Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА 2 ПРВА СУЗА 3 УВЕЛА РУЖА 11 СТАРИ ДАНИ 34 ЂУРЂЕВ-ДАН 35 У НОЋИ 40 СТАНОЈА 48 У ВИНОГРАДИМА 54 НУШКА 61 НАШ БОЖИЋ 65 СТАРИ ДАНИ 73 ОНИ 82 ПОКОЈНИКОВА ЖЕНА 98 ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПРВА
лелујају се, истежу и улазе у маглу, те се заједно с њом лелујају и расплињују по мокрој, црној, обраној земљи. НУШКА Већ увече и којекако. Забуните се, заборавите и заспите.
Кућа му одмах до наше. Мајка и отац отишли тамо на вечеру, а мене довели, да није сама Нушка, гошћа, коју је мати још у суботу увече довела.
Једно, да има ко кућу да очисти и ручак зготови, док мајка и отац иду у сватове, а друго да се и она, Нушка, тога дана проведе: да из наше баште преко зида гледа свадбу и оро што ће се играти целога дана.
И Нушка је гледала цели дан. Покупила камење и трупове што је нашла по башти, наслонила их уза зид до вишње, и попела се на њих
као да сам ја нешто она! А Нушка се на то само осмехне, превуче очима и — не гледа га!... Ето, зато су ме, кад је настала ноћ, силом са свадбе довели
Шта ти не раде! Облаче се у мушка одела, плаше једна другу, ваљају се по трави у сенкама од дрвећа по башти. А Нушка им коловођа.
У том са свадбе свирачи засвираше брзо, ситно, ваљда на здравицу старојкову, и чуше се узвици... — Ох! — викну Нушка и диже се. Поче да се протеже. А са свадбе жагор већи.
Погледах, а оно се издиже затурен фес на чело и указа ознојено и зажарено мрко лице Младеново. Нушка се иза мене још више саже, поникну и рукама ме поче јаче привлачити к себи, као да ме одбрани од њега.
— Па мећући ми новац у недра пусти руку на њене руке и задржа их. — Не узимај, не узимај! — иза мене чух како ми Нушка престрављено шапуће. Окренух се, а она се сагла чак до земље и ногама клеца. Једва се држи.
оро се већ раширило и почело да допире чак овамо, до нас, а он никако да дигне руку с њених, и да се одвоји и оде. Нушка се једва ослободи. — Хајдемо!
А шупељка пишти, те срце кида... Одједном се разлеже песма: Јоване, прво гледање... Нушка скочи. Није могла више. дохвати тепсију и поче да игра. Никад то нећу заборавити. То беше нешто!
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Има Станковић једну кратку приповетку, Нушку, која је - можда више од других - с краја на крај проткана динамиком. Нушка је приказана сва у покрету: увијање, кршење њенога младог тела, подрхтавања у узбуђењу, грчења у еротизованој екстази,
Не девојка, него девојче Нушка цело се скупило у тело којим витлају чула и нагони. Али ко би све то могао описати, изблиза и готово изнутра, из самог
Опажено, дакле, постоји заједно са оком које опажа; приповедач (Миле) и лик (Нушка) нераздвојиви су као делови исте целине, као лице и наличје.