Употреба речи носи у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. „Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи? Зар није боље да дочекаш дан?

Беше као нека заветина у нашем Лукову. Дан леп, планине се зелене, а поветарац носи са големога Ртња мирис од здравца; по врховима планинским играју се златни и ружичасти облаци, изгледају као леп венац

Погледајте, напр., онога дебелог човека што носи сиво јапунџе са џигеричастом јаком, чибук сасвим по агаларски, са големим ћилибаром — то је, вид’те, некад био

Јест, њега нема, а требало би сваки дан то име да носи!... Зашто, напр., да се сваки први јануар почиње Св. Василијем?

— Не верујем, господине... Сиротиња је!... — Нек чека!... Кога има још?... — Један Цинцарин, Грк ли је?... Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... — Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...

Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

гди се сиромах богата не стиди, нити поштен човек мари што непоштен о њему говори, и гди јавни непоштен жиг на челу носи.

Ово пролази јер има неки разлог. Али Турчин кад хоће да му се све верује што каже, зато што он носи браду, ту нам не торна конат.

Ко хоће да га зову „свети”, или нек је прави светац, или нек не мути. Ко носи пречесно отеческо име на себи, нека показује љубов и попеченије отеческо о чадам својим.

Људи, бојећи се да он не збаци њиховог бога, шчепају патарице и почну ти га уздуж и попреко, док позна које, кога ли носи.

Наравоученије „Праведан муж штеди душе скотова својих”, — говори пророк. Ко би рад да га скот служи, а неће да носи о њему могуће попеченије, бесловеснији је од скота.

Но всује: вид промени, а нарав злу не измени; ибо и до данашњега дана мрав туђе жито краде и носи. Наравоученије И ова басница увјештава нас да се чувамо из младости злих обикновенија.

” Слаби јакому, кад их је много, често досаде. Паметан ни у најслабијему не жели себи имати непријатеља; ко зна што носи дан, што ли ноћ.

” „Да ми пробушиш чело? Како ћеш ми бушити чело, бушиле ти вране очи! Иди без трага, начаст ти рогови, носи их сам, ја их нећу! Хе, ја луд, и трипут луд!

знамо да он лаже или да се вара, то је нами доста, начаст му његова лаж, а завист и злоба највише мучи који је у недри носи. Давно је речено: ко ће свету уста запушити? Ово није могуће.

Вежи пса за врат, пак води за собом. Не срамоти се под старост. Ком си јоште видио да пса на леђи носи?“ — „Е, то је много!” помисли старац.

месо са алтара узимати што је он пророк; или га зато за пророка почитују што он посвећено месо, ником не питајући, носи пак једе.

Зашто сиромах расколник остаје док је год жив расколник, и зашто све мисли да несоздани и непостижими бог носи браду и мустаће баш као и он? Низашто друго него што је из детињства расколник, и онда му је тако казато.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

у црној ноћи, у слами Која мирише на њену косу и врат, и бива Тесно у овој горкој несаници и тами Док небом ветар носи пловеће крошње шљива Доле дише мој вранац, вран се пресијава, Шта ли то њему сна и спокоја не да Лети ветар пун

Један поруку носи важну (пре века краљ га послао), други окреће вола на ражњу свак наставља свој посао. Устима ко је пре пола века

СИНГЕР Мића Савић иде преко поља, на коњу носи шиваћу машину. Крошуму, крошевар, три седмице дана, узводу, низводу, путем и беспућем, преко сувати, преко бујне

Иде Мића Савић преко брда, калем златног конца у сандуку носи. Капу забацио, сив шињел огрно, иде пред коњем и пева, а не зна да носи машину која неће шити оно што се њему,

Капу забацио, сив шињел огрно, иде пред коњем и пева, а не зна да носи машину која неће шити оно што се њему, златним концем, шије, него оно што се њози шије, црним концем, у сумрачје

А свеца који на длану носи град остависмо у мраку, на прагу! 4. Онај који нема ништа, бос прогнаник из пепела, из пепела своје жетве, из

заклопљених, кроз цело тело, до врхова прстију, шири, и за трен - дубљи од века у сунчеве облаке тај мирис ме носи, са раном без лека, са светом без наде, тај мирис ме мири.

сукну сунце, светлост у вратима полако постаје жена, та жена прилази, До пола кујне то је вила Равијојла (носи маслину златну), кад приђе столу Гина куварица (спушта салату).

Кроз све златнију јесен долази рибар, носи шарана као кило сребра! НА САВИНИМ ЛИВАДАМА Дубоко у јесен продужили се летњи дани.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Сад она три кнеза поделе порезу овако: ако је 100 хиљада, то мој отац носи 50 хиљада, то јесте пола на његову од Ваљева до Саве кнежину, јербо је у његовој кнежини житороднија земља и

разговора дође стари кнез Никола Грбовић и војску према нама упаради, а Јовица Милутиновић од марама барјак начинио и носи га тамо амо покрај параде. Погледаше Турци и рече Сали-спахија, ћата мога оца: „Ала откуда вам онолика војска?

— Дођемо у квартир, ручамо и прођемо по пијаци. у Кијеву дува једнако ветар и носи песак у очи. Сутра одемо у велику кијевску Лавру, где се не зна у што ће се најпре гледати; или ћу слушати анђелско

на Велику Госпођу 1805. — Божа Грујевић и секретар и концеписта, архивар, столоначалник и сва званија на себи носи. У Вољавчи пустиња, планина и врлет, нити имамо шта изести ни попити, прави пустиници и посинци. Замолимо г.

Али се то разговарамо све у брзоме јашању. Врати се Чупић и оде; ја сам остадо̓, само један момак, Иван Бугарин, носи два пиштоља за појасом.

(У Турској адет је: који књиге носи он свеже на ногу прапорац, пак слободно свуда иде, нико му на пут стати неће, и зове се са̓ија.

теби дати књигу, те ти прођи кроз војску моји̓ синова; али кад знаш писати, напиши књигу, подај са̓ији други пут, нека носи, а ти немој сам писати, сам односити, јер да је икакав са̓ија гдегоде погинуо, ја би̓ тебе убила.

И опет кажем ти, напиши књигу, па не носи сам, но по другом шаљи”. Ово је за мене приповетка да не будем други пут књигоноша. То је доста од Турчина совета.

Кад Јаков види да му је мрети те мрети, пристаде да носи писмо. Одсекоше му велики прут, навр̓ прута начинише процеп, и у тај процеп мету писмо.

, коњушар СЕКВЕСТИРАТИ, лат., привремено одузети управу над имовином СЕКСАНА, тур., коњ који носи товар СЕЛАМЕТ, САЛАМЕТ, тур., добар пут, срећа, успех СЕНТ, тур., завичај СИЛАЈ, СИЛАХ, тур.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Па хајде што граби — нека га ђаво носи — нек граби! Нико се није од арама спомогао. Ама што се надуо онако од тешка јордама?

Где год дође, све ти се он размеће, све се хвали, у свачем се гради најпаметнији. Па хајде и ту нека га ђаво носи — кад је таки! Него што се онако матор помамио, те не да никаком чељадету с миром проћи?

— Ама видимо ми то, Симо, брате, али шта ћеш му кад је таки!... Молим те, дај му две вреће, па нека га носи ђаво! — рече Стеван мало тише да не чује газда Рака ко ће га носити. — Нек се зајази! Само нека то легне једанпут.

Петар не да никако... Облета поп и иска, па га опет нестане... Спаде Петру и друга пранга. Он узе букагије у руке па носи, а опучи сад брже... Иде тако иде, док ти њега нека рука дохвати остраг за раме.

« — Не да он никако. Салета тако, салета... Док запева петао негде у селу... Нестаде попа. — Носи ли он букагије? — упита онај што је растурао карте. — Не пушта он њих шале... Донесе их тако кући.

Нећу помињати ни поп-Перу, оног што у највећем трку на коњу може да носи пуну оканицу вина на глави а да не упусти, и што увек води са собом једну црну керину, па једанпут закључа је после

У уговору стоји да ми набави момка да носи бубањ и бубња — он ми набави каког лудака, као овог гулавера данас те ми проби ето и бубањ.

Послао сам га, ето, Срдану у сватове, набавио му жице, најмио момка да му носи бубањ, а он јутрос ни паре. Каже — нема, не да. — Не може бити. — Боме може, Видаче — рече Милун стишавши се мало.

неком каце и бурад, а он се, опет, спремио да иде послом некуд на другу страну, док ето ти му дође пет-шест људи; неки носи вучију, неки чабар, а неки не носи ништа. Још с вратница поче тек један: — Ама Милуне, шта ти ово учини од нас?

спремио да иде послом некуд на другу страну, док ето ти му дође пет-шест људи; неки носи вучију, неки чабар, а неки не носи ништа. Још с вратница поче тек један: — Ама Милуне, шта ти ово учини од нас? — Шта, море? — упита Милун зачуђено.

Девојка придену иглу у косу и носи је — као свој накит купљен за своје рођене паре. Адвокат у згодној прилици показа Мојсилу да је девојка доиста примила

Адвокат у згодној прилици показа Мојсилу да је девојка доиста примила и носи његов поклон. Пупавац види и топи се у радости. Време је пролазило.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Око би јој гору запалило. Да упрти четири момка као четири снопа, па да их носи преко села!... А што се рада тиче, о нему се причало.

Приче ће причати о моме хајдуковању и мојој освети! И зар није лепо бити хајдук? Господар си докле ти пушка носи!... Сам судиш и опрашаш!... Па се занесе. Мисли га носише по горама и планинама...

— Сигурно какав глас — рече. Не потраја дуго, а иза грма се указа човек. — Дева — рече Јован. — Шта ли нам носи? — Нешто има!... Дева не долази џаба — рече Јовица. Дева назва бога и поздрави се. — Откуд ти? — пита харамбаша.

— Хајде, хајде, Црна Баро!... — смешкао се он. — Иде вријема и носи вас мени на пешкеш!... Очи ће вами искакати од мојега благослова!...

Јелица је била у авлији. Она изиде у авлију, виде је тамо на дрвљанику где слаже нарамак да у кућу носи. — Јело! — викну она. — Чујем, нано. — Дела, однеси та дрва, па дођи у вајат, рано. — Ето ме, нано, ето.

— Знаш... нека се нађе... Турчин се јетко насмеја. — Бојиш се Станка? — рече заједљиво. — Па, драги ага, ко носи не проси... — Бојиш ли се Станка? — рече Турчин и погледа га оштро. — Због њега то и тражим. — Онда носи.

— Бојиш ли се Станка? — рече Турчин и погледа га оштро. — Због њега то и тражим. — Онда носи. И гдје га видиш, гдје га сретнеш — убиј!... Јеси разумио: убиј пса! — Добро — рече Лазар.

Али... ја не мислим тако!... Овде си ти старешина. Овај је овде под твојим окриљем — нека носи данас главу... Али сутра, прекосутра, до мога издисаја — он је мој!... Збогом!...

— Од зулума. Турци ми побише сву чељад и кућу запалише. — Ко ти је душман? — Сваки који чалму носи и клања Мухамеду. — И ти си дошао мени? — Теби, буљубашо. — Јеси вичан свакој муци и невољи?

Спрема се кићена чутура, поднизана нискама талира и цванцика, и један укућанин узима, меће у зобницу па је носи од узовника до узовника!... Позван је крштени кум, а старојком поста Јова Јуришић.

Већ више не може ни да га држи... Погледа Јелицу, па рече: — Носи га, снахо!... Па се спусти у постељу и ућута, дишући кратко и испракидано.

Лези!... Станку клону глава... Поћута неколико тренутака, па рече: — А што ће овде оволике поњаве и губери?... Носи тамо!... И оном здравом руком поче бацати покриваче са себе... — Не помаже то кад срце озебе! — рече болно Суреп.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ТРЕНУЦИ Та љубав без циља и без сутрадана, Зла сестра вечности, у бесу свег хитног Носи знак највеће коби што је знана: Сав ужас пролазног и бол неумитног.

Некад чух твој корак или шум одела, А сад те ноћ носи у сваком свом шуму; Звезде у покрету; мирна светлост бела У свим приказима на замрклом хуму.

Ти си као лађа с крупним једрилама, Што носи поднебља других копна; о, ти, Што се, неумитна, јави међу нама Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти.

Већ подне пада на врхунце. Цар гледа, још врве, страшни из далека — Сваки у свом штиту носи једно сунце. Кациге од туча; властелински шлеми С пауновим перјем; на рукама свима Тешке рукавице; стег за стегом

Водо вапијућих у великој ноћи, Осветљеним путем сада иде племе; На рукама пуним победничке моћи Носи своје родно небо, као слеме.

Наличио је на пут који води у други свет. Наједном се зачу шум, ход. На малим алпијским колима на којима се носи храна, били су упрегнути човек и пас. Ниједан ме није осетио за собом, јер је ноћ била шумна и зато што су били уморни.

СРЦА То беше једне ноћи, која је била можда најцрња од свих ноћи. Једва се наглашавао ветар који изгледа као да носи собом неки мрачни дим и све засипа црним пепелом.

Жена не види божанство кад између божанства и ње стане човек. ДОДАТАК ВРБАС Носи, српска реко, крв наших синова, Јер крваве реке свуд су наше међе; Мачеви убијца сви су истог кова — Сад носи унуке

Носи, српска реко, крв наших синова, Јер крваве реке свуд су наше међе; Мачеви убијца сви су истог кова — Сад носи унуке куд носаше пређе.

Наша звезда славе сад и даље цвета: Пре свачији сужњи нег ичије слуге. Носи мора крви да их не покраду, Носи, реко српска, крв невиних жртви: Радосне победе хероји нам даду, Али страшну

Наша звезда славе сад и даље цвета: Пре свачији сужњи нег ичије слуге. Носи мора крви да их не покраду, Носи, реко српска, крв невиних жртви: Радосне победе хероји нам даду, Али страшну правду извојују мртви. 20.

Презри љубав подлих и братство убица. И реч вероломних и част клеветника! Носи, роде славни, тај мач без корица — Знамен крстоносца и Божјег војника!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ја изиђох на улицу. И као да у даљини видех пешеве од Ђорђевог капута како их носи ветар, и још као да чух два-трипут удар његове штаке о калдрму, па онда се опет све зави у облаке од прашине.

родио; уђе у своју кућу, седе под орах који је посађен онда када је се капетан родио, а који сада на својој периферији носи сухе гране. Ту сахрани оца и матер, ту прекопута замилова девојку, ту уз кућу однесе куму лимун и позив на прстен.

наслони на буре из кога је малочас пио и поче умирати, али тако слатко, да му се чини као да га грли Анока и као да га носи бесан кулаш Остојићев. Тако је свакоме ко се први пут опије.

Онако исто гледа испод очију, чешља косу из потиљка на чело, носи кратке панталоне и огромне ципеле и црвене велике махраме у које се усекњује и које му из џепа вире.

Па орах у мојој авлији који је посађен кад сам се ја родио, и који већ на својој периферији носи сухе гране. Па господин начелник коме се на велике празнике мора правити визита и који увек за собом води Тијосава

Па Тијосав који у десној руци носи дренов штапић и њиме се поштапа, левом размахује и одмакао је за читав аршин од себе, јер му јатаган смета.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

већ причали, који су га видели, да је млад и леп, па тек свршио богословију, да му одело стоји к’о катани мундир, да носи ирошки пошу, да има лепе брчиће и да лепо пева! С нестрпљењем су га очекивали и старији и млађи.

А девојке су рекле да су га виделе да пролази на колима, да мора да је нежењен, јер пóшу око врата носи баш ирошки; један му крај све лепеће преко левог рамена к’о барјак на дамшифу.

се онако побожно крстио кад је звонило и кад је прошао поред Великог крста, како приметише бабе; и што онако ирошки носи пóшу око врата, како рекоше девојке — да је, дакле, тај путник давно очекивани учитељ.

Ај, јесте л’ то промислили?! А после, нека — вели, — ђаво носи и наше уши.... ни магарац се, каже, није прославио са оноликим његовим... Ал’ шта ћемо брез месечине?

— чу се још издаље Шацин глас. — ’Ајд’-’ајд’, — продужи Нића више за себе. — Носи те ђаво, а и тражиш ђавола! Само немој после дрéкати кад те тако дигођ у бријању укебају, па ти вилама натрукују на

немам сад кад. ’Ајде, носи то брже!... Дакле, шта је то било, слатка!? Седим к’о на шпорерту од љубопитства, тако сам најгириг!

затим узе позитуру, па настави: — Е, па, засад нек ти се на овом прође; што си натруков’о банки — натруков’о, нек ђаво носи; нећу да се после каже и да ми се прибацује да сам ти ја напакостио и метнуо црн комад у торбу.

И сам тужитељ Ћира се препао, па му чисто дошло да покуша да тргне тужбу и преда ствар забораву. — Нека га ђаво носи! — вели поп Ћира. — »Паметнији попушта«, веле наши стари.

— Па, што украду — украду, ајд’ нек и’ носи ђаво; нег што још волу да намагарче газду коме украду коње!!... Ето, пре три месеца кад су оном Нéци украли коње, па

Такву исту лулу купио је и поп-Олуји, домаћину. — Боже мој, што ти је човек; не зна шта носи дан, а шта ноћ! — мислио је кад је куповао.

Да, да, акурат! Господин Спира је друкчије, мора бити, обучен, мада више не носи ни он мантију! — Ха, ха, ха! — смеје се гђа Перса, и лупа се по колену.

Помало практицира, а почешће иде у лов на шљуке, или поваздан пеца на Тиси или у риту на глисту караше и другу рибу, и носи за шеширом велико перо од чапље, а чим изађе изван вароши, а он одмах скида чизме па их меће на штап.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

А поред тога морала је да води бригу и управо носи се са свима просјацима, и суманутима којих је увек било пуно. Сви су они били ту, на окупу.

Кад негде наиђе на много, он изује чакшире, гаће и пошто увеже ногавице трпа у њих, пуни их и онда носи. Па кад тако накупи, онда све одвуче и нанесе где је била црква.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Плакао је пред дужником довде док му није пружио новац са: „На, нек те ђаво носи!” За време целог шегртовања само је једанпут био бијен, и то што је господаров „ауспрух” у подруму крадом попио.

Кола са арњевима готова су, Љуба тек да се крене, ал’ ето ти писмоноше — носи писмо Љуби. Љуба чита писмо. Почитајеми господару!

— Но, како вам се допада мој Љуба? — Фајн — здрав момак! На то отворе се врата, фрајла-Паулина носи на тацни ликер, бадем и суво грожђе, па метне на сто и сипа. — Заповедајте. Пију ликер.

Обадве, лепо обучене, иду у кујну. Онде је већ вино на служавнику приправљено. Марта иде напред, носи вино, а Гледићка јој отвара врата. Гледићка седне близу чика-Гавре, а фрајла Марта између ње и Чекмеџијића.

— Е, добро, кад бих вам Мицу дала, како и откуд ћете живети? Мица је код мене фино отхрањена, треба лепо да се носи, а што ја имам требам за се — а имам још деце. — Таленат је капитал, таленат је имање.

Ко је сиромах узети је не може, ко је богат узети је неће, тај тражи богату. Лепа плавојка носи у срцу црнопурастог јурата, но овај се само титра. Од седам јагма не зна коју да бира.

И код Ћирковића је Свилокосић добро приман, на ручак, на вечеру, кад год хоће. Мица Рогозићка лепо се носи, у диби и кадифи, у свили и атласу, руке пуне белензука. Не носи се горе ни Алка Ћирковићка.

Мица Рогозићка лепо се носи, у диби и кадифи, у свили и атласу, руке пуне белензука. Не носи се горе ни Алка Ћирковићка. Како Мица нову хаљину навуче, одмах и Алка себи нову прави.

И тај процес подуже траје. Међутим се носи фишкалу старо вино и „ауспрух“ па фишкал још зажели видети такову питу у животу, а кад то чу госпођа Алка, она му

Шта ће сад? Алка Јефти каже да иде Бабоњи. Јефта се крене на пут да то Бабоњи јави. Наравно, носи са собом и рујног винца на поклон. Бабоња лепо прими Јефту. — Господине фишкалу, ја сам тепсију откупио.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

га нека необична, зверска снага, па инстинктивно испружи руку, стеже, своју кошчату песницу и осети како та песница носи у себи неку велику и чудну моћ. „Како је то све и чудно и смешно са том човечијом душом — помисли Јуришић.

А дани пролазе, па јесење киша прска у прозоре и ветар носи жуто лишће и савија гране све до земље, док Христић седи у топлој соби, излежава се и помера оне чиоде.

моја кукавна душа, бије ме и убија неким тежим маљем него све њих заједно Јер сви они знају зашто пате, и сваки од њих носи свој сопствен крст, а ја носим све крстове, и никако не знам да објасним овај мој мрачни немир у души.

Јер, ето, зар су то велике победе у овом купеу овде пред мојим очима, и у оном до нас, и у целом возу овом што ме носи мојој вереници, и у свима влаковима што на све стране разносе ране и срамоту, и тифус и шкрофуле и лиферанте и крв и

Ис— купи сељака па ко буџу, ко будак, ко косу, а само он носи пушку-капислару. И опет рукама живог ајдука ухвате, а пушку и не опале.

Африка

Смешно је да у Африци, између два црнца који се прихвате одевања, много је ближе примитивности и голотињи онај који носи европску одећу, састављену од најчуднијег комађа, но онај који усваја своје традиционалне плаштеве, чуване дотле само

Не говорим о шминци коју усвајају од белаца. Црнкиња која близу обале ставља бели пудер удаје се за црнца који носи оковратник од целулоида, и њихов порок са Запада остаје у породици.

у урођеничком крају једну дрвену кућицу, око које расте пет стабала: чоколада, банана, хлеб дрво, кокос и једно које носи дивне црвене цветове. Између стабала је шећерна трска. „И ви се чудите, кажу ми, што су црнци тако весели.

Занимљиво је видети на колико начина црнац носи ову одећу; ако жели да је елегантан, он је обавија око себе као тогу; треба ли му да има обе руке слободне, он је

Расе које живе у овом крају сматране су с правом за најлепше расе света; једна од њих носи још од старине име Аполона.

Он иде у Манконо, као представник једног трговачког предузећа, да би куповао сировине. Овај млади човек, који носи једно велико име, пошто је свршио технику дошао је у Африку тражећи као Конрадови јунаци авантура и егзотичних

Треба им дати поклона, и мој бој издишући празни кесу новчића и ђинђува што носи за нама. О лову са Швајцарцем било би боље не говорити, јер иако је око нас дивна свежа тропска ноћ са протоцима о

пекло афричко сунце, сувише квасиле афричке кише, од којих се земља пушила, а да се не би уверио да оно што у њему носи тако славно име најспоредније је на свету, а да је оно друго осуђено ређењем да води живот гори од живота пса; дању

Научио је да носи каск, батину, платнене ципеле, да пије вруће пиво и филтровану воду која се осећа на земљане крчаге.

