г. у култу није нарочито велика. Њега мора бити, у околини Ђевђелије, на бадњиданској вечери, и г.

Име »сирота« одговара немачком схватању, и претпоставља (ако наша реч није позајмица?) да је и код нас постојао сличан етимолошки мит као и код Немаца (о коме в. Софрић, 80).

пију жене које немају менструацију (ЗНЖОЈС, 11, 263). Неки, међутим, мисле да од свих трава »једна јединцата« д. није лек баш ни од чега (ЗНЖОЈС, б, 129). ДИВИЗМА Кöнигскерзе (вербаѕцум).

Ћипико, Иво - Пауци

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Пред њим је велика, отворена, трговачка књига, у њој нешто тражи, а сигурно неког од дужника није могао да нађе, јер посегне за другом, мањом, у којој су дужници побиљежени алфабетским редом.

— Што ти дође? — вели му. Није теби невоља на овај дан силазити. —Сишао... заборавио купити барута... —Па за то? —А да, треба прославити Божић!

Из једне бачвице на току налије му чашу, па кад је Раде испи, вели му: — Не даје такова вина господар свакоме; није то на продају, — и поврати се у дућан. Раде изби у двориште. Киша сипи.

Дјевојче се скањиваше, а и његов отац, Илија, не бијаше задовољан, па се развргоше. Али овога пута није га родила мајка ко ће му на стопу стати; неће ни оца слушати, већ ће повести ону које се зажели.

Али још није чисто одлучио коју ће: одумиће задњи час, кад му догори. И сада, газећи блато, мислећи на цуре, јари се, страст га

ојајио, и све је уоколо притиснуто оловастим небом, крцатим снијега, а обасјано блиједом сњежаном свјетлошћу, — али није могао да угуши вјечити шум ријеке, ни жамор слапа над млиновима, што се одоздо одјелито чује и једнолико у ушима бруји.

заиграше сјајем у којем као да се сакупила сва топлота младих живота, па ни оловасто небо ни блиједа сњежана боја није могла да савлада у њима младићке ватре. —Неће мене твоји, — посумња Девојка, — траже прћијашицу!...

Што попу пада на ум? Раде је урадио оно што и други раде од памтивјека; његов отац и он женили су се онако, и није крив Раде колико поп мисли.

Ради по свом ћеифу, ти си господар у кући ... Пусти попа нека гони свој закон! ... Има изашто, а и докон је! ...Али није вајде тајити, корисна је благајна, није ни он у њу прије вјеровао, али сада види како је.

Пусти попа нека гони свој закон! ... Има изашто, а и докон је! ...Али није вајде тајити, корисна је благајна, није ни он у њу прије вјеровао, али сада види како је.

Но није друге, благу треба дати његово, или га смакнути! Увече, на прелу, повео се о томе разговор. Прелџије сједе уз ватру,

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Долазио сам ту много пута и раније и доцније, али ми се никада вода није учинила тако бистром и топлом као тога дана. Било је спарно већ пре подне и изгледало је да ће по подне падати киша.

После сам отишао и донео му вечеру: бареног боба, печене рибе, пшеничног хлеба и ракије. Није хтео да пије ракију. Рече како му ракија не прија. Не воли њен укус.

Гледао би некуд у празно, не обраћајући пажњу на оно што би му говорио. Једно ми није јасно: траваре сам обично познавао као старије људе, махом старце. Овај нема више од двадесет и пет година.

Но свеједно, опет морам да признам да ми његове похвале годе. Није био од оних ништарија које човека мере од главе до пете и при том цокћу језиком од чуђења да таква наказа уопште негде

да срче одвратну жућкасту водурину, уз то још врелу, и то је овај послушно као мало дете радио, упркос гађењу које није могао да сакрије.

Сад више нисам сигуран да ли је игуман устао из кревета зато што није био у стању да поднесе лечење, које је ваљда више шкодило од саме болести, или су му они напици стварно помогли, у што

Окупили су се овде као гроздови чавки, чекају на ред код Доротеја. Осећам неко млако задовољство што сам здрав и није ми баш непријатно што се они муче са својим балама и чиревима. Двориште је закрчено људским телима што дрхте и посрћу.

Никада то није рекао преда мном, па нисам имао прилике да му се супротставим, а и било би узалудно, измислио би нешто друго.

Годинама се исцрпљивао у посту и молитвама, трудећи се да се домогне општег уважења. То му није полазило за руком. Народ га није волео, а без те ситнице сав му је труд био узалудан.

То му није полазило за руком. Народ га није волео, а без те ситнице сав му је труд био узалудан. Једном је, подражавајући пример краља Драгутина, којем је у том

Јешће само корење, плодове купине и печурке. Збиља, отишао је тамо а да са собом није понео ни мрвицу хране. Кажем није га народ волео, можда и горе од тога, мрзео га је због његове хладне одбојне

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слушô можда. Али по њима није ишô сам.

Ил' боле рећи: ја признајем све. За владе силног Августа, у Риму, Умире Христос... Ах, није он сам: Хиљаде гину на распећу своме, Хиљаде људи ждере жар и плам!

У даљи губе се брези И круже видокруг тавни. У селу влада мир. Још кико устао није, А будан петао већ, живосно лупнувши крилом, Поздравља зимски дан - и звучним ремети гласом Тај мир у часу милом.

О, знај да љубав моју ни вечност отела није, Ни густа, зелена трава, што сунце нада мном крије, Ни хладни прекор твој. 1885.

Још песма престала није, а страшан вихар се диже, Брсно се заљуља грање - и Љељо на земљу стиже. Божица подиже очи и груди притиште јаче, Ал'

Удар судбине обишô ме није, Из гроба заман дозивљем те ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва Ћути, и живот гони својим

Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада дошло није... Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати могô. И од овог тужног дана протекло је врло много.

Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати могô. И од овог тужног дана протекло је врло много. На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина, Са

Небо му није росе дало, Ни животворни сунце зрак, Лисје му свело, стабло пало, И покрио га смрти мрак. И ја га гледах испред себе, И

И то је прошло. Вас већ није, Кроз пуста поља блудим сам Јесења магла земљу крије, Ах, како ми је - то ја знам! Тромо и мирно теку часи, Младост се

1886. (ТО ЈЕ БИЛО - СЕЋАШ ЛИ СЕ?) То је било - сећаш ли се? - пре милијун можда лета. Кад још нигде није било ових људи, овог света. Ја сам био сам господар од звериња и од тица, Ти си била, миље моје, моја лепа невестица.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Преписка није разговор; њој ће, пре свега, недостајати оно душевно расположење које је нашим разговорима на обалама плавога алпијског

То није ни чудо. Астрономија није роман који може свако да разуме и у њему да ужива. Стварно схватање и разумевање њених закона

То није ни чудо. Астрономија није роман који може свако да разуме и у њему да ужива. Стварно схватање и разумевање њених закона претпоставља темељна

За такав посао више воље немам, а Ви, драга пријатељице, нисте, са Вашим бујним темпераментом, више за скамију. Није ли боље да Вас, место да Вам причам и тумачим, узмем под руку и поведем на замишљена, али душевно доживела путовања у

Кад се та нада није испунила, поклонио је зданије свом отечеству а ово га предало Великој школи, каснијем Универзитету.

То није лака ствар. Ваља замислити четири осе, три простране и једну временску, управне једна на другу. Како год да их размешта

оне су испечене на ватри, па кад су се охладиле, оне су однесене и сложене у своје стовариште, библиотеку, док ова није била крцата пуна. Векови су пролазили један за другим.

Иста судбина задесила је и остале велике градове Месопотамије. Нико више није водио рачуна о списима затрпаним под рушевинама градским. А и чему?

Нико више није водио рачуна о списима затрпаним под рушевинама градским. А и чему? Није било више човека који би био у стању да те списе прочита и разуме.

Ниједан важнији државни посао није предузиман, док они нису нашли да су знаци неба повољни за његов почетак. Може се лако замислити колики су утицај

Но, не тражећи, у ствари, истину, она им је дошла и непозната, па није без интереса видети како се то десило. Астрологија је вештина читати будуће догађаје из положаја звезда, њихове

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Доле ћемо јако сести, ал' ће да се слади! Мор'о би те, рибо, јести и да није глади!“ Па је узе, па њом брже да примакне к усти… Чун се љуљну… Он се трже Оде санак пусти!

„Куд је от'шла та црнојка?“ Наш малиша час па пита; „Ласта, оче, није добра; Отишла је да се скита.“ Не скита се она, чедо; Кад настану топли дани, Долетеће, запитаће: Камо мали

Јесен нам дође – сазрео род, Беримо воће – купимо плод. Ко није лети жалио рад, Богату бербу имаће сад. Ко вредно ради за века свог, Тог лепим даром дарива бог!

Зато рани зором рано Док још није данак сван'о! КОВАЧУ СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Хеј ковачу! Куцни боље, Да зајечи наковањ; Гвожђе мораш покуцати

Своје радове за децу (своје песме објавио је у збиркама Венац песама, Слике и прилике и Полаженик) често није потписивао или их је објављивао под псеудонимом (Браца Радован или Чика Стева).

Станковић, Борисав - ТАШАНА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Нарочито хаџи Риста. Знаш да он не пропушта, а да сваке суботе не дође, не обиђе и види тебе, децу. ТАШАНА А мајка није долазила? СТАНА Није. Није ни она. ТАШАНА Никога... СТАНА Него хајде, снашке, хајде да се обучеш.

ТАШАНА А мајка није долазила? СТАНА Није. Није ни она. ТАШАНА Никога... СТАНА Него хајде, снашке, хајде да се обучеш.

ТАШАНА А мајка није долазила? СТАНА Није. Није ни она. ТАШАНА Никога... СТАНА Него хајде, снашке, хајде да се обучеш.

Ред је. Знаш да може, уочи недеље, ко наићи, и онда зар да те такву нађе? Ето, хаџи Риста тек што није дошао. Бар за њега знаш. Он годинама, то се зна, то је његово: да је овде, да дође, поседи, разговори се...

(Ташани): Газдарице, послао ме деда-попа, и вели: ако је толико прешно он ће одмах, чим сврши вечерњу, доћи; али, ако није прешно, онда другог дана. ТАШАНА Кажи: прешно је, и моли га, моли нека дође.

ТАШАНА Кажи: прешно је, и моли га, моли нека дође. ХАЏИ РИСТА (Ташани унезверено): Зашто је прешно да дође? Да није болест? Деца да нису што? ТАШАНА Па нешто га и за децу зовем, а највише за покојника, за гробље.

Све то мећу пред Ташану и откривају показујући јој што су понеле. ПРВА СЛУШКИЊА Еве, снашке, све је понесено. Није ништа заборављено. Ево и свеће, и тамјан, и кадионица. ТАШАНА (пошто прегледа): Добро, добро.

ТАШАНА (неугодно, с досадом зауставља матер): Ох, не то. Та није то. Не знате ви. (Оставља и матер и Стану и иде, изваљује се на миндерлук до прозора): Оставите ме, оставите ме.

Толико времена није се чуло за њега, нити знало где је. Чак се мислило да је и умро, док он, ето, отишао у калуђере и после дође овамо за

Па да не треба каква молитва, какав парастос? ТАШАНА (неугодно Кати): Ама није то. Не знаш ти. КАТА Па добро, чедо, онда ето ти деда па му кажи. Ја одох да скувам кафу, а ти све деди кажи.

(Трза се, кајући се): Али, јеси, звала си ме, толико пута си ме звала, а ја све мислим да није баш тако. Нисам знао да тебе ко сме. (Планувши гневно): Који је то »он«. Ташана? Кажи га!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Некада свима у варошици познати Костица шнајдер био је мало, слабашно, мирно створење. Као прави и рођени шнајдер није ни могао друкчији бити. Јесте ли завирили кадгод у радионицу где седе, у фусеклама и прслуцима, шнајдерски момци?

Ено, погледајте оне официре што иду тако прекопута. Погледајте корачање, погледајте ногавице. Али то одело није овде рађено. Ево како ја мислим, мајсторе. Рукави ако не ваљају, има капут; капут ако је с фелером, ту су рукави.

Постепено, почео је у читаоници да се посвећује и национализује. Он није схватао ствари добро повезано, али је извео неки регистар о географским и политичким чињеницама у вези са српским

и пелерину; да је лисац лукави; да га треба избацити из друштва и из читаонице занатлиске; да с кројењем панталона још није доказао да је мушко. Ипак је све то изашло на добру прекретницу у животу Костину.

Седе мајстор Коста, поручи неки слаткиш, како то већ бива, тачно осети да му се нико није обрадовао. Збуни се, заболи га, и упаде у другу неумесност.

стиже и једна девојка, висока, крупна, иначе туђа, ничија, пола слушче пола усвојеница, код имућног прерађивача кожа. Није лепа, али некако сва чиста. Ристана се звала.

Стаде мајстор Коста мислити баш оно што газда Спаса није мислио. Позва Ристану у башту. Велика Госпојина је сладак празник у слаткој природи предјесењој.

Шта ће теби деца двоја — је л' тако беше? Троја су ту! извол'те да видите! И сви здрави и грлати. А није рђаво ни мени, ни мојој мајсторици. Што више деце, све више муштерија!” Није претеривао мајстор Коста.

И сви здрави и грлати. А није рђаво ни мени, ни мојој мајсторици. Што више деце, све више муштерија!” Није претеривао мајстор Коста. Поруџбина ваздан; у кућу се купују нове ствари; деца весела и напредна.

Мајсторица се понекад ипак потужи на урнебес и тутањ. А мајстор Коста брани децу и своје уживање: „Нека их, није ово саборна црква?” Мајстор Коста се у последње време некако све више и више у сликама изражавао.

” Како ту реч једаред употреби, некако му се нарочито допаде, и више се од ње није одвајао.”Лепо каже онај у допису: Цар спава, новаца нема, а народ се буни.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

И ево читатеља после ови странпутица к намеренију мога писања. Смеј и шала, друго ништа није овде за њега зготовљено.

најприличнија за ученог човека, таковом поред благодарности на вниманију моје особе јавити имам да се мени ништа већма није допало од оних Хорацијевих речи: Ридентем дицере верум qуід ветат? Ко ће забранити шаљивцу истину казати?

и говоре о оном о чему ни поњатија немају, али то су само учени људи, или назови философи, од који ништа сакривено није остало, који свашта знаду, и који се у разговор упуштају и не разбирајући какав је предмет истог разговора.

Да би со тим мени посао одлакшан био, мислим да не треба спомињати. Но несрећом таковог у том пределу није било, јер су баш онда сви на које је подозреније да лажу пало протерани били, и тако наша Роксанда морала је без

труд и подвиг би сујетан, зато сваком на вољу остављам нек толкује себи како оће, или како уме, или како достиже (то није свеједно), а ја идем даље стари рукопис превртати, који придодаје да се наш млади путник с Роксандом венчао (опет мало

представи убудуште умерено живити и своје већ порушено тело мало више штедити да може јошт коју годину поживити — није ли то крпеж од велике асне?

