Африка
Исте црвене терасе, испуцани зидови, фетиши, кокоши и козе. Једна црнкиња, витешког лика, као Мештровићев Обилић седи на тлу са троје близанаца који се апсолутно не разликује једно од другог.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Кад су чинили јуначка дела, размишљали су и препирали се, да ли би Обилић тако урадио и да ли су се приближили Обилићу.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Неки од најпознатијих легендарних јунака епске поезије (Милош Обилић, Марко Краљевић, Војвода Пријезда, Бановић Страхиња и други) уједно су, како то показује једно истраживање, и
⁴⁹ Милош Обилић, витез над витезовима, најславнији је лик целокупне епске поезије. Овај јунак својим животом потврђује да је част
Он није витез без мане као Обилић, јер уме да буде прек, плаховит и суров, али је утолико ближи народу који вековима стење под турским јармом.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ШЕРБУЛИЋ: Саветуј ти њега, учи ти њега, моли га, куми га, он остаде при свом. Милош Обилић не мари да пропадне царство, само да истера инат. НАЂ (смеши се): Шта ћете, кад вам је то праотечески грех.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Навикао је да гладује кад пише; своју драму Обилић писао је за осам дана на Ловћену, и дневно пије по десет ока воде. Његове идеје мутне су, замршене, чудњачке.
— Од Милутиновића су остала два драмска рада: Дійка црногорска (Цетиње, 1835) и Трагедіа Обилићъ (Лајпциг, 1837).58 Обилић је један од најранијих покушаја у српској књижевности да се драматизује косовска трагедија; Дійка црногорска су
драме: Херцег Владислав (1862), Немања (1863), Звонимир (1868), Прехвала (1868), Бодин (1868), трагедије: Милош Обилић (1868), Краљица Јакинта (1871), »слике из прошлости« Сан на јави (1869), као и известан број пригодних прилога.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
1848, у пролеће. ХАЈДУКОВ ГРОБ Знаш ли оно на пољу Косову Кад замагли па се закрвави, Вук издаде, а Обилић паде, И погибе наш честити Лазо — Тад је Србин под Турчина пао, Ма се вазда јадан отимао.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ту су многе дике старе, ту је многи српски тић, до Душана цар Лазаре, а до Марка Обилић. Трепетљике звеком звече уз тамбурин ударај, по пољани буде цвеће уз мирисан уздисај.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Шта Леонид оће и Сцевола кад Обилић стане на поприште? Ова мишца једнијем ударом престол сруши а тартар уздрма. Паде Милош, чудо витезовах, жертвом на
на њем срећу изгубили; ал' су мишца, име црногорско ускрснули с косовске гробнице над облаком, у витешко царство, ђе Обилић над сјенима влада. СЕРДАР ИВАН ПЕТРОВИЋ С Мухамедом и глупост у главу!
Ја сам снио што нијесам нигда (мило ми је за моје оружје): ноћас на сан Обилић пролеће преко равна Поља Цетинскога на бијела хата кâ на вилу; ох, диван ли, Боже драги, бјеше!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
170 ТАКО ЋЕ БИТИ 172 ПРЕДВЕЧЕРЊИ ПУТ 173 ОБИЛИЋ 174 ХРАСТ 177 ЗА СТОЛОМ 180 ОСРАМОЋЕНИ САН 181 ТЕОДОРА 183 ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ 186 САМОУБИЦА 188 ВЕЗЕ 190 СИМБОЛИ 192 СОНЕТ
И најзад нам све то, с предвечерја бледа, Расута арија живота изгледа. ОБИЛИЋ Лепше грло у Милоша царско... Зачела га жудња неразумна, плаха Моћног освајача, и љубав што вара, Племенита жртва
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
МИЛОШ ОБИЛИЋ Приповиједа се да је силни цар Стефан ловећи по Церу угледао на једном мјесту ђе се гране од дрвећа и доље савијају и
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
све док није дошло до оне језиво напрегнуте сцене двобоја између издајице Вука Бранковића с једне стране, и њега, Обилић Милоша, с друге стране, кад су разјарени противници исукали мачеве и кад Алекса Лепир, сав у голој води, сав, дакле, у
као ватра, да се бори са оним упорним речима, запињући из све снаге да изговори свакоме познати стих: Пази, Вуче, сад Обилић туче.
