Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Док длан о длан, и стража ту. — Сурепе, Станко, Илија, Јоване, Јовица!... Ви ћете са мном... А ви... Ногићу, ..... Води их на Дренову Греду и тамо нас чекај... Ако сутра до подне не будемо тамо, онда нам потражи стрв или јав!
Месец одскочио с копља, а хајдуци су седели и ћутали. Док рече харамбаша: — Ногићу! Смени стражу, па да се леже!... у млађега поговора нема.
Што будем поручио нека уради. — Добро, харамбашо! — Ногићу!... Ти ћеш остати овде и вескаћеш се око своје куће. С тобом ће остати Станко.
Ама да му влас с главе не полети!... Ногићу! Ти ми одговараш! — Не брини, харамбашо!... — Ако вам до зорова дође, хајте к Церу.
Онда се окрете дружини: — Спремајте се! — рече. — Спремни смо! — Полази! Збогом, Сурепе, Ногићу, Станко, Зеко... Збогом!... — Збогом пошли! И за неколико тренутака неста хајдука у гори.
Станка облише сузе. — Јадни мој бабо!... Јадна моја мајко!... — Жене јаучу, луди се стиде суза!... Него... чујеш Ногићу? — Шта? — Још данас иди у Црну Бару. Иди правце кући попа Милоја и кажи му ово што си од мене чуо.
— Не седимо, Ногићу!... Али, брате, нисмо знали. Ко може знати шта је у оној ђаволској души?... Ја сам, истина, с Јовом заједно одбијао
Зато се сад склањајте од њега. А Алексу призовите. Он је, сиромах, жељан људи и њихова разговора. — Хоћемо, Ногићу, хоћемо! — Мислио сам да је требало да вам ово кажем. А сад, збогом!
Он с четом оде на Јадар, да Турке причекује. Станко баци капу увис. — Господе!... Хвала ти на твоме дару!... Ногићу!... Ево ти чете!... Води нас све куда ти душа жели... — А ... јок!...
— Ето, вала — рече он кад виде Станка и Ногића — колико да не седим беспослен. — Добро је — рече Станко. — Него, Ногићу, иди и ти мало прилези док печење не буде готово. Ногић се спусти крај другова и заспа као заклан.
— Станите! — повика он. Хајдуци стадоше. — Ви ту очекујте, а Станко нек пође са мном. Станко нареди Ногићу да са дружином сачека ту или њега или Деву, па се с Девом крете. — Куда ћемо? — Поповој кући.
— Имате ли оружја? — упита Станко. — Имамо и сувише. — Онда, Дево, иди и јави Ногићу да га чекамо на Журави... Па се окрете пошто Дева оде: — Некако Журава ми на срце пала — настави — још од мог првог