Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Једно вече се издалека чула рика топова. Хуји и тутњи, кâ оно тежак облак што у ваздуху риче и бесни, надимајући горостасне груди, тражи најлепше долине да их ледом мржње своје уништи и
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Двема рукама сахрањене, Тројеручице, у ову земљу, испуњену мŷком, нек нас из ове црне земље у облак понесе храст, засађен трећом руком!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
најмање нема да дува, но из доље дигао се пламен у ведро небо, и кад високо дим као дебео столљ изађе, онда се рашири облак од дима на подобије амбреле, и озго ̓лад начини. — То је било лицем на Св. пророка Илију, 20. дне јулија 1805.
Видим и димове од запаљени̓ селски̓ кућа: једни од Шапца а други од Београда у небу се састају, у ведру дану облак начинили, и за свакога Србина који чује и види канда га у срце ударају, или сам у огњу гори.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Казују да је онда ветар извалио један грм крај пута — било му је ваљда више од триста година. Лепо га, кажу, понесе у облак као перце, а у жиљу му заплетен човек, црн као угарак, а закачене му на уста, па кроз образ и леви и десни, две куке
Уочи Ивањадне, баш тог лета кад ће се свадити поп Вујица и учитељ Грујица — натушти се озго косом изнад села црн облак, а све кркља као кад пекмез кључа у казану. Ето, боме, града!... Устумара се све живо у селу.
Дуну већ и хладан ветар; учеста севање и грмљавина; облак се наднесе готово над само село, поче прокапљивати погдекоја крупна кап.
« — О, мој Жико — рећи ће учитељ вративши се у собу — ала јуче би жестока града! — Срећа је, учо, то беше на облак. Није много штете починио. — Винограде је, мислим, окачио добро?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Турци се спремаху за полазак... Небо беше прошарано облацима... Од Дрине се дизао један повећи густ облак. Ваздухом завладала тишина...
Облаци се навлаче на сунце, али зраци и кроз облак пробијају. Док је Србији оваких синова, дотле — тешко и цару у Стамбулу... Ја не бринем!... Победићемо! — И ја мислим!
Овде-онде виђаше се по нека сјајна звезда како дашће и напреже се да просија, али је облак хвата као паук муву... Пред зору поче киша, она страшна ситна киша што продире кроз кожу до костију, од које ти и
Рикну топ, а синџир ђуле покоси турске редове... Осу ватра. Пушка учестала као јаглица. Диже се облак од дима. Затутњи, забруја, запишташе уши, заиграше рибићи, запали се месо на телесима... То беше страшан окршај.
род, обиље бимбаша — командир веће војне јединице бињеџија — ваљан коњаник борија — труба бугија — прашина, облак прашине буљубаша — четовођа буљук — одред, гомила бусија — заседа будак — ћошак, закутак вајат — ходник, код нас
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Како се сви намештају, гледају је ли он добро, и онда — кас, кас, кас! Један облак прашине, и ништа се више не види! Много сам још сањао и „филозофисао”.
тапету на зиду, па би одмах одлетео даље; и док се око нас слеже прашина, чује се како у даљини хуји и све се диже у облак. Ја сам с мамом седео после ручка и пушио. Ћутали смо. Чини ми се да смо обоје слушали ветар.
Коњи све крупније касају, и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца. Још мало се види кроз облак од прашине како се кола крећу.
— Воду на врата! Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна. Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата. Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазовић, који је стајао са стране и не
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Чак и кад се месец од мутна неба или облака не би видео, он би опет к њему у правцу, у ком би се назирао кроз облак, ишао, лутао. Људи, слушајући то његово певање и лутање за месечином, говоре: — Бекче пијан пева.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Над сунцем, на плавом небу, један дуги оловни облак, као огромно хоризонтално положено стабло, заклањао је једним својим крајем половину златног залазећег котура и тај
као огромно хоризонтално положено стабло, заклањао је једним својим крајем половину златног залазећег котура и тај облак, мутан и чудно хладан, мешао се нагло и губио у оном жарком црвенилу пожара што је буктао као да је збиља пун пламеног
показа руком дуж белог друма, којим је сура и крива гусеница једнога пука форсирано журила подижући и сама велики облак прашине с једне и с друге стране пута.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Био је то кршан, дрзак, коњаник, са очима које су се сјале као месечина, кроз коју пролази црн облак. На њему су сребрне кићанке дрхтале, кад би ћерци капамаџије прилазио.
