Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Али се опет не дам тако лако!... А она?... Баш ми је и то велика невоља!... — А, Ново ? — обрте се оп Новици, који полако иђаше за њим. — Шта велиш за ово?
Убице се окретоше и одоше кроз село. У Радоњића забрану седоше. Ђурица одброја осамдесет банкнота и даде их Новици. — Ево ти за сад оволико, па кад год ти буде потреба, само ми кажи. — Е јеси човјек, неба ми!
— Поузданија ми је пара у мом џепу но у твом. Ђурица се насмеја; одброја сто банкнота из крвава завеска и пружи их Новици. — Је ли доста? — О-хој ! Ти си добро пазарио... Како да није доста, болан...
Беше се добро напио. Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к Новици и стаде му поверљиво шаптати. — Знаш... ја сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи...
Напослетку, кад се сви изопијаше, полегаше по застртом поду. Где се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао. Новици остаде још толико свести, те угаси свећу, па се и он пружи, не знајући више ништа за себе...
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
и удесно отуђује од нас, изговорен пре две деценије, понире, природно, у дубине колективног, базичног искуства. Новици Петковићу није било дато да оствари неке ауторске подухвате за које је био најпозванији у нашој средини, сагласно
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
– Те то си ти, Селиме? – Баш ја главом, као што видиш! — одговараше Новици Селим већ десети пут, срчући каву и пушећи.