Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Ту се Дуле задржи подуже, док су му спремили што се требовало... Залудан Дуле, па почне да се туња око они стаклића нође. Погледа, стоји једна пол' окењача, пуна ракије — тако му се учинило — жути се, к'о варбана шљивовица.
Припита он једног дечка, нође, да сркне мало, а ови, био нека добричина, па му каже да је то неки зејтин који, с опроштењем, није за пиће, ал' каже
Одмакне се мој Дуле, па једнако гледи у оно стакло, док ће се тек нечему присетити. Завара очи онима нође, па смота олбу у торбу. Ништа!... Сутрадан полази војска у бој.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души! Прозвали су га, белћим, тако што је он
— Видиш, стегло се чојеку грло, па не мере да приповиједа. Симеун искапи на душак. — Ђе оно стадо' ја? — 'Нође: „А већ, вели, не гине ти оку-двије ракије попити, па...“ — исправи га котлар. — Да!