Чак му се, изнад његове Сервије, указа и Аустрија, а царствујушча Вијена, као црн облак, и, у њему, мртвачка глава. Велика мртвачка глава, која му се приближава, и пита. Отац? Ватер?
Теодосије - ЖИТИЈА
Стараху се о томе како да га од стене и од пештере одагнају. Једнога дана, тако, усред дана као велики облак гавранова и у обличју свакаквих звери сакупивши се дођоше на светога.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Над пољем облак путује мрк, бисерном кишом кваси ми брк. Кад облак прође, синуће зрачак... О, тише, тише, чуће нас мачак!
Над пољем облак путује мрк, бисерном кишом кваси ми брк. Кад облак прође, синуће зрачак... О, тише, тише, чуће нас мачак!
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
а дугачки Влада Хаџи-Николов личио је на све пре него на професора математике, тако да се за њим редовно вукао читав облак цуретака и мириса јефтине колоњске воде.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Бел Ами постаје изненада заинтересован, јер примећује да се из дубине Главне улице приближава облак птичијих крила. – Изгледа да ... Пуфко се ухвати за главу: – Господе, колико птица! Облак је све већи и већи.
– Изгледа да ... Пуфко се ухвати за главу: – Господе, колико птица! Облак је све већи и већи. – Изгледа као да долазе због њега.– промуца престрављени Бел Ами. – Како?
Несхватљиво чудо. Две дангубе више не мисле на онај живот, устрептали облак начињен од сувих птичијих тела. Ипак, тај облак остаје да лежи похрањен негде у кинотеци њихових призора, и једнога
Две дангубе више не мисле на онај живот, устрептали облак начињен од сувих птичијих тела. Ипак, тај облак остаје да лежи похрањен негде у кинотеци њихових призора, и једнога дана када га постану свесни, тај птичији облак ће
тај облак остаје да лежи похрањен негде у кинотеци њихових призора, и једнога дана када га постану свесни, тај птичији облак ће их однети према другом граду, у коме ће бити толико заокупљени споредним стварима да ће им недостајати благословени
Тај тулећи облак провинцијског звука кроз који се пробијао према црном пуловеру и шишкама на челу спуштеним све до трепавица, поклони
Усијани камен под стопалима, зујање мува, досада и прашњави облак усред кога тутњи стадо оваца — то је било све чега се мутно сећао.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Онамо зацијело не бјеше броду приступишта! Бескрајан, црн, густ облак закрио бјеше васколики западни зреник над водом, те се полако ширио ка нашим крајевима.
Милићевић, Вук - Беспуће
И он у њој замираше полако. Кадгод се пробуде мисли, јуре, дигну се као облак прашине ваљан вјетром, и опет сплашњавају, смирују се, гасе се, под овим ваздухом који не трпи живота.
И кад тамо, иза брда, почима да се рађа облак, он у свој поглед меће и љубав, и молбу, и преклињање, поздравља га радосно као брата или пријатеља, с уживањем га
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Пирну ветрић, од земље ме диже, Помаче ме, па све сунцу ближе, Кроз облак ме злаћани погони, Кроз злаћани и румени они, Боже мили, чуда големога!
Сјајан облак један до другога, Крајем облак у два дивна реда, Средом дуга, моја стаза вита, Ветар пирка, носи унапреда, Збогом,
Сјајан облак један до другога, Крајем облак у два дивна реда, Средом дуга, моја стаза вита, Ветар пирка, носи унапреда, Збогом, земљо! ко сад за те пита?
