Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Чак сам и ја играо. Хватао се до најбољих момака. Они ме радо примали, не ради мене, већ ради ње, наше гошће, Нушке, чије је бело, округло лице сијало преко зида испод грања и лишћа.
А више нас кроз обасјан ваздух клизи нешто топло, опија. — Вечерај, Нушке! Она узела хлеб, премеће га по прстима и гужва у куглице.