Два пута одлазимо у село, у његову колибу да видимо шта је са поласком. Камион који има да нас носи, и који тек има да се товари црнчевом сировином, стоји празан, напуштен, прашњав.

Осећам се изврсно, ушушкано и меко на овом камиону који ме носи у дубину. На предњем седишту, поред Меја који шофира, седим ја и крај мене је Н.

Таман као и цело човечанство. Што се тиче Меја, Ме Н'гесана, власника и шофера камиона који нас носи, ја имам утисак да је то диван деран, врло пажљив, питом, чак нежан у опхођењу.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈУЦА: Гитар-мајстор је већ пет сати због жица пропустити морао. ЈАЊА: Да ти керверос носи гитару, да ти носи моду и моју памету! Еј, тихелај Јања, тако си кућа не течи! Не ми више говори. Нема новци!

ЈУЦА: Гитар-мајстор је већ пет сати због жица пропустити морао. ЈАЊА: Да ти керверос носи гитару, да ти носи моду и моју памету! Еј, тихелај Јања, тако си кућа не течи! Не ми више говори. Нема новци!

“ ПОЗОРИЈЕ 2. БИВШИ, ПЕТАР ЈУЦА: Ево Петра. Можемо га послати по жице. ЈАЊА: Да ти дјавол носи сос твоју жицу, да ти узми памет, да заборавиш! (Петру.) Еси скупио ону ђубру сос пијацу? ПЕТАР: Аа?

(Покаже столицу.) ЈАЊА: А господин нотариус нећи да си дуго бави! (Проклето Ево, мора да ти дјавол носи!) МИШИЋ (Јуци): Кад ме тако лепа госпоја нуди, не могу одрећи. (Седне.

) МИШИЋ: А гди је господична? Она се не даје видити. ЈУЦА: Она је... ЈАЊА (пресече јој): Отишла ј... (Да ти дјавол носи!). (Помркне на Јуцу.) Отишла ј код своја другарица, знаите, да шије. МИШИЋ: И то је добро дете!

МИШИЋ: Наћи ће кир Јања, знам ја, само ако оће. ЈАЊА: Да ми дјавол носи ако имам једна крајцара у моју кућу! МИШИЋ: Та ви ваљда ме нећете празна отпустити.

МИШИЋ (устане): Како се ви тешкате, а има стотину који би желили у вашем положенију бити. ЈАЊА: Ево ј нека носи. (Показује Јуцу.) И тако оћи шешир. МИШИЋ (насмеје се): Слуга понизни, кир Јања! ЈАЊА: Слуга понизну!

ЈАЊА: Пи, пи, пи! То је мајсторско план! Тако може и да си носи за мене једно тас по цркви. да кажу људи: „Пострадо кир Јања, ајде да го помогнимо!

Душо Јуцо, оћи да си сви Грку радуи за твој род. ЈУЦА (у поласку, за себе): да вас ђаво носи! (Ошиде). ПОЗОРИЈЕ 8. ЈАЊА (сам) ЈАЊА (сам): Проклето Ева! Има више памету него ја. „Коликој изгубио кир Јања?“...

Има мати што го воспитава за шешир, за свилена аљина, за младо официр, а не за кујна и кецеља, да крпи издрту џаку, да носи едни ципели година дана. ДИМА: Кала. ЈАЊА: Ми смо људи трговци, што треба широко високо?

ДИМА: Е, кала. ЈАЊА: Да буди свадбу, не свадбу, да ти дјавол носи српско проклето обичај! Да буди, не да буди. Што можи да буди код кир Јању, кад оћи да пропадни!

КАТИЦА: Забога, да не пропаднете! ЈАЊА: Да пропадним! Да дођи једну ветру, да ми узми за косу и да ми носи у луфту! О, моје лепо Мишка, моје лепу Галин! Сад да узмим штап, да идим да просим под мојом старостом.

Црњански, Милош - Сеобе 2

жене спремали се да испрате, и сам се, за то време, спремао, уморан и неиспаван, туробан, са ожиљком на души, који носи сваки ко је једном лежао у затвору. Официрски затвори, иначе, код Енгелсхофена, нису били страшни, нимало.

Његова два братучеда тек тада приметише да Павле носи локот око руку. Они прискочише, обојица, да му помогну да сиђе.

Накитили су га били као чутуру, какве носи онај ко у сватове зове – а које су звали „фифери“ у Новом Саду. А што је било најгоре, после се у гарнизону причало да

она каже капетану, последица врућине, ни разблуде, него жудње за срећом у животу, коју свако биће људско, па и жена, носи у срцу.

Шкргућући зубима, при помисли на Божича – не Божичку – Исакович је понављао да је то национ који не носи круну, као царства. Коме не кују талере, као царици.

Преболело је неколико маторих, обангавелих, кобила. Овај примерак пастува, који носи име Јупитра, планете, неће. Смрт ће наступити, ускоро. Могу отићи. Чему да то гледају? Спаса нема.

Поплаши га Гоша! Па подај га његовој мајци, кад га је разбенавила! Нека се с њим носи! А ти гледај посла! Ваља скоро вечерати! Старац је затим извадио кесу, па га позва: Оди деди да ти дам пара!

При повратку, на путу, његова мати носаше неку шарену торбу, упртачу, а у тој торби знао је да носи погачу и чутуру ракије. То је била спремила мати његовог оца, а додала је по пар чарапа, оцу, мајци и браћи.

Ову чутурицу, Петро, подај пријатељу Гаврилу! Ракија је љута, лепа! Није комова, какву он има. Нека носи за појасом и пине кад се умори! Баба Гоша их је, после, испратила, далеко. А његова мати и она расташе се плачући.

Зове се Микаило Вани, а нико не зна ко је, и одакле је. Дошао је го и бос у Вијену, са лицем мученика, а сад носи свилу и свилене, вијенске, чарапе. Уплиће у разговор философическе изреке, и скарадне.

Павле није знао шта је то, али је слутио шта је то. Предлагао је да и мужа позову. Волков је викао: нек ђаво носи мужа! Нек чорт узме мужа! И све мужеве на свету.

Морао је да је носи на врату, као неку овцу. У недоумици шта да ради, Исакович је био сео, на своју постељу. Могло је бити око десет сати,

Теодосије - ЖИТИЈА

А ја ћу ти бити слуга у таквом делу и у Господу провешћу те до Свете Горе, камо желиш стићи, само нека буде коња да ме носи, да бисмо могли побећи од оца твојега.

И тада би благословен од митрополита и епископа и наречен за архимандрита. И благословише га да носи набедреницу када служи свету литургију.

јеромонах, дошавши до српске земље и пришавши ка благочастивоме Стефану, даде му писмо од светога, а исприча му да носи и посланицу преподобноме Симеону, али му је, говораше, заповеђено да је никоме не преда.

Укрца се на њу и пође на свој пут, управљан Богом. Многи су чули за путовање светога у Јерусалим, и знајући да носи са собом много богатство, крвници звани гусари, укрцаше се у брзе галије и у морским заливима у заседи чекајући,

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Задруга нестаје потпуно као и слава. Људи се ретко сећају својих далеких предака; свако носи име свога оца. Најзад ће проматрач запазити поред неких особина заједничких свима Јужним Словенима, неко духовно стање

богато извезена тнока, невестинска кошуља, која се после свадбе само још неко време о празницима и о свечаним данима носи, затим се оставља и предаје ћеркама о удаји.

Врло је интересантан и „превез“ који се овде зове сокај. Носи се на глави и спушта се преко леђа. Крут је, од грубе вуне вишњеве боје, са црвеним ресама при дну: често је поткићен

Напред је висока перјаница. Невеста носи овај тепелук обично док не роди, а највише две до три године. Само богате имају свој венчани тепелук, док остале носе

Начињене су од фине вуне, предене и уврћене тако да личе на врло фини гајтан. „Накит“ носи свака жена: и најстарија и најсиромашнија као и најбогатија.

Главни је део те ношње тешка ланена или кудељна кошуља, било „летошница“, која се носи за време радова, било „великденска“.

** Да пред Турцима не би изложила опасност ове тежње, Србија је чак допустила да тај покрет носи бугарску ознаку, јер се Турци нису плашили овога имена.

Сваког странца који носи европско одело сматрају за Крањца, за Словенца. Положај кметова, врло сличан положају балканских чифчија, у коме су

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

У слиједећем ће, вјероватно, бити превише рибе, а још даље, враг да га носи, неће ми се допасти сјенке врба или тако нешто слично.

Стражар с високе сахат-куле раздера се колико га грло носи: — Народе, лавови кољу вашар! Брзо затварајте врата и прозоре!

Из даљине су се чули само узвици и дозивање: — Ехеј, људи, чича Брко носи лава у џаку! Чувајте се! Сироти Брко, са џаком на леђима, све на прстима одшуња се до своје њиве под планином и ту га

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Јесам ли јој ја крива? Што се није удала кад је требала? СПАСОЈЕ: Не знам, али она је богата. Додуше, она се носи мишљу да све своје имање остави некој хуманој установи; све маторе девојке, знаш, болују од хуманизма, али ја мислим

Суштина је њена у томе: да свако да садржи у себи своје не, а свако не носи у себи своје да. Све зависи од моћи логике. СПАСОЈЕ: Па ви то имате, кажу. ЂАКОВИЋ: Да, логика, то је моја моћ!

МАРИЋ: Ја вређам своју жену; госпођа је само ваша наложница. НОВАКОВИЋ: Док носи моје име... МАРИЋ: Име? Не знам да ли за вас то значи што али за госпођу не!

Носила је она и моје име, па ипак је имала своје нарочите погледе на морал; носи сада ваше име имајући увек своје нарочите погледе на морал.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Било је хладно, али укусно, јер га је Рашида посолила. После сам сазнао да увек носи сô у џепу, али да није вешта као њихов пас Лиско за проналажење јаја.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Најпре је почео учити трговину, па онда је постао „табак”, зато се тако измешано носи. Табаклук није му добро ишао, почео је трговати, и то срећно.

Онда би пурђер, као што је господар Софра, рекао: „Погибељ за тебе, Израиље”, или: „Ту жена носи чакшире“. — Видиш, Соко, ми, мада смо већ богати, морамо даље терати, и ја сам научен једнако радити.

— Па не мора баш бити ни калуђер, може бити прота, и то није рђаво. — Не би’ волела да носи реверенду, волем сабљу. — Шта, да буде солдат, а Бунипарта још жив? То нипошто. — Има још и други’ који носе сабљу.

Мада је господар Софра мрзео адвокате, али ипак ласкало би му да има сина „фишкала“, па да носи временом јошт друкчију доламу и ћурдију него ли он. Размишља.

Ту је и Пера. Катица седи до Шамике, „малог фикала”. Јело се носи, вечерају, „мали фишкал” неће да једе, барљија, Катица га кори, инате се, а старији у разговору на њих не гледају.

У срећан пут пију последњу чашу. Дозове сву породицу, опрости се и пољуби се. Крећу се. Господар Софра носи замашан наџак, и добро му стоји, мада је мали, али тако здепаст, широк, руке тако јаке, да би међу њима не једном

Већ Шамика иде у школу. Већ сад носи малу „атилу”, мали црн калпак од кадине, и жуте мамузе, засад још без жвркова, са дугметом, да ногу како год не

Вечера је готова. — Софро, Кречару, хајде да вечерамо, све је већ у реду. Кад уђу у собу, али јело се носи. Чамча им каже како је до тога дошао и смеју се.

— Кад је у тој биртији рђаво друштво. — Па сам хтео после моје смрти да тај дућан опет моје име носи. — Па шта вам је стало до дућана, кад имате и друго што? — Волим тај дућан више него све.

Већ је купио крмачу са прасицима, па купује све пар по пар пернатих, све од добре феле, па их носи кући, као негда Ноје у своју барку. Но треба и коње куповати.

Баш кад је отишао, у његовој отсутности је Пера чекмеџе обио. Дође у кавану код Чамче, писмо у џепу носи. За једним столом седи Кречар и син му, „фишкал” Алекса. Пију кану. Чамча служи госте. Господар Софра седне за тај сто.

Па је л’ много украо? — Тако једно двадесет форинти, каже шегрт. Но нека га ђаво носи. Друго да се разговарамо. Хоћеш ли се женити? — Хоћу. — Па гледај једаред.

Црњански, Милош - Сеобе 1

да се мири са њим, не добивши свој новац, ни талире своје жене, слушајући при томе, стално, подсмех братовљев што се носи мишљу да се одсели некуд, можда у Русију.

би ублажена била светлост дана, у којој би му тело кретало се као у сну, по којој би могао да се испружи, да га вода носи, носи, као његове лађе, кад нема ветра, лако и нечујно.

била светлост дана, у којој би му тело кретало се као у сну, по којој би могао да се испружи, да га вода носи, носи, као његове лађе, кад нема ветра, лако и нечујно.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Пауново перо, необичне лепоте и упадљивог изгледа, млада носи на венчању управо зато да би скренула поглед злих очију са себе на њега.

ношење неких предмета који су симболи јаловости, неспособности зачињања, магијски делује тако да и млада која их носи буде трајно јалова. (4) Трајна контрацепција после порођаја.

²³ Негде, пак, сматрају да она која поружни носи женско дете, које мајци одузима лепоту.²⁴ Кад жену пред порођај боле крста, сматра се да ће родити мушко, а кад је

“²⁹ И према томе колико трудница дуго носи дете у утроби, такође се може погодити да ли ће бити мушко или женско. Народ у Херцеговини, Црној Гори, Кордуну и

Ево једног таквог поступка који је забележио Милићевић: „Која је (трудница) рада да зна: носи ли мушко или женско, та нађе у башти две дугачке и једнаке травке, намени једну на мушко а другу на женско, па онда до

²² Када неко упита трудницу какво дете носи у стомаку, па ако се она тада зацрвени, биће женско, а ако не, мушко.³³ У Црној Гори, кад је жена трудна, бацају мехур

С обзиром да се претпоставља да су трудница и дете које она носи „под срцем“ у тесној магијској вези, онда и није чудно што народ верује да све оно што трудница преживљава или чини

У ТРУДНОЋИ („НЕ ВАЉА СЕ“) Изузетно је разноврстан и богат систем магијске заштите труднице и плода који она носи у утроби.

поимању света она биће чија је природа демонска, хтонска, те су зато опасне по трудницу и дете које она носи.

⁶⁶ Жени у благословеном стању забрањено је и да носи земљу, али се не каже зашто.⁶⁷ За трудницу су такође опасни различити отпаци, смеће, прашина и уопште све што је

Она, наводи Миодраговић, не сме да носи смеће у кецељи, јер ће јој дете кад се роди бљувати. С обзиром да је крв (животињска и људска) такође магијски опасна

и уопште са свим оним предметима који су делови култа мртвих, јер то може имати кобне последице по дете које она носи. Овај табу је распрострањен у свим деловима српског народа и захтева строго поштовање.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

два дана пронијару, један да коси од јутра рана, један да у винограду копа; један по жези, уза летњу јару, да камење носи на друм цару; један да на жрвњу меље манастиру; један да поправља властелину слеме, један да му спрема за сетву

сечиво српа и косе, сломљену потковицу, или само срмену иглу иња, и шкољку росе, да не утаји, да цару носи као да је нашао прегршт злата.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Био сам искусан мушкарац док сам прстима лагано опипавао носи ли Јелена грудњак. Није га носила. А и шта ће јој кад уопште није имала груди?

се прашина, Како војска ступа, Подигла се лупа; Како наша снаша Љуби кочијаша, Кочијаш се поноси, Неђе капу да носи, Ја му купим шубару, Он са њоме у бару, Ја му купим фес, Он са њиме Трес-Трес-Трес!

Успева да буде витак само кад увуче стомак и дубоко удахне ваздух. Млада жена није баш тако млада, мада носи избледеле траперице и високе чизме. Успева да буде млада једино у полутами Кинотеке, на представи од три.

окршаја и трошења тамо горе, у оном облачном граду на који непрестано пада смог — осећао се као сопствена љуштура која носи његово име, презиме и осмех пун најскупљих џекет-навлака. — Јутрос... — одговори кад су га запитали кад је стигао.

Прошли су кроз стонску солану испарцелисану плитким базенима у којима је трунула морска вода. Сваки базен носи име неког свеца, објаснио им је Стоњанин.

Бел Ами је данима издалека пратио њен ход улицама, познавао је начин на који носи књиге или забацује косу нервозним покретом главе, а неколико пута њене очи у пролазу задржаће се дуже него што је

На уобичајеном месту леже растворене новине. Седа коса увелико пробија кроз тамну боју. Опет се угојио и носи своја стара одела. Нико не спомиње ону девојку која је отишла ко зна куд?

Већ одавно је престао да пуши, али још носи златни »данхилов« упаљач којим свима пали цигарете. Понекад, кад зазвони телефон, средовечни мушкарац подиже

Човек се насмеја од срца: – Чарапе! Млађе камено доба секса! Епоха пред хула-хоп цивилизације! Ко још данас носи грудњак? – Ја га носим! – Стварно?

Њихова кућна помоћница граби све брже и брже, мада носи највећи део пртљага, и сваким новим кораком претвара се у неку потпуно нову жену коју раније нису познавали.

Испунило се његово пророчанство: алеја којом је шетао данас носи његово име. Он, најзад, има целу улицу, истина без кућа.

још довољно млада да буде привлачна мушкарцима, што друкчије изгледа и што на лицу, ма колико да се успешно скривала, носи неки белег који непрестано привлачи напаснике и кабадахије жељне насиља и нежности.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Дешавало се да принцип носи воду улицом, а да га најугледнија господа и госпође поздрављају клањањем! Приче о њему разиђоше се по цијелој Боци и

Срце му се стиште од помисли да више неће видјети своју драгу Лудмилу, свога зета, њихово дијете, које носи његово име!

гологлав, а на њему је бијела кошуља до глежњака, бијела као снијег, а на леђима црвен крст, а за њим силан народ носи крсте и поје: „Господи помилуј!“ — Хм — учини Марко. — Тоо, тоо-оо, не мора баш слутити на зло, али лијепо није!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Но, доста већ, иди те гледај за довече! ДЕВОЈКА (устане): Да га ђаво носи и с прстеном и удајом! (Одлази.) МАТИ: Луда девојка! Али тако свака мора мало да прозанати. Ја сам јошт горе чинила.

Како очи затворим, ето ти ми свадбе. Да га ђаво носи, сад опет уредили после Ускрса; зашто нису догодине? Лако је њима! Да, они мисле да је други луд. УГЛЕД 2.

Кажи ми како ми можеш у очи погледати? МУЖ: Да га ђаво носи, и који те је донео на мој врат! ЖЕНА: Бог убио, који ме је везао с тобом!

Како се, то јест, наодите? МУЖ: Врло добро, као што сте ми обрицали. ЖЕНА: Да га ђаво носи, који ме је свезао! ПРОВОДАЏИЈА (слеже раменима): Стара песма, то јест.

ЖЕНА: Лепо ме је уредио! МУЖ: Тебе је уредио! ЖЕНА: Ни капу жени, о свете! МУЖ: Да ти враг носи капу! ЖЕНА: Па, ајде, купи, де, што не купиш! МУЖ: Доста! ЖЕНА: А, то умете! Псовати, викати, ту сте неисказани.

ЖЕНА: Је ли лепо да жени ни капу не купиш? МУЖ: Ви сте ми отац! ЖЕНА: Ти си ми муж! ОТАЦ: Да вас враг носи, ја с вама не могу на крај изићи! (Отиде.) ЖЕНА: Ето и оца ми отерао, јошт мало па ћеш и мене.

МУЖ: О, налепе моје! ЖЕНА: Гледајте га, јошт се он тужи! МАТИ: Да га ђаво носи, и који те је први довео! ЖЕНА: Онај нитков, онај, свему је он крив!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Девојчица се расплаче а отац, ометен у гледању телевизије, подвикне: „Носи се одавде с том глупом чашом!” „То није чаша, то је мој зечић”, одговори девојчица. „Морам га одвести у амбуланту”.

У Пет петлића проваљује истрзани ритам улице. Песма је река која захвата све на шта наиђе, она носи и оставља, губи и покреће.

СЕТИЛА СЕ СОСЕ У ТРСТУ САКРИЛА САТ У СЕЖАНИ САД СЕ СОСА ПОНОСИ САТОМ САТ СЕКУНДИРА КАО СОСИНО СРЦЕ СОСО СОСО НОСИ САТ СА СОБОМ СПАВАЈ СА САТОМ СЛИКАЈ СЕ СА САТОМ САД СИ СОСО СТО ОДСТО СИГУРНА Текст је пародија на извесне

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Нанчика и Милчика шћућуриле се у једном углу собе.) ЖУТИЛОВ: Куд се знам окренути? Враг да носи и војводину и све! СМРДИЋ: Убио бог који је први започео! ШЕРБУЛИЋ: Несреће, кад нису били вредни да нису ни устали.

) 1. ШЕРБУЛИЋ, МАЛО ПОТОМ СМРДИЋ ШЕРБУЛИЋ (броји цванцигере у руци): Да ти враг носи и такву земљу и такву браћу! СМРДИЋ (ступи): Шта ви радите?

ШЕРБУЛИЋ: Шта сам пљачкао? Лажу. СМРДИЋ: Говоре за онај шмук што ваша супруга носи. ШЕРБУЛИЋ: То сам добио од једног Маџара што сам га искупио од Сербијанаца.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

1800. издао је у Будиму избор његових Басана, а 1811. свечано оплакао његову смрт. Сва његова поезија носи духовно обележје XВИИИ века: она је пригодна и поучна.

Он сам говори да код њега нема равнотеже у духу, и 1818. говори о свом »безумију« и »махнитости«. Носи се мимо цео свет: капут као душанка, широке »вицезуавске« панталоне, руска капа.

Он носи црквено одело само када служи архијерејску службу, а то бива врло ретко. Јака, жива духа, плаха карактера, он живи слоб

[Цео један циклус песама Јована Илића носи наслов Ох, и тај наслов могао би се проширити на целу српску романтичарску поезију.

суштествителни̓ и прилагателни̓ имена у српском језику, 1828) он прелази на поједина питања из српске граматике и носи се мишљу да напише опширну научну граматику српског језика.

Све то у укоченим и бледим стиховима, безлично и непоетско. Прва његова збирка, Пѣсме, штампана у Београду 1854, носи све обележје старије поезије четрдесетих година. Од педесетих година јавља се преокрет у његову певању.

тромији но што су у његовим лирским песмама, али цео спев има много чисте поезије, свежих описа, неусиљене простоте, и носи обележје народнога веровања и народнога духа.

Једна збирка његових приповедака носи наслов Од срца срцу, и то би се могло дати као општи наслов свим тим његовим лирским идилама из сеоског живота.

За роман он није имао ширину схватања, способност да створи план и да га изводи, није имао снаге да носи цео тај терет, и зато је промашио.

учинио је за духовно стварање и образовање новог књижевнога нараштаја, и већи део данашње књижевне производње српске носи отисак који јој је он дао.