п... пази, вели, В... в... в..... Вуче, сад О... о... Обилић туче, тудека, водека, садека. Г... г... гледај, кнеже, тудека, водека, садека, к... к... како Милош стеже.
Тада, у том моменту, заиста критичном, као после грома, као муњом ошинут, као рањени пантер, прену се Обилић; онда једним балетско-пантерским скоком одскочи Обилић у страну, онда гурну Вука Бранковића, и онда лицем публици,
као после грома, као муњом ошинут, као рањени пантер, прену се Обилић; онда једним балетско-пантерским скоком одскочи Обилић у страну, онда гурну Вука Бранковића, и онда лицем публици, витлајући рапиром (који је подигао) око своје јуначке
Петровић, Растко - АФРИКА
Исте црвене терасе, испуцани зидови, фетиши, кокоши и козе. Једна црнкиња, витешког лика, као Мештровићев Обилић седи на тлу са троје близанаца који се апсолутно не разликује једно од другог.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Поред мене многи јунак, Многи српски тић, — Ја сам био „издајица“, Милош Обилић. Да с’ видела како ли сам У бој скорио, Да с’ видела како сам се Љуто борио.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Вук лажом кује браћи оков. Њија се дрво свободе Сербом. Цар Мурат лежи. С мачем у десници, Назад горд спеши Обилић к својима. Опет га реч задана врати К султану. Гњечи му петом шију. То не зна војска. Ослаби храбри дух.
ЧУДНОВАТИ ЉУДИ (стр. 209). Прештампано из Серпског народног листа, ч. 28. од 15. јула 1843, стр. 217а. ОБИЛИЋ (стр. 210). Објављен у Серпском народном листу, 10. јула 1843, ч. 23, стр. 177а—178б.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Убиство турског султана Мурата, које је починио српски витез Милош Обилић, јесте историјски чин, али је исто толико поетска чињеница.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
и др.), класицистичке оде, епове (Краљ Дечански 1846, спев Потопљена Пешта 1838), драме (Немања, Звонимир, Милош Обилић), приповетке, роман Калуђер (1881).
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
користећи забуну која је настала код Турака када је „неко веома благородан“ то је по доцнијим вестима Милош Кобилић (Обилић) „кога облагаше завидљивци своме господару и осумњичише као неверна, претварајући се да као пребеглица прелази на
Милош Обилић и речју и делом учи како треба мрзети издајника и како треба бити веран домовини чак и онда кад се у њој доживи увреда.
А та личност је Милош Обилић, по песми човек простога рода, неправедно увређен, и непоколебљиво одан не Лазару као сизерену, него Лазару који стоји
Вук Бранковић је и силан и богат и господског рода, па ипак нипошто не спада у идеал живота. Милош Обилић има само херојско срце, а представља највиши идеал живота.
Те личности су кнез Лазар и Милош Обилић. Лазар је слуга код цара Душана, такав слуга који служи вино и готови вечеру.
Милош Обилић је као од шале пребацивао буздованом латинске цркве, хвалио се пред туђинцима бројем и лепотом манастира у нашој земљи,
Но ту сједи Обилић Милошу, сједи Милош доље удно совре, Милош сједи, ништа не бесједи. Ал' то виђе славни кнез Лазаре ђе му Милош ништа
На Поцерју покрај воде Саве, онђе бјеше Обилић Милошу, везир бјеше славноме Лазару. На ономе Биограду стојну, онђе бјеху два Јакшића млада: Јакшић Дмитар с војводом
Поцерац Милош у овој песми и у п. 9 је Обилић Милош, „али то име носи и народни јунак из првог устанка Милош Стојићевић“.
— гле Њемадија — Немачка њојзи — њој обезнанити се — изгубити свест, пасти у несвест обикнути — навићи (се) Обилић Милош — в.