Употреба речи нијесам у књижевним делима


Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Е, мој Машо, мој драги брате!... Нијесам ја за ова посла. Овдје треба Мујо из Богатића, а јок ја! — Ти си добар човек, ефендија!

— Ама, драги ефендија, узалуд ћеш ћоравој квочки дробити! — Ја нећу крви!... Ја хоћу да ови народ види да му ја нијесам душманин!... Ја хоћу да се братски разумем са овијем људима!... Маринко је жалио Турчина. Обојица дуго ћутаху.

— Добар ти је Лазо, бог му здравља дао!... Откад памтим, онаког дјечака нијесам видјео!... Оно се види да ће бити кућаник и домаћин. Миран, послушан, поштује старијега...

— Завађао си народ. — Јок ја. — Јеси. — Сад сам у твојим рукама — можеш ме натјерати да признам, али нијесам. Све је бјежало од мене. Једини ови Маринко и ови Иван што беше онако људи према мени.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— каже ковач и иде руци — а шта ћу кад немам посла? — А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима? — Нијесам, оче! — Нијеси, јабоме, немаш кад од механе. Треба ја да водим и твоју бригу!

Загледаше се сељаци. — Шта велиш, куме? — рече Нинко попу. — Нијесам — вели поп — никад на то мислио. Да видиш, није луда ова учитељева. — А како ће то ићи?

— А онако нијеси, да речеш, какијех школа учио? — Нијесам никакијех. — А знаш ли правило службе како ваља и „обредословије”?

— А камо се ти, учитељу? — рече поп. — Ево ме! — Знам! А камо те у цркву да пјеваш? — Нијесам пијан да пјевам! Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља. — Шта ме гледаш? — Ништа!

— Сјећам! — Чуј ме, оче владико, и ви браћо! Ја изгубих душу што нијесам учио школе. Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човјек. — Како то, оче? — рече владика.

— Тако, оче владико! Ја затварам очи, а дивно видим да је други свијет настао. Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити. Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја, прост човјек, смијем ударити на науку!

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Најсвечанија заклетва за многе је: „Нијесам кума (кумства) ми!“ А када се неко кумством закуне (то се ретко чини), онда он обавезно говори истину.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Хвала нека је милостивом богу, што учини да ме ти удесиш на моме тешком путу! Вјеруј да ја у својој земљи нијесам учинио ништа срамотно, са чега би љага остала на мени, са чега не бих био достојан живјети са слободнијем јунацима!

Дај, Милице, бардак старцу да наздрави. Поп запита Ћора: — А ти, Стијепо, јеси ли бивао ђе и Мргуд? — Нијесам, брате, свуд, нијесам имао кад, пошто је он прије дошао на свијет! — То знамо, но кад си стасао, кад си га већ стигао?

Поп запита Ћора: — А ти, Стијепо, јеси ли бивао ђе и Мргуд? — Нијесам, брате, свуд, нијесам имао кад, пошто је он прије дошао на свијет! — То знамо, но кад си стасао, кад си га већ стигао?

— То знамо, но кад си стасао, кад си га већ стигао? — Е онда му нијесам стопе изостајао! Осим што не бјех у Кучима и на Кчеву, нигдје га друго не пустих без себе, па га још претекох, бјех

Кад се већ дохватих ломнога пута, био сам сигуран, а кад пријеђох границу, нијесам већ хитао, но сам чекао неће ли ко наићи да ме упути. И цијелог дана чеках узалуд, докле ви не наиђосте!

— Она би дала половину тога да ме само види! Докле сам био на робији, слала ми је шездесет фиорина на мјесец; више нијесам хтио, јер ми није требало! Њен је човјек осредњег стања, осим своје плате има мало имање.

— Хоћу, ако бог дâ! Вријеме је већ. Од Тројичина дне нијесам био, а тада као и да нијесам био, јер из манастира не смједох никуда, бојећи се да ме не убију Бајице.

— Хоћу, ако бог дâ! Вријеме је већ. Од Тројичина дне нијесам био, а тада као и да нијесам био, јер из манастира не смједох никуда, бојећи се да ме не убију Бајице.

Чуо сам да сте живјели међу Граничарима, али ипак то је превелики успјех! — Двије пуне године нијесам готово ни говорио другим језиком, а матерински ми је чешки!

— „Што ти би, господине?“ пита га Свети. — „Би ми то, што нијесам вјеровао у твоју моћ, свети владико! Но ти се молим, опрости ми грјешном!

Дуго је сам ходао, па зовну Јанка и, наставив шетњу, започе: — Видјели сте да нијесам имао кад ни поразговарати се с вама, а то ми је велика жеља.

Ђакон га запита: — Дакле, господине Јанко, ти разумијеш добро талијански? — Готово све, само нијесам кадар писати. — Па како ћемо онда? — А како сте досад?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

писао је он из Беча једном пријатељу: »Не могу вам казати, у каквој сам ја сад невољи. Вјерујте ми, да на Божић нијесам имао зашто купити фунте меса, а камо ли печенице!

