Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Једним невидљивим конопцем прикачен је за катарку госпа Нолину и бог те пита где затрпани костур лепотице Талијанке из Трста.
Јулица се као и мења помало, сад на своју, сад на госпа Нолину; али госпа Нола, да би за длаку. Ни о погребу мужевљеву, ни после погреба није темељно променила тоалету.
Тако исто нико не зна кад је и како се црквењаков Срба пребацио у госпа Нолину кућу сасвим, и под условима одређеним: да у кући остане, да буде добар, и да ће онда госпа Нола бринути за њега док
И тако је мали Шваба не само ушао у госпа Нолину кућу, него убрзо задобио све њене симпатије, и пробудио у њој још много нових начина волења и радовања око детета.
— Иди, Србо, види се у огледалу, и кажи да ли ти личи да идеш из апса. — Срба се сагао, пољубио руку госпа Нолину, и стао да се смеје смејом за који би тешко било одредити да ли је дрзак, или наиван, или просто млад, јер младост је
Мало је седео, па извадио из џепа хартију и оловку, и зачас нацрта госпа Нолину десну руку која је остала с претећим уздигнутим кажипрстом, и изгледала, онако крупна и строга, врло смешна у рукаву
„Јесте већ били да пробате запалити?” — питали се људи на пијаци, по радњама, и на друштвеним састанцима. На госпа Нолину молбу, отишли су једнога дана инжењер и доктор Мирко: „Да паметни људи нађу узрок и смире свет”.
— У тишини се чуло дисање госпа Нолино, узрујано, а и болесно. Младић приђе, и са очима пуним суза пољуби руку госпа Нолину. — Молим вас да се не узрујавате. Још ћете нешто чути, на што нисте били навикли.