Милићевић, Вук - Беспуће

широка и жута, прелијева и претапа оранице, ливаде и поља из којих вири поцрњела кукурузовина; окрећући млинове, носи лишће, кладе, огранке, цркотине; одроњује, откида и отима земљу једнима, доносећи је другима: за једне добра, а за

луду, очајну љубав према земљи, над којом сељак, огрезао у тешком зноју, сатире свој живот и своју снагу; бочи се и носи с њом, - у борби која замара, раздире руке, откида нокте и набија жуљеве на дланове, — да извади, отме, истргне из ње

по трави; одасвуда осјећа се оштар угодан мирис цвијета и земље напојене кишом што издише свјежину; дрвеће у цвијету носи на себи нешто снажно и бујно као живот у рађању; по орошеној младој трави жути се јагорчика и бијеле се шумарице испод

тијелу; он не осјећаше да иде, већ да га вуче за њом нешто јаче од њега, и он хиташе а да није знао шта је то што га носи, не марећи за камење које запињаше за ципеле, ни за трње које зауставља.

Он пушташе да га притискује тај сладак терет што пада на његову душу, испуњава је, и носи његове мисли некуда гдје још нијесу дотада биле.

осјетио како је то биће уско срасло с њим, како га оно и сачињава, да то није нитко други до он, Гавро Ђаковић, да он носи годинама то биће у себи, да га годинама крије, ућуткује, претрпава гомилама изговора, обмана, лажи, да га се боји и да

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— брани је Јова. — Кад је то било? — Море, зар је једаред? Да је једаред, па да човек рекне: Нека га носи ђаво! И после, да је само то... — Е, па оно треба само један да викне: Уа! — Није то, брате Јоване, »Уа!

Већ на три четири дана пред Божић виђаш домаћине како носе прасад кућама; сретају се, поздрављају и поносито носи сваки у руци своје слатко бреме.

Море, зверка сам ти, побратиме, па ме нема! Ено га видиш тамо онај. Носим га већ пет година; и још ће пет да ме носи. Брински штоф, све сама чиста вуна. Ишчупај, прико, мало вуне па запали, да видиш да нема варанције.

Изгледам у њему к’о Талијан каменорезац. Чарале ми оплете и подштрикава. Да видиш само! Овако што само овај ђида носи.

али су му слабо напредовали: тако су мало завидни да је само, што но кажу, млатио глогиње што се и подухватао да их носи.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ал' опет је превесело Вавек њему чарно око, Опет носи ведро чело Као младић он високо: Та он има красна сина, Па га гледа пун радости Па се сећа сви милина Што имаде

“ Вели јад је њега стискô, Замути се њему око, Главу носи од сад ниско Рањен' отац предубоко. Тешку ову бољетицу Није јадан преболео, У ледну је њу гробницу Са собоме он

Сјајан облак један до другога, Крајем облак у два дивна реда, Средом дуга, моја стаза вита, Ветар пирка, носи унапреда, Збогом, земљо! ко сад за те пита? Ено врата, а ено небеса, Сад ћу друга да гледам чудеса.

Што се бели, женско је одело, Ал' га, брате, туђе носи тело, Нема злата по трави и цвећу, Туђе моме преко луке шећу, Моме иду красне свеколике, Али шта су према њене

свира, пушке попуцују, Моме поју, момци подвикују, Јоште мало, ето винограда, Гледај сада убавога рада: Бери, носи, час доле, час горе, Момци кликћу, а песме се оре, „Живо, живо!

Туре бије, Црногорац коси, Туре праа, Туре главу носи, Праа носи да се на њ'га пуши, Главу носи да с' на коцу суши.

Туре бије, Црногорац коси, Туре праа, Туре главу носи, Праа носи да се на њ'га пуши, Главу носи да с' на коцу суши.

Туре бије, Црногорац коси, Туре праа, Туре главу носи, Праа носи да се на њ'га пуши, Главу носи да с' на коцу суши.

ка мене нагрну, Ја га згледа, па од стрâ претрну, Није шала, мој премили друже, Така чељад, а тако оруже: Овај носи са Олимпа камен, Онај, брате, с Еликона пламен, Онај оду од тријест пречага, Још и друга беше чуда страга, Ал'

Ја створење спази бућоглаво Де се спушта у јаругу право, Две-три музе носи у наруче, Па све детић од милине уче, Неће музе, већ подигле вику: „Пусти, пусти!

с оне, чупај с' стране ове, Стоји глава кâ у какве сове, Ал' залуду цели ови труди, Пусти детић јогунасте ћуди. Носи јадне, у јами је веће, Та сред оне тмине понајвеће, Тмине, брате, своје царевине, Па већ не зна шта ће од милине,

Драги брате, опет чудо ново: Како пало, семе изникнуло, Изникнуло, стабло подигнуло, И још класје што шеницу носи, Класје зрело, само да се коси, Коси, брате, часа не почаси, Ал' ти, чудни чоче, откуда си?

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Ено јој Петрака самарџије, нек је он пази, свакако је прешао у коњску вјеру. Носи у торби коњску икону, срам га било, старога човјека.

ипак ти је глупава поруга стално испред самог носа, никуд од ње побјећи. То ти је овај тијесни живот, ђаво да га носи! СВЕТИ РАДЕ ЛОПОВСКИ Кад је стриц Ниџо при кући, онда ће ти разне скитнице и потукачи нерадо увратити код нас.

Хм, једино ако онај чупави широња не носи нешто у својој обилатој торби. И тако, нешто због торбе, а више из радозналости, ја сам се читавог дана навијао око

Ту, иза сваке справе и суда, канда се крио још неки дјечак, наш вршњак. Он вјероватно умије да прави пуцаљке од зове, носи капу чудна облика, говори „амерички“ и џепови су му пуни ...ко би знао чега.

— заурла Рожљика тако рањено као да се заувијек опрашта с кућом и земљом хранитељком. На, ево ти је џаб-џабе, носи је, наједи се!

— Шта ћемо, мораш је дати. Триста људи горе гладује. Момак поваздан митраљез носи, а гладан. Сељак се окамени у мјесту.

Одакле год, с ону страну горског ланца, стигне курир с поштом, ево га најприје ту. Носи момче писма, радио-вијести, културни материјал за омладинске архиве, а и сам ти је он пун пунцат новости као живица

— Нек су, вала, и они, нек их носи ђаво! — мрморе по јарузи преморени људи, јер им од штрапаца и напора није више ни до живота, а камоли до тамо не знам

ДОГАЂАЈ У МИЛИЦИЈИ У канцеларију командира милиције упаде црна Савка, сеоска луда, носи на рукама једногодишње дијете и још с врата, без поздрава и увода, надаје вику: — Ево вам га, џаба вам га, ја се више

А шта си ти: момак, цура? О, момак, момак, види га, има прстић. Гле, гле! Видак узима малог у наручје и носи у хладовиту станичну Сјеницу.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Вичу на њу што неће да бере. Воли да носи корпе, да истрчава на пут, гледа, обзире се, па да после утрчи у виноград преко јендека вијући се и кикоћући.

И пођемо. Магла пала, земља влажна, мрка, каљава. Још само снег што не пада. Напред иде шегрт, носи фењер, осветљава нам пут.

од те басме не прави себи одело, већ кад добије дете, мушко, прво, да њему од тога начини „јорганче“, у коме ће да га носи. То је хтео, и хтео је још да јој оде на свадбу. Отишао је с Аритоном увече. Дочекали су их.

Ишли би натраг кући. Она носи тепсију на глави. Једном руком води дете, које, исплакано и умирено, сада весело поиграва око ње, а она још сва врела.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

—- Нашој звезди!« — Реч се ори по простори, по звезданом ведром вису, звуци били — па и ницy. — У тишини, по висини носи вила даље сина.

Рађали су га сви пуци света, само на челу белегу носи очинском делу женина друга. Белегу носи царског недуга. Са тог недуга вечитог жига, — ох, ал' он мисли са суложника,

Рађали су га сви пуци света, само на челу белегу носи очинском делу женина друга. Белегу носи царског недуга. Са тог недуга вечитог жига, — ох, ал' он мисли са суложника, — свет му се руга. Свет му се руга!

Ал' склопи крила, суза нам не носи, спомен је цветак што га суза роси! А Мирис што се по души проли, то су боли. Не гони боле, не гони, Јоле!

Одлази таки, одлази мигом, наложи младим искушеником сместа нек један паши одјезди, нека му носи понизне вести да се грешница није могла спасти, да ј' у нашем дому, у његовој власти!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

И зато прва књига српских народних приповедака, она од 1821, и носи с пуним правом име свога аутора: „написао В. С.“ Од нејасне представе о вредности народних прича у почетку рада,

Народна приповетка није за нас данас вредна првенствено због фолклорних елемената које носи у себи; па ни због археолошких остатака као сведочанстава за историју друштвеног развитка; чак ни као неисцрпна

Такав стваралачки поступак и хуманост која га носи увек ће налазити пута ка људском срцу. На овом месту ваља нам учинити једну ограду.

Виљеви ће онамо доћи да пију воду, па ће се опити и попадати, а дунђери онда нека им све зубе изрежу па их носи на оно место где цар хоће да му се град сагради, па лези те спавај, а за седам дана биће град готов.

Па ћеш онда ти поћи на тој галији и срешћеш прво и прво човека а он носи живу орлушину, па га питај хоће ли је продати, он ће казати да хоће, а ти му подај што год заиште.

После ћеш срести другога где носи шарана у чуну, све су му златне краљушти, и тога шарана купи пошто ното. Трећега ћеш срести а он носи жива голуба, и

Трећега ћеш срести а он носи жива голуба, и за голуба подај што год заиште. од орла ћеш из репа ишчупати једно перо, од шарана краљушт, а од голуба

велики камен, али га никако не може дигнути, док не натрпа на њега много малога камења, па онда дигне врло ласно и носи куд год хоће.

Ја тебе избавих, а себе погубих. Змија му ,одговори: — Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.

— Боме хоће! — Боме неће! У тој свађи зграби старац руком за лонац. Он за лонац, а Марко њега за браду, па носи, носи к једној букви; расцијепи једном руком ону букву, па упреши старчеву браду у ону расцијепину, и остави га тако

— Боме хоће! — Боме неће! У тој свађи зграби старац руком за лонац. Он за лонац, а Марко њега за браду, па носи, носи к једној букви; расцијепи једном руком ону букву, па упреши старчеву браду у ону расцијепину, и остави га тако да виси

Пошто на питање шта који има у врећи један одговори да носи на вашар орахе а други вуну, навале обојица да пазаре хеспап онде на путу.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Провреднила се жена шавом, а напољу како Бог да. СОФИЈА: Јуче си псовао што не шијем. МАКСИМ: Да га враг носи и с твојим послом и с твојим редом! СОФИЈА: Оћеш да дам другоме да шије? МАКСИМ: Дабогме!

ЈЕВРЕМ: Софија има најбољу кондуиту. МАКСИМ: Има врага, да је носи, и кад сам ју познао! (Одлази.) ЈЕВРЕМ: А, непријатељ је преотео ма; ја ступам с тобом у алијансију.

(Јеврем намигује Софији.) СОФИЈА: Ја мислим да знам шта се по кући чини. МАКСИМ: Знаш врага, да те носи! Неће се кувати. СОФИЈА: А шта ћемо јести? МАКСИМ: Ништа. СОФИЈА: Онда би опет псовао.

КУМ: Песма. МАКСИМ: Песма? Како то може помоћи! КУМ: Ево како. Она почне: „па, убио га бог; ђаво да га носи, како сам се усрећила, боље да сам цркла“. Ја на то (пева): „Ти, сердце, не мучи ме!

КУМ: Ко се не узда у песму, нека звижди. На пример: „Гди си био битанго светска; куд те враг једнако носи.“ МАКСИМ: Доста, куме Мито, доста, код мене је друга фела од жене, а фела од зли жена има толико, колико грозница:

Али за данас нек те и то прође. СОФИЈА: Та ја и не могу добити награду. МАКСИМ: Добићеш, враг да те носи, и онога, који те је донео на мој врат! (Одлази.) СОФИЈА (смешећи се, Николи и куму): Радите ли и ви тако?

МАГА: О врага, не знам, како да ти угодим, да се не љутиш. НИКОЛА: Та растреси се и ти једанпут да га ђаво носи! Све твоје другарице како тако, ал ти довека у ђубрету. Од Божића ниси била у цркви. МАГА: Кад не могу да стигнем.

Тако ће бити и с купусом. МАГА: Купус сам, тешко си га мени, лепо сложила. НИКОЛА. Сложила, као враг да те носи! Видим ја моје добро јутро. МАГА: О тешко си га мени! Толико сирће! НИКОЛА: Иди, иди, не стој!

ИСАЈЛО: Знам ли ја? Питао сам једног писара, а он ми рече да је философија нешто велико и ко њу поред себе носи, тај је учен човек. МАНОЈЛО: Е, сад знам шта је. Твој господин оће да буде советник. ИСАЈЛО: И може, кад је учен.

„На“, рекне ми, „Носи ово доктору, знам да ће му мило бити.“ ДОКТОР: И ти си примио ту пашквилу? ИСАИЛО: Како се зове не знам, јер не умем

Шта? Ко је мого овако што лудо написати? ПУТНИК: Погледајте наслов. ДОКТОР: Је л’ могуће? Моје име носи ова нагрда! ШАЉИВАЦ: Због које сте се толико жестили, и мене чаушом називали. ДОКТОР: Ужасно, ужасно!

„Вучко, трчи тамо; Вучко, пери судове; Вучко, дај једну Ватру; Вучко, пеци једну кафу; Вучко, носи ово писмо; зови шнајдера; иди у дућан“ — све Вучко; а да се одмори нема Вучко. (Узме Газдин чибук и пуни лулу.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ПЕЛА (покаже му руке): Ево, милостиви господине, по овим се познаје да сам ја Пела. СРЕТА: Да ти ђаво носи и такав посô и такав ред. (Пели.) Чекај ти, вештицо!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

На траси Што увире у обзор, сјај даљине Већ руби невид, и облак прашине За коњаником који носи налог. Пурпурне крпе лепршаве зором! Покретне слике, вртови на коси! Куле што роне усправно у понор Преврнут као купа!

све нижој ноћи, Што светлиш на небу А зариш у души Ко жижак близанац На дну огледала; Онај ко у руци Одсутно те носи Са несрећом нашом Склопио је завет, Па заборавио И завет и себе — Ал светиљку ипак Не гаси у ходу.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Пре неки дан видех да моја мала Ана носи ону широку трапезасту хаљину без Струка, и учини ми се да је не носи без разлога!

Пре неки дан видех да моја мала Ана носи ону широку трапезасту хаљину без Струка, и учини ми се да је не носи без разлога!

Њихова је обала, наравно, равна као даска, боље речено као она позната манекенка што носи груди изнутра. Мислила сам да сироти Талијанчићи пате, као не знам ко, што им Обала није разведена и због тога што код

Ако већ оћете да знате шта мислим о тој врсти мачака, можете повирити у моје фундаментално дело, које носи оригиналан наслов „Матурски рад“.

Где си досад био?“ А Гиле ти, ни пет ни шест: „Извео ме“, каже; „на вечеру онај балет-мајстор из позоришта што носи кошуљу на цветиће и пудра се. Много фини човек! Тако је осећајан!

Будите хировити: нека липшу, нека изгубе посао, нека пропадну на свим испитима, нека их ђаво носи, јер све ћете ви то после платити, и те како платити!

Али шта бива? Келнери стигну бог те пита одакле са урођеном мржњом према свему што носи наочаре и нема трбушину испод сивог одела. А писце не могу очима да виде!

требало би да буде висок метар и седамдесет и осам, тежина седамдесет и четири килограма, боја очију: светлосмеђа, носи наочаре и пуши лулу. Занимање — писац, али не сувише успео. Више, онако...

Има узречицу „мислим“ и „као“, не носи никада шешир, кишобран или капу, заборавља рукавице на сваком божјем месту, криви потпетице према унутра, никада не

Јао, да сте само видели Мишелина! Иде поред мене и поздравља апсолутно све живо што носи униформу! На часну реч! Оџачаре, железничаре, полицајце, ватрогасце, инкасанте, а нарочито поштаре!

су ми већ платили да га заборављам по Лондону, али улице су биле тако празне и пусте у том Карнаби-стриту да може да носи блузу са разливеним хемијским мастилом на ивици џепа, а да за то није ништа платио сем лове!

Јер, није резон да се носи стари блузон! Прошла је сезона за ношење старих блузона … После сам опет мало заборављала Мишелина.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Него, сад лажи, ако мислиш штогод. МИТА: А шта ти ја знам, кад нас је већ видила. АЛЕКСА: Да је враг носи, и њено познанство! МИТА: Тако ти треба. Тражи човек љубов, а не гледа да смо сити и одевени! АЛЕКСА: Пст!

МИТА: Тако ти треба. Тражи човек љубов, а не гледа да смо сити и одевени! АЛЕКСА: Пст! Промени фарбу. 10. ЈЕЛИЦА (носи на служавнику вина и на тањиру пите), ПРЕЂАШЊИ МИТА: (Ах, канда те је бог научио!

(Извади кесу с тантузима и пружи му један.) Сад иди. МИТА (у поласку, за себе): да те ђаво носи! АЛЕКСА: Апропо! Јеси ли ти, море, што јео? МИТА: Богме, ваше сијателство, ја нисам.

Иди и тражи себи срећу. МАРИЈА: Ах, ја немам другоме него који ме је изнео на глас... Алекса! АЛЕКСА: Да те ђаво носи! (Напрасно изиђе.) МАРИЈА: Ах, ја опет морам за њим! (Одлази.) МИТА: А ја?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Пребрали врапци са много воље живицу сваку, шуму и поље и, ево, сваки у кљуну носи понеко зрно доброме Ћоси. Зрнце по зрнце капље из кљуна и за трен ока торба је пуна.

Вредан сам, радим, бавим се ловом и мирно живим под својим кровом. То само хуље, носи их враг, за ручак дају свој родни праг! Због тога само вас троје, знате, честите куће и немате.

Од луда страха промуца Жућа: „Ти си ми, Тошо, брат! Громове чујмо, па савез кујмо, нек ђаво носи рат! Док сунца сија и један трачак другови биће псето и мачак.

Журиш се, тата? Шта ли нам носи гвоздени коњиц твој? — Погледај, синко, поклони сами! Возим невиђен број! Рудари шаљу из црног окна поклон за

Облак од птица по трави пао, покрај њих видиш стражара ноја. Тај носи јаја, ујка ми каже, велика тако — ко глава моја.

Пут је планином опасан, дуг, али је Борка постојан друг. Голорук момчић кроз таму јаше, носи прутић у руци, нит пушку има, нит сабљу паше. Могу га срести вуци, а биће, богме, још већа беда, ако ли дође меда.

Кад јежа сретнеш, кавге се мани, тај копље има на свакој страни. Корњачи никад не стани на пут, јер оклоп носи, а нема капут. Квочка је страшна ноћу и дању, то ти је кокош у бесном стању.

Под капом облачја меком, под сивом небеском стрехом, на самој горској коси, у моме селу далеком, ту лисац пошту носи, мечка у шуми суди, петао људе буди, мере нам време и пуж и зец, већ како који, вукови туле на месец, шуму нам

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Кудикамо комплекснија, кудикамо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни о једној земљи, не брани ниједну естетику. Београд 28-И-1931.

Више их апсолутно не разазнајем. Једино што примећујем јесте да један од њих носи нешто велико и као плетено од трске. Видим кроз то комад неба. — Шта је то што носите? — За хватање јегуља.

— Не чини савршено ништа... Зидар је већ морао ићи. Жена Карлоса, који се спремао да носи цемент, разболела се. Хоћете ли сада да прошетате? Волео бих да вам покажем рибњаке, ако хоћете. — Врло добро.

Само рат и оно што он носи ослободили би их понова од живота у нормама традиције, тихог прогреса и морала. То је читаво проклетство и ваљда

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

подигло се цвеће, Са далеких гора поветарац леће; У мирису цвећа, у бисерној роси Он вам свако здравље и весеље носи. По пољима травним разлеже се јека, Одјекује небо и гора далека.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

се угађа изнад ушћа Није овде дошао бегунац ни поворка страдалника копа се темељ дубок а тај што камен-темељац носи Стефан је Оснивач Стефан и Вук у Раваници Расту два сина сигурна у свој лик по њима сунчев сјај бриди венци

Очекујем нови сабор к њему иде можда та девојка што носи чаброве с водом и казује како се зове биље какав труд и звонак говор далеко ли је Ариље?

а жена (код жене смо стали) свлачи се иза вајата и чека на врата неко куца силази с хума где су крчме и мртваци и носи кобасицу минут испред коњаника који увек знају страшно место ето странци окупани освајачи долазе по месо и деле

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

МИЋА (долази споља, носи један коферчић): Гле, па ви сте већ ту, прија-Сарка? САРКА: Нисам ја већ ту, него нисам ја ни одлазила одавде.

Је л' рече да су Агатон и Симка тамо негде? ГИНА: Тамо, дабоме! САРКА: Добро, Гино, носи ти ову ситницу ради успомене и склони је у твој куфер да нешто не наиђе Агатон, а ја већ знам шта ћу.

СИМКА, ВИДА, ГИНА: Ју, Сарка?!!... ВИДА: Шта ти би, бога ти? САРКА: Како шта ми би? Нека тетка носи црнину, а не ја. Осам дана носим црнину за две хиљаде динара, доста му је то! ГИНА: Бога ми, Сарка, право и кажеш.

АГАТОН: Умем ја то, а и морам се наћи при руци нашој рођаки. Она је добра и скромна девојка, не би она умела да се носи са алама и вранама, а тетка је стара, слаба, није то за њу. АДВОКАТ: Па да!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Прво бих њих пустио у борбу. Ако нема једно око, а има здраве ноге, натовари му муницију на леђа, па нека носи дотле док не погине. Ако има здраве очи, а нема једну ногу, стави га негде у заседу и подај му митраљез...

Као да су тек сада разумели да је сваки од њих један мали беочуг у огромном ланцу, и да сваки носи један део одговорности на себи. И зато им је израз лица био ведрији. Гледали су наредника смело у очи.

Било је згодно: кујна покрај пута, а кувар отишао некуд. Али Јанкуљ није хтео да носи чорбу пет километара, јер су му сигурније биле тврде јабуке у џаку. — Их! — вели поднаредник Траило и пљуцну.

Напрегнутом пажњом посматрамо жуто-црвене букетиће, које ветар лагано носи. Видимо како су наши пешаци полегали и држе пушке приправне за паљбу.

! — Децо наша, зар ми самохране да се бијемо! А једна отворила вратнице и виче: — Народе, војско, носи, носи све, боље ви него непријатељ! Али војници пролазе погнуте главе и нико ништа не узима.

! — Децо наша, зар ми самохране да се бијемо! А једна отворила вратнице и виче: — Народе, војско, носи, носи све, боље ви него непријатељ! Али војници пролазе погнуте главе и нико ништа не узима.