Оде јутро, ето веће пладне, Ето веће и вечери ладне, Тио вече као јуче исто, Облак златан, небо стоји чисто, Све се кити, све се злату спрема, Али зашто њега јоште нема?
коса од милине диже, Па довати с главе шушљајицу, Па је лупи доле о земљицу, Узјâ Пегу, а он макну крили, Па под облак за час одо тили. Небо — земљо — чуда големога!
Ово реко, Пегаза ободо, Те управо небесима одо. Па кроз облак, сад мањи, сад већи, Прођо један, прођо други, трећи, Па ударим тад на један таван, Таван облак, облак самоставан.
Па кроз облак, сад мањи, сад већи, Прођо један, прођо други, трећи, Па ударим тад на један таван, Таван облак, облак самоставан.
Па кроз облак, сад мањи, сад већи, Прођо један, прођо други, трећи, Па ударим тад на један таван, Таван облак, облак самоставан.
Кроз облак прашни дино коњи вриште, Пушчана зрна наоколо пиште, Ди оштри мачи пламенито звече, Мој отац напред силно врага сече
Баш премалећа сијао је крас, Кроз лепи предјел пут се мени дао; Планине стрме, дрва лишћан влас И орао што је на облак стао: То мало туге тишало је глас; Ал' што је тавна била ближа ноћ, И њена са тим растила је моћ. 27.
Сунашце јасно преко неба с' вије Па облак тражи, да се за њ'га скрије; Ма небо ведро, ни облачка нема, Па зато сунце западу се спрема: Пољуби успут градове и
“ Те скочи брзо, и лати се горе. Ту месец сакри онај облак густи, Дебела тама наоколо с' спусти, Па зато мога ја разабрат само, Да неки људи слегоше се тамо И жубор беше и
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Не види честито ни драгог сунца, ни облак над главом, ни тицу како лети. То ти је та вјечита робија која се зове тежалук.
Командантово лице сузи се и потамње као да облак наиђе. Заусти да нешто каже, али му се оте само једно збуњено: — Ехе ...ма чекај . . .
— А и ви сте ми, матере, нешто боље од нас, а! Ено, и она моја покојница, лака јој ...лак јој онај облак под који је одлетила гаравијех опанака заједно с кућом и шталом ...
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Прстић на нози му мирише! Зумбул бели! Косица му на сапун и на цвеће мирише, колевчица му, ко облак препун цвећа, мирише... Плаче, ђурђевак... Без твојих суза мајка сиротица, сузама твојим Стамбол цео да купи...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Још приђе један зефир, још један божји зрак, још један ломан лепир и исплакан облак. На усти' ноћни зефир, у грудма божји зрак, у струку ломан лепир, у очима облак.
На усти' ноћни зефир, у грудма божји зрак, у струку ломан лепир, у очима облак. Приклонила је главу и клекла над гробом, оросила је траву и цвеће под собом.
Карловац румен; је л' од радости, ил' је то зрака срдитог жара? сунце већ седа; кроз облак густи продиру светли његови зраци, кô зрачни, сјајни подупирачи, што сунце држе да се не спусти.
Ал' бадава је; ено их нема, црн им се облак сумраком свети, а ноћ ће црна скоро однети сунчеву славу и славу њину. — Ој, сунце, сунце, што тако већ оде, ала ме
И опет се задимио жути ћилибар, и опет се поновио чудновати шар. „Зар не видиш облак црни? Зло је по нама! Мрко чело, мрки брци, мрка долама.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
На траси Што увире у обзор, сјај даљине Већ руби невид, и облак прашине За коњаником који носи налог. Пурпурне крпе лепршаве зором! Покретне слике, вртови на коси!
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Заједно с њим, кујну испуњава и облак винских мушица. —Дуни ми у лице! — вришти маман. —Зар човек чак ни недељом не може да попије чашицу вина ако сретне
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Кроз мрштење глогово креше сунце богово: Ковачица, Опово. Звркне зрно бобово. Облак, руно овново: Ковачица, Опово. ЦРМНИЦА Црмнички је... Је ли сваки брег раскриљен, крилом лаки?
Мој Горазде, струји печал кроз Горажде. Хватам сену, жива птицо у пламену. ЖИТОМИСЛИЋ Кукаст облак крај Неретве крпи прслук после жетве. Крвопилац где крв пије, игра рубац од мантије.
Ја трошим страсти просца што скита: с међе ми гране рујна горчица; круни се облак, круне се жита, круни се у ме ружа божица. У чедном часу чулнога чина цвати ми, цвати Роѕа цаніна.
Раздвоји склоп јој, Милости и Спасе, да махне, широм, вратима четворма. Овако шта ће јадник сиромашак: да слуша облак како коми грашак? а ипак „има нека васиона“. СОНЕТНИ КВИНТЕТ ЖУТИХ ДУЊА І Хеј, север руди!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Пред вече облак наиђе тмури, заћута шума, киша се спрема. Ловџија Мачак дому се жури, а када стиже — Пијетлића нема...
Буљук се звијезда уз Мјесец јати, облак их сиви пажљиво прати. Доље на земљи стаза се вије и јунак језди, Делија нека, лопова чета уз пут се крије:
Провири бака кроз облак сив. „Унуче драги, био ми жив!“ На земљу Мјесец свјетло точи, пољану малу зрацима таче, а онда стаде и шири очи:
“ Весело пара сину у трави, а дјечак скочи, повика: „Стој! Ово је цванцик сребрни мој!“ И опет чу се кроз облак сив: „Унуче добри, био ми жив!
„Ено ми куће, Мамице ено и чика-Жуће!“ Одјури јагње ко чигра права, остаде Вујо кратких рукава. Поново облак прозбори сив бакиним гласом: „Био ми жив!
Грабљивца тако окупа вир, не стиже јагње, изгуби сир. Смије се бака ведра ко дан, остави облак, и скочи ван. „Унуче драги, сила си, знај! Овамо брзо, руку ми дај!
Тамо и облак иде планином огрнут, каже, тешком сланином. А Жућа, опет, сазнао давно како је тамо забрањен пост, поваздан,
Около њега, кроз вео фини, играју виле на мјесечини. Кад гору облак покрије ноћни и кланац тешка освоји тмина, долазе крадом дивови моћни, бију у врата старога млина. „Отварај брзо!
По дану пред њим џиновске стопе, а ноћу сјенке и дива зов. Облак се прича о млину роји, Има ли неког да се не боји? ИИ А близу горе, уз њиву проса у шупљој букви живио Ћоса.
Олуја иде, дрвеће пуца, облак се вуче црњи од гуња, а мала Рада на врата куца. „Отворте људи, бојим се муња!“ Узалуд зове сирота Рада, у малој
Шапуће ветар, грома се боји, врбама старим листове броји. Облак се шуља, долину целу прожима мрзлим дахом, дȃљи без краја, препуне сјаја, засипа модрим прахом.
Гвоздени савез, вели вам Триша, трајаће дуго — као и киша!“ Умину облак, ведрина сину, на Јапри вал се мрешка, капљица блиста са сваког листа, видокруг плав се смешка.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Знам сада само путе у подножју памети моје и дуж напева дугих што ме с једне обале на другу преведу, за руку као облак. Ако ме гласници на коња ставе и скоротече поведу ко зна у којој ће ме земљи на престо попети.
На крају дрвене плоче већ је мрак. Иза отвореног прозора неко ме слуша: пошкропљена трава и сунце и један облак пун крви. Изнад жице видика још један прозор сличан моме отвара се.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
А грозно грува, пуцњи се сустижу и ваздух дрхти... Сунце се мало помоли, па опет зађе за црн густ облак. Још је мало у висинама трептао мутан одблесак, онда се облаци уметнуше и црни застор поче да се развлачи.
— Нишанска тачка пободени пикет! Здесна топовима... Први, пали! — Испред топа се диже облак прашине, а витка кукурузна стабла зањихаше се као при највећој олуји. — Други, пали!... — Шеста...
Тежак мирис бездимног барута штипа за грло, а густ облак прашине обавио батерију, те сунце шкиљи... — Прекините паљбу, побисте наше! — излете из кукуруза један пешак.
Из даљине, јурила је ка обали она наша батерија, остављајући за собом облак прашине. А мало затим угледасмо и наш стрељачки строј како живо одступа.
За првим сукну пламен и из осталих топова и целу батерију обви облак прашине. Гранате су експлодирале испред и позади, а један метак паде посред непријатељског рова, одакле избаци нечије
Сунце зађе за густ, црн облак, и у даљини замрачи од прашине. Ветар поче да завија око црквеног торња. — Пређи на моју страну, да променимо ногу —
Тамо горе запурња земља, батерију обави таман облак од дима и прашине, док из једне каре сукну страшна експлозија и црн, густ дим посукља навише. — Ура, ура!
Као после какве позоришне сцене, појави се један облак на врху Дрена и као завеса заклони ону батерију. Командир викну: — Прва три топа под мојом командом.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Одједном их поклопи облак, уши им заглухнуше од блејања оваца, а поред њихових ногу сноваху ошишане, погнутих глава до земље, сите и добре овце.
Једва изиђоше и дахнуше слободно. Али тамо далеко пред њима виђаше се други, још већи облак, који им се нагло приближаваше.
И он се дао у неке мисли, од којих му се густе веђе час навуку и натмуре као илински облак, а час се разведре и развуку у весео блажен израз.... »Ала би то био живот, Боже!... али ко сме о томе мислити...
Тако дође до хума над селом, испе се на хум, па стаде тако обрнут сунцу.. Одједном наиђе густ, црн облак, заклони сунце, а под њим измени боју и дрвеће, и трава, и све...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Код моје ћеш мајке У ладу седити, Танку свилу прести На златно вретено!“ 40. Бацала девојка За облак јабуку. Заостала јабука Горе за облаком.
46. Ми идемо преко села, Ој додо, ој додо де! А облаци преко неба, Ој додо, ој додо ле! А ми брже, облак брже, Ој додо, ој додо де! Облаци нас претекоше, Ој додо, ој додо де! Жито, вино поросише, Ој додо, ој додо ле!
“ 56. Облак се вије по ведром небу, И лепи Ранко по белом двору, Опроштај иште од своје мајке, Од своје мајке, од свога оца:
Ој Јело! Гледала га звездица, Па казала месецу, Месец каза облаку, Облак каза кишици, А кишица травици, А травица овцама, Бело стадо чобану. 182.
266. Добро ми је и бољем се надам, У чем’ идем у томе и спавам. 267. Бога моли моја мила дика Да се облак на месец навуче, Да се луче кроз пенџер провуче.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Кроз мрачне земље, што са ланца лају, с дрвеним ћу мачем поћи на аждају! Кренућу у облак, усијан ко сач, да набодем змаја на дрвени мач!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Кад се облаци роје... и лишће пада, са грања свела, и сви боли, у јесени, заћуте... Куд облак не нађе више путеве засуте, лете очи моје. . . . . . . . . . . . . . . .
А кад утопим чун Месечев, од сребра, у ново море јутра и у траве, седнем на облак, па гледам светлости, што се на небу, из моје страсти, јаве.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Сад ће смлавити све до тла... И облак за облаком пролази, па са собом носи и његову зебњу, а он остаје опет весео, крсти се и благодари Богу...
Пуца и пршће сува слама, трепере и фркћу добри коњи, севају виле у снажним и једрим рукама, диже се слама и пра' под облак, а из снажних груди радника разлежу се једначити звуци, који му и песму замењују: ај... ај... ај... ај!...
Понекад тек прелети залутао, густ облак, остављен од својих џиновских другова, промрда преко неба тамо и амо и закрије својом тамном одећом тихо треперење
Понегде бљешти вирић на месечини и прелива се беличастим сјајем, док не наиђе на њега неки густ облак те огледа, на његовој глаткој површини, своје туробно лице, па иде даље, а вирић опет бљесне и затрепери својим
« И ту му се опет као стеже нешто у грудима, као кад се човек сети нечега врло неповољног. Навуче му се облак на очи и он се намршти: »Боже, шта ово ја чиним?... И сад под старост!... Шта ће ми то? Шта ми недостаје овде?...
Стаде да му се навлачи нешто као провидан облак пред очи, застаде му нека тежина у мозгу и грудима, цело тело изгуби ону обичну еластичност и покретљивост, клону и
Одједном се пробише топли сунчеви зраци кроз облак и обасјаше ова два суха и смежурана лица. Сад се могло јасно разликовати жута као лимун кожа и многе бразде,
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Али се зло враћа злим: Не стигне ни да повуче други дим, А облак, што га је издахнуло, црн Муњом се љутом огласи, Пљусне киша на стрн и на трн И лулу му погаси.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ, кроз башту цвећа пуну, И кад кроз облак бледи месец сине, Повиће цвеће своју росну круну И зајечаће сетне виолине.
Мемљиво свуда, свуда гуши. Осећам неку чудну злобу И мрак у мојој тужној души. С кровова ниских облак дима, Влажан и густ, на земљу пада.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
колико је мора и приморја, равне Босне и Херцеговине, Арбаније управо до мора, колико је наше Горе Црне, — све је облак притискâ једнако, свуд се чује јека и грмљава, свуд испод нас муње сијевају, а нас једне сȁмо сунце грије.
оживит членове малом мраву кâ гордоме лафу, — проведри ми више Горе Црне, уклон' од ње муње и громове и смућени облак градоносни! Да, нијесу ни криви толико; премами их невјера на вјеру, улови их у мрежу ђавољу. Што је човјек?
Хвала Богу, има ли вјештицах? КНЕЗ РОГАН Има, кнеже, некијех рогошах, под облак ће устријелит орла! ВУК МИЋУНОВИЋ (владици) Ти, владико, знаш дубоке књиге; налазиш ли у њима вјештице?
Дим је црни легâ над Бајице кâ најгушћи облак о јесени. ИГУМАН СТЕФАН Хајд отолен, што којешта дробиш! дим на Божић, великога чуда!
ПЕКУ СЕ ПЕЦИВА, ИГРАЈУ СЕ МОМЧАД СВАКЕ ИГРЕ И КОЛО ПОЈЕ. КОЛО Бјеше облак сунце ухватио, бјеше гору тама притиснула, пред олтаром плакаше канђело, на гусле се струне покидале, сакриле се виле
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Губи се рефлекс велике плејаде, К’о јесени ведре један облак бео; Умире снага, понос душе младе; Знамо још само да је живот цео Илузија дуга сећања и наде.
На вечну међу истине и лажи? Границу мрака и светлости? Тамо Где плави облак бледи месец влажи? О, то је тајна, та истина људи, Истина бића, због које не стоји Мисао наша што за њоме блуди,
Јесу протекла пролећа Немирна, лепа; али нека живи Суморна мис’о и нашег столећа! Замагљен поглед, блед облак на челу Наших дама једну малу тајну крије: Одрицање нéмо, једну чежњу свелу, Страст што је буктала и које сад није.
У пролеће свих нада, свију снова, У пролеће кад цвета прво цвеће, Глед’о сам да се један облак креће Увек над вртом младости и снóва.
мржња ју је успеху довела У предвечерје најстрашније драме, Када су господа за вечеру села, Док ветар судбине тежак облак гони, Облак уништења над Косово поље.
довела У предвечерје најстрашније драме, Када су господа за вечеру села, Док ветар судбине тежак облак гони, Облак уништења над Косово поље.
ЗИМА У моме срцу, у старинској вáзи Убрано цвеће спомена се суши; Над срцем мојим један облак блáзи Зиме и ветра, — наговештај души Да срећна доба нестали су трази, А мрачна студен спомене да гуши.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Турци!“ рекоше оба у глас. Затијем полегнувши сиђоше, па добријем касом отрчаше к својима. Црн, округао облак летијаше од сјевера; за њим погна се други, па још их неколико читаво јато, као да се поћера дигла за онијем првијем.
„Нијесу, но ево божије вријеме удари“, одговори Оташ. Оташ, не изговори још а облак се просу врх њих, пљусак као из кабла. Момци се вртијаху и сагињаху да струкама покрију чаркове вељијех пушака.
Чини ми се да је то било, да се догодило прије но што би оком тренуо... Кад се освијестих, облак дима пливаше преда мном, а он лежаше пред мојим ногама...“ „А да како!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Лумпују банови, пукови плаћају. — На вуку вика, а лисице месо једу. — Народ је као облак: неког ороси, неког покоси; неког нахрани, неког сахрани. — На цареву љебу има седам кора.
Мени ’раст рече: — Ево има три године дана Како нисам окусио кише. Ја одох облаку, Да ми облак кише да. Мени облак кише даде, Ја кише ’расту дадох, ’Раст мени жира даде, Ја жира браву дадох, Брав мени сала
Мени ’раст рече: — Ево има три године дана Како нисам окусио кише. Ја одох облаку, Да ми облак кише да. Мени облак кише даде, Ја кише ’расту дадох, ’Раст мени жира даде, Ја жира браву дадох, Брав мени сала даде, Ја сало мачки
(Вода) 428 — Шта се чује а не види? (Ветар) 429 — Што дође кући без шушка? (Дим, магла, облак, пара) 430 — Што је мање од макова зрна, а теже је од товара соли?
(Варница) 431 — Што сву росу попије, а сав снег поједе и облак развије? (Сунце) ВИИ ПРИКАЗИВАЊА (ИГРА И ГЛУМА) И ИГРА ИГРА С ПРСТИМА ДЕЧЈЕ РУКЕ (Да би се детету заварала
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
венци риба, с прага ти почиње цео Банат, и Бачка, дува ветар, оће да преснежи, мирише врућа ракија, а један облак над дудовима кипи! Да ујтру имаш коме добројутро, да имаш с ким у виноград, у кревет, а не овако!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
а за њом летијаше онај болешљиви ђакон, врло тужан што не може да их стигне, и баш кад хоћаху да зађу за њеки румени облак, разбуди Бакоњу треска у соби и стричев глас: — Дижи се, магарчино!
Њеколико капљица кише падоше му на руке, те се прену од сањарије и погледа пут истока, гдје кроз облак сунце грану. Погледа свуда око себе, и учини му се да су брдељци и стабла и кукови, и све ствари што му бјеху пред
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Мамим још нешто у мозгу са те слике: У дну је црвен кров, па облак, део плота — Час боје смрти, час боје живота. У ДОЗИВИМА Ту сте: топли дане, рибо у муљу, трско Која шуштиш од сунца
Гле: опет чисти ваздух струји с воде И музика ми по кожи прелази као крило. Потомке давних птица уз ниски облак броде. СИЕНА Још увек сунце сија над Тосканом И ове ноге гле још светом иду: Табани већ су процветали раном.
О, да је поћи бар једним, па макар Лебдели изнад земље тек трен који: Дотаћи онај облак љубичасти Са танким рубом што ко нови бакар Ил старо злато усред неба стоји... Па онда: опет ил заувек — пасти.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Са сваком од њих, уткана у цвет или облак, долазила је до ње порука о његовој љубави и тузи. Златопрста их је нежно и с бескрајном пажњом преносила на свилу.
Да је ветар, појурила би улицама, замрсила гране дрвећа, поскидала људима шешире. Да је облак, спустила би се на врх Сребрне горе, окупала у мору, потрчала за звездама и птицама. Девојчица уздахну.
— обрати се дечак Вечерњем облаку са својом сумњом, а овај се наглас насмеја: — Наравно да постоји! — облак самилосно дотаче дечаков образ. — Али боље да је не нађеш, јер ћеш живети само за друге. — Тражићу је и наћи!
— Тражићу је и наћи! — Мали чистач се намршти. — Макар под земљом! — Опоменуо сам те! — Облак се нежно осмехну, али дечак није био у стању да послуша његов савет. Сребрна ружа била му је у мислима и дању и ноћу.
Тај глас је молио Сунце да га исуши, претвори у облак, у ништа. — Ружна сам, одбачена. Нема ни риба, ни цвећа. Шта ће ми живот?
— Ко је још зраке ловио? Осмехну се старац и загледа кроз прозор. Као блистави, сребрни облак пловила је у ноћи крошња ораха, а испод ње титрале сенке.
Високо у небу, раширених крила, изгледао је као сребрни облак, као неки летећи Месечев брат. Можда због тога, а можда тек онако, међу галебовима поче кружити прича да је некадашњи
Црвенокоса, наједном нестаде, а са руба неба јави се црвена звезда: — Не оклевај, већ пођи! — Црвена звезда утону у облак, а принц се поче спуштати низ планину, уверен да је све само сањао. Како и не би?
Ко зна колико је времена прошло док није запазио како се један малени облак просто лепи уз његов прозор. — Еј, ти! — махну дечак облаку. — Заустави се! — Па, зауставио сам се. Шта хоћеш?
Ионако сам стално сам... — дечак обори главу, а облак га самилосно помилова по образу: — Не иде то тако, будалице! Да би постао Принц облака, морао би проћи кроз Златна
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
пчеле, затим птице па се над Рудником, са дна ведрог неба, појавио црн облачак који је с лудом брзином растао у облак а тај облак у облачину. Љубица га је гледала, мирна: тако, дакле, отпочиње оно што се не може избећи.
затим птице па се над Рудником, са дна ведрог неба, појавио црн облачак који је с лудом брзином растао у облак а тај облак у облачину. Љубица га је гледала, мирна: тако, дакле, отпочиње оно што се не може избећи.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
И ход се чује... Да л' поноћ тако мирно путује? Ни ваздух тако тихо не гази; К'о да са оног света долази. Ил' крадом облак иде на више? Ил' болник какав тешко уздише? Ил' анђ'о мелем с неба доноси? Ил' оштру косу, да га покоси?
“ Ђ. Јакшић XЛВИ ОТАЏБИНА И овај камен земље Србије, Што претећ' сунцу дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке.
И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ кроз башту цвећа пуну, И кад кроз облак бледи месец сине Повиће цвеће своју росну круну, И зајечаће сетне виолине.
И, к'о са висина Оловни облак, по души ми паде Најцрњи покров бола и горчина. И кобна мис'о морити ме стаде: Што моја ниси; и што смирај дана Не
Јесу протекла пролећа Немирна, лепа; али нека живи Суморна мис'о и нашег столећа! Замагљен поглед, блед облак на челу Наших дама, једну малу тајну крије: Одрицање немо, једну чежњу свелу, Страст што је буктала и које сад није.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Питагоре и ти Епикуре, зли тирјани душе бесамртне, мрачан ли вас облак покријева и све ваше посљедоватеље! Ви сте људско име унизили и званије пред Богом човјека једначећ га са
оку представљају поглед горди сјеверних љесовах кад их зима у кипу обуче, и над њима на преведром небу кад се облак наполи раздвоји те у двије непