Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Обикло је, ваљда, било да тако чини, у таквим приликама. Солдат се снебио од чуда, па се повуче у нугао и покри кабаницом по глави.
Вјетар суну кроз отворена врата и пови пламеном, те осташе у невиђелици. Солдат се још боље приби у нугао. „Ха, Милице, луч ужди!“ гракну сердар, па настави: „Добра ви срећа — и вама на добро дош’о, соколови моји!