Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Шаца је чуо Нићу како иде, како се лено вуче кроз сокак, како зева, и после креше оцилом у трŷд, пали лулу и псује Чивутина што му је
Успут није срећом никога срео до ча-Нићу боктера. Брзо натуче шешир на очи, па убрза поред њега, али га оштро око ча-Нићино ипак познаде. — ’Бројтро, брицо!
— Гледајте само срећнога и задовољнога Нићу како је заваран и очаран њима; како му се смеши брк очекујући врућу, посољену и машћу дебело премазану лепињу, и
— Та гле Ниће! — викнуће сви весело, јер ча-Нићу је свак волео. — А зар тако ви пазите на кућу! Ви се задиванили и узанђарили тунакара унутра, а да сам неки, к’о што
— Е, кад је тако, а оно, Ђуко, иди па скини из оџака који пар кобасица, па их метни на ватру за нашег Нићу... И мало сланине можеш. — Немој само много кицошко парче! — додаје Нића.
! — И сланине донеси — наређује домаћин — и мало сува језика и једну окрајку ’леба. И докле Ђука спрема за Нићу, овај се разговара с укућанима и домаћином.
знаш... нисам рад да се зна. Утом стиже и Ђýка с пуним тањиром, и метну га пред Нићу. — Па, домаћине — вели Нића — зар да вечерам, а прид вечеру зар баш ни чашицу ракије, ај?! Макар оне бећаруше.
Домаћин је Нићу почастио, а овај је то, бога ми, и заслужио, јер је тога вечера нарочито дош’о био Пери Тоцилову. И док су они тамо
То увреди Нићу, који је био већ у том стању кад је човек искрен, а и иначе је био ово његов дан, па поче: Сиђи, боже, с небеса, Па
Вечерало се у собама и кујни. Тамо ноблес, а овде плепс, у који овога вечера рачунамо и Нићу боктера, који се иначе радо за беамтера издаје.