— Кад се жена, која је после дуговремене кавге и свађе од мужа отишла, ходатајством добри пријатеља опет мужу поврати, није ли то крпеж што кућу држи?

Све ово, љубезни моји читатељи, доказује да и крпеж није за одмет и да је велика срећа кад се и огрижаји каткад у кући догоде.

као што Стојковић вели, јест само полак мати, но мода је највећа госпођа, ви знате и ја знам, и ко се њој не покорава, није ништа друго него невоспитана клада.

Из тога можемо закључити да сочинитељ истог рукописа није ни способности ни критике имао, и опет се усудио списатељем постати.

голобради ученици од издавања својих еxерцітіа цоррецта престану, и да ниједном слободно не буде књиге издавати који није 24. годину навршио.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

непребола Главе вам се већ са коца кезе Ионако вас нема и нема мене Хоћете ли РУЖА НАД ЧЕГРОМ Је ли ово наш свет или није Крагуј нам пламени с лица пада Вепар дивни срце напушта Ноктима се хватамо за последњи дах За шта да се ухватимо Ни

крви Уједи страву за срце Уједи и облак и камен и време И отвори црну ружу у ваздуху Је ли ово наш свет или није ЗАПЕВКА Водама вас расплетеним нису дали Хумкама вас гологлавим одбили У крви вам кости мијем У очне вас капке

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Велики покојник бивао је често пута у животу свиња, али је овом приликом нарочито био забрљавио, тако да није умео чак ни кућу да нађе.

И кројача није нимало бунило када би затекао своју жену са позоришним шлемом на глави и копљем у руци, у положају Паладе Атине, али

Биограф ту стагнацију објашњава недаћама брачнога живота, јер га његова бивша супруга није умела довољно да разуме. Композитор је имао да спреми једну сопранисткињу за извесно соло у једној својој композицији.

спремање нешто подуже трајало и, на крају, сопранисткиња изгледа да је добро схватила соло, али га композиторова жена није схватила.

И после тога случаја, а услед тога што га супруга није довољно разумела, настала је она стагнација у композиторовој активности, после које је компоновао литургију, и то не

била сасвим уљудно написана и коју је, као што сам чуо, и сам покојник, док је био жив, прочитао у једном календару и није се бунио против ње. По тој биографији, покојник се родио 1852.

По тој новој биографији, покојник се није звао Стојан, него Спира; он је погрешно носио презиме Антић, јер његово је презиме у ствари Николић.

Његова се мајка није звала Ангелина, јер му је то била маћеха, већ Марија; његов се отац није звао Миљко, већ Мијат, и није био свињарски

Његова се мајка није звала Ангелина, јер му је то била маћеха, већ Марија; његов се отац није звао Миљко, већ Мијат, и није био свињарски трговац, већ поп.

Његова се мајка није звала Ангелина, јер му је то била маћеха, већ Марија; његов се отац није звао Миљко, већ Мијат, и није био свињарски трговац, већ поп.

Покојни се Спира није родио у Петровцу, у пожаревачком округу, већ у Рековцу, јагодинском округу; нижу гимназију није учио у Пожаревцу, већ

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Обично у осам часова, па до подне. Онда од два часа до пет. Нико није био поштеђен њених граната. Са језом смо помишљали на онај дан, када ће наступити „премијера“ — као што рече

Слаби заклони летели су у ваздух. Делови људског тела разбацивани су на све стране. Од заглушне хуке, рике и ломљаве није се чуо ни јаук рањеника. Живи су занемели од ужаса, прибијени уз земљу.

— Ах, страшно! — проговори Лука, па се обрати потпуковнику Петру: — Ја мислим, није препоручљиво да се правите Краљевић Марко. — Свакоме је одређен суђени час, Лукијане.

Пред отвором заклона неко се кретао. Угледасмо како војници носе потпоручника Војина. Био је гологлав, а лице му се није видело од крви. Са чела је, у широким млазевима, текла крв и натапала његов шињел и војнике који су га носили...

Појави се свежа рана као узорана бразда на левој слепоочници. — Добро је, није ушло дубоко. А у непосредној близини нашој се крши и ломи, и ми, дрхтавим рукама, везујемо груби завој око главе

Од муке се насмејасмо. — То ти је оно: „Болан здравог носи!“ — покушава да се нашали поручник Лука. — Е, није баш тако.

Али наједном ми паде на памет да ме Немци могу срести на путу и кад сам сâм. Ипак... — Нико да није реч проговорио!... Разбићу му зубе! Јашите, па за деснокрилним топом... Јахао сам напоредо са командиром.

Запитах га како се то збило. — Гужва је била данас, па се није знало ни ко напада, ни ко се брани. У два маха су Немци истеривали артиљеријом наше пешаке из ровова, и два пута су

Опет ме обузе лака дрхтавица. Али кад сам видео стрепњу командира ја се охрабрих. Мило ми што командир није приметио мој страх. Штавише, он можда верује да сам ја примирен.

— Јеси ли ти сигуран, стари? — Деце ми... — Добро. Водници нека су код својих водова. Нико од војника да се није макао с места. Ја ћу са ордонансом поћи да се уверим. Пођите и ви са мном! — обрати се мени.

Ноћ је скривала изразе ужаса на лицу. — Послужиоци напред! — викну водник Коста „Турчин“. Срећом, корито није било дубље од два метра. Послужиоци поскакаше у речицу. — Испрежи! — Откачи задњак! — На рукама гурај!

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Да сам у ноћи, и у животу и свуда увек сам, ја знам, ја знам. О ТРЕЊУ ИЗМЕЂУ ДУШЕ И ТЕЛА То није велика шума која шумори, Ни широке пољане које се смеју, Тиха је река ово између пустих обала!

То није оборени храст што вода носи, То није мртви орао на таласима, То везани јунак за катарку мотри уморним погледом на све

То није оборени храст што вода носи, То није мртви орао на таласима, То везани јунак за катарку мотри уморним погледом на све стране.

! ... На високој планини бор зелен. То није ни велика шума, ни широка пољана, Ни оборен храст, ни мртви орао; Соко робује вољно уз везаног господара.

месец студенац, месец реч из срца што се отисла, Он диже мора; љубавно диже се плима. Па шта? Ко да то није само понор, а у људима љубав!

Човека љубим ја сада. Ко да то није понор! Човека. Али, где живи он од неколико љубазних речи Као од мало зрна лана; У пролеће му се душа дрветима

Магдалена умаче своју босу ногу у облаке наше фосфорне, Као Сузана Рембрантова каже: ”Купатило још није довољно млако!“ Онда казани захукташе јаче.

Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао Страх ништавила крајњег Што ме мори. Ниједна визија није него визија смрти: Али у зоолошкој башти су и ботанички врти, И ништењем зачас пробудимо лепоту.

већ из беса; са тобом почиње животињство и канибалство, због тебе нећу стићи трезне свести ни умрети, мој трбух није могао још сварити грудву крви и меса. Место врба, удове и црева простирати на Цвети.

Шта историја! шта Каледонија! Ретко да нисам други, да ми име није: Неко, да не певам: Један пољубац дуг на њена уста која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће, пољубићу је тако

А загрокта ко свиња кад је ко штроји: О љубљена је локомотива; Та машиновођа није ништа друго До нож који под материцом забоден стоји: Гарава бритва крива.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

— Наравно, кад сам већ у Горњем свету! — одврати корална грана мислећи на себе и своју стену. Неки други свет ,није је занимао. Одласци? Путовања? Којешта!

Корална грана нестрпљиво одмахну главом. За онога ко има своју стену није размишљање о одласку у непознато. Нека се смири Седефна ружа.

Корална грана се припи уз стену и ућута. Седефној ружи није остало ништа друго до да потражи новог саговорника. Али, ни риба-угор није имала боље мишљење о Горњем свету.

Седефној ружи није остало ништа друго до да потражи новог саговорника. Али, ни риба-угор није имала боље мишљење о Горњем свету. За рибе тај свет почиње у мрежи, а завршава се у тигању.

Месо јој је одвратно и људи га не цене баш превише. У Горњем свету угор је цењен, али бити цењен тамо горе није нарочита срећа за рибе. Нека га више ништа не пита!

Као сребрне стреле летела су јата риба. Рибица није престајала да прича о облацима који плове високим, плавим небом, о цвећу руменијем од корала и ветру који у шупљинама

Седефној ружи тако се откри да постоји цвеће које зову ружама; цвеће бело и жуто, љубичасто и црвено. Сада тек није могла да чека. Зашто да чека? Докле?

Затим осети како туга, као плима, плави читаво њено биће и згушњава се у блиставу, чврсту кап. Није се више мицала. Није отварала уста. 3аједно с чежњом расло је у њој зрно бисера.

Затим осети како туга, као плима, плави читаво њено биће и згушњава се у блиставу, чврсту кап. Није се више мицала. Није отварала уста. 3аједно с чежњом расло је у њој зрно бисера. Седефна ружа полако поче да заборавља Горњи свет.

Угојивши се, риба је једва доспевала до површине воде. Сада се и њој, као медузама, чинило да сунце и није ништа друго до мутни, жути круг. Сада је и њу све више привлачила сеновитост морског дна.

Рибица је све ређе долазила Седефној ружи. Седефна ружа ју је све ређе звала к себи. Није јој више било ни до Горњега, ни до Доњега света.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

А нарочито он, наш брат, красан наш брат! СТАНА (бранећи га): Па није, Васка, само он код ње. Сви су тамо. ВАСКА Јест, сви. А што он да је?

Знаш добро какав је отац, па још нека и за то чује... ВАСКА Е, није он до сада већ све чуо. СТАНА (уплашено): Мислиш зар и за оне свилене хаљине, што причају да јој дао?

СТАНА (уплашено): Мислиш зар и за оне свилене хаљине, што причају да јој дао? (Ватрено): А није тако, Васка! Откуда бати толики новац, кад отац кесу увек собом носи? Лажу они, лажу!

Нека је он само овде, код куће, а то!... ВАСКА Јест. А Коштану може да кити. СТАНА Опет ти, Васка... Ама није! ВАСКА Па, за Бога, како да није? Ето, сам мој отац то каже. Сам он прича.

ВАСКА Јест. А Коштану може да кити. СТАНА Опет ти, Васка... Ама није! ВАСКА Па, за Бога, како да није? Ето, сам мој отац то каже. Сам он прича. Кад год је тамо ишао да их растера, он увек затицао и њега и зато се враћао.

Ето, сам мој отац то каже. Сам он прича. Кад год је тамо ишао да их растера, он увек затицао и њега и зато се враћао. Није хтео да га силом, с пандурима, отргне од ње, да га срамоти, а с њиме и све нас, целу кућу.

Шта овај, шта онај? Ово, ово ти мени кажи: Зар ја на овај свети и Божји дан, па овакав да сам?! АРСА Ама и мени није лако! Не знаш ти. Поред општине и кућа ми пуна. Те овај, те онај дошао. Механџија дошао. Главу увио, руке обесио.

Ево ти штап, и власт, служба, и све! Не могу више! Идем и ја! (Полази.) АРСА Куда? ПОЛИЦАЈА Идем. Не могу. Није ово једно. (Очајно шири руке): Ово је на све стране! АРСА Па зашто имаш руке? Удри! Камо ти пандури?

(Узрујано): Је ли то, тетка, та пуста, тамна, голема гора?... МАГДА (бришући очи): Није, кћери, није! Није то та гора! А немој ту песму. Друго, весело певај! »Лошо је« да се сад плаче.

(Узрујано): Је ли то, тетка, та пуста, тамна, голема гора?... МАГДА (бришући очи): Није, кћери, није! Није то та гора! А немој ту песму. Друго, весело певај! »Лошо је« да се сад плаче.

(Узрујано): Је ли то, тетка, та пуста, тамна, голема гора?... МАГДА (бришући очи): Није, кћери, није! Није то та гора! А немој ту песму. Друго, весело певај! »Лошо је« да се сад плаче. СТОЈАН (са чардака): Кошто, песму!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Кунем вам се, откад јарко сунце грије, Запамтио нико 'наке очи није; Лијепе и мудре, свијетле и црне, Пуне живе ватре гдје ми душа срне!

Само твоје лице скрити није хтјела, И ја видјех како, испод сњежног вела, Радосно и златно прољеће ме вири... 1913.

Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај први; Хладан, без душе, без ватре и крви, Кô да ми збори: нема љета више!

Свуд сам брао ђуле и грозде бехара, Мојој срећи нигдје равне било није — Све од Бање Луке па чак до Мостара! Знаш ли часе оне?...

Овој земљи господ среће дао није, Притискô је јадом и чемером дугим; Док се сунце рађа народима другим, Нас студена зима раздире и бије.

О, зар није доста невоље и туге, И сурова пута што реже и боде?! Вај, узаман море наше крви оде... Моја јадна земљо, ми смо и

1913. БАЛАДА ''Кажи ми, дете, што си се покрио Земљом и травом? Зар ти хладно није?'' ''Не, мати. Овде тако топло ми је Ко да уз наше огњиште бих био.'' ''Прени се.

Моја душа није у таштини грезла, Нит' је било грубог црва да је начне. Ја сам ишô вису гдено бесконачне Подижу лепоте своја царска

''Тамо далеко! Јер нас усуд прокле И на нас паде тврда туча с неба...'' А зар вам није завичаја жао? ''Жао је, брате... Бог му срећу дао... Но хљеба нема... Збогом! Хљеба... хљеба...'' 1906.

О драго море моје, ја те волим И све лепоте ја бих за те дао. Од тебе ништа милије ми није! Ноћу и дању теби душа хрли; Сврх тебе кружи, цјелива те, грли, И на твом валу сунча се и грије.

Гле! откад пахуља снега На лесковоме листу? Није. То бони лептир један у сан се свео А цео Бео Ко бела свила, Само по рубу лепа му дрхти дуга.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Узмимо, на пример, однос грчке уметности, а потом Шекспира, према садашњици. Познато је да грчка митологија није само арсенал него и родно тле грчке уметности.

и друштво). Египатска митологија никад није могла постати тле или материнско крило грчке уметности. Али у сваком случају једна митологија.

Између прве и друге етапе — сматра се — није велики временски размак, јер се врло рано јавља потреба да се песмом сачува успомена на подвиге хероја; зато се из

То мишљење, наравно, није тачно. Истина, у многим случајевима епски песници — не само они који су стварали епопеје него и они који су певали

друкчије то није ни могло бити, кад се има на уму да је епска поезија бујала у народним дубинама много векова пре појаве властеле, да

Тај субјект, уместо да испољава своју личност, губи се у своме делу. То није изолована индивидуа са својим изразом, него индивидуа која зна добро да прикаже народни начин осећања, индивидуа која

индивидуа са својим изразом, него индивидуа која зна добро да прикаже народни начин осећања, индивидуа која још није достигла ступањ духовне и моралне независности који допушта да се мисли и осећања црпу из једног личног фонда.

Но епска песма никад није лишена лиризма, и обрнуто: у лирској песми увек има и епских елемената. С друге стране, од лирских и епских

Митолошком односу према природи ништа није сметало. У томе погледу наш човек с краја XВИИИ и с почетка XИX века мало се разликовао од својих врло далеких предака.

Та држава по народном певачу никад не би пропала да није било тако „суђено“, и да није било разбијача и издајника. Од тога народни певач не одступа.

Та држава по народном певачу никад не би пропала да није било тако „суђено“, и да није било разбијача и издајника. Од тога народни певач не одступа.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Доктор пацијента штипну Пацијент нешто зуцну Доктор му леђа пипну Затим га у чело куцну СА МОЈЕ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА НИЈЕ ТИ НИШТА То каза Па га смаза ТЕЛЕФОНИЈАДА На широком царском друму Што пресеца прашуму Срели су се Бели слон

слон ХАЛО Рече телефон КО ЈЕ Пита бели слон КО ЈЕ Пита телефон И тако у бескрајон Ни командир шумске страже Није знао да ми каже Да л’ слон телефонира Ил телефон — слонира СМЕШНА ПРАШУМА У прашуми У тој збрци Нестали су лаву

се волело до гроба Било је код тог краља Много добрих детаља Те златна дворска хаља Те круна од кораља Ал праља није принцеза Она срце завеза Са седам челичних реза У седам јаких кавеза Краљ баци круну и престо Што није чинио

праља није принцеза Она срце завеза Са седам челичних реза У седам јаких кавеза Краљ баци круну и престо Што није чинио често Прошета до једне воде Гњурну се и тако оде ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ Замислите земљу Србију У Србији

прозору чека Драгана из далека За сликање Откад се удала Мара За Ђуру сластичара Ради на точењу бозе Па јој и није до позе За сликање БЕГУНЦИ ОД КУЋЕ Бегунци од куће Не бирају средства Они само седе И смишљају бекства На све

мамац Да не каже НЕЋУ Али чим сам нацртао миша Почела је да пада киша Целу је хартију сквасила Свећу угасила Није се скрасила Док миша није спасила КАД НЕ ВОДИ КЕРА Кад не води кера Ловац дупло звера Звери за то време Умиру

чим сам нацртао миша Почела је да пада киша Целу је хартију сквасила Свећу угасила Није се скрасила Док миша није спасила КАД НЕ ВОДИ КЕРА Кад не води кера Ловац дупло звера Звери за то време Умиру од треме ЈЕДНА ОВЦА СИВА

ЈЕДНОМ ЈЕДАН ВУК Био једном један вук И био је збиља добар Миран као мртви мук Питом као неки собар За то нико није знао Мислили су да је зао Имао је дивне жеље Дивно срце у грудима Желео је пријатеље Међу псима и људима За то

Мислили су да је зао Имао је дивне жеље Дивно срце у грудима Желео је пријатеље Међу псима и људима За то нико није знао Мислили су да је зао Волео је чак и овце Па и оне јарце мушке Није знао ни за ловце Ни за замке ни за пушке

Међу псима и људима За то нико није знао Мислили су да је зао Волео је чак и овце Па и оне јарце мушке Није знао ни за ловце Ни за замке ни за пушке За то нико није знао Мислили су да је зао Пошао је да им каже Да не

су да је зао Волео је чак и овце Па и оне јарце мушке Није знао ни за ловце Ни за замке ни за пушке За то нико није знао Мислили су да је зао Пошао је да им каже Да не може тако више Видеше га неке страже Опалише и убише Ником

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

Бабе су шапутале да је уклет и да никако није добро ноћу крај њега пролазити. Зачас те, каже, може шчепати ледена рука непозната чудовишта и повући за собом под

— Види му само носа, као паприка. Дугачки Стриц, највиши ђак у разреду, сједећи у последњој клупи, просто није повјеровао својим рођеним очима: зар умјесто њихове Лане да дође овај овдје? — Не, не, то није истина!

— Не, не, то није истина! Стриц је чврсто зажмурио очекујући да нови учитељ ишчезне као привиђење, али кад је поново отворио очи,

Дјечак је био сироче, без оца и матере, стриц га је отхранио и подигао уз помоћ дјечакова дједа и никад га није, колико се зна, истукао.

То је понекад чинио само дјед, а добри стрико, ако би се кадгод и наљутио, тукао је прутом стари гуњ у коме није било дјечака, и карао га: — Ево ти, неваљалче, сад си добио што те спада!

— Луња! Ништа није казала само се скромно повукла сасвим у ћошак да осталима начини мјеста и све их је гледала срећно и с љубављу својим

— Видио би је гдје сједи и буљи у кума јазу оним својим гаравим очурдама. Није зато ни чудо што је Стриц, при помену Луњина имена, почео да виче и да се забринуто рогуши.

— забобоњи из жбуња неки дјевојчицама добро познат глас. Читава група сад мало слободније живну. Није тамо, значи, никакав разбојник, мртвац или нешто слично. То је неко од познатих. — Еј, покажи се, немој нас плашити.

— Не идем ја више у школу па да ме учитељ избије као тебе данас — дочека Стриц. — Ето баш није мене, него Боку Потрка! — злурадо закрешта свадљивица. — А кога још? — Е баш ти нећу казати!

Обојицу је данас истуко. Ено их, остали су у затвору. Лукавом Стрицу ништа друго није ни требало, него да сазна ко је био бијен у школи. Ето нових јунака у дружину.

Лазар Мачак био је омален пргав дјечак, готов увијек на свађу и бој, ако га само неко наљути. Није се бојао ни много старијих и већих од себе и смјело се залијетао на њих фрчући као срдит мачак.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

ЧЕТРДЕСЕТ ТРЕЋЕ 308 ГОДИНЕ ХИЉАДУ СЕДАМ СТОТИНА ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТЕ 311 ГОДИНЕ ХИЉАДУ СЕДАМ СТОТИНА ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТЕ 314 НИЈЕ СВАКОМ ЦАРЕВИНА 321 1732. 323 1736. 324 Око 1740. 325 1741. 326 1743. 349 1745. 354 1746.

се тако исто пригађа, кано у сну нешто да види, или сенку донекле мотри, те је хвата руком да је заустави и удржи. Није ли у том људни луд? Нити је што тврдо ни стојеће!

ДУХОВНИЦИ Ово је свештеником речено, а није камену... Доиста, бакали и винокрчмари, А не духовници! На врану коњу садиоци С двомерилом ценећи Закон за динар и по

Бојим се с устима; није било за свашто и свакад божије хвале у мојих усти, неголи моје су беседе биле шала, лажа, ласкање светско, укор,

Бојим се за мој језик, кад није себе мој језик поучавао твојој правици, за цео дан није се бавио на твоју хвалу; него мој језик је лажу сплетао на

Бојим се за мој језик, кад није себе мој језик поучавао твојој правици, за цео дан није се бавио на твоју хвалу; него мој језик је лажу сплетао на осталу ми браћу.

НОЋ Да се паштимо, докле нам сунце није зашло, Докле нам није смркло И животна врата нису се затворила. Јерно ноћу ништа се не може пословати, Разилази се

НОЋ Да се паштимо, докле нам сунце није зашло, Докле нам није смркло И животна врата нису се затворила. Јерно ноћу ништа се не може пословати, Разилази се трговина, затварају се

Дотле се сећај свега тога докле ти се у невреме смркло није, и загње ти све широм: небесно видело, Сунце, Месец и виђене звезде, и врате се облаци празни за кишом!

Благо Рахили међу осталим мајкама, крошто она продаје свога сина прекраснога Јосифа није видела! ... О, светле све небесне силе, сиђите доле, те са мном се сузно процвелите!

А Јордан заустави се од извора свога и потекло му врати се натраг, да није дубока и голема вода докле се у њему крсти. Горе се заиграше кано овнови, а храстови кано јагањци овчији.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Мицрософт® Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.

! А шегрт Поте га гледа блесасто и пипа главу, и гледа да се није и крв пролила. — Куде си гу чуја и научија, ете, туј песну, ешеку ниједан палилулски?!...

А вукао је шамаре преко целе године. Сем првога дана Божића и Ускрса, славе и Тодорове суботе (кад се причешћивао), није било дана да Поте није добио шамара, или у дућану, или на чесми.

Сем првога дана Божића и Ускрса, славе и Тодорове суботе (кад се причешћивао), није било дана да Поте није добио шамара, или у дућану, или на чесми.

Запамтиће први нови шегрт ко је калфа Поте! Тако мисли Поте и једе печену бундеву, и теши се и ужива већ сад. Зато и није чуо кад га је још једном запитао калфа Коте где је чуо ту песму. Калфа Коте не доби одговора.

Зато и није чуо кад га је још једном запитао калфа Коте где је чуо ту песму. Калфа Коте не доби одговора. А није требало да га пита ни где је песму чуо ни од кога је песму научио, а још мање је смео да се љути, јер је та песма

А после, баш да је све заборавио калфа Коте, није требало да заборави онај шамар што га је пре недељу дана добио и он сам од мајстор-Мана кад је ту исту песму пред њим

Зато је више није певао пред мајстором. Па и оно малочас, можда шегрт Поте и не би запевао и, ни крив ни дужан, добио шамар да није сам

Па и оно малочас, можда шегрт Поте и не би запевао и, ни крив ни дужан, добио шамар да није сам он, исти калфа Коте, звиждукао баш ту исту песму.

Била је чисто фатална са своје прилепчивости; и ко је само једаред чуо, није могао више да је избије из главе и заборави.

Сменио је он или, како тамо кажу, „сургунисао“ је три паше. Па није требало ни да иде сам главом тамо, — „Сал дóр чукне у тèл у Стамбул — и паша већ беше!

Само је лепа Зона знала каквога све цвећа није било у башти, јер она се старала о цвећу и залевала га. Скоро свако доба године имало је своје цвеће, и кућа Замфирова