»Да ја оне вриједности нашијех народнијех пјесама, које су Грим и Гете и Копитар у њима нашли и свијету је казали, нијесам познавао ни онда када сам прву ону књижицу штампао, то је цијела истина...

Милићевић, Вук - Беспуће

“ И он га загледаваше, посматраше и налажаше на њему своје црте. „Не, не, нијесам то ја!“ рекао је он с ужасавањем, док је овај у њему направио једну презриву гримасу.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Освијести се тек пошто се Вук диже да ће кући и шупљим гласом објави: — Ја више нијесам човјек од ове државе. Дошло вријеме да се умире, па то ти је.

— Не знам — искрено признаде чупави незнабожац с Брдара. — Далеко нам црква, а војску још нијесам служио. — А знаш ли макар како се зове божји син?

— Далеко нам црква, а војску још нијесам служио. — А знаш ли макар како се зове божји син? — Богами, ја нијесам ни чуо да бог има дјеце — извали најменик с таквим искреним чуђењем да би чак и најокорелији жандарм повјеровао како

Никад с њима нијесам волио ићи. Куда те само ђаво надари да га учиш оченаше? Ето ти, баш ти то и треба. Зар би мени, на прилику, пало на ум

Како, зашто, питај бога, тек одједном видим да ја више нијесам ове земље човјек и да су ми тијесни сви њезини закони. Почнем ти ја, мој мили Радане, да живим само за своју душу.

— А ти ? — Шта а ја? Нијесам ја, велим им, ни поп ни црквењак па да све то морам знати. Не знам читати, не знам писати ... — А они?

Дедер, овог часа, капу у шаке, па ми се губи с очију, док ја нијесам узео овај Радин љесковац! Бркица брже-боље попаде из ћошка свој шешир и дуну на врата, а Миланчић се окрену

Да их нијесам ни имао, морале би ми досад израсти. Оволика војска и ордија, мој мили брате, не храни се и не држи без стотину руку.

— Јовашу, брате! — Аха, Јовашу, је ли! — дрекну момак злурадо. — Јесам ли те ја звао у партизане, а? Нијесам, боме, него си ти и мене навукао у овај пекмез, па чучим уза зид од раног јутра, нијесам се ни ладне воде напио.

Нијесам, боме, него си ти и мене навукао у овај пекмез, па чучим уза зид од раног јутра, нијесам се ни ладне воде напио. — Удри, Јовашу, божију ти куварицу!

Друкчије их нећеш истјерати. Момчина буљи у боцу као у чудо и бобоњи: — Ама, брате, ја никад нијесам кресо шибице, не умијем ја то. — Нијеси кресо шибице? Па пушиш ли ти? — Јок, брате.

О, јадна мајко! То велико Е, с његовим прасећим репом, нијесам трпио ни у основној школи, због њега сам и до данас остао у другом разреду.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО 248 КУДРОВ И КУСОВ 249 ЂАВОЛУ СВИЈЕЋУ ПАЛИО 250 ВАРКА ПРЕД МАРКА 251 КЛИНЧОРБА 252 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ САРАЈЕВА 253 ГЛАВОМ О КАМЕН ДА МУ СЕ ОСВЕТИ 254 ГРАДИЛИ ВОДЕНИЦУ, А ВОДЕ НИЈЕ 255 ПРИПРАВЉАЛИ РАЖАЊ ЗА

Он се попење, па онда рече њима: — Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити.

Кад Грбо дође, рече му краљ: — Е, Грбо, ти си говорио да мореш довести златна коња од краља ђаволског. — Нијесам, нити могу, — одговори Грбо. — Или ми доведи златна коња од краља ћаволског, или нема на теби главе.

Одмах краљ добави Грбу и рече му: — Ти си, Грбо, говорио да мореш донијет струку златну краља ђаволског. — Нијесам, — рече Грбо. — Јеси — одговори краљ. — Или ми донеси златну струку краља ђаволског, или нема на теби главе. — Хоћу.

Мало је подигну, а краљ завика жени: — Што се откриваш! Она му одговори: — Ја нијесам. Потом се Грбо мало пришуће па опет поче прихваћати струку.

Краљ се онда окрену жени, па јој удари шамар и рече: — Зашто се откриваш! — Ја нијесам, него да није Грбо више нас? — рече жена. Одмах краљ скочи с постеље па на таван, те Грбу за врат.

Одмах краљ добави Грбу и рече му: — Ти си, Грбо, говорио да мореш ми довести жива краља ђаволског. — Ја нијесам, — одговори Грбо. — Јеси, — рече краљ. — Или ми га доведи или нема на теби главе!

— А, јаки сам — вели Марко — као и сваки други човјек; та још нијесам ни имао прилике да окушам своју снагу. На то Таригора поче чупати храшће с коријењем из земље и ваљати, као какав

“ Марко га сад пусти. — Поклањам ти, старче, живот — вели Марко — јер нијесам рад да ико на мене зажали, а још мање да ме прате чије сузе и клетве; волим неправду трпљети, него ли је чинити;

горе; зато, ако ми не можеш дати и за свакога од њих по једну дјевојку, онда не могу ни за себе ниједне повести, јер нијесам рад да ми другови реку да сам саможивац.

Овај узјаха магарца, натуче шешир, а штап у руке, па право у царски град. Цар га лијепо прими и рече му: — Нијесам ли ти казао да је добро чуваш, јер ако је изгубиш никад је више нећеш добити?

— одговори просјак. — Ја, је ли ико још овуда пролазио? — упита јунак. — Јок вала, ја нијесам никога видио, — одговори просјак.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Да су мене од рода дарови, Ја од рода не имам никога; А да речем, да ми је од Бога, Тога дара нијесам достојна; А да речем, да ми је од Ива, Мој је Иво од мене далеко, Да је био, би ме пробудио Или барем једном

“ Драги јој се са пенџера јавља: “Ево мене, драга душо моја! Нијесам се јунак оженио, Веће ’оћу с тобом о јесени, О јесени која прва дође!“ 168. Не гради пута кроз воће моје.

Ако сам га очим’ погледала, Нијесам га срцем севдисала: Очи — вода гледају свакога, Медна уста са сваким говоре, Са недрагим као и са драгим, Над

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Еј, море, јеси ли ти писмен? — запита га оштро пошто се заустави а гледа му право у очи. — Нијесам, господине. — Дакле ниси? — Ама ни словца.

»Право вели! — рече у себи Сретен — прави кретен, судећи по лицу.« — Нијесам, господине, а кам’ да јесам! Срета одахну, а ваљда је рекао у себи нешто на форму »Хвала богу«, а затим ћушну ту

— Море, ти си писмен?! — Ама нијесам, господине. — Ама да ти мене не лажеш, море? Знаш ли ти да ја тебе психолошки читам?! Ти лажеш!

! — Море, ти си једна бирокрачина, видим ја. Писмен си ти, видим ја, него признај! — Ама нијесам писмен, очију ми, господине! А да сам писмен, куд би мој крај данас био! Незнам, господине, ни читати ни писати! — Хм!

— А јеси ли писмен? — запита га Срета прелиставајући онако од беде неку књигу. — Нијесам, господине, зар ти не реко’ малочас?! А не знаш како ми је сад криво.

— Море, како свануло, будало, кад ми се смркло још јаче мислећи у кревету. Је си л’ будан? — Како да нијесам! А шта, тебе ваљда пробудиле стенице? — Те још какве стенице? Све оне народне... политичке стенице. ’Ајде, разбуди се.

па шта мислиш ко би нојбољи био? — А нијесам ти, бога ми, господине, никад о томе ни мислио! — вели Макса палећи цигару.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

“ МНОЗИНА Мићуновић и збори и твори! Српкиња га јошт рађала није од Косова, а ни пријед њега. КНЕЗ ЈАНКО Јошт нијесам лијепо казао око шта се на станак покласмо. — Утркмисмо Вука с капетаном.

Не зна жена ко је какве вјере; стотину ће промијенит вјерах да учини што јој срце жуди. ТОМАШ МАРТИНОВИЋ Нијесам ви све јошт исказао.

КНЕЗ РОГАН Ја се овој и чудим работи! Поп грешника за грехове пита, да га ђаво није превластио, а ђавола јошт нијесам гледâ да се попу исповиједао. КНЕЗ ЈАНКО Кад ме жена пита ђе сам био, казаћу јој да сам со сијао.

ВУК МАНДУШИЋ Глете, људи, лијепа сарука! Ђе га купи, ага, аманати? АРСЛАН-АГА МУХАДИНОВИЋ Нијесам га, Вуче, куповао, но ми га је везир поклонио кад сам љетос у Травник ходио. ВУК МАНДУШИЋ Љубови ти, набави ми такви!

КНЕЗ ЈАНКО Рашта ти је срце понијела? ВУК МАНДУШИЋ Има рашта, ругаш ли се збиља? Рашта дрýгê нема на свијету! Да нијесам с Баном Милоњићем деветороструко кумовао, бих му младу снаху уграбио, па с њом бјежâ главом по свијету.

ВУК МИЋУНОВИЋ А како те, збиља, дочекаше? ВОЈВОДА ДРАШКО Ко м' у зли час дочекивâ, Вуче? Ја нијесам ни познâ никога, а камоли да ме ко дочекâ, н и она ружна мјешавина не ваше из куће изаћи.

ВОЈВОДА БАТРИЋ Да причамо снове при кретању! Ја сам снио што нијесам нигда (мило ми је за моје оружје): ноћас на сан Обилић пролеће преко равна Поља Цетинскога на бијела хата кâ на вилу;

Донесите, ђецо, оне гусле, душа ми их ваистину иште, да пропојем; одавно нијесам. Не прими ми, Боже, за грехоту, овако сам старац научио.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ Тек је он изговорио те ријечи, Господар зазвони те му нареди таман то, бива да почасти главаре. „Па реците да ја нијесам пророк!“ рече Иво млађима, метнувши прст на чело. Додуше умио је погађати најмање жеље господареве.

“ „Аферим, валај!“ рекоше у глас. „Фала вама, браћо, што ме примате за брата!“ одговори Јанко тронут. „Нијесам ја амо ускочио да ластвујем, но да с вама дијелим витешку невољу.

Скочих, легох га и покрих, а он се не пробуди. Ћаше, ја мним, тога пута љоснути у сред огња. Од онда нијесам му дао више да лежи украј огња, но га увијек растављао некијем... И јутрос, глејте, ударио је зубма о цијев!

“ упитаће Мишан, гледајући пут истока. Румен обли лице Петрово па нагло одговори: „Нијесам имао кад, а мним ни ти.“ Сад им се погледи сукобише, зеница у зеницу. Задуго не тренуше ни један ни други.

Његуш паде као камени стуб, не преви се. „Нијесам рањен, но ме извуци ако Бога знаш!“ викну Имбро. Снажно Туре извуче у час Имбра испод мртва коња.

Па што ме брига! Ако су сви кукавице, ја нијесам!“ то рекав, потрча пут капије. „Јан, Јан!“ врисну цурица. „Чујеш!“ рече он, поврнув се.

Зар не видиш да сам већ малаксао борећи се против њега... али с помоћу Божијом, не, нијесам малаксао, но ћу још војевати“, дода Владика ублаженим гласом пак се прекрсти и наслони главу на руке.

доћи ће му главе овај горе звјездан! Нека га!... Не знам како је лоза понијела, хоће ли бити вјетар отрунио пупове... Нијесам гледао никога из Приморја ни из Црмнице...“ Ђакон застаде јер назрије гомилу људи преко поља од Бајичкога краја.

Ти лијепо знаш, Илија, да ја никоговић нијесам, нити да би се од страха коме уклонио, но ме веже што и тебе ако памети имаш... Ја бјех заспао па овце пређоше амо.

“ „Господару, оба ми свијета, зло нијесам тражио нити га желио! Твоја сабља а моја глава. Радији сам да моја глава умири свађу, него да ради ње изгуби их се још.

Цуца, посокољен, настави: „Е, нијесам све испричао! Преврћући се око тобожњег огња, рекох домаћијема: дајте да што заложим, е цркох од глади!...

Мене је првог задио; мене је најпрвога ред да му поврнем!...“ „Нијесам тебе!“ „Како нијеси у сну, рече, озебао и гладовао у нас?“ „Јест, јест“ „Е, видиш...

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Има, вала, таман што је за људе: купус на крметину. — Ма ја нијесам чојек но Турчин. — Опрости, ефендија, преварих се“).

Кад га доведу на суд и стану га питати зашто је то учинио, он одговори: „А зашто шиче на свеца?“ Да нијесам патила, не бих се у сриједу спратила.

“ она му из сриједе одговори: „Да нијесам патила, не бих се у сриједу спратила“. Знаду пси за мир! — Казала лисица, почевши бјегати кад је са земље говорила

Насрадин хоџа кад су му казали да му је кућа изгорела, и покућство и имање — све да су људи разграбили: Штета што нијесам био да и ја што уграбим! Што је моје нек је код мене. — Рекао оџа кад је увече вадио исто јутро посађени лук.

— Добро, господару, — одговори злогук, — али ако ти не дођеш, ко ће мени дати просо!“ Накваси мало, нијесам баш из Сарајева (него поблизу оданде).

јунак, пристане да га брију ненаквашена; али кад стане врло бољети, и више не могне трпљети, онда рече: „Накваси мало, нијесам баш из Сарајева нето поблизу оданде“. Пустио бих ја њега, али неће он мене.

“ а ђаво му онда из зида одговори: „Анатемате тебе и твојијех ђака! јер то ни ја досад нијесам виђео!“ Из (пре-)пуна чанка није греота одсркнути (тј. где има доста, оданде није греота украсти!).

настави: „Моја жена јутрос бјеше навалила да ти понесем један ћуп масла; но сам ја међер добро учинио што је нијесам послушао“. Онда кадија рече: „Добро је кашто и паметну жену послушати“. Зао спахија оћера једну краву, а добар двије.

9 Питала жаба корњачу, кад се превалила преко једног камена: — Што ти би, бона? — Ево моја луда глава, јер се нијесам научила полако, па све у хитњи, а враг узео и прешу! 10 Рекао је међед: — Родиће ове године крушке.

— Кад прву узједем, да ми је друга готова. 19 Питали змију: — Зашто ти је свак душман? — Зато што ни ја нијесам никому пријатељ. 3. О ТУРЦИМА 1 Питала шћер оца: — Који оно људи прођоше сад испод нашега села?

15 Питао Турчин рају: — Имаш ли што вечери? — Има, вала, таман што је за људе: купус на крметину. — Ма ја нијесам чојек но Турчин. — Опрости, ефендија, преварих се! 16 Питао ага чипчију: — Колико крава носи мјесеци теле?

— Јесам, светога ми Василија! — А који је то био, бож’ја ти вјера? — Кад нијесам имао чиме госта да угостим. 11 Питали Дробњаци војводу Шуја: — Пошто би, војвода, продао џевердан, бога ти?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад дође царевој кћери, а ђаво се зачуди, па повиче: „А! побратиме, шта ћеш ти овђе? Нијесам ли ја теби казао, да ти више не идеш за мном?“ — „Е! мој побратиме!

Онда га се сијач тек опомене, и рекне му: „А жље те сакрио! умало те нијесам прождерао!” Иза тога пошто вечерају и стану се о свачему разговарати, запита Међедовић домаћина шта му је било ономе

” А царица му одговори: „Ја сам те донијела.” Цар је упита: „За што си ти то од мене учинила? дали ти нијесам рекао да више нијеси моја жена?

кажи ми што она гора гори.” Она му одговори: „За Бога, да ли ти нијесам још ону вечер казала каква је гора.” „Како каква је?

Кад дође царевој кћери, а ђаво се зачуди, па повиче: „А! побратиме, шта ћеш ти овђе? Нијесам ли ја теби казао, да ти више не идеш за мном?” — „Е! мој побратиме!

а синовац изиђе на поље па узме мјешину од закланога брава, те је напуше па удри по њој палицом и вичи: „Јаох за Бога! нијесам ја, него стрико.

“ Он се попење па онда рече њима: „Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити.

А она је подиже говорећи: „Не бој се, мој синко, ја нијесам за друго дошла него да те дарујем као поправ своје дијете.“ Ово изрекавши извади један прстен и ухвати снаху за руку,

Она ти је родила двоје штенади, и ја их нијесам смјела од тебе убити или бацити, него нагнала сам твоју жену да их доји, доклен ти дођеш; и ено је затворене у тамници

А кад диже руку над њом да је посијече, разрика се жалосна му жена: „Ах за Бога! не убиј ме! ништа ти крива нијесам, него ме твоја мати ево оволико времена овђен | у тамници заковала, и подметнула двоје штенади, а моју лијепу ђецу

Старац узме своју половину записану сву у карти, и поклони је опет цару говорећи: | „На, нијесам ја старац, чоек земаљски; већ сам ја анђео Божиј, којино сам послан био од Бога, да тебе из мора избавим за твоја

Али јој баба рече: „Ти, шћерце моја, хајде с Богом куда знаш, ја нијесам кадра ни сама себе хранити, ја сам сиромашна без нигђе никога, а ти си млада и зелена, па како ти Бог да.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Ја те послушах — поче Ђурица. — Прво тебе потражих, као што си ми казао. — Добро си учинио. Онда нијесам ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. — Па... шта ради Вујо?

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

И КНЕЗ ЈОВО 358 БОРОВИЧАНИ СКАЧУ У МАГЛУ 359 СЕЉАНИ И ВОДЕНИ РАК 360 ЗА ОКУ СОЛИ ПОШАО У МОСТАР 361 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ САРАЈЕВА 362 БАЧВАНИН И ГРК 363 ПУСТИО БИХ ЈА ЊЕГА, АЛИ НЕЋЕ ОН МЕНЕ 364 ЋОСО ЖУТЕ БРАДЕ И ТОМА ГА

А бог рече: — Најприје дјецу, па онда средовјечни свијет, а најпосле старе људе. Смрт каже: — Нијесам ја, господе, никога морила, ван копала камен. — Какав камен? пита је бог.

Па ме још ни сад не би пустио, да нијесам утекла. А кад то бог чује, рече: — Што ћу сад од њега? Јер већ за њега немам веће каштиге него да га пошаљем на

“ Једне вечери овако сједећи, рећи ће сам себи: — А кад је мени овако бог дао, зашто се ја не бих и оженио, да нијесам сам? — па се мисли, мисли, док нешто смисли, па прстен те к свијећи, а Арапи као и вазда: — Заповиједај, господару!

Он се попење, па онда рече њима: — Ја не знам што ћy, нијесам овђе увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћy је претурити.

Она му одговори: — Забога, да ли ти нијесам још ону вечер казала каква је гора! — Како каква је? — упита је он опет, а она му одговори: — Да ко гођ онамо пође,

— У што си, море, похарчио паре? — завикаће отац. — Богме, бабо, видио сам што прије никад нијесам видио: један Чивут бије мртва човјека, да му плати дуг, па ми се ражали те платих за њ дуга сто гроша, а оно остало

Ето ти и то све благо, јер ти ја нијесам био ортак, него слуга. Сада је близу град, па ти ја више не требам, нити могу даље код тебе остати.

— А, јаки сам, — вели Марко — као и сваки други човјек; та још нијесам ни имао прилике да окушам своју снагу. Нато Таригора поче чупати храшће с коријењем из земље и ваљати, као какав

Марко га сад пусти. — Поклањам ти, старче, живот, — вели Марко — јер нијесам рад да ико на мене зажали, а још мање да ме прате чије сузе и клетве; волим неправду трпљети него ли је чинити; добрим

горе; зато, ако ми не можеш дати и за свакога од њих по једну дјевојку, онда не могу ни за себе ниједне повести, јер нијесам рад да ми другови реку да сам саможивац.

Кад дође царевој кћери, а ђаво се зачуди, па повиче: — А, побратиме, шта ћеш ти овђе? Нијесам ли ја теби казао да ти више не идеш за мном?

Ћипико, Иво - Приповетке

— и руком показа на њу. Кад сам била дијете, нијесам могла никако до ње, ако се не бих изула и подгла скуте, а ето сада, фала богу, може се сувим.

Вели: — Истргла вријес, па негдје побјеже, бојим се штете! Јеси ли је видио? — Нијесам! — једва изусти Дангуба. — Овај час је била, — говори момче и брижан за њом гледа уоколо.

Окренувши се, опазим познату ми старицу, мајку једнога мога школскога друга. —Познала сам вас одмах, али вас нијесам хтјела сметати...

— Шест је година што га нијесам видјела, а десет је пуних што није у село долазио, — слушам у олуји меки звук старичина гласа.

—Ни паре више! — рече Илија прибирајући новац при светлости лампе. —Нијесам се ничему ни надао, одговори Лазо. —Но ето чуда, не дадоше нам ништа ни за оно што се данас мучисмо да окитимо ограду

А што сам и силазио? Већ не моту овдје издржати. Ето, откако сам сишао, нијесам се још право ни богу помолио. —Спавај!

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Зажелио сам се ракије. Богдана. Нијесам је до вечерас окусио откако сам из куће оно изишао. Нијесам могао да се наканим: било ме стид... — Па сад, несрећниче?

— Зажелио сам се ракије. Богдана. Нијесам је до вечерас окусио откако сам из куће оно изишао. Нијесам могао да се наканим: било ме стид... — Па сад, несрећниче? — Сад није... у својој сам кући. — А од мене?

— А, не. Драгом мојом волом сам се потурчио. Чујеш ли, драгом волом!... Нијесам могао више да подносим у оној вашој слабој вјери и да чекам ту вашу нејаку Србију... Чујеш ли?... Ту вашу малу Мораву.

Па нас лаже све неким ослобођењем. А камо га? Зар да чекамо до Бога и до вијека? Нијесам ја луд, жено!.. Пођем у људе или на сабор. Све изгубило памет.

Досадило ми И дојадило све то. Све је то силом узбрдо. Сва та надања и чекања. Нека пуста остану, а ја нијесам будала; хоћу да царујем а не робујем, изабрао сам царску, јаку вјеру.

Боље је с бијелијем образом и раја бити но потурица, но крстов издајник, Милоје!... — Ћути нијесам ја више Милоје! — Бићеш опет, бићеш. Ево, молим те, кумим те. Смилуј се! Дођи к себи! Какав си ми ти Турчин!..

Кула нам је пуна. Све су барјактари, прваци и качаци... — А ја што сам?.. Пристав, Циганин, раја, просјак?!.. Нијесам за вашу одају?.. Не могу сјести међу ваше барјактаре или качаке?.. А?..

— Устани да сједнем ја!.. Видиш ли да сам последњи гост и дужан је сваки да ми учини почаст!.. Устани, јер нијесам Циганин! Е, Бог те миловао, заборавио си на добре старе обичаје!.. — Шта говори овај гост?

!.. Е, заиста сте ви Арнаути слаби људи: рекао би човјек да вам је Аустрија већ посадила на столицу Скендербега... Нијесам се надао, нијесам никад!..

Нијесам се надао, нијесам никад!.. Гости као да осетише жаоку, па се један за другим почеше усправљати и седати, окрећући се попу као да су

— Хајде море, никад више! — А зашто, побратиме? — Зато што држава и није за вас... — Нијесам то досле знао... А шта је теби Србија учинила, побратиме? — Свашта!..

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Неколико Турака, затим Стана. ПРВИ ТУРЧИН: Ал’ је и била ноћ! ДРУГИ ТУРЧИН: Тако ми браде Пророкове, овако нијесам доживио!... Баш као она кара-боја којом наша ханума прогрушане витице бојадише. ТРЕЋИ ТУРЧИН: Па онај вјетар!

ХАСАН: Муке ће бити, Ћерим-ефенди! ПРВИ ТУРЧИН: Страшно изгледа. ДРУГИ ТУРЧИН: Откако клањам према истоку, ја нијесам гледао страшнијих очију, него у њега данас. ТРЕЋИ ТУРЧИН: Јемин Алах, а од малена патим ода зла погледа...

На мекан колут венца њихова Никакав ветар неће духнути. ЋЕРИМ (у себи): Лијепо ли моли!... Још нијесам видио Турчина да боље умије...

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Мој отац не би тамо ишао, Да му за сваку стопу крочену По једну царску круну дарују. РАДОШ: Још нијесам видио круне — ну, веле да се сија у злату и у рубину; а на злато се човјек лакоми. БОШКО: Хај, да нам оца знаш!...

) ВУЈО: Бјеж’ господару!... ПРВИ СЕРДАР: Где су, Вујо? ВУЈО: На вратницама се бију... Е, то је бој! Жешћега нијесам утубио... Па ко би рекâ?... Е! е! е!... Богме је то срце Обилићево, тај капетан!... Лав!... Бјеж’, господару!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Иј! Уј! Како ми стоји глава?... Зар нијесам кршан и прикладан, не буди примијењено, кô и сваки герз!... Ај! Иј! Уј!... Ујујуј!...

Додуше оно не би требало да тако буде, али људи тако 'оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави Крстане, и драго. Зар није тако?

памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе, али се мени не море ни смркнути ни сванути међу људ'ма, јер ја нијесам чојек већ блентави Крстан. Зар није тако, брате Крстане? — Тако је, брате, тако...

Боже, Боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам писô на намастире и цркве; зар нијесам давô кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислуживô свијеће слави

Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам писô на намастире и цркве; зар нијесам давô кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислуживô свијеће слави твојој?...

Зар нијесам писô на намастире и цркве; зар нијесам давô кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислуживô свијеће слави твојој?...

— Сирома', вукарни Реља! — Не дирајте ме, браћо. Црн је удес мој, велик је јад мој и преголема несрећа моја... Нијесам ја вукарни Реља! Ја сам краљ брез краљевине... цар брез царевине!

“ Ја укабули', па што Бог и срећа јуначка дадне... Те цијеле боговетне ноћи нијесам могô ока на око склопити. Мријети, људи, ваља, а душа излази на тијесна врата: мало сам се и бојô.

— Е, људи, да и то чујем, док нијесам умро: шјен брез сунца! — чу се неко иза каце. Симеун погледа попријеко у мрак, изврну чашу башице, па настави: — Кад

— Да шта ти мислиш? — продера се Симеун. — Кад сам стигô у Мајдан, мртво све кô гробље. Ниђе никог!.. Паче није! Нијесам још био стигô... Ама, немој, оца му, пометати, па чојек не зна како ће... Заборави' се!

Управ ти је сад под мјеру: десет гради. Симеун се нешто присјети, па нагну још једанпут. — Није! Нијесам добро погодио. Чекај, чекај! — забрза, изврну до дна, па се стресе. — Десет и пô! Управ под мјеру. Толико ти је.

А кад уђеш у велики, округли суд, дубоко се поклони...“ „Нијесам ја, жено, млада, па да се поклањам. Шта је теби? Да ти нећеш прећерати с том твојом науком!“ — велим јој ја.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

На измаку године... ако се [л.] буде осушила, онда нијесам се право исповидио; ако ли није, онда сам се право исповидио и пријатно причешће примио« (Босанско-херцеговачки

Ћипико, Иво - Пауци

—Па да, кад се тражимо! — осијече жена. —Биће да је тако... Жедна си ... —Пићу из твоје руке, да и нијесам. —Дражиш ме? — рече он живо и чисто је погледа. Она сагледа у његовим узиграним очима ватру и вољу као никада досада.

—Здраво, Илија! —Купио ти све дијелове од Петра? —Хоћеш продати и твој? . —Нијесам ради тога дошао. —Већ? —Би ли препрод'о, господару?

—Нијесам ради тога дошао. —Већ? —Би ли препрод'о, господару? Газда га погледа, осмјехну се и мирно одговори: —Нијесам претрга... али за добре паре све се може .. . Али, само за добе паре! ... Оне оранице не стиде се Мисира, а ливада?

— Полако ћемо — вели наоко замишљен газда. —Могао бих се и предомислити; нијесам баш вољан продати цијело... Могла би се продати на дијелове, по честицама... раскомадати...

—Да ти кажем цијену, — навлаш растеже бесједом газда, — а нијесам вољан продати.. . И диже се, приђе к прозору и гледа на улицу.

—Погоди! —Што знам ја зе женске послове... —Чула сам, — вели Маша развлачећи — гдје дијете плаче, па нијесам могла жељи одољети да га не видим ... Прави соко! И сврнух с пута да ти то кажем ... —Што неће од оваквога оца!

—Живине! Могао си чекати, па по кршћански урадити... —Нисам имао када, прекида Раде и насмија се— а вала, попе, нијесам живина!... — бесвјесно испрсивши се надхвати га цијелом главом и, не тренувши капцима, оштро у очи погледа га.

Газда опази његову забуну: —Дакле, видиш да је боље мирно да се растанемо... Учинићемо нову погодбу за све, и нијесам ја, болан, рђав човјек... Дакле, хоћеш ли? Раду грђе уплашише његове слатке ријечи.

—Зар си дријемовна? — упита је. —Нијесам, — одговори жена. Диже се и пође к огњишту. Отпрета ватру и угарцима испири је и наложи.

Низ стубе зачуше се брзи кораци босих ногу. Заструже кракун на вратима. —Ча је? Како си? Нисмо ти се надали. —Нијесам имао времена писати. А како је? — Ка' и увик, добро! Улази! Иво уђе у кућу, а Марко затвори врата и закракуна.

— упита он. —Спава, уморан је. Јеси ли гладан? Хоћеш ли шта јести? — Зануђаше га брижљиво мајка. — Нијесам... Само сам прижеднио. Донеси ми мало разводњена вина ! — Чекај, чекај!

—Ни сто корачаја од њег'. —То мора да је дивно! Никада нијесам видјела море. —Никада!? — прихвати Иво. —А је л' те, оно није зелено, како га описују неки странци?

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

– Ма немојте! Ја, драгец мој и прелијепи предсједниче мој, нијесам мислио говорити ни о животу ни о смрти. О животу још и кожи кожи, али, оштрија же роба, ко ће још о смрти говорити.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Говорим ови језик, и многи су наши ође у брдима, Ил су у Бруси дућанџије. Од Ливна сам. Десет годишта да пољану нијесам видио, Ни гору око Гламоча. И тамо сам чувао овце стричева.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

без крила мојега кано брату једном без другога“ — Анђелија га је стварно исцелила простом и надмоћном људском речју: „Нијесам ти брата отровала, веће сам те с братом помирила“.

Кад је царе р'јечи разумио, он дозива Тодора везира: „Иди, слуго, те познај ђевојку!“ Тодор му се право кунијаше: „Нијесам је, царе, ни виђео, јер су ми је по мраку извели када сам је ја прстеновао“.

Има отад седам годиница, већ овуда нијесам прошао“. Истом они у бесједи бјеху, док се прамен запођеде таме винограду уз равно приморје.

чекам ја такове гласе: Маркове сам похарао дворе, похарао, огњем попалио, вјерну сам љубу заробио, још је за се нијесам вјенчао; све сам чекô док погине Марко, а сад ћеш ме ти вјенчати с њоме“.

Јер помињеш Краљевића Марка? И кости су њему иструнуле: има пуно три године дана како сам га вргô у тавницу, нијесам је више отворио“. Вели њему хоџа Ћуприлићу: „На милости, царе господине!

Ђемо, бијела механа, и проклета крчмарица Јања, сад ће ми се осветити Јања: доста сам јој вина потрошио, а нијесам дао ни динара“. То је Ђемо једва дочекао. У то доба пали пред механу, а испаде крчмарица Јања.

“ Проговара Перо налбантине: „Побратиме, болани Дојчине, нијесам ти дора потковао: ја се, брате, мало нашалио, Анђелија љута и проклета, она плану како ватра жива, па одведе некована

Како дође, он љубу дозива: „Анђелија, моја вјерна љубо, да ми ниси брата отровала?“ Анђелија њему одговара: „Нијесам ти брата отровала, веће сам те с братом помирила“.

“ А Михат јој бјеше бесједио: „Ој, бога ми, мила посестримо, да нијесам тебе обритвио, бих рекао е си јунак добар, добар јунак, царева делија“.

Послије је више зато нијесам штампао што сам све очекивао нећу ли је у народу гдје од кога чути; но досад нигдје им спомена.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— А буде ли кишовито и сутрадан, шта онда? — зашкиљи Мачак. Прокапаће и кроз најгушћу крошњу. — Е, тога се већ нијесам сјетио — простодушно признаде Стриц. — Онда се мора правити нека колиба — предложи Јованче.

Стриц избуљи очи и од чуда забаци шешир на потиљак. — Ау, ау, па ја се тога досад нијесам ни сјетио! Заиста, Јованче уопште није добио батина, ни једне зврчке. Сви се дјечаци грдно забринуше и сневеселише.

— Их, досад нијесам ни знао како је лијепа ова наша шума — оте се и нехотице Јованчету. — Чини ми се да сам тек сад прогледао.

Нијесам ни то, ни тамо их нема — одговори Лијан и додаде сам за себе. — Тамо често видим само себе кад берем туђе орахе.

Његов је чукундјед био хајдук и тамо је погинуо. Како се тога раније нијесам сјетио. Правећи се да иде за неким другим послом, пољар је стао поиздаље да се навија око Прокина гаја, а кад је

— Ко, ко? — забрза Стриц. — Онај ко је упао у Жујину кућу. Дугајлија само зачуђено хукну: — Уху, како се тога нијесам сјетио? Ето, досјетио сам се да је неко доље упао, а да је изишао —тога, видиш, нијесам.

Ето, досјетио сам се да је неко доље упао, а да је изишао —тога, видиш, нијесам. Док су они тако разговарали, стигоше, један за другим, и остали.

— сад се побуни и дјед Алекса. — Не дам ни ја свог Николице! — повика малишанова матер. — Нијесам ја ово одгајила зато да га штокакви пијанци бију. Кнез Ваљушко повиси глас шиштећи као гусак: — Шшшта!

— Ту сам! — понови дјечак. — Нијесам побјегао, пробио сам се. Зачуђени кнез није у први мах знао шта да каже. Повезани дјечаци весело зажагорише.

— Па ја више нијесам ђак, готово је! — прошапута он као да се буди иза сна. Тога тренутка престало је оно право, безбрижно дјетињство

Разговара нешто са стрицем. Мјесечина као дан, добро га видим. — Јеси ли му се јавио? — упита Јованче. — Нијесам смио од стрица. Он каже да дјеца не треба да знају ко је у селу донио пушку. — Нијесмо ми више дјеца.

Сад се и Мачак ушепртљи и упиљи у Николетину као мачка у миша. — Што, што, какве алатке?! Ништа ја нијесам сакрио. — У реду, вјерујем ти — великодушно одвали Николетина. — Нијесам ни ја ништа крио, па мирна Босна.

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности