Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
наших путника, један шарен, а други сив, кренуше у сусрет новим доживљајима водећи са собом своје вјерне сјенке, обадвије једнако немирне и тамне.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Тамо негдје, у срећнијем свијету, слави се побједа, пије се пиво и хармоника нагони у коло свакога ко је сачувао обадвије ноге, а овдје ...
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг.
аждаха са двије главе, па јуриш, да их сва три прождере; али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џеп остави, а остало баци у језеро.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Шта ћеш признавати, кад смо је ми виђеле. — Ђе, болан? — Знаш ђе, на киселој води. — Зар обадвије? — Јок, ону једну, а друга ти је доље. — Ама здравља ти, па како изгледа ова? — Па 'нако, гледна...
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Море стење под силом небесном, колебљу се у мору небеса; волна волну ужасно попире, о бријег се ломе обадвије. Нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Више ваља прст образа, него свијета благо. — Благо добром чину и светлом образу. — Рука руку мије, образ обадвије. — Ако неће брука (напаст) на човека, човек ће на бруку (напасти). — Не гори образ од сунца, већ од поштених људи.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
“ И тако Бог уреди, те у свију људи постане на табанима у обадвије ноге као мала долина. И тако остане и до данас. Х. ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ НА СВИЈЕТУ? ИЛИ ПИЈАН СРБИН И ГЛАДАН ТУРЧИН.
” И тако Бог уреди, те у свију људи постане на табанима у обадвије ноге као мала долина. И тако остане и до данас. 19. ЂАВОЉА МАШТАНИЈА И БОЖЈА СИЛА.
била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг.
аждаха са двије главе, па јуриш, да их сва три прождере; али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џеп остави, а остало баци у језеро.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Дугачки се реде легиони на пољане неба пространога с обадвије стране напореду; други стоје ка масе облачне на воздуху, к боју приправљени.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Рок неђеља, мејдан понеђељак, А уторак нек’ кукају мајке, Ја ли моја, ја л’ твоја, Алиле, Ја ли једна, ја ли обадвије, — онда као да је онај мегдан понедељак сјутра, да ћемо га сви гледати, и да је оно његов мегдан с Алилом.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њега учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг.
Аждаха са двије главе, па јуриш да их сва три прождере; али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џеп остави, а остало баци у језеро.
То рекавши узе чаше с вином, те испије обадвије, и намах се створи у слан камен. Послије три године добију њих двоје сина.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
наступи на Турке, а ће це ко од нашијех ранити, па бога ми и погинути — људи смо смртни — те ето мени пушке ако хоћу у обадвије руке по једну. — О, брате!... Некако бих ја опет волео да се ти вратиш. Црногорац се љутну.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— То нешто, Симеуне, млого жалобитно. Ули-де му Мићане, једну чашу. — О, људи, ово укрстило са обадвије стране, па не да ока отворити! — прошапута зловољно Мићан и поче точити.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Вук (Рјечн., ѕ. в. шушкавац) даје опис: »трава у ливади, жута и округла цвијета (с обадвије стране стабла)«. У околини Бјеловара верује се да било »може обити коров по пољима«, и тога ради »уочи Видова четири
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Тако она, вита, ломка, Обви руке обадвије Око паса смјела момка Што му чело самур крије. Не питај их куда језде, То не смије нико знати, До ли поноћ и
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
дома долазити; па потегох даровницу ђорду, њом ударих Белил-агу страга по рамену и по десној руци, а зажмурих очи обадвије, да не виђу кад ћу погинути.
Таква су и ова: Моја руко, зелена јабуко! Снахо јело, неношено злато! О ти бане, очи обадвије, с којим мајка иде по свијету, по свијету и по жарку сунцу!
златна, што куцају Груја по плећима, — ваља крило хиљаду дуката; донесе му свилена појаса, и за појас двије даницкиње, обадвије у чистоме злату; а покрај њих ножа пламенита, — међ' камзама алем, драги камен; даде њему сабљу оковану, на којој су
Ако бере Грке и Бугаре, и терзије, своје руветлије, који носе свилу н кадиву, и џепове с обадвије стране, у џепове све жуте дукате, ту ће бити шићар за хајдуке; ако л' бере љуте мартолозе, који носе струке на
Притискао све поље Косово, уватио воде обадвије: покрај Лаба и воде Ситнице све Косово сила притиснула. Кажу, сине, и причају људи: од Мрамора до сува Јавора, од
Знаш ли, бане од малене Бањске? Познајем ти чело како ти је, и под челом очи обадвије, и познајем оба мрка брка. Знаш ли, бане, не знало те чудо, кад западох ропства у вијеку, — пандури ме твоји ухитише у
испале ти очи! Оно није цареви делија, — мој господар Страхинићу бане; ја познајем чело како му је, и под челом очи обадвије, и његова оба мрка брка, и под њиме пуљата ђогата, и жутога хрта Карамана; не шали се главом, господару!
на врат натураше, и својега врата заклоњаше, и банову сабљу оштрпкује, све откида по комат и комат. Обадвије сабље исјекоше, до балчака сабље догонише; побацише њине одломчине, од хитријех коња одскочише, за била се грла
попануше — бијеле се како горски снијег, Страхин–бана б'јеле, па крваве: искрвави низ прси хаљине, искрвави чизме обадвије. А кад бану мука досадила, тада бане ријеч проговара: „Љубо моја, — тебе бог убио! — које јаде гледаш на планини?
му златали-челенку, и пресјече бијела каука, мало рани главу на јунаку: поли крвца низ јуначко лице, шћаше залит очи обадвије.
из таме јунак излазио на ђогату коњу виловиту, а ђогат му у три ноге храмље, — на њему је остарјели ђедо, прекрстио обадвије руке, метнуо их себи у њедарца, озебле му, остале му пусте!
А ја сам се гротом насмијао: какве кавге тражи у Косову, кад му ђогат у три ноге храмље, озебле му обадвије руке, згурио се као кукавица; већ ја носим крило позлаћено.