Командир је поделио батерију на два вода. Једним је он командовао, а други је поверио Александру, да се носи са оном брдском батеријом. Ја сам са командиром.

Сјашем, па у кућу... — А-ха, а-ха! — узвикну командир. — Да видите само... посилни, носи ову чорбу! Дакле... уђем.

има да те нестане... Држи ово! То ти дајем да ми надокнађујеш штету, коју чиниш. А што ти претекне, носи кући. Онда се окрене другом: — Држи и ти.

Онај се придиже, гледајући у цев пушке, и лагано одмаче, па викну: — Народе... народе, дођи и носи, узми... Свети Илија...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Вазда је одевен као да ће на сабор, пуши дуван господски на муштиклу »од пене«, носи чешће ципеле и куповни штап. Чим се Гојко представио као учитељ, на лицу овога сељака опазила се жива радост, коју он

Ево учитељице, видим, па она тражи ђаке... — Носи ти, Вуксане, за то пешкеш твом синовцу, старом кмету, рече један одборник.

се јучерашњег призора, кад пси салетеше јадника са свију страна, а он се само обрће и баца ногама у страну, и ако носи штап у руци. — Хе, оно је било изненада... био сам збуњен.

дочекују, петлова и друге живине која се спрема за легало; све се то спојило у један самобитни, нарочити звук који се носи преко воћњака и кућа, продире кроз густе облаке прашине, што су се понегде подигли, па се према сунцу преливају и

кроз густе облаке прашине, што су се понегде подигли, па се према сунцу преливају и светле неком љубичастом бојом, — носи се тај вечерњи звук и бруји далеко ширином, чак тамо до краја потеса, куда вијуга, зеленом долином, сребрнаста уска

Тамо на врбама, кратким и суморним гласом, јавља се ћук. А из села се носи, све лакше и лакше, нејасно, тихо брујање. Долази ноћ... Кад већ уђоше у село.

кутицу финих шећерлема, јужнога воћа, уверавајући како су то необично јевтине ствари у Београду, куда он иде често те носи порезу. Љубица се све више навикаваше на писареве љубазности, и сад јој беху сасвим обични доста смели изрази.

Извади из стола деловодник, забележи тамо нешто, стави нумеру на ону исписану хартију, па је даде Стојану. — Носи. Нека прочита и нек се потпише да јој је саопштена наредба.

Прво сећање из живота јој јесте сеоба. Као да је јуче било: смркло се, а они иду страном, више сеоских кућа; мајка носи малога брата, а њу води за руку, отац носи неке поњаве на леђима. Иду тако, а пашчад залајаше. »Као цигани !

Као да је јуче било: смркло се, а они иду страном, више сеоских кућа; мајка носи малога брата, а њу води за руку, отац носи неке поњаве на леђима. Иду тако, а пашчад залајаше. »Као цигани !« рече отац и насмеја се.

Знала је да јој носи какав накит, то јој је јуче наговестио, па с тога беше веома предусетљива према њему. Донесе јој лепу и скупоцену

Она се склони, па стаде из кујне певати неку веселу песмицу и сипати јело, да носи на сто. Кад чу да је он већ ушао у собу, она узе чинију са врелом чорбом и понесе је на постављен сто за ручавање.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

БОЖИЋНЕ ПЕСМЕ 18. Божић, Божић бата На обоја врата, Носи киту злата, Да позлати врата И обоја побоја. 19. Грану сунце иза брда, Весело, весело!

19. Грану сунце иза брда, Весело, весело! Није сунце него Божо, Коледо, коледо! Носи игру за појасом, Весело, весело! Ману игром на јунаке, Коледо, коледо! Јунаци се разиграше, Весело, весело!

Јунаци се разиграше, Весело, весело! Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на невјесте, Невјесте се разиграше.

Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на ђевојке, Ђевојке се разиграше. Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи

Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на ђечицу, Ђечица се разиграше. Сви у колу весело, весело!

26. Иде мома од овце, Ведро носи на главу. Ведро гу се прелива, Моми косе прелива. Турци косе секоше, С косе коњи шибаше. Ој убава, убава! 27.

Танка Подунавка Млого дара носи. Три товара дара: Један товар дара Свекру и свекрви, Други товар дара Куму и деверу, Трећи товар дара Осталим

И по кући пословачи, Ој додо, ој додо ле! 49. Какав јунак гором језди: Носи сабљу у зубима, Носи кишу у очима — ој додо, ој додоле! СВАТОВСКЕ ПЕСМЕ 50.

И по кући пословачи, Ој додо, ој додо ле! 49. Какав јунак гором језди: Носи сабљу у зубима, Носи кишу у очима — ој додо, ој додоле! СВАТОВСКЕ ПЕСМЕ 50. За ран’, Павле, за ран’, мили брале!

шимширли вретено: Опред’ мени сто аршина платна, И к отоме, што од тог остане, Опред’ себи танану кошуљу, Те је носи, мноме се поноси.“ Кад то чула шећерли дјевојка, Отпоручи Каранфилу Јови: “Ој Бога ми, Каранфиле Јово!

мени статве и брдила, И остало, што стану ваљаде, И од тога што теби претече, Сакуј себи токе на јелеке, Токе носи, мноме се поноси.“ 105. Шта се сија крај горе зелене? Да л’ је сунце, да л’ је мјесечина?

Коњиц вришти, да се јаши, Соко пишти, да се носи, Љуба плаче, да се љуби!“ 130. Мој се драги на пут спрема и пева, А драга му коња спрема и плаче: “Ти одлазиш,

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

(Без речи, улази Дробац. Упркос великој врућини, обучен је у сукнене чакшире и гуњ. Носи опанке. Маше волујском жилом.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Судбина ми је стара, а стихови мало нови. Али: или нам живот нешто ново носи, а душа нам значи један степен више, небу, што високо, звездано, мирише, ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све, ђаво

душа нам значи један степен више, небу, што високо, звездано, мирише, ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све, ђаво носи. 1919. ХИМНА Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв.

смо у том циљу једном пуковнику, али тај официр био је један од оних за које је Ускоковић написао да сав сретан носи два угојена полумесеца у туру. Вели, шта бих ја хтео, не може то тако.

Тада сам, први пут, осетио и наслутио да ми живот неће бити онакав какав сам ја, да буде, желео, него да ме носи ветар судбине, који има неку мрачну снагу. Почео сам био да пишем, кришом, песме за Итаку.

Много су лакше ратовали официри. На пример, аустријски пешак имао је, тада, да носи на леђима терет, који ни за живу главу није смео да збаци, тежак (ако ме сећање не вара) 47 кг.

Пред смрћу, сваки људски осећај је интензивнији. У младости, и у рату, човек носи у себи дубоку чежњу за срећом, као да ће вечно живети и као да је будућност, крај свих грозота, лепа.

посла са једним од оних официра, у Команди места, за које је Ускоковић написао, у једној својој новели, да сав сретан носи у чакширама, читалац већ зна шта. Он ми каже да ће најбоље бити да се ми, бивши аустријски официри, разиђемо кућама.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Ал одједном на путу Докле још беше на доглéду, Кад су на њену косу жуту Заходног сунца зраке пале— Он опази где носи Црвене руже у златној коси. Грешница из Магдале. ГОЛГОТА Мрачно је небо.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Кога год погледам, украшен орденима и лентама. Ретко ко од сиромашнијих носи један орден или два, иначе је сваки толико начичкан да му се ни одело не види.

” „Ја сам само вршио своју свету дужност према отаџбини!” Више њихових глава лебди у облаку голуб и у кљуну носи траку на којој су речи: „Милостиви Творац отклања свако зло од Страдије, која му је у вољи.

Зато је, дакле, министар председник, знајући шта носи у својим рукама, изгледао свечан, преображен, поносит, јер у својим рукама носи будућност земље Страдије.

министар председник, знајући шта носи у својим рукама, изгледао свечан, преображен, поносит, јер у својим рукама носи будућност земље Страдије.

— Ја сам се и родио слеп. Она тројица оборише очајно главе. Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће; по брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослуто

Погледам, кад са свију страна пандури носе на леђима грађане. Сваки упртио по једног па га Носи на збор. Неки, мирни, ћуте и гледају равнодушно око себе, неки заспали, а неколицина њих се праћају и отимају.

— Штета, млад човек! — говорили су. — Па и није био рђав човек. — Није, али ето, кад га ђаво носи да ради што нико не ради. — Жао ми га грешног! — Тхе, шта ћеш? Ко му је крив!

— Који је? — Бекићка! — Његова жена? — Разуме се. Критиковала га дивно. Сад носи завијену главу. Ваљда ће доћи до памети. Боље му критике не треба. — Шта је било?

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Сад ће смлавити све до тла... И облак за облаком пролази, па са собом носи и његову зебњу, а он остаје опет весео, крсти се и благодари Богу...

Ради сељак и помиње Бога, а усне се само развлаче од весела срца. Хитају руке, а мисао се носи на амбар, пун пшенице, на каце пуне шљива, на буре у подруму, пуно белке и црвењаче, на пресек пун овса, на вајат пун

— Ама, знам, брате... али знаш... није ваљад' он... — отеже Ђокић. — Зар он? Носи он таке траве и чини, да ти рука одмах усахне, чим дигнеш пушку на њега... Људи се згледаше запрепашћено.

— Тето... гле како се онај спотиче! Ха — ха — ха... Тета јој поклопи руком уста, а главу носи све за оним смешним младићем, као што Коса неки пут прати очима занимљиву сцену на улици, која пролази крај њена

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Узима шешир и хтео би да пође али се код врата устави, враћа се и седа на столицу брижан). ШЕГРТ (носи једну дућанску кесу од хартије и на њој нешто написано: Газда! Послао калфа Јоца.

(Размишља.) Може ми он сад и затребати. (Пише на другој страни кесе.) „Дај му!” (Даје кесу шегрту.) На, носи ово калфа-Јоци. ШЕГРТ: А увраћао у дућан и газда Јовица, питао за тебе, газда. ЈЕВРЕМ: Добро!

Али, брате си ми мој то је друга ствар, то је судбина. То може сваког да постигне. Не зна се шта носи дан а шта носи ноћ. Ето, на пример, данас си здрав и читав, а сутра осванеш пред судом због дефицита.

Али, брате си ми мој то је друга ствар, то је судбина. То може сваког да постигне. Не зна се шта носи дан а шта носи ноћ. Ето, на пример, данас си здрав и читав, а сутра осванеш пред судом због дефицита.

Нисам ја државни апарат, па да ми тако наједанпут макар шта падне на памет! XИX ЈЕВРЕМ, ПАВКА ПАВКА (носи две миликерц-свеће): Какве свеће, бога ти, тражиш? ЈЕВРЕМ: Лимунација, ракетле, миликерц-свеће, музика, народ.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

? Шта се то тебе тиче, и зар ми ти ниси могао то насамо казати, него да чује цео свет, кад те већ ђаво носи да свој хлеб једеш а туђу бригу да водиш? Што дижеш ларму по новинама?

и зове се Ташула, али сељаци га обично зову Зац нарочито кад хоће да га наљуте, а зову га и Кићо кад су добре воље. Носи дугу антерију а преко ње припасао малу кецељу од плава поркета.

Гизела, односно Љубица, аклиматисала се сасвим и саобразила овим приликама. Носи памуклију, навлачи обрве и меће к’ну; прави добру капаму и папрено ђувече и иде са газда-Ђорђем свуда, и на славе и на

То име носи поодавно, још како се из војске вратио. Само писац не зна, те вас, драги читатељи, зато и неће умети тачно обавестити:

Мића вели да он зна шта је мука и невоља, и зато увек носи уза се маказе и клешта за силавом. А и сами сељаци, чим би тако нешто у селу затребало, одмах повичу: »Пошљи по Мићу

Добро је! Разумели смо време у коме живимо. »Пâс свакоји своје бреме носи,« и потомство нас неће, бели, смети, не клети, него ни запитати: »Су чим ћете изаћ’ пред Милоша и пред друге српске

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

А ја гледам, са обале, гледам, па ми је Цео живот данас лепши због те шамије. Свак се носи по свом хиру, укусу и хобију, А вода нас, све заједно, носи у недођију.

Свак се носи по свом хиру, укусу и хобију, А вода нас, све заједно, носи у недођију. ДОГАЂАЈ НА УЛИЦИ Одједном, тролејбус је подскочио Високо, лудо — чак до крова!

Празну мрежу носи рибар, Затрован је цео Ибар, А где су били воскар и ковач Развој планира Оскар Ковач. МИЛИЦАЈАЦ Миладин

А смрт, ближа напретку но назатку, Од недавно променила је алатку: Оштру косу не носи на рамену, Ауту је дала црну намену. Мало је шта тако сулудо и надуто И уображено као што је ауто.

њима плавичаст прах од ког се поглед мути, на мах; то није пијаца, то је брод што у град довлачи приплод и род, и носи, кроз маглу, благом косом, стабалце вишње, посуто росом, кошницу меда, жутог ко јантар, са саћем — и све то ставља

Па и ти Кад ти поветарац, с пролећа, заћарлија у коси, Шта си друго, до лист, којег година носи... СТОРИЈЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ ЖАЛОПОЈКЕ СРЕДЊОВЕКОВНОГ ДВОРСКОГ ПЕСНИКА ЈЕСЕЊА ЖАЛОПОЈКА

Истовремено им је, јутрос, пало на ум Да продаду старца, (Враг да, Носи га у Лим, у Ним, у Рим!) — Те да тако заувек раскрсте с њим.

ОПТУЖНИЦА БАБА-ВУКЕ А баба-Вука се пење на сто: „Само пет банки, плати па носи! Пожури, да после не буде касно, И да се не кајеш у Каноси!

КОЛЕБАЊЕ ВУКЕ МАЖДРУКЕ Вука Маждрука се у то заплака, И што је грло носи прокука, Грунуше испод очних капака Сузе, ко кишница из олука, И сва се у лицу зарумени (Ко кад се стави превише

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Године 1933, после смрти Шмита, који је умро као директор фондације, из ове се издвојила једна засебна установа која носи назив »морско-биолошка лабораторија« и данас је смештена у једноме старом замку поред морске обале.

Тако постаје змијолика млада јегуљица која носи име »стакласте јегуље«, а поред тога има у разним областима још по који специјални назив (у Француској, на пример,

равница бива ветром ношен кроз ваздух на велике даљине; крупније честице падају ближе обалама, а ситније ветар носи далеко, док се и оне не сталоже по пучини; 5˚ ситан космички прах што долази из интерпланетарних простора таложи се у

Ланжвена, основана на извесној физичкој особини пиезо-електричног кварца, искоришћеној помоћу инструмента који носи назив »ехоскоп«.

већ од једног још отпорнијег материјала, који је врло лак, а може да издржи велике притиске, што допушта да собом носи у дубине много више корисног терета.

А нарочито их има, и то у невероватним масама, у ономе делу средње Америке што носи назив шпанске, холандске, француске и португалске Гујане, а што се пружају од екватора па до 9˚ бореалне ширине«.

Имали смо на месту које носи назив »колевка и гроб јегуља« обављати дубински риболов и проверити нека тврђења ихтиолога теоретичара, који понешто

на површини мора указивати сплетови алга, који су наговештавали прилазак оној чудној области Атлантског океана што носи назив Саргаско море, добро познатог онима што путују тим правцем, негдашњег страшила за морепловце.

Ево га и један гигантски морски ђаво који, бежећи, носи на својим широким леђима неколико мањих риба приљубљених уз њега као спасиоца«.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич цркве и племена; чест је слава, светиња народња! Пâс¹ свакоји своје бреме носи; нове нужде рађу нове силе, дјеиствија напрежу духове, стјесненија сламају громове; удар нађе искру у камену, без

ОТВАРАЈУ ЂАЦИ ВРАТА, КАД ЕВО ВУК МАНДУШИЋ. НАМРАЧИО СЕ И ЦРНИ МУ БРЦИ ПАЛИ НА ИЗЛОМЈЕНЕ ТОКЕ, ЏЕФЕРДАР ПРЕБЈЕН НОСИ У РУКЕ, И СЈЕДА КОД ОГЊА, САВ КРВАВ; НИКОМЕ НИ ПОМОЗ БОГ. ЗАЧУЛЕ СЕ КАД ГА ОНАКВОГА ВИДЕ.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Са њоме имао само једно дете, сина, који се први почео да носи а-ла-франга. Сама она и сва њена раскошна лепота изгледа да је била и трајала само до венчања, свадбе, а после одмах

| Софка тада увек у новим хаљинама, свиленим, од најновије и најскупље басме која би се у вароши почела да носи. Целог дана, веселе и срећне, дочекују госте. Чак и свирачи дођу и одсвирају.

А и он, дечко, па већ као отац. Нема још дванаест година, а већ почео нож да носи и са два појаса да се опасује, и да се на њу издире, заповеда јој и никако јој не да да га много љуби и милије.

оштро се од тепсија и саханâ, поређаних по полици, оцртавао — посрћући, с тешком главом, коју је осећала да већ једва носи, оде и паде опет у оно своје сопче, које јој се учини сад већ толико црно, толико дубоко као какав гроб.

А у ствари то је и било. Јер она га је готово и научила како да се носи, како опасује, чак и како да говори, да се поздравља и понаша.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

У хаљинама твојим и у коси Пустићу прошли живот да нам мине; Пустићу вечност да нас тако носи Незнаном крају, бледолики крине.

Тако јесен носи маску лета жарка, И пролазност својом нежношћу нас вара; Све се губи као младост, као пара, И облачи покров свака

Вода се морем свуд око нас пљуска, Прелива сумњом и простире свуда. Нас носи судбе мала, трошна љуска. ОДБЛЕСЦИ У Дунаву се стари град огледа: Опале куле, црна градска платна; У њима

А флауте цвиле Нестанак цвећа, љубави и патња, Жеља и нада што су сјајне биле, — Траље живота које носи пратња. Музика јеца тоном чисте туге.

Мрак! мрак се хвата дубок. Јече трубе Победу смрти што носи трофеје: Увеле наде из стварности грубе, Цепане снове, до оне алеје Што гуши земљом живот.

Мрак вечери влажне заборав нам носи; — Заборав што иде к’о утеха нека, Што стабљике среће и болова коси, Што нас све једнако, равнодушно чека.

Свака носи један дуги сандук жеља, Маштања и нада, и цвећа и снова, Умрлих часова туге и весеља. И што даље иду, сенка бива

Доста нас је црна разједала влага! Пролеће гледам преко поља, воде, Где пролази, носи покрај мога прага, Нов живот, к’о војске заставу слободе. ВОЈНИЧКИ РАСТАНАК Нашој мајци јави да идемо, Врâне!

Сад, кад је старост близу мога срца, Кад иње пада по сновима, коси, Моја ме мис’о опет чудно носи Младости, за којом душа тужно грца.

Срце суво; груди болно празне Очајања змије море разне; А на душу вече што сад пада Осећај ми страшне носи казне.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ „Оста мушко дијете од старијега: нашло се три мјесеца по смрти очевој. Глејте сердара. Велике ли дерте на срцу носи!“ Приморци одоше својим путем. Ми ћемо за сердаром, у Катунску нахију, јер нас приповијетка наша тамо води.

“ мислио је у себи. „Ко сам ја, шта сам ја? Туђинац, лацманин, а та сама ријеч, са свим презрењем што она собом носи у овоме народу, бјеше му за вазда пришивена иако му је гласно нико није придјевао. Тако је он барем мислио.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Међутим, оно што представља битну разлику између њих јесте пословичка садржина, управо значење које пословица у себи носи, а које говорни израз нема. Пословице су кратке и сажете, мисаоне изреке, дате обично као савет и упут.

Али су већ успелије: Који је чам низак као трава? (Јечам); Иде сељанка и носи котарицу са двадесет јаја; испало једно; колико јој је остало (Ниједно, јер испало је дно).

Куд се гођ окренуо, свуд те срећа пратила! Куд ходио, срећан био! Лијепи глас по свему свијету носио, како што носи пчела по меденом цвијету! Нада те се не нашло јунака! Ни за камен се залуду не дохватио!

Засукао бркове као да ће амове њима крпити. Играју јој очи као на зејтину. Иде као да јаја носи на леђима. Извукао се као тарана из лонца. Јак као земља. Јако вино као гром. Једе се као месец.

В) ПРЕНЕСЕНОГ ЗНАЧЕЊА 1) ОЗБИЉНИ А) ЧОВЕК (ЊЕГОВЕ ОСОБИНЕ И СВОЈСТВА) Ако му кокош по два јаја не носи, он је не храни. Би се на сребрној пари обрнуо. Бржи је од срне, хитрији од куне.

Сади купус. — (Рече се у подсмјеху ономе који храмље). Свака овца своје руно носи — (каже у шали дебео човек за себе). Свака сила проклета, а та благословена!

— Паметан полако иде а брзо дође. — Не дај умље за безумље. — Мука учи памети. — Шупљу главу ветар носи. О НАУЦИ — Наука је једна мука, а одука двије. — Учећи другога и сами себе учимо. — Без муке нема науке.

— Ко тврдо веже, ласније дријеши. — Тко веже, не натеже. — Тко стара не крпи, нова не носи. — Што данас не потрошиш, то си стекао. — Чувај беле новце за црне дане. — Како ко чува, тако и има.

— С туђег хата насред блата. — Своје чувај, а туђе не дирај. — Ни туђега узми, ни свога губи. — Тко туђе носи, свога жели. — Тко туђе жели, ни своје не ужива. — Боље је своје и мало тециво, но големо туђе дариво.

— Ствар брањена већма је жуђена. — Слађа смоква преко плота. — Туђа коза пуна лоја. — Туђа кока ћурећа јаја носи. — У туђој руци увек комад већи. — Ласно се вјерује што год се жели. — Што је жуђено, свето је и посвећено.

— Ништа боље од поштеног имена. — Поштено име не гине. — Поштење се не крпи лепотом. — Вода свашта опере (све носи) до црна образа (изван срамоте). — Најгора зараза од црна образа. — Свакој рани има лијека, а срамота до вијека.

— Није толико далек дан, да брзо не дође. — Кратак је дан, али је дуго годиште. — Нико не зна што носи дан, што ли ноћ. — У час се згоди што се у вијек не згоди. — На хипу се вријеме врти.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

што је? Ову погачу ако подијелимо, нема ни мени ни теби, већ ајде да лажемо, па који кога надлаже, онај нека носи сву погачу.“ дијете помисли у себи: Већ се сад нема куда, па рече: „Ајде де! почни ти.

86. Човек с гувна поручује жени за врећу, кад се наоблачи, 87. Човек поручује жени из воденице, да му пошље кола да носи брашно. 88. Воденица. 89. Ждралови. 90. Вид очињи. 91. Зуби. 92. Свијећа. 93. Звијезде. 94. Сјеме у лубеници.

ја тебе избавих а себе погубих.” Змија му одговори: „Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.

жив, па му да доручак, и пошто доручкује, да му у хартији завијену свилену мараму, златом везену, па му рекне: „Ево носи своме оцу, и ако ти још што каже, опет дођи овамо к мени.

Она му опет да доручак, и пошто доручкује, да му малу кутијицу и рече му: „Ево носи оцу, али ни по што не отворај док не дођеш кући, па ако ти отац још што каже, а ти опет дођи овамо.

Виљеви ће онамо доћи да пију воду, па ће 85 се опити и попадати, а дунђери | онда нека им све зубе изрежу па их носи на оно место где цар хоће да му се град сагради, па лези те спавај, а за седам дана биће град готов.

Па ћеш онда ти поћи на тој галији и срешћеш прво и прво човека а он носи живу орлушину, па га питај хоће ли је продати, он ће казати да хоће, а ти му подај штогод заиште.

После ћеш срести другога где носи шарана у чуну, све су му златне краљушти, и тога шарана купи по што по то. Трећега ћеш срести а он носи жива голуба, и

Трећега ћеш срести а он носи жива голуба, и за голуба подај штогод заиште. Од орла ћеш из репа ишчупати једно перо, од шарана краљушт, а од голуба

је он висок, па ће ти се отворити обла једна џара са златнијем заклопом пуна аспри, дигни заклоп и онђе остави а аспре носи, и никому се вјешт не чини да те љута гуја не увједе.

” Вила негђе полеће, а виленик упази овога чоека и рече му да иде на оно благо и да га носи. Он пође кад ли змаја не налази, него диже они заклоп од злата те на џари бјеше, и поћера све благо што у њој нађе, а

Једном дође заповијест од цара да сваки ко пушку носи иде на војску, те пође и ови чоек, и кад је хтио кренути дозове своју жену и закуне је свакијем клетвама да му чува

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Из уста њених излази правда, а закон и милост на језику носи. Путеви њени су путеви добри, и све стазе њене су у миру.

С тим крстићем да ми имаш молитву. Носи ми га увек о врату, макар и другу иконицу да имаш, али њега увек носи. А појасићем се опаши, да је увек о бедрима

С тим крстићем да ми имаш молитву. Носи ми га увек о врату, макар и другу иконицу да имаш, али њега увек носи. А појасићем се опаши, да је увек о бедрима твојим, јер сам га полагао на Гроб, крстић и појасић.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Да није некад сарана, парастос, четресница, ил задушнице, од чега би се наранио? А не зна се шта носи дан, шта ноћ! Ни ко ће коме да затреба! Не знам шта је онај елебак поправљо! Прозори опет не дихтују!

ИКОНИЈА: Ћоро, ко зна шта је, немој дизлазиш! (Анђелко изјури напоље, Цмиља и Иконија за њим. Цмиља носи отворен кишобран и запаљену свећу. Затамњење.) ИИИ СЛИКА (Улица пред кафаном.

ИКОНИЈА: Не мораш одма да лупаш по асталу! Чекајде доднесем овом зграновнику! (Носи ракију Милету) МИЛЕ: А ти се никад не изјашњаваш, само ћутиш!

ПРОСЈАК: А кад би хтео неко други да понесе? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Јеси ти читав? Која будала да носи туђи камен? ПРОСЈАК: Има разних будала. Нађе се неко ко баш воли да понесе. ВИЛОТИЈЕВИЋ: Мој камен?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Брзо овамо! СНАХЕ СОФИЈА и ВЕЛА (истрче из кујне, доле: Софија носи међу прстима очишћене ципеле; Вела носи леген, ибрик и пешкир; пењу се у чарапама на чардак).

Брзо овамо! СНАХЕ СОФИЈА и ВЕЛА (истрче из кујне, доле: Софија носи међу прстима очишћене ципеле; Вела носи леген, ибрик и пешкир; пењу се у чарапама на чардак). МАРИЈА Па где сте, за Бога? СОФИЈА Па ту смо, нано.

Али, да од тога одмах начини одело, да носи, хоћу да је видим у то обучену. МАРИЈА Добро, добро. (Пође, застаје.) А за друге, остале, јеси што донео?

МЛАДЕН (удара га, изгура га и затвори врата): Одмах се враћај тамо, у виноград, на бербу; носи шта треба да те не чекају! Сви су тамо само се ти извлачиш. (Враћа се посрћући): Ох, ово се не може више! Ја, не више.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Калуђер, дакле, који само камилавку носи и црне хаљине, и само се нариче калуђер и самац, који се само уст’ма и словом одрекао света, а делом више тражи | свет

Овај сушти носи једну сребрну кутију и српски иште, говорећи: „Дајте милостињу на мошти Свете Ане у манастир Савину.

сваки дан састављају, пишу и на свет издају, жалост нападаше на мене кад би[х] год помислио како код нас вичу - „Дај носи књиге из Русије.” А какве књиге?

Кад би гди по лепи мести пешице [х]одили, ишла би ова жена као да је ветар носи. Но наместо пића, јела чорбовита, зеље и воће јеђаше.

Определимо сат од 11 до 12. Како се лекције сврше, носи се јело на трапезу, морам остати на ручку. Речем, једном, честној и разумној госпођи Куртовића, молећи ју да ми

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Таа-аа-ко! Уф! нека вас враг носи све, све, све, колико вас је!... — А проклети антикристи! лупежи! галијоти! жбири! ајдуци! убија вас бог!

— А којој си то наминила, вире ти, Барице? — запита је јетрва гледајући је подозриво. — Нека је враг носи која је да је, него помози, Цвито, па ћу те напојити добрим вином! — рече Осињача, а забашури своју забуну кашљем.

— Не говори тако, кршћанице! — опомену је кнез. Опет се зачу лупање. — Ајде, Криветино, отвори, нека је враг носи. На велико њихово чудо уђе Бакоња.

“ Тада вра-Брне одмекну и рече: „Ајде покушајмо и то, нека га враг носи. Ако се покаје и врати одма парипа, подај му ови’ пет талира!“ — Зар још пет талира! — викну кнез. — О Исусе!

Хајде сад да вуче мјехове у вигњу, да удара великијем маљем или да растоварава и на плећима носи вреће угља што би возом дошле; да у млину засипље у кошеве; да купи брашно; да гази воду, ако се што закачило међу

— А витеже! — вичу му другови. — Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу... — Носи те враг бештијо! — проговори Наћвар — који једва дође к себи од чуда. — Нагрди ми коња, бештијо!...

— затутњи Букар у бачви. — Па реци! Шта је? — Ја кâ вељу, ако прибијем гњате... — Нека те враг носи! — издера се Срдарина... — Кад си већ ту, мораш скакати, па оби ноге сломија. Ајде: оп!

Срдар окрочи бољега па га гоњаше у воду. — Удрите га! — виче Срдар. — Не забога у воду! Нека враг носи шта је понија, а чувај се ти! — моли гвардијан. — Удрите кад вељу, а за мном ко оће! — виче Срдар.

Али је ово послидњи разговор међу намикарце! Сутра још нека те враг носи откуд си и дошâ, јер таки нису за редовнике, него за ајдуке.

— Носи те враг! — прекиде га изнутра Брне. — Одма да си отишâ, ако не желиш да ми више никад прид очи не изађеш. Одлази!

Одмах се врата поотвараше на ћелијама. — Шта је?... Ко то виче тако?... Шта се ти дереш, еј? — запита Вртиреп. — Носи те враг, магарчино једна! — вели Брне. — Шта ревеш? Одлази магарчино!

Ту је коњушар и кувар, али има више врата. Од једнијех он сам има кључ, а носи увијек уза се и кључић од стричева ковчежића...

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

И, да знаш, кратко се живело. Што ја дочеках осамдесету, и још понеки, душа се носи, то нам не служи достојанству и части. Сви су наши вратови напред повијени. И тањи су од траве.

„Ја знам шта СИ ти.“ Тада се он и оделом и држањем крио. Није хтео да ико зна колико жутих носи у недрима. Са слугама је и јео и спавао. Гледао је у Туркињу, уплашен и од њених очију и од исуканих сабљи.

Гледао је кроз прозор. Можда по оваквом времену није ни могао да пође. Размекшало се и погосподило; зелен капут носи. Усне му се подругљиво скупише. — Зашто нећеш за добро свога сина?

Ко је од тога имао користи? — застаде. Сети се призора с пута: ...Човек носи плехану пећ и велики дењак ствари, а за њим иду два малишана са лонцима у рукама и жена са дететом у наручју.

Никола из вајата гледа Вукашина, обема рукама држи се за браду и споро клима главом: огњиште растура, али врућ пепео носи у џеповима. И сви беже одавде где јесу. И сви неће оно што јесу.

на неизречено питање, па опет брзо гурну хартију на дно џепа, смирујући се; чека он овај тренутак откад памћење носи у себи. Среће очев поглед и не скреће свој. Дуго се гледају.

вилама, а он два дана није смео да му изађе на очи, и увек се због тога стидео пред њим, и сада се стиди, иако носи браду. А мајка му је тада, ноћу, у постељи (њој је Аћим рекао), шапутала уплашено: „Од тога, сине, дечаци умиру.

двадесет година за њега народ гласа, на зборовима виче „живео“, на раменима га носи чаршијом. У инат господи и Обреновићима, држао је он говоре у Скупштини, да су и бечке новине писале, дрхтала је влада

— Ругаш ми се! — Нисам због тога дошао у вашу кућу. Видим, тестије су вам пуне, а свакако да имате и неког ко вам носи писанке.

стока је омршавела, ништа се не ради, у пустој газдинској кући слуге једу и пију, краду, сељаци му посекли забране, носи ко шта хоће, као у удовичкој кући. Молио је кафеџију да закоље петла.

Симка! Ђорђа Катића Симка... Туђе дете да ми роди? Лажног сина да имам? Толино дете да зовем „сине“, моје презиме да носи, кућу, имање, све да му дам... Па кад остари и изнемогне, Толина крв да му се свети, да га злоставља, мучи.

Да има нешто његово, нешто њено, па да постане његово. Презиме његово да Носи и његовим сином да се сматра у селу и пред влашћу. И да има право да га воли.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Радозналци су се за њом све чешће освртали. На леђима јој је вечито иста врећа, увек пуна. У њој птицама у шуми носи храну, али шта доноси оданде? То нико није знао да објасни.

Једва је неколико корака прешао, кад осети како врећа на његовим леђима постаје све тежа. Шта ли то носи у њој? Мали чистач се једва довуче до краја стазе, обриса зној са чела и, погледавши ка старици, крикну од ужаса.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Господарева је класична, округласта, а коњ носи капу модернијег кроја, троугласту. Обе је Јеврему обећао, за доба после смрти, један Турчин, стражар у кули Небојши.

Отуда око подне, кад полази од угла Француске, Госпо– дар Јован је увек помало увређен: у улици која носи његово име нема ви дрвета, ни травке. Права и без сенке, улица води на Калемегдан, сав од сенки.

Онда је местозаступник. У младости, умео је да носи главу у торби. Можда и због тога што је имао утисак да га смрт неће.

а незванично и немаштовито код Коња, једу се сендвичи и сладолед и, кришом, протура хашиш, из трговачке уличице која носи име доброћудног путописца, увек допире полумрак сав од прозрачне језе (као да још, како је некада било у овом сокаку,

Ћутљив и ћудљив, бронзани кнез остао би загледан у сметове измешаних прошлости а Васа би, улицом која носи његово име а која је некада, делић цариградског друма, водила од тврђаве ка Стамбол-капији, пошао ка Капетан-Мишином

До Стамбол-капије требало је прећи, мерено искуством данашњег пролазника, још онај мањи део улице која носи његово, Узун-Мирково име, па Студенстки трг и целу Васину.

Улицом која носи његово име Змај од Ноћаја, кад се одлепи од свог угла, корача као исушеним кланцем који, заборављен, ипак води не на

УЛИЦА ЗМАЈ-ЈОВИНА И јесте и није његова улица. Јесте, зато што носи његово име; није, зато што му не припада у потпуности.

Сви су је сматрали јаком а само је она памтила слабост коју носи у себи. Јесте, било је тренутака када је ту слабост упознавала као снагу, као једини ослонац.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Гледај сада убавога рада: Бери, носи, час доле час горе; Момци кликћу, а песме се оре: „Живо, живо!“ један другог кори; Живо с' ради, ал' нико с' не мори.

И кобна мис'о морити ме стаде: Што моја ниси; и што смирај дана Не носи мени звијезде, но јаде? Што моје баште осташе без грана И слатка плода, што риђа и зрије На ватри срца?...

Лозовим лишћем тирс овијен носи И кротал тресе; и њедра јој драга Залило вино, и пламена влага Очи и лице ужарено роси.

Даница Марковић ЦЛВ ГАЛИУМ ВЕРУМ Клекнух у пољу широку пред цветом Што носи име твоје увек драго; Ветрић је својим доносио летом Мириса шумских једнодушје благо.

Верујте прво, и стисните пести, Па онда трести, трести! Вера у успех, успех је пола. Слободе прстен ко на руци носи, Тај већ је јачи него сила хола, И церов лист му већ цвета у коси, Верујте прво, и стисните пести, Па онда трести,

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Поклоника виђи сиромаха како плови морем к светилишту: готово је смрзнут побожношћу, носи завјет на олтар вишњега; на њ се буре с јарошћу пуштају, ћерају га тамо и овамо, мучећи га стравом погибије, док

ко би игда с добре воље хтио безумнога пожељет метежа, ђе зло гнусно свагда торжествује, ђе свак знаме од раздора носи, ђе гњилоћа душе каменује? Судба наша отрова је чаша; вјечне судбе свети су закони, ц'јела бића њима су покорна.

сам - каже - сам по себе био, бит по себе већ ништа не може, јер је против закона природе, која печат мој на лице носи. Све нек краче својијем временом, кога вјенчах на бесамртије тренућ су му в'јеках милиони.

Попа, Васко - КОРА

питоми зује На влатима тишине (1951) СПИСАК ПАТКА Гега се прашином У којој се не смеју рибе У боковима својим носи Немир вода Неспретна Гега се полако Трска која мисли Ионако ће је стићи Никада Никада неће умети Да хода Као што је

се твоје тужно У моје уливају Ваздух је непроходан 4 Шуште зелене рукавице На гранама дрвореда Вече нас под пазухом носи Путем који не оставља траг Киша пада на колена Пред прозорима одбеглим Дворишта излазе из капија И дуго гледају за

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

знаш, синко, настави Платон, „да су Питагорејци замишљали сваку планету причвршћену на својој засебној сфери која је носи собом око Земље.

изгледа овако: Један танак чврст штапић, који нема своје властите тежине, а чија је дужина једнака дужини полуге, нека носи на оба своја краја по половину замењеног терета.

„Сад сам стигао“, рече задовољно, „до свога циља. Овде преда мном стоји једна полуга у својој равнотежи. Она носи на свом десном крају терет који је двапут толики као онај на левом крају.

“ „Хајде, драги мој! Не траћимо узалудно скупоцене часове“. „Добро, идем. Но још нешто: не носи собом ништа сем ове трубе, за све остало ја сам се побринуо“.

Одевен у црно, а око врата носи велики златан ланац. „Не могох“, тако га ослових, „срцу одолети да вам не учиним посету.

“ „Ево како. Спремимо и дадемо му списак оних дела која желимо да набавимо, а он га носи код себе при својим путовањима по Шпанији и свугде се распитује за назначена дела.

Тек после дужег тражења пронађох два математичка дела: оба их написао Паул Гулдин. Прво је штампано у Бечу 1635 и носи наслов „Де центро гравитатис“, друго, штампано 1643, зове се „Центробарyца“. Купих обе те књиге.

да је младић од непуне двадесетитри године - забелешка у којој је Њутн исписао основну идеју свог рачуна флуксија носи датум 16 новембра 1665.

- као сасушено, оголело, стабло које није више носило рода. Но одједанпут олиста и поче да носи најлепше плодове“. „То ми је, госпођо, познато, али не знам каква непозната сила је произвела такав нови процват“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Задрхтасмо и загледасмо се тамо одакле треба да се појаве два црвена ока воза који и не зна да носи једну љубав тако одлучну, необичну и верну.

“ Један мали војник, кувар, добродушног, детињастог изгледа, на зачељу митраљеског одељења, са магаретом које носи кујну одељења, не види се од пешкира.

кошта, да се жениш понова не иде, нема говора — и онда слегнеш раменима, зажмуриш, помислиш што је ко добио нека носи и идеш сваки дан на ракију, само идућег дана пијеш по једну чашицу више. А овде је добра ракија, нема говора.

„Носи, вели, код Андрејевића да лично он испегла.“ А војник није разумео, па место код шнајдера Андрејевића, однесе код Андре

— Квазимодо, види стиже ли комора. — Ресула, тркни за воду. Или: — Наложи ватру! Или: — Носи овај извештај у пук! Јер и ко би други него Секула. Он нити носи пушку, ни фишеклије, ни ашовче, он је комотан...

Или: — Наложи ватру! Или: — Носи овај извештај у пук! Јер и ко би други него Секула. Он нити носи пушку, ни фишеклије, ни ашовче, он је комотан... Али њега то никад не љути.

борац из покрета седамдесетих година, после добровољац у ратовима за ослобођење пре четири деценије, кад је рањен и носи дубоки ожиљак на челу више левог ока, он је неким чудом избегао из земље.

„Живеле, вели, сестре Чешкиње! Понесе, дакле, Јаћима она матица живота што све носи за собом. И тада, кад то рече, он лепо осети да је после тога жив и здрав остао, и силно му би мило што жив и здрав

Ову црвену флеку на левом образу носи он, дакле, од рођења, а облик њен одговарао би отприлике ономе географском облику некадањег нашег Алексиначког округа

Његови прсти, дугачки и чворновати, постали су такви искључиво од тога што он, како ми је сам причао, својеручно носи куфер са мустрама без вредности, а из кућа горе наведених и других, ево скоро пуних тридесет година.

Таса са раном што је задобио у последњем рату са Бугарима на Власини, има равно две ране, јер један куршум ево још носи у свом десном рамену као успомену на први српско-турски рат.

— Не морам да кажем! — Кажи па носи, ето ту су људи. Нећу ја ничије. — Е па да кажем — пристаје онај пошто је нешто смислио.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Али та материјализација осјећаја грађанину је, ето, неопходно потребна: прави, чистокрвни грађанин не носи у срцу ништа, ама баш ништа: осјећај нефиксиран за какав физички предмет постаје пука сјена, и човјек убрзо почиње да

у рибарницу, разговара о којечему с дућанџиницом на прагу, задиркује Винку да јој је момак у свијету нашао другу цуру; носи у руци своје срделице за ручак, само што не пјевуши улицом!

само израз датог начина осјећања, априорног и условљеног управ онаквим психичким устројством какво њен творац у себи носи.

Сваки њихов тон као да у себи носи присуство жице с које је потекао — уздрхтала жица која се претворила у звук а да при том није престала бити жица — и

Убудуће бит ћеш опрезнији. Тјеши се да готово сваки мушкарац немирније природе и гладнијег емоционалног апарата носи у себи један такав доживљај.

доброта: кад видиш да је већ све узалудно и да је за све већ касно, дигнути руке од човјека и пустити да га вода носи куд га је понијела, али му не ускратити своју љубав, своје саосјећање.

Без сумње, свак носи у себи понешто те врсте. И тако, људи се крећу у кругу с неком смијешном интимном тајном у себи, и љубоморно је

Сад критичким оком проматра адјустирунг пролазникâ и пун је примједаба на тоалету. И носи својих пет одијела у борби против свјетске револуције с оним истим увјерењем и с оном истом осветничком слашћу с којом

И јао ономе од нас који у себи не носи и ту примарну комедијантску компоненту! Недавно сам у Бечу имао прилике да гледам једног доиста великог умјетника.

Човјек носи у себи некакве своје идеје, заносне, тежње, стремљења, шимере. Али кад се идеје оваплоте, кад се шимере „конкретизирају

Иначе би се, уистину, на једном вишем, трагичном плану потврдила стара људска истина да ципелар носи најлошије ципеле!... — Малчице сте тривијалан у вашим метафорама, примијетио бих. — Не мари! Главно је идеја!...

— А што се у тим петицијама тражило? — Оно што се једино могло тражити. Немогућност да земља на себи носи и храни више симултаних човјечанстава, чији се број све вртоглавије множи, била је и одвећ очита а да би се разумно

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

И таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: — Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу.

После већ попа даде једноме кадионицу, једноме црквену икону, а кмет и одборници изабраше једнога да носи општинску икону Спасово Вазнесење.

Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу. За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се

Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. — Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави

међу сељанима веома уздигнут, па стаде да гледа на свој положај као на обичан занат, који је, истина опасан, али носи собом неку врсту поштовања, респекта и у опште нечега, што се Ђурици веома допадало.

Тако се носи и мисао младости по пучини недогледа, лутајући под притиском бурних ветровитих осећања... Да ли у тим мислима Станка

Гле, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну својевољну мелодију...

Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... »Шта је ово ?... Шта ово би ?...

пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згрудвало, спојило се у једноставну масу неправилна облика, која се носи, иде... Одвоји се по која гомилица, по један и по двојица потрче напред и опет се стопе с великом масом...

као да их носи на својим плећима цела она маса.. Стигоше... Свет гледа само њега, виновника овога необичнога сабора...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Ја отидем па опет девет година носи, а кад сам санијела сав, пођем к теби, али ми он опет не даде него уђе он, а кад изиђе, каже ми да си ти рекао да онај

Ја тебе избавих, а себе погубих. Змија му одговори: — Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.

— Е кад је тако, знај да је оно мој бивши човјек, него узми ове женске хаљине па му носи у ашчиницу, нека се преобуче и нека с тобом дође к мени.

Виљеви ће онамо доћи да пију воду, па ће се опити и попадати, а дунђери онда нека им све зубе изрежу, па их носи на оно место где цар хоће да се град сагради, па лези те спавај, а за седам дана биће град готов.

Па ћеш онда ти поћи на тој галији и срешћеш, прво и прво, човека а он носи живу орлушину, па га питај хоће ли је продати; он ће казати да хоће, а ти му подај што год заиште.

После ћеш срести другога где носи шарана у чуну, све су му златне краљушти, и тога шарана купи пошто-пото. Трећега ћеш срести а он носи жива голуба, и

Трећега ћеш срести а он носи жива голуба, и за голуба подај што год заиште. Од орла ћеш из репа ишчупати једно перо, од шарана краљушт, а од голуба

— Богме, хоће! — Богме, неће! У тој свађи зграби старац руком за лонац. Он за лонац, а Марко њега за браду, па носи, носи к једној букви; расцијепи једном руком ону букву, па упреши старчеву браду у ону расцјепину и остави га тако да

— Богме, неће! У тој свађи зграби старац руком за лонац. Он за лонац, а Марко њега за браду, па носи, носи к једној букви; расцијепи једном руком ону букву, па упреши старчеву браду у ону расцјепину и остави га тако да виси о

свита прошô, и тушта пута је тикве у уши задивô, док није наишô на два пијанца, који су мислили да у тиквама вино носи, па су и̓ отели, и кад су видили да није вино, они од биса тикве разбију.

Јадни вук почне је носити, а она отегне пјевати: „Болан здраву носи, болан здраву носи. И кад је она ово једнако понављала, запита је вук: — Шта ти, тето, говориш?

Јадни вук почне је носити, а она отегне пјевати: „Болан здраву носи, болан здраву носи. И кад је она ово једнако понављала, запита је вук: — Шта ти, тето, говориш? А она му каже: — Ништа, вујо, бунцам.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Све то стоји на гомили тренутака У нереду, по прошлости разбацано, Док њу време вуче некуд, некуд носи И односи без отпора и лагано.

Ја знам једну песму, и њу данас слушам. И та песма носи мени нове дане, Мада су к'о јуче и сад стари зраци, Док над мојом главом исти су облаци.

И та песма носи мени нове дане, Мада су к'о јуче и сад стари зраци, Док над мојом главом исти су облаци. И та песма носи мени нове дане. Носи нове дане, моје ново небо И срце, ал' срце као некад што је, К'о јуче, к'о увек, исто срце моје.

И та песма носи мени нове дане. Носи нове дане, моје ново небо И срце, ал' срце као некад што је, К'о јуче, к'о увек, исто срце моје.

Носи нове дане, моје ново небо И срце, ал' срце као некад што је, К'о јуче, к'о увек, исто срце моје. Носи нове дане, моје ново небо.

земља ћути, мир свуд влада; Све је немо, тихо, вечно, нигде гласа; Све бескрајно, недогледно, као нада, А чобанче вода носи без таласа. Од искони, од векова се постоји.

Нагло одох к њима. Тамо видех како Залазе сва бића, и пропаст их носи; Видех да се гаси и светлост и пак'о, Неку мутну утвар да маше и коси. У тренутку једном не знам шта се деси...

је сутон; а свуд по пучини Тишина се дигла да спокојством лечи: И у томе часу мени се учини, Да звук један дође, носи твоје речи. Звала си ме себи.

И док мис'о спава, клонула, у миру, Извија се љубав на крилима ноћи, И са собом носи разлупану лиру, И креће се, лебди по мојој самоћи.

што у дане ове Осећам руку како мирно пише На моју љубав, мисли и на снове Име, које ми на крст црни дише, На крст што носи све радости нове?

И док руке срећне станују у коси, И док глава сања уз лице и груд, Ми нећемо чути ветар што све носи. Тако ћемо проћи овај живот худ. И погледом каткад, као цвет у роси, Гледаћемо сутон што осваја свуд.

Та слутња што данас у срцима влада, Тај страх што к'о зима све погледе леди, Шта у себи носи: живот давних нада, Осећај пропасти, или пут победи? А небо узеле планине облака, И ничег над главом до литица голи'?

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Међутим, када сам допливао близу бране, ужаснуо сам се увидевши да је вода порасла и да ме брзо носи. Покушао сам да побегнем али је било прекасно.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

црквених звона у румунском насељу, око четири миље источно од нас, преко кукуруза на наш пашњак дува поветарац који носи мирис слатког, младог кукуруза нашим гладним воловима, позивајући их на богату гозбу.

године, да заслужује посебну пажњу. Она је штампана у ВИИИ тому ”Природе” и носи наслов: ”Један глас из Кембриџа”. Ово је кратак садржај те расправе: Познато је у читавом свету да је наука скоро

На то је Никола узвикнуо: „Хелмхолц! И он би изгубио свој светачки изглед када би морао да носи на плећима читаву империју, коју социјалисти вуку на једну страну, а клерикалци на другу.

Ова велика наука с правом носи заштитни знак ”произведено у Немачкој”, управо као што електромагнетна теорија носи знак ”произведено у Енглеској”.

Ова велика наука с правом носи заштитни знак ”произведено у Немачкој”, управо као што електромагнетна теорија носи знак ”произведено у Енглеској”.

Требало је да лабораторија носи име Лорда Кевендиша, војводиног великог претка који је свој живот посветио науци о електрицитету.

раној младости побегао из ове болесне царевине и отишао у земљу могућности, где сваки мисли својом главом и сваки носи свој терет на леђима!

Ћипико, Иво - Приповетке

Сви погледаше на запад. Овеселише се што ће и сутра бити зараде. У сутон су Марку дали да носи у врећи нешто преосталих маслина што гоњач не могаше да напрти. Цвета узе торбу и пођоше.

А браћа окупљају живину и наредни су да даље крену. Они тек што су границу прешли, осјетише се лакши: младост их носи.

Заграби сићем и у узбуђењу због данашње вијести враћа се кући. При вечери и послије, мисао је носи к Спасоју, и једва чека да пође у своју собицу; тек онда ће средити своје мисли.

Кошарицу носи у руци, а студен вјетар забуши је у лице; преко ноћи духнуо је сјеверац, отјерао облаке, осушио калдрму и путове и

— Смијешан ти је! — вели јој он, кад је официр мимоишао. — А не зна нашки.... Има једно њихово магаре што им пошту носи. Видјео сам на своје очи једном: милује га и глади као да је крштено... Бога ми воли га но своје момке!

После тога дана, од жеље је гледала Спасоја, као да јој он у себи носи спомен на крше испод Ловћена. На његову жељу показа му и слова — она их је научила од господареве кћери — и упути га у

И гледа јаку омладину на њему и њихове окретне животе. А када запловише, мисао је носи на отворену пучину и савлада је безразложна сјета, и дође јој да заплаче... Па се наједном трже и пожури у град.

Све своје собом носи: и осјећаје, и мисли, и жеље! А увече, гоњена навиком, пошљедњи пут пође да заграби воде на врелу пред градским

Лазо посвршава послове око пртљага, а она гледа кроз отворена врата у зимњи сутон... Па засве што је мисао носи далеко, једнако очима прати Лазу, а када га за час изгуби с вида, пође поред врата.

Дјевојка једва га стиже; гледа му ход и кретање — ништа не мисли. Тек у постељи прибранија је. Мисао је носи откуд је дошла — у град у коме увијек сутон влада.

су отпловили, и жељно ишчекивани крај наслућује у души: топлије је у простору, и топлота наредних дана као да јој носи нову струју и у живот је усељује; лијепо, кад, обасја сунце, у њему гледа Спасојеву прилику и занаша се његовом

дуго би пјевала на сав глас, осмјехивала се чобанчету и гледала у зањихалу се пучину, а вјетар јој размиче косу и носи дјетињи глас у пусти простор. У љето, чобанче би, по обичају, па жалу голо скакало и купало се.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

“13 Метабола ту, она, тамо – као и толике друге код Станковића – није, међутим, празна: носи додатну и врло важну информацију. Ту има анафоричко значење: упућује на оно што је у тексту речено, тј.

у песми „Девојка на градским вратима“, у другом издању прве Вукове књиге под бројем 571: Соко лети високо, Крила носи широко, На десно се окрену, Граду врата угледа; Ал на врати девојка; У средишњем су делу слике по пореклу из

У само четири кратка стиха пред нама искрсава судбина бића које у себи носи божју искру, али не може проникнути ко га је у овај свет послао и коме се на крају враћа: Да стрела с другог копна

наизглед, никаквог поређења нема и тиме активирати чисто уметнички – а то увек значи и метафорички – смисао који текст носи.

У песми из које су ове речи узете, а која и носи наслов „Тајна рођења“, помиње се „црвена светлост дома где се не враћа“ и „умрли већ дом где се не враћа“.

се, међутим, доживљајно треперење, подрхтавање у заносу, не може једноставно пренети сликом, него сликом коју носи ритмичкоинтонациона струја, саображена са синтаксичким рашчлањавањем говорног низа.

Наш надреалист Душан Матић има једну, додуше познију песму, која у наслову носи надреалистички поклич: „Сломи све речи“!

мењао: увек је био другачији и исти, јер је имао ретку моћ да сва стечена искуства на своме развојном путу са собом носи. Ми знамо да је Матић у почетку као махом и остали песници његовога поколења, одбацио традиционалан стих.

га; ловио сам себе како упадам у замке његовога, рекао бих, страснога писања целим бићем, његове реченице која носи унутарњи ритмичкомелодијски полет, која је плод и сазнања и најдубљега уверења.

равновесја који их уздижу до обрасца, одакле у њима она екстаза, онај унутарњи замах који плени као порука која не носи само мисао или осећање свога пошиљаоца, него је у њу стало цело људско биће које вам је шаље.

се обликује уверење и нада да се управо у поетскоме творењу – насупрот свим рушилачким силама које свако време носи – може и мора да постигне духовна сабраност.

А у полету који Мишићева реченица носи утеловљено је дубоко уверење да треба, готово буквално, војштити за извесне поетскодуховне вредности које сежу до у

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ИВ ПРЕЂАШЊИ, РАКА, АНКА РАКА (гимназиста, улази без књига и без капе, сав подрпан). АНКА (улази за њим и носи књиге и капу). ЖИВКА: Ију, црни синко, ти си се опет тукао? РАКА: Нисам! АНКА: Јесте, јесте, тукао се!

) Та тражите га, забога! ЧЕДА: Ама, шта сте се збунили? ЖИВКА: Па тако је то, дабоме, кад човек једанпут у години носи цилиндер. И ко ће сад да му се сети где је! XИИИ ПРЕЂАШЊИ, АНКА АНКА (долази): Извол'те!

брзо свршити, јер бивало је да ја по коме до несем цилиндер, а он га погледа кô крава мртво теле и вели: „Доцкан, носи натраг”! ЧЕДА (усплахирен): Дакле, бивало је и то?! (Одјури вратима и продере се на њима.

) Ама, шта се ваздан мајете, дајте тај цилиндер! XВ ЖИВКА, ДАРА, ЧЕДА, АНКА, МОМАК ЖИВКА (носи цилиндер и глади га рукавом од блузе.) ДАРА и РАКА (долазе за њом).

велика радост. Бога ми, кћерко... ако је по картама... XX ПРЕЂАШЊИ, АНКА АНКА (долази са једном девојчицом, која носи хаљину увијену у бео чаршав): Кројачица послала хаљину... ЖИВКА: Носи натраг, немам кад да је пробам.

ЖИВКА: Носи натраг, немам кад да је пробам. ДАРА: Али, забога, мајка, Што не пробаш? ЖИВКА: Тако... Донеси после подне...

Је л' се смеје? Је л' маше марамом? Питај га, питај га шта је. ДАРА: Ушао је већ у двориште. ЖИВКА: Да знаш да нам носи добар глас! Није мени бадава око тако наједанпут заиграло.

ИИИ ПРЕЂАШЊИ, ЖИВКА ЖИВКА (долази споља под шеширом а за њом један фотографски шегрт носи преко руке хаљину увијену у бели чаршав): Метни овде! ШЕГРТ (остави хаљину преко столице).

сама видиш, ја не тражим богзна шта, а што се поједини искашљавају, баш ми је свеједно, јер што кажу: пас кашље, ветар носи. КАЛЕНИЋ: Одиста, то би се могло учинити. Жена осећа потребу да се уда, а сметају јој неке формалности.

ДАЦА: Положила си је ти чим си проходала! СОЈА: Пас лаје, ветар носи! (Оне излазе у свађи и чим цела гомила буде напољу, те се врата заклопе, чује се врисак и цика и ларма оних који

РИСТА (после извесне паузе наилази на врата такоће обучен у свечано одело. Носи букет): Клањам се, добар дан. Је ли слободно? ЧЕДА: Молим, изволите!

” ДАРА: 'Ајде, 'ајде, носи те ђаво! РАКА: Ама, није, хтео сам да кажем министров. ДАРА: Боље иди па купуј и даље новине, кад ти је мајка тако

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

игра таме и светла: крећу се кроз таму и маглу, толико густу да се и по образима осећа, а испред њих светли фењер који носи шегрт; замичу у чаршију, и магла је сва „испресецана укрштеним млазевима свећа из дућана и кућа”; кад скрену у течину

У лингвистици се одавна зна не само да понашање прозодије зависи од количине и врсте обавештења која синтаксички низ носи; нити само да је то понашање непосредно повезано са оним конотативним обавештењима која сежу до у саму говорну

Сликовна инверзија носи укрштај та два плана. Исте је врсте и једна Софкина сликовна инверзија, ваљда најоштрија у роману: нове, тек за

Пиће се носи у бакрачима, одакле се захвата земљаним буклијама, не служи чашама, и сл. У целини узев, премда је опис пчињског

Безимена „она - што у свом пољупцу носи „неисказано блаженство” - појављује се из најмрачнијих слика које код Станковића налазимо.

Стога Софка носи у себи један облик „мртве љубави”, која је запречена пре него је допрла до свести. Из овога дубоко запретаног језгра

]“. 202 Као и у другим помињаним случајевима, метабола овде није „празна”: она носи додатну информацију. Два прилога - ту и тамо - имају по врсти разна значења.

Познато је да синтаксичка уређеност говорног низа и иначе управља читањем; да нас, док читамо, носи „струја мишљења реченице”.

Проистиче, дакле, да су сви примери варирања што смо их навели узајамно повезани с „варирањем” смисла који реченица носи, али, и са „варирањем” њене интонације.

час гневом час сервилношћу; мисли његове и премишљања нису ни нарочити, ни одвећ дубоки, - али је свет који он у себи носи густо проткан ванредном осећајношћу и дубоким, заумним слутњама са границе сна и јаве, што му даје особиту, песничку

Утисак се и потврђује кад ближе погледамо природу описа који текст носи. За то нам добро може послужити горњи пример.

Будући да су често или предмет опажања или онај ко опажа у покрету, такав опажај на себи носи известан „трепет, динамизам субјективне пројекције.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Као да му је досадно, као да се од нечега стиди; у лицу је опет блед и снужден као да на души носи голему, тегобну тајну. Тежу од ових планина, које су се онако сурово наднеле над манастир.

иако је баш тога тренутка гласник извикивао заповест од „царскога забита, кнезова и буљугбаше“ да се по сабору не носи оружје... Између Колашинаца и Штавичана Рујо Луковић се срете са буљугбашом и хтеде да га размине.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

„Шта, зар да ме плакат’ виде!“ Јунак сузу зна да свлада. Савлада је усред јада. Свом горчином кроз свет иде, Носи своје неизвиде, Уме живет’ и без нада. С уздисајем није тако, Из груди се отме лако, Тежећ’ небу, својој кући.

Спомен њихов прима се у груди, Нове борце, нове снаге буди. Јунак у гроб не носи оружа, Рука клоне, мач се другим’ пружа. Прелазећи од руке до руке Све то јачи богодани мачи.

Дуни ветре, носи ветре, лети без оданка! — — — — — — — — — — — — — А ја жмурим, а ја сневам... ох, да дивна санка! »Стармали« 1882.

А у школу чило иду ђаци, Да с’ покажу на зими јунаци. Зими учи шта анђели кажу: Да богати сиротне помажу. Зима носи Божић, данак лепи, Који сваког новом надом крепи. — Драга зимо, Бог нам те је дао! Ко те не би силно поштовао!

Са врхова, камивала Што откине то је њено, И то носи као плеву, Као сено. Стада сјури у амбисе Као да су тичад мала. — Гром са неба, то је шала. А пастира? А пастирку?

Посестрила с’ морем сињим У јави и сању, Сродила се с морем сињим У дугом чекању. Она носи на дну срца, Носи војна жива — Сиње море у дубини Њега мртва скрива. »Српске Илустроване Новине« 1881.

Посестрила с’ морем сињим У јави и сању, Сродила се с морем сињим У дугом чекању. Она носи на дну срца, Носи војна жива — Сиње море у дубини Њега мртва скрива. »Српске Илустроване Новине« 1881.

Ну ти мораш опет натраг — Састанак нам кратко траја — Ал’ топлоту носи собом Братинскога загрљаја. Остварена ј’ мисô твоја, Мисô дивна и голема: Међу нама биће везе, А даљине нема,

Видео сам слона — елефанта, Како нема жучи: Подметнеш му неко буре, Он на њему чýчи. Кéрица му носи јела, Јела кô бајаги — Слон јој плати, а публика Смеје му се снаги. Ао слоне, ао слоне, Кол’ка ти је њуша!

Смéти их смèтом, не дај куд желе, Нека се врате у све небеле! — Крене л’ се слога, носи је нама На соницама. Шта ћу ти јоште казат’ без фразе!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

(Опет ода успијајући.) Анчицкен, само запиши. — Но ја ћу мени билету начинити, је ли, Анчицкен, свака ноблес носи своју билету. АНЧА: Јест, милостива госпоја. ФЕМА: Пропопо, Анчицкен.

АНЧА: Јест, милостива госпоја. ФЕМА: Пропопо, Анчицкен. Ти си служила код ноблеса, како се сад носи шал? Преко руке или око врата? АНЧА: Преко руке, милостива госпоја. (Забележи.) ФЕМА: То је мој густ.

Преко руке или око врата? АНЧА: Преко руке, милостива госпоја. (Забележи.) ФЕМА: То је мој густ. Обично се носи крст на врату, али ја сам наручила звезду; то је лепше, а и не носи свака шуша. Шта ти се чини, Анчицкен?

(Забележи.) ФЕМА: То је мој густ. Обично се носи крст на врату, али ја сам наручила звезду; то је лепше, а и не носи свака шуша. Шта ти се чини, Анчицкен? АНЧА: Врло лепо, милостива госпоја. (Забележи.) Јошт вам један сат треба.

АНЧА: То је врло велики сат. ФЕМА: Ништа, ја не жалим платити. Је ли, Анчицема, у џепу се носи? АНЧА: А, боже сачувај, овде на левој страни. (На прси показујући.

САРА. Бре, оставите се ви тога, мон фрер, него да правимо ми лепо бал, пак да се игра котиљон, галопад, мазур; да се носи пунч, лимунада, барбарас, торте и паштете сваког.. РУЖИЧИЋ: Доста!

ПОЗОРИЈЕ 8. ФЕМА (носи бурмутицу и сат), ПРЕЂАШЊИ ФЕМА: Господин вилозоф, ви сте моји, и ја сам ваша. Ово је президент што вам носим Истина,

Жан! Апорт! Јохан, Ханц, Жан! ПОЗОРИЈЕ 2. ЈОВАН, ПРЕЂАШНЕ ЈОВАН: Ево ме, мајстор... (Стисне уста.) Да ти ђаво носи такав језик, кад све на беду иде! ФЕМА: Гурбијан, ти ниси рођен за пединтера, него за каквог шегрта.

ФЕМА: Ја не могу бити паорка као ви. МИТАР: У чему ти мислиш да си боља од нас? ФЕМА (покаже му сат): Ко још ово носи? То се зове ноблес, а не прати судове.

МИТАР: Е, ако оћеш ти на то, то је моја жена од вас свију највећа помодарка, зашто она носи клепетушу око врата, а то је само у Лондону обичај. ФЕМА (Сари): Може то бити, ма шере?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Ту смрти нема. Ветрови у небо се враћају. Пала је лобања низ црне гребене. У мрачне дубине носи ли то што сам чуо. Ледене обале сенком роси ли језиве воде за заклетве од жеље страшне смрзнуте.

су тешки спавај љубав иде градом на штакама спавај ал им глас не сањај ИВ Ноћ је пуна мрачних анђела уклета лађа носи терет изгубљеног времена и наше мртве пријатеље у шуму без птица требало је прећи море време и простор који су се

преко воде преведе Исмеје равнотежу као што папагај опсује небо ДОК БУДЕШ ПЕВАО Док будеш певао ко ће Твоје бреме да носи Док једини пркосиш Сиромаштву јасноће У сусрет јетком воћу И подсмешљивој роси Док будеш певао ко ће Твоје бреме да

једини пркосиш Сиромаштву јасноће У сусрет јетком воћу И подсмешљивој роси Док будеш певао ко ће Твоје бреме да носи Путуј певај пркоси Само те песма хоће И ноћ се тобом поноси Али док певаш ко ће Твоје бреме да носи ВЕСЕЛА ПЕСМА Не

ће Твоје бреме да носи Путуј певај пркоси Само те песма хоће И ноћ се тобом поноси Али док певаш ко ће Твоје бреме да носи ВЕСЕЛА ПЕСМА Не веровати и даље оста грех Још нам цртају шибом по леђима рај Најзад је време да праснемо у

Краков, Станислав - КРИЛА

Усеца се кожа упртача и кајиша у месо. Све ћути, само где где гунђање и шапат. Уморни су, јер сваки носи у себи сећање прошлих крвавих дана и тамне слутње за нове... за нове? Ако их буде било.

Као изгубљени вапај чују се очајни гласови. Постају све чешћи, јачи. Бујица и њих носи низ падине са собом, али је они коче, устављају. Гласови су очајни, одлучни. А одлучност делује на слабе.

носила... После је јагње прегорело, ватра се угасила, а кувара су нашли мртвог и осмуђеног у пепелу. Није волео да носи шлем јер му је жуљио главу. После је опет грмело, секире су опет ударале, а лишће као сузе падало по земљи.

— Бора се окренуо. Неко раздрљених, маљавих груди смејао се са врата колибе. — Не боји се он, носи свој фетиш на срцу, довикивао је Сергије, који је тек ускакао у широки комбинезон.

Петровић, Растко - АФРИКА

Смешно је да у Африци, између два црнца који се прихвате одевања, много је ближе примитивности и голотињи онај који носи европску одећу, састављену од најчуднијег комађа, но онај који усваја своје традиционалне плаштеве, чуване дотле само

Не говорим о шминци коју усвајају од белаца. Црнкиња која близу обале ставља бели пудер удаје се за црнца који носи оковратник од целулоида, и њихов порок са Запада остаје у породици.

у урођеничком крају једну дрвену кућицу, око које расте пет стабала: чоколада, банана, хлеб дрво, кокос и једно које носи дивне црвене цветове. Између стабала је шећерна трска. „И ви се чудите, кажу ми, што су црнци тако весели.

Занимљиво је видети на колико начина црнац носи ову одећу; ако жели да је елегантан, он је обавија око себе као тогу; треба ли му да има обе руке слободне, он је

Расе које живе у овом крају сматране су с правом за најлепше расе света; једна од њих носи још од старине име Аполона.

Он иде у Манконо, као представник једног трговачког предузећа, да би куповао сировине. Овај млади човек, који носи једно велико име, пошто је свршио технику дошао је у Африку тражећи као Конрадови јунаци авантура и егзотичних

Треба им дати поклона, и мој бој издишући празни кесу новчића и ђинђува што носи за нама. О лову са Швајцарцем било би боље не говорити, јер иако је око нас дивна свежа тропска ноћ са протоцима о

пекло афричко сунце, сувише квасиле афричке кише, од којих се земља пушила, а да се не би уверио да оно што у њему носи тако славно име најспоредније је на свету, а да је оно друго осуђено ређењем да води живот гори од живота пса; дању

Научио је да носи каск, батину, платнене ципеле, да пије вруће пиво и филтровану воду која се осећа на земљане крчаге.

Два пута одлазимо у село, у његову колибу да видимо шта је са поласком. Камион који има да нас носи, и који тек има да се товари црнчевом сировином, стоји празан, напуштен, прашњав.

Осећам се изврсно, ушушкано и меко на овом камиону који ме носи у дубину. На предњем седишту, поред Меја који шофира, седим ја и крај мене је Н.

Таман као и цело човечанство. Што се тиче Меја, Ме Н'гесана, власника и шофера камиона који нас носи, ја имам утисак да је то диван деран, врло пажљив, питом, чак нежан у опхођењу.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ: А је ли Турчин тај ваш муселим? КОЛЕБАН (споља): А да! ГЛАВАШ: Ако ти, Кôле, тешко не буде, Овај му данас носи одговор! (Пуца.) КОЛЕБАН (споља): Промашио си. У крви својој Јусуф издише. ГЛАВАШ: Свеједно!... Турчин је!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

сад хајд' шифрирај и дешифрирај депеше, преводи с рускога и францускога на српски и са српскога на руски и француски, носи ђенералу Черњајеву рапорте и примај од њега заповести.

Те »страшљиве генерације« ено тамо, где се по ономе паклу носи с азијатским халама, а ми овде седимо на мекој бунди и занимамо се моралисањем.

ужасног чудовишта што се рани грдним гвозденим ђуладима, што из своје гараве утробе бљује после пламен и громове, што носи смрт и развалине, што се зове — крупов топ.

јаку и вуче у полицију да га казне за злостављање животиње; лончарски трговац на Сави пакује лонце, па не да шегрту да носи сандук, јеп це боји да не полупа »еспап,« већ зове јака момка, даје му сандук и вели: »ево нај, али добро пази, чувај

« Па це онда примаче са подругљивим осмехом и малко се наже: »Бре, бре, бре, орденче! Чекај да видим чије ово име носи П... Т...... »на левој страни крај срца«« (чита на медаљи): »М. М. Обреновић ІВ. књаз српски.« А? Је л' тако?

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Да видите како шири Оне руке мале, У очима поздрав носи: Радуј ми се, ћале! Радује се твој бабајко, Моје Српче мало, Кâ да му је од Косова Сунце засијало.

Тако се дигох И — до тебе стигох. А Бог ми рече: „Сад се врати доле, Па поштуј јаде, Поштуј своје боле, И носи свима Земским патницима С поруком божјом Најлепшега дара: Бол нека вас диже Нек вас не обара!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Четнички одред у том погледу носи жалостан рекорд. Командант одреда је наредио да се преостали људи сврстају у колоне двојних редова.

Ми се лагано топимо, а попуне ни с које стране. Све што је прешло албанске планине и могло да носи пушку, сатерано је у први борбени ред. Изгубили смо потпуно појам о времену. А о данима већ нико и не води рачуна.

ОПРОШЋАВАЈТЕ... Све што се затекло са ове стране фронта и могло да носи оружје, упућено је у ров. Старији чиновници, који су некад због кратковидости служили у дубокој позадини, оспособљени

Војин полегао по столу и цупка ногама, па ће рећи: — Јест, баш јуче посматрам оно наше магаре које нам носи воду, и тада се сетим тебе. Вас двоје живећете сто година. Ама, господине потпуковниче, тога човека ни глава да заболи!

— Командир се обрати Драгану. — Извршићете после пробу са њима. — Знамо, господине капетане... — Ко носи, тај не проси. Ко учи тај се не мучи. Је ли тако? — Тако је, господине капетане!

— командир ме погледа, чудећи се. — Онда би нас при светлости ракетле побили као зечеве. А сем тога, тај који носи ракетлу може и да погину у бугарским рововима, и шта онда?

Рекао бих да је Танасије, али откуда он са пешацима, каплар је, и још пушку носи. — Ја сам, Танасије Првуловић. Руковали смо се пријатељски. Питао сам га зашто носи пушку.

— Ја сам, Танасије Првуловић. Руковали смо се пријатељски. Питао сам га зашто носи пушку. Исприча ми да је на батеријској осматрачници, која се налази у пешачком рову. Још увек је телефониста.

— добаци Војин. — Но, хвала богу. Развукао си од Кулина бана, уместо да си одмах прешао на „тај ствар“. Исајло, носи ову бакалницу — показа Лука на шољице од каве — и кувај нову. — Био је то неки велики биоскоп. Заборавио сам му име.

— Амајлија... Ти западни, културни народи, више су сујеверни него ми, Балканци. Ја не знам да ли ико од нас носи собом тако... неку дрангулију, која би га, као санћим, штитила од куршума.

њих хиљаду, па нека вуку клипка, нека играју рагби, најзад, мајчина им, нека се кољу кад су луди, и ко победи, нек носи паре. Нашто цео народ стављати под нож за... не знам чији рачун! — Немој да се „пребациваш“ толико! — вели Лука.

Ми смо се само згледали. Сад, пред суђеним часом, хтели бисмо да још мало потраје ова тишина. Јер ко зна шта нам носи сутрашњи дан. — Господо, зове вас командант — извештава посилни Исајло. Подигли смо се журно.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

дакле, и без њега и мимо њега, сва је због њега, ради њега, а у његову част жива и њиме а не само оним што у себи носи: он је, бар делимично, никао и из ње.

Дајут многи њој динари, ал' то она и не мари. Многи њојзи шешир скида, ал то она и не гледа. Фризур носи холандијски, када шета, игра пољски. За њом скупа свила шушти, око грла сва се злати.

Ако буде угодница, наших страна вила, Да јој предјел даре носи од свих својих сила; Ако л' буде, срећом мојом, подгорска пастирка, Те долази да се купа и ту цв'јеће бирка: О, ја ћу

Чврчала јој, да је нема, метла око главе, Њој и баби, што јој носи очаране траве. Не слушајте, цјеломудре, клетву српске дјеве, Кукољ ваља из пшенице чисте да се пл'јеве.

) Придружило и супругу, добротом без числа; Удало с' је и то јоште, на излишак блага, Да је у ње сва имена које носи снага: Софија је ваша мудрост, што вам домом влада, О достојном воспитан'ју рачи ваших чада.

— Да дам узрок зашто свака љубви ми припјева, Свака пјесан' име носи снаха или дјева. „Ја бих рекла, он је добар, — не дај му одавле!“ Друга на то у свом серцу: „Заљубљен си, Павле!

дајте лек! Напрегну вражја рука љуту стрелу, Изненада јазви нас. Зар мисли да ћу пасти жртва злобе? Чија носи броњу груд И дању, ноћу, в дому, пољу, радњи? Каква војна, око нас? Полк черни нек' се множи; в срам ће пасти.

млад Каквим сам хоће кад над њиме Штедар и праведан скиптар влада, И поверења к сопственим силама Оклоп на груди носи. Кој’ оставља Сам себе, туђе данас није Помоћи достојан. Много може Род храбри, зашт’ му с’ чини да може он.

Храбри с’! Борбом се твори муж. Над вама штит мој! Много човек Тајних врагова у себи носи. На стране с’ тужи, несрећним али га Све чине своји.

Благо не тражи ми, брате: варљиво злато и сребро! У прсима Српкиња благо неисплаћено Носи! Не гледај време, јер љубов све ће победит!

Твоје, пиљарице, дивљаке онда Носи па продај кад добро угњиле, не квари нит’ цене Другим побијај. Једва утекох, ноктима мал’ ми Очи не изби из главе,

Сакриј бледе твоје зраке, О светило месеца! Тиха ноћи, прими тајну Уцвељеног мог серца. И ти, ветре, носи драги Горки овај уздисај, Носи речи и потајно У серце јој уливај.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

СТАНИША: Па, мила снајко, прими овај дар! И ако се огиздати може Светлост дана сјајношћу Данице, Мила снајко — носи алем драг!... ЈЕЛИСАВЕТА: У Венецији нема такових. СТАНИША: Нема...

И о цркви сам светој мислио. ВЛ. ВАВИЛА: Мудар о свему — А христијанин Спасења свога свету храмину У души својој носи вечито.

ШУЛОВИЋ: Моли, госпођо! Кажи слободно, Гласића свога слашћу меденом Заслади горке збиље опоре, Које на себи носи истина; Послушаће те, кажи све: Да није права имô гонити Столећа тужног седу старину, Који је својих груди извором

Дакле, месече, Послушај молбу сина гоњеног, Отровну капљу Иван-бегову — Те савет носи правовернима, Будућој браћи Срб-издајника — Да ову хрпу зверске пакости, Прот Карадага што су подигли, Са новом

може слушати Оркана бесног хучна приповест Што из дубине мутне пучине Смртоноснијем гласом урлајућ Бродару бедном носи ушима: „...Богу се моли!... Смрт!... Иде смрт...“ Још жалоснију, још несрећнију Катуновић ти данас доноси.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Пушка грмну, пас скикну! — Тако! Кад проту не знаш чувати, који с тобом залогај братски дијели, а ти сад носи поздрав у пакô старом Џибукарди! О-о! Ама како су могли ући?!

А зељова! — раздера се и стаде љутито, злобно шкрипати зуб'ма. — Њега је прото опремио, да носи у пакô старом Џибукарди селам, ама максуз селам, што балије кажу!

отвори зна у њој на моју душу кô и сарајевски владика, а да и не мећемо у рачун овог бањалучког трбушастог Ликоту што носи шкрљак кô и сваки швапски шикутор, срам га и стид било Кристова лишца!

некакве старе, лисичином постављене ћуркове, испријечили подугачке чибуке, па иду и помало посрћу, а ђаче пред њима носи дебелу, воштану свијећу. — Добра вече, ктитори и приложници сија свјатија обитељи и всего мира!

поданици и смјели завјереници, са исушеним и испијеним човјечјим костима и дебелим, гвозденим синџирима — све то носи на себи печат, тежак, претежак печат чамотиње, суморности и скамењене туге која мирише на нешто давно, предавно

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

теби све је: Тобом цвет мирише, тобом сунце греје, Тобом небо плаче, тобом горе цепте, У царству лепоте жена круну носи, Тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте, Тобом зло се цери, тобом самрт коси, Анђео и демон тобом с неба слећу —

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Упамти, господине Вићо, „сумњиво лице”. ВИЋА (наставља): „... које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма”... ЈЕРОТИЈЕ: Прочитај то, молим те, још једанпут!

ЈЕРОТИЈЕ: Прочитај то, молим те, још једанпут! (Метне на оба ува шкољке.) ВИЋА (понавља): „које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма”... ЈЕРОТИЈЕ (узима депешу): Дај и ја да прочитам. (Чита.

ЈЕРОТИЈЕ (узима депешу): Дај и ја да прочитам. (Чита.) „које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма”... (Враћа му депешу.) Читај даље!

ВИЋА: Боме! ЈЕРОТИЈЕ: Ако хоћеш да јој измериш тежину, треба да знаш шта носи. Шта мислиш, господине Вићо, шта носи ова депеша? ВИЋА (слеже раменима). ЈЕРОТИЈЕ: Носи класу, господине Вићо, класу!

ВИЋА: Боме! ЈЕРОТИЈЕ: Ако хоћеш да јој измериш тежину, треба да знаш шта носи. Шта мислиш, господине Вићо, шта носи ова депеша? ВИЋА (слеже раменима). ЈЕРОТИЈЕ: Носи класу, господине Вићо, класу! ВИЋА: Вама, господине капетане!

Шта мислиш, господине Вићо, шта носи ова депеша? ВИЋА (слеже раменима). ЈЕРОТИЈЕ: Носи класу, господине Вићо, класу! ВИЋА: Вама, господине капетане! ЈЕРОТИЈЕ: Па мени, дабоме!

ТАСА (чита): „Према сазнању и трагу до сада уоченоме, у томе се срезу налази извесно сумњиво лице које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма, са намером да их пренесе преко границе.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Сама у свом страху природа се грози, Страховите тајне нема поноћ носи... Уздрма се кула, звоно се занија, У цркви се чује молитвица тија, Ужегу се саме погашене свеће — Кроз немо

“ Народ ћути, Рајна ћути, А учитељ новог знања Од судија строгих, крути’, И не тражи поравнања: — Нека Рајна носи пепô! У Рајни је тако лепо!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Жртвени преклати нож силу крина. 4 Отворите се, утробе, Семе је ово, блажени носи квар, невести земљи небо у оплођење. Сагорети — пречистој дар.

За своју главу где закон да нађем? Вазда ме мори плач и јецај љут. Дах јада мога дуне кô олуја И носи Богу мој вапај и крик. ИВ Смилуј се, смилуј, Боже мој, Код ногу ти се склоним ја И спим у сенци твојих крила.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

матери да тамо њој у кујни нађе се при руци, а готово увек, да ако млађи брат који је био на сиси плаче, он га узме, носи, забавља.

Чак и за одело, које ће шалваре, који минтан да почне сваки дан да носи, прља. И мати, не само да се у томе осећала понижена, да је то вређало, но, као увек, била благодарна, јер она, баба,

Изишав из улице, упутио би се дућану, отворио га, пробудио слугу који тамо иза магазе спава, да диже врата, ћепенке, носи их и слаже иза магазе. Износи оне греде, полуге гвожђа и све што стоји испред дућана, око улаза.

— вели, и као некад, тако исто и сад, узима леген, ибрик воде, пешкир и пред бабу носи и посипа је. Почињу да вечерају.

Пошто пробуди слугу који тамо иза магазе спава, чисто лако диже с њим тешка крила од врата и носи их, слаже украј. После постане виши, тањи, кад почне да издиже ћепенке, подупире их, и пошто слуга изнео мангал, да

Јер мајка га, да би боље пазио кад носи, увек у поласку заплаши: да пази, јер ће му ко то отети. И зато брат му, он ако мали и буцмаст, трчећи, усплахирено

Хладе се. Младен, као увек, у дућану је. И тек око захлађа опет би се појавила баба. Носи му тестију свеже, хладне воде са чесме.

да му, ако хоће да је као што треба а не ослања се ни на кога, не обавезује ником, да би то своје, себе, могао да носи, треба много снаге, бола, и да је јак, јак... Јак над собом. Себе да има у рукама.

Немам ја ништа више. Ти имаш све. Све је твоје. Ја ништа више! И као дужних који целог века неки дуг носи, целог живота живи и труди се да то једном скине, а дуг велики, тешки, па кад то дочека, однесе повериоцу, који је већ

Сада, чак и формално су долазили, нудили: »Пратио ме тај и тај, ту и ту девојку, ако хоћеш, одмах, толико и толико носи«.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Ко такав струк б. л. носи са собом угледаће [на првом белом волу кога сретне] ђавола са [црним] штапчетом; он треба да уграби ђаволу тај штап

Ко такав б. л. носи за капом, или под језиком, или у амајлији, моћи ће [на Ускрс у цркви] познати вештице (ГЗМ, б, 1894, 672; ЖСС, 98;

282), зубобоља (ЖСС, 319), окобоља (ЖСС, 317; СЕЗ, 16, 428), ухобоља (ЖСС, 318), глисте, и у том случају обично се носи о врату (ЗНЖОЈС, 9, 52; 19, 206; СЕЗ, 13, 369), пантљичара (СЕЗ, 13, 1909, 350 ид; 14, 226), чмичак (СЕЗ, 40, 232),

За ово идентификовање говоре извесне чињенице: 1) богиша бере се, и носи у цркву на благослов, на Спасовдан, а тај дан (или неки из те сезоне) могао је некада припадати Перуну; 2) у

Сем тога, жена ову траву треба да носи уза се (Глüцк у Wіѕѕ. Мітт. Боѕн. Херц., 2, 1894, 409; слично у ГЗМ, 19, 1907, 489). У народној медицини б. т.

»Кому свет мрца пред очима, да пије семе божурово пређе сунчева истока и да га носи код себе и у воде и на свако место добро је« (народни лек, в. Софрић, 17). Б.

Софрић, 17). Б. се носи о врату као средство против падавице, лудила, промуклости и вратобоље (ГЗМ, 4, 138). Поред жртвених јел која се о

(СЕЗ, 19, 1913, 166); б. у великој капи, смиљевцу, који млада носи кроз 40 дана после венчања, такође је апотропајон (упор.

(СЕЗ, 19, 84; 151); б. који је са младенцима био на венчању, ушива се после у јастук (ЖСС, 216). Да млада носи на венчању б. у недрима то је раширен обичај (упор. нпр. ТРЂ, ННЖ, 3, 113; 122), али разлог није увек јасан.

У Херцеговини се понегде о Божићу ките куће б. (ЗНЖОЈС, 6, 302). На Цвети носи се б. у цркву на благослов, па се после да стоци да га поједе (ЗНЖОЈС, 18, 73). Ко почне на дан Свете Луције (13.

прави се »Богу брада« (СЕЗ, 17, 17; 212). Празник г. је Преображење. Пре Преображења не ваља га јести, а тога дана носи се у цркву и освећује и први пут, као причешће, окуша, и даје се болесницима (ЖСС, 140; Беговић, 30; СЕЗ, 14, 71; 40,

Нарочито је лековита г. која је била у глави божићне печенице (ЖСС, 169). Иначе се г. радо носи болесницима као понуда (нпр. у нар. песми, БВ, 7, 1892, 125).

Ћипико, Иво - Пауци

Отац гаси божићну свијећу пшеничним крухом и капљама тога приморскога питомога вина, а Рада ум носи у божићно коло гдје уза звеку сребрног ђердана царује цурска љепота; носи га међу момчад гдје се у уметању тешким

тога приморскога питомога вина, а Рада ум носи у божићно коло гдје уза звеку сребрног ђердана царује цурска љепота; носи га међу момчад гдје се у уметању тешким каменом огледа момачка снага, особити понос и слава тога дана.

И цура долази, као и он заогрнута својом новом, цурском кабаницом коју Ради у прћију носи. — Божице! — јави се Раде и, ухвативши је за руку, поведе је за собом.

Зна да је то што премишља гријех, али ко је без гријеха? И ум га носи по ораницама и ливади и, гоњен том мишљу, обилази их, лутајући по њима цио дан.

да се отмем ... Једнако ум ме к теби носи!... Хтједох ићи кући, жени, знаш... Али, ето, што бих тајио, потражих тебе... И нађох те. —Било са срећом! ...

Чудо божје, како је ово изненада надошло; потегла нас крв, е, није друкчије! ... Видиш, стид ме је рећи: јаче ме ум носи к теби него к жени... Ма нека и жене, родиће ми сина! А да, заправо, жена и није за друго!...

Поп—Врани жури се, огладнио је; и слуга Иво већ на сто носи. — Дошао си, — вели му и ублиједи од узбуђења. —Живине! Могао си чекати, па по кршћански урадити...

А сјећа се добро: био неко пронио селом глас да бискуп носи селу један замашит дар од велике користи. Истога дана, сеоски капетан, с новим пешкиром око главе и дугим чибуком у

—Платићеш ти све ово! — смије се Петар смијехом што шамар носи, али издржа. Платићеш, Вељу ти!... — Порубај ме за прво и за ово! — јари га Војкан. — А могао си главне...

Ја га стигох. „Рђав сустиг, брате!” вели ми. „Помози!” А вјетар носи му глас бог зна камо... — Бог те не убио, — велим ја — видиш да гинемо!... Тргох нож и пресјекох ....

Прве дане иза болести по цијели дан сједио би код прозора и гледао напоље. А прољеће непримјетљиво наступа и носи са собом и сунце, и зеленило, и свјежину, и једнога јутра чисто се зачуди кад погледа даље кроз прозор и угледа иза

У бакри вари, а он се до Божице грије, и њихови јаки животи дирају се, мирни, сигурни што им дуга зимња ноћ носи... И сјети се љета и планине, и бијесне и плашљиве Маше...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Био је преморен. Очигледно је јахао без престанка цео дан и целу ноћ. Чим смо га угледали, знали смо да носи лоше вести. Краљеви гласници, уосталом, никад и не носе друкчије вести него лоше.

Почео сам без околишења. Није згодно, рекао сам, да свакодневно одлази код Доротеја у одају, да му лично носи храну и да тамо предуго остаје с њим сама. Саслушала је мирно, замишљена, без трага узбуђења. Нисам то очекивао.

Кад је хладније, Исидор носи на чукљевитим ножурдама опанке од свињске коже, струже њима по поду, и тада сам у стању да, пре него што бане на

Она је жена. А у жене је, зна се, разум сличан мутном поточићу, дно му се не види иако је плитко, шта носи у свом вртложном клокоту не зна се, на први поглед је безопасан, а обале разваљује и односи.

у суседној одаји подрума лежао је Доротеј. Ослушкивао сам звецкање његових окова. Никанор Момак који носи храну Доротеју (чини ми се да се зове Мито Крезо или Мито Чкрбо, не знам тачно) испричао нам је да наш заблудели брат

Неко промоли главу кроз отворена врата напоље и одмах се врати. Рече да се напоље не сме, јер олуја носи шиндру по дворишту и скида плоче са кровова конака.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1893. ИИ МОМЕ ГАРИКУ Гариче, мани занос драг, Силази с твога трона, Нек дрвен скиптар носи враг И круну од картона!

Ти, Ехо, носи широм, С мирисом и зефиром, Са орошена луга Адонидово име И сваки цветни кутак Испуни само њиме. Вече се спушта

Када лето мине, Ту ластавица весело долеће, Цвркуће слатко, кличе и узлеће, Као да носи поздрав отаџбине. А вали шуме и зраци их љубе, И по далекој пучини се губе. 1887. АМОР НА СЕЛУ 1.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ево Вам одговарам још успут на белом дунавском броду који ме носи отаџбини. Седећи на његовим широким леђима, гледам како пролазе поред мене подунавски предели: равнице и брежуљци,

Ево једног од њих! Он носи наслов „Наш планетски систем“. Скоро стотина исписаних страна, и гомилица прибележака и скица.

И у унутрашњости Партенона све је још у свом реду. Фидијина Атена Партенос носи, испод свог белог врата од слонове кости, попрсник од сувога злата.

Глас стражара са врха наше катарке даје ми неочекивани одговор на моје питање. Он виче, колико га грло носи: „Фарос! Фарос!“ - То што видимо није звезда него славна светиљка Александрије.

Та улица, широка четрдесет корачаја, носи исто име, Канопус, као и звезда коју смо ноћас први пут видели, а води у александриско предграђе истога имена.

Посредством нашег Министарства иностраних послова достављено ми је једно високо грчко одликовање које се носи око врата.

Његово одело и чарапе од тешке су свиле. Око врата носи чипкаст, углачан овратник, на ципелама сребрне копче са драгим камењем.

“ Ми обећасмо и опростисмо се са грофом. Бунић је врло расположен: у свом џепу носи кући потписани и царским печатом снабдевени трговачки уговор.

грађевина за водовод једне вароши, пред задатком да конструишем један торањ од армираног бетона који је требао да носи резервоар за воду, од милион литара садржине.

Тако сам га новим очима, прелиставао скоро цео дан. Публиковано је 1920-те године на француском језику у Паризу, и носи наслов „Математичка теорија топлотних појава, проузрокованих Сунчевим зрацима“.

И они су, као и наутилиде, по свом изгледу, слични пужевима. Погледајте овог огромног који носи име некад свемоћног аустриског канцелара Метерниха.

Из тога се документа може, поред осталог, прочитати коју количину воде носи наша Земља на своме лицу и у својој утроби.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Особито са реке да озида, јер, кад надође, цело им гробље носи. Па има тамо нека стара узета жена. Све јој поумирало.

И кад би могла ти то да подигнеш, да то буде само твоја задужбина, само твоје име да носи, само твоја слика да се држи! То бих ја волео.

(Кафеџији): Донеси им ракије. Улазе бегови. Испред сваког слуга, осветљавајући му пут, носи фењер. Све слуге са фењерима пролазе и одлазе у двориште Кафеџија и момци прихватају беговима њихове кратке,

Једва јој се очи и чело виде. У црној дугачкој колији. Око врата повезана белом, чистом марамицом. Једном руком носи послужавник а другом загрће рукаве на првој руци, да јој се не прљају од послужавника.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

„Код мене друго нема. Ја имам пет синова, и не месим торте. Носи то, учо, и нека дечко спреми за после, јер ће Србима још требати сјајно оружје.

Он је шести син тога пушкара; њега млади пушкари уопште не сматрају братом. „И зар сад моје најбоље дете да носи у себи крв оног старца који већ ни за мене није имао снаге да се родим здрав и јак као и други свет.

рекла: — Не дирајте човека, кључеви су у мене, даћу сав новац из касе и из ормана, накита немамо јер га нико од нас не носи. И пошла је вучена за руке, према соби где је држан новац.

Ни праве црнине, ни вела, него оно што је навикла да носи при раду, и због рада. Мало се као збунила од многих посета; мало јој је непријатно било што се том приликом увек

„Трчи и носи јој кишобран. Отвара новине на страни где су извештаји с пијаца и вашара, јер то госпа Нола мора прво да прочита.

Одмичу године, одмиче све. Утврдите нешто материалним и моралним подупирачима, одмиче, и носи и подупираче. Госпа Нолино имање и трговина траже све више стручњака и скупих мелиорација.

Ни пар штифлетни нема, ни крст око врата, ни златан сат и ланац. Носи сат покојног господара у џепу ди су јој и стакла за очи; и кад је уморна, тек видиш да је извадила и сат и стакла и не

Блед, ситан, мекће кад говори. Млад, а старац! Да ми оправите зубе, Нено; да ми купите наочари, Нено. Наочари носи од десете године!... Опростите за реч, господин Јоксиме: троје су га родили, па опет нема ни снаге ни лепоте.

Не кицоши се, додуше, као доктори и адвокати, носи чизме, и баш и блатаве чизме, али то и јесте знак да човек с муком зарађује, а тако и ваља зарађивати...

Душко пропаде у сунчаној прашини као у амбизу; ја сраст'о с Лабудом, и вриштим с Лабудом, и ветар нас носи, и земљу не осећамо, и нигде краја пољу. А Лука наш чува круг око салаша, и појахује и одјахује и кад хоће и кад неће.

Бранко иде Милану. Под обема мишкама носи књиге и белешке, вуче ноге, нечега му је жао, скоро би могао заплакати. „Беда ме знала шта ми је.

Међутим, као правника и судију, радује ме у сваком случају што вас баш правда носи да на један доста редак начин мислите о човечанству. Дошао је и Павле, и изненадио паланку на све стране.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Тко је тај који ништа не жели? — »Ја би желила чешаљ с дијамантима; ја би аљину као што се у Паризу носи; а ја да највише на балу играм; а ја би опет желила да се онај у мене заљуби кога ја оћу«.

« — Златна реч; она једна има више филозофије нежел’ читаве свеске гдикоји књига. — Ову сваки човек са собом да носи, и при сваком делу, при сваком помислу нека рекне: Куда?

и мало писмја О из азбуке живота нашег; сирјеч, заљубљен човек, по мору страсти своје летећи, једнако мало »о« у устма носи: »о, како је лепа; о, како би срећан био; о, кад би се судбина смиловала!« А кад жељу достигне, онда окрене велико »О!

Љубов се дели на смртну љубов, на љубов која новце или карактер носи, и на љубов која од моде происходи. Смртна љубов, при којеј се ништа друго не чује него мач, пушка, отров, једном

— Љубов која карактер или новце носи описана је мало више, гди смо о женидби и удадби гдикоји говорили. Само је нужно јошт степене како се иста љубов

« »Мајчин сине«, рекне на то Роман, »гди је Бурјам да те види каквог јунака земља носи.« Со тим га увати за руку и почне га тешити да се ништа не боји, да му он неће ни најмањег вреда учинити, но да ће га

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

звездано коло Кула смрти У њој господарица уплашена Од себе саме ПОСВЕЋИВАЊЕ ЦРНОГА БОРБА Он још не зна Ко је он Носи на рамену ћивот Свог светог краља Из гроба у гроб Храстовина цвили И на уво му тумачи Језик звезда водила Он слуша

хумке Из развејаног праха Ничеш из свога нестанка Сунце те чува У златном своме ћивоту Високо над лавежом векова И носи те на венчање Четврте рајске реке Са тридесетшестом реком земаљском Бела си кост међу облацима Кост костију

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Но нису овакви подвизи једина карактеристика детета у доба док носи сукњицу. Подједнако су радознала и подједнако несносна том својом радозналошћу и мушка и женска деца у то доба.

Преда мном је била сестра и ја сам носио све сукњице које су њој окраћале; ако их напустим, нема ко да их носи. Али сам ја, и поред тих материнских разлога, одлучно остајао при своме захтеву, драо сам се, плакао, пиштао, вриштао

То је струка за мој рачун. Прегледа туђе ствари, хвата шверц и задржи све што се њему допада. После тек видиш он носи шешир ухваћен у шверцу, а његова жена свилену хаљину опет ухваћену у шверцу.

Седнемо нас пет-шест у круг, уложи сваки по једно дугме као визу, па ко изговори реч Артаксерксес носи шњур. Помагали смо се, разуме се, и на друге начине, како би савладали и сва остала имена која су нам задавала толике

Али, најзад, то још и разумем: због собе која носи број 13 упасти у туђ брак, али због тог фаталног броја упасти у свој сопствени брак, то се могло само мени десити.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

А када му скидосмо блузу, угледасмо рану на мишици. Од муке се насмејасмо. — То ти је оно: „Болан здравог носи!“ — покушава да се нашали поручник Лука. — Е, није баш тако.

А скували би они када би имали шта. Сваки од њих носи по пакет барута у шипкама, па би на ватри спремили чај. Али то је већ бајка... Однекуд сину сунце. Као мајчин осмех.

Одатле настаје Албанија. — Све даље вода носи... — размишља потпоручник Драгиша. Прошли смо целу нашу земљу, затим Црну Гору, ево нас и у Албанији.

Не видим ни белу мачку сада, толико ме боле ноге... — Али ово је лака... Пази! Перо има, тица није... Пушку носи, војник није... Плашљив јест, зец није... Шта је?

Он ми се обрати шапатом: — Ко је овај? Рекао сам му да је тај чика добар човек, тако нешто. — А зашто носи оно? — и показа на капу. — Зашто?...

Сви би желели да су у близини оних чамаца у случају опасности. Већина носи стално појасеве за спасавање. — Ко носи, не проси — вели потпоручник Драгиша.

Сви би желели да су у близини оних чамаца у случају опасности. Већина носи стално појасеве за спасавање. — Ко носи, не проси — вели потпоручник Драгиша.

Загледају мазге и разговарају: — Пази, славу јој њену, прави „кинез“. — Али откуда им ’волики магарци! — А кажу носи ка мечка. — Види молим те, одостраг као коњ, а однапред као магарац!...

у очајању пустио сам дизгине и дохватио се за главу. Све је изгубљено. Нека погинем... Коњ ме у лудом трку носи. Већ смо на челу избезумљенога дивизиона.

“ Други су изишли... Нешто тешко и злокобно уметнуло се међу нас, па бисмо хтели да се што пре носи лешина, што притиска наше душе као неумитна опомена. Болничари дођоше. Пребацише чаршав и изнеше мртво тело.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

То није оборени храст што вода носи, То није мртви орао на таласима, То везани јунак за катарку мотри уморним погледом на све стране.

”И пловићемо дуго овако; видиш ли!“ И тако увек река носи један леш И душа би могла, али зар би имала снаге да га напусти...! ... На високој планини бор зелен.

њему је добро и да се обеси У зрелом неком воћњаку Сред мрака Без зрака, Замро. Конопац једини од њега носи срећу, А скромно, место палата, настанити топлу врећу Па у реку. О беде!

У кругу експлозива аероплани играју игру пролећа. Ко иде? Ново време. Шта носи? Руке без прстију. Јест, патрљице саме, али виолину задобисмо.

Ко иде? Ново време. Шта носи? Руке без прстију. Јест, патрљице саме, али српове убаве задобисмо. Хоћемо да обновимо време, на ливадама, кермеса

Знам: и ти си сам, и ја сам сам, А псовка кочијашка - поздрав ветра завичајни Одисеју на мору. Са поносом да се носи бича његовог ожиљак на лицу, Груди су му длакаве као облаци сиви у зору Маље крију једну црвену модрицу... смрти.

Ко? Декамерон! Али то није ништа, О баш то није ништа; Горе је овако увек везан, као кокош у пилићару: Сељанка носи у руци живину и смеши се жандару, Жандар зазвижди песму стару Пркосећи оџачару.

НАЛИЧЈЕ: Опкољен са свих страна својим самоубиством; Доћи ће пролеће, пуно блата као и зима; Пролеће носи пуне џепове пиштоља; Разбијањем чаша раскрчити места екстази (закон непробојности); Мање црвенила на снегу после

основи и гласи: можда и нисам рођен себе ради, али дошавши једном до свести да известан број потчињавања општем животу носи собом и сензацију задовољства што сам рођен, подлегаћу са што свеснијим и већим одушевљењем баш таквим потчињавањима;

натоварила своме робу, човеку и животињи, унела је и по једно мало задовољство које постаје све огромније што у себи носи више значај одлакшавања.

други; како се моја свест о личности увукла у ово баш тело а не у које друго, рођено од моје мајке; у колико моје тело носи у себи доживљаје и сазнање, о њему, моје мајке, и пустоловину мога оца итд.?

Живот носи уметност собом; да ако уметност исту окрњиш, неће ли и сам живот тиме бити окрњен! Можда се противуречим!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Како да без неба цвет процвета? Пође малишан даље. Кроз камене клисуре улица бујица га луди носи, притиска, гура, о камене зидове лупа као да је шљунак неки... Кроз дечакову кичму прође језа: утопиће га људска река!

А кад се дан забели, отвори очи Војник до њега и викну колико га грло носи: — Шта ћеш ти овде, попе? — Нисам ја поп! — одсече Дрвосеча. Али, кад га војник упита шта је, он саже главу.

га је спасилачки брод ка обали одводио, већ је Сребренка искиданом мрежом прамац чамца омотала и дечака ка сигурноме носи! Испружи дечак руку, дотаче Сребренкин реп и шапну: — Хвала ти, Сребренка, хвала! Је ли то био крик галеба у небу?

Мајке у кући није било. 3атим је угледа како издалека носи посуду с водом, сва повијена од терета. »Време би било да почнем копати бунар!« — помисли.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Ватрено): А није тако, Васка! Откуда бати толики новац, кад отац кесу увек собом носи? Лажу они, лажу! Него знају како је отац прек, па једва дочекали да бату код њега оцрне.

ТОМА (прилази Коштани и везује јој низу око врата): На, кћери. Злато нека носи злато а не стара сува кост! Певај! КОШТАНА (наставља песму): Море, дајте мени туј мутну воду, Да пијем, аго, да

Коме ја и говорих, и претих, и кога апсих?... Ништа! Зар што ја говорим, то пас лаје и ветар носи? А? ГРКЉАН (издваја се, пада пред њим на колена и показује на Салче): Ја, газдо — не! Она.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

И кобна мисô морити ме стаде: Што моја ниси, и што смирај дана Не носи мени звијезде, но јаде? Што моје баште осташе без грана И слатка плода, што рађа и зрије На ватри сунца?...

На убогом пољу мога завичаја Не чује се пјесма весеља и жетве, Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја.

На убогом пољу свога завичаја Он не пјева пјесму весеља и жетве... Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја. 1905.

Корача и носи и радост и јаде У туробној тами својих позних днева; И још два-три крока, па под брегом стаде, Где споменик с орлом

Све цвјета, дише. Вијенце бехара Повија вјетар и пахуље носи, И свуда трепти прва, млада јара. Блистају стране у сунцу и роси, Избија лоза, соче здрави трси, И лептир кружи

И њезина суза, што се тужно сија, Плач, јецање оно што га сваке ноћи Влажни вјетар носи по глухој самоћи, То је мога рода тужна елегија... 1903. ВЕЧЕ НА ШКОЉУ Пучина плава Спава, Прохладни пада мрак.

У пољу се чује дозивање људи И виде се стада мрљава, и сива Прашина гдје лети... Тихо, у сутону, Вјетар селом носи елегију бону, И покривен драчом гроб убоги снива. 1908. МОЈ ЖИВОТ Мој живот није протекô залуду!

Погледај! Ко је мушко носи косу Преко рамена, а струка му бедра Ресама бије. Женске, с њима што су, Грабље и виле држе; неке ведра И нејач

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Он страшно проклиње Вука Бранковића за издају, коју овај није починио, али коју носи у име свих оних феудалних господара што су, држећи се више или мање пасивно, потпадали под Турке и губили се међу њима.

Својим необичним руковањем оружјем он подсећа на Јована Курсулу, који није носио сабљу „о бедрима, као што се носи, него затурену на раме, како му је лакше потегнути је“.

Сријему у крчми манастира Крушедола гдје је Марко намолован како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима идући управо...

Уме да се преруши у слаботињу: да се згури као кукавица и да натера ђогата да рамље у три ноге. А као мамац носи на глави златно перо. Зар може насилник да прође поред таквог јадника и да га не опљачка?

па им онај да што те понесу у торбама што ће јести до сјутра навече; а кадшто их јатак намјести гдје у шуми па им носи и ручак и ужину.

говори Вишњић кроз уста Фочића Мемед-аге: Куд гођ иде, све кр'ата јаше, а другога у поводу води; он буздован о ункашу носи, а бркове под калпаком држи; он Турчину не да у кнежину: кад Турчина у кнежини нађе, топузом му ребра испребија; а кад

омогућило да гавранове стихове: „а од Срба што је и остало, све рањено и искрвављено“ одмах илуструје Милутином који „носи десну у лијевој руку“ и коме је „коњиц у крв огрезнуо“.

(Марко Краљевић и Вуча џенерал) Полетио соко тица сива од светиње — од Јерусалима, и он носи тицу ластавицу. То не био соко тица сива, веће био светитељ Илија; он не носи тице ластавице, веће књигу од Богородице.

То не био соко тица сива, веће био светитељ Илија; он не носи тице ластавице, веће књигу од Богородице... (Пропаст царства српскога) Мили боже, чуда големога!

је тридесет путаца: свако пуце од по литру злата, под гр'оцем од три литре злата, и оно се на бурму отвора, те се носи за јутра ракија; по долами токе и ђечерме, златне токе од четири оке; а на ноге ковче и чакшире, жуте му се ноге до

То о епској поезији уопште, а посебно о нашој: „Језгро српског епа (старе песме) носи у себи и одређени отисак средине у којој је постао, наиме, отисак идеологије и начина живота виших слојева феудалног

вати ону крпу платна, па се пење граду уз бедене; готов бјеше у град ускочити, ал' долеће љуба невјерница, оштру сабљу носи у рукама, прес'јече му платно више руку.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Воли ватерполо Један љути рис Обожава клис Један жути нар Пао у бунар ГАЈИТЕ ПАТКЕ Док звезде сјаје Патка носи јаје Док ветар дува Патка јаје чува Кад излеже паче Воли га још јаче Гајите патке Заиста су слатке КАД БИ МИ

И чашћу и знањем Домовина се браним животом И лепим васпитањем УСЛЕД ПРОЛЕЋА Услед пролећа у Паризу Сада се носи јапанска свила А у Љубишу који је близу Носи се цвеће из априла Услед пролећа у Сахари Сада се носи бисер од

И лепим васпитањем УСЛЕД ПРОЛЕЋА Услед пролећа у Паризу Сада се носи јапанска свила А у Љубишу који је близу Носи се цвеће из априла Услед пролећа у Сахари Сада се носи бисер од песка А на зеленој планини Тари Мирише смрека и

Сада се носи јапанска свила А у Љубишу који је близу Носи се цвеће из априла Услед пролећа у Сахари Сада се носи бисер од песка А на зеленој планини Тари Мирише смрека и пупи леска Услед пролећа у Новом Саду Изгледа нису посла

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Једном су му чак, у некој црквеној процесији, дали да носи пред народом крст, а он га је пограбио и трком појурио око цркве тако да су бабе дигле вику: — Држите га, однесе крст!

Оно, истина, амерички каубоји јашу коње, а Стриц је обично јахао магарца, па је зато и био ред да носи обичан сламни шешир, јер ни његов Сивац није био баш нарочито гиздав.

Пјесник тек што га омириса, већ се намршти. — Пхи, од овога би само добио вољу да се свађам. Носи ми га даље од носа или ја носим нос даље од њега.

Потрк сукне кроз шуму као змај и док Вањка стигне до њиве, већ је тамо накопана читава хрпа кромпира. Трпај само и носи. Наравно, Вањка је тај који носи.

Трпај само и носи. Наравно, Вањка је тај који носи. Једном, док је дружина јела печен кромпир, Луња замишљено рече: — Неко се шуља око нас, уходи нас. Траже логор.

Већ му се чинило да је и сам тамо, под моћним тумбасима дима и огња, и да се, уз тутањ и грмљавину, носи с Нијемцима заједно с Николетином, који витла и бије око себе својим огромним ручердама.

Вјешто, као прави војник, он је првих дана устанка раставио и подмазао Николин карабин. Сад већ Николетина носи пушкомитраљез „збројовку“, а Лазар сасвим озбиљно тврди: — И „збројовку“ћу за пола сата раставити и саставити.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

С врха за вратом златним слови извезене ове речи: »Носи тога, који но тебе носи!« Та његова таква хаљина прознањивала је персијску владост и веру њихову, јер тога Јовиша

С врха за вратом златним слови извезене ове речи: »Носи тога, који но тебе носи!« Та његова таква хаљина прознањивала је персијску владост и веру њихову, јер тога Јовиша погани сви позанајвишега

у добру гледати, којано и на његово господство примаче се од злобне му браће: видеше Јосифа из далека где им на жетву носи ручак. И здоговорише се међу се да га убију. Пак онда ћемо, рекоше, виђети нашто ће се његови снови извршити.

Очивестно је та злоба у многих чувана. А несвиђена и смрт носи. Врло је то мучно заустезати и коме заустаљати каде се је свуда расходила.

И кад седоше вечерати, жена се застиђе од њега; види да је голем господин, зашто лепо се носи, богато се држи, а она једна сирота — а путем у мраку није га познала тко је, докле га у дому код свеће не смотре.

пристаништи где у заветрини пристају кораби трговачки, по путови, на суху, гледајући откуда ко што на продају за храну носи и све је навраћао да имаду у Солун носити, што скорије могу стигнути.

Пак му толико гови и поштење му носи! Би ли то коме на вољу било, да тко у сандук уједно смеша са свиленим скупим господарским новим и чоханим рухом

Ивером се чеше [кад ко осиромаши]. Зобна ждрепца мучно вођење указује. Канда му вода носи, толико је берићетан. Подснажао колена на зло брзим.

Курјак своје клање... једанпут плаћа с кожом. Носи ли се змија у торби, кад год, ухапиће она човека. Овај живот, коме горак, коме и врло сладак.

Смрти нису пробирни дни; знате то да она нејма празника ни свечаних дана. Једна година четири времена у себи носи и [у] једно магнуће временом много је послова промењено с зла на боље и с добра на горе. Докле ли ћеш зид размеривати?

Ко се сам цари, други цар му не ваља над главом. Други даје и наспорује, а другом се за то захваљује и пешкеш му се носи. У корену су и гране с воћем родним. Није по јакости и кадрости беседљивца, него беседа је по разбирању слушаоцем.

Истина никаква не чува се у чијој беседи. К чему памет не служи, оно се ни дочути не може. Што носи врућу жељу, то ни на љутој зими не мрзне. С незнањем не можемо се отпирати. Шири се кано пућак у ништо.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

А кад би устао, потрчале би одмах на доксат да га послуже. једна му носи на послужавнику парче стамболског ратлока, чашу студене воде и чашицу мастике, а друга — леген и ибрик и танак пешкир.

ДРУГА У њој је опис Манасија кујунџије, познатог и под именом чапкун-Мане или Манча, који је — иако ова приповетка не носи његово име као наслов — ипак некако главни јунак ове приповетке.

“ — Што бре, ешеку? Зар татко ти чорбаџија први у чаршију и код влас’ и при официри и инџилири, па може да носи путине с потковице, а ти не можеш!? Море ће понесеш, па како селска невеста ће ги обучеш и одиш у њи.

Или обуче мајкин венчани фустан од тешке персијске свиле, — који већ више ни сама Ташана не носи, јер је изишао из моде — потрпа на себе све њене адиђаре, па се огледа на великом огледалу и хода по соби...

била омиљена играчица, а која се сада смирила, и зато сада нити иде у хапс, нити је мећу у песму; сад мирно и савесно носи фењер и амбреле, и као казначеј је у некој чочечкој дружини.

„Кад је већ“, говораху оне, „њега и калфе навукао ђаво на тај прљав посао, нека га и носи, али што да у то умеша и невину децу?!

Сад им је јасно откуд Мани толике лаконане плитке ципеле да их и радним даном, по киши и блату, носи!... Но тај глас није могао дуго да кружи по вароши и да опстане, јер око једанаест часова дошао је, на велико чудо и

Остаде му још Мане. Он је човек млађи, светски, сувремен, иако носи фес и траболос-пас, — па ваљда ће од њега што сазнати моћи. Њега ће бар моћи онако лепо интервјуисати, мишљаше г.

чека ако то учини, јер га је само запитао кратко и хладно: задржава ли се он подуже увече, зна ли шта су то ћутеци, и носи ли фењер кад се враћа кроз сокаке и буџаке кући.

Снева Ташана, а кô њена Зона учена, није више онако умиљата, али је учена — врло учена, све на свету зна, носи чак и наочаре. Чуди се Ташана откуд све то зна и где је научила Зона све то?! Говори француски, немачки, грчки зна.

— Ех, — уздахну Мане болно и додаде јетко, примајући и миришући руже. — добро си је што си „куче у чашире“ носи и појас, та имам куде да га заденем, ете, овој пратено цвеће... — Де, па и ти! Какав си!

и више година била на гласу чочек, а сада је као неки анђео хранитељ и казначеј у овој дружини младих ченгија: носи фењер и кишобране и живи у успоменама. Пустише ченгије да измакну, а после се и сами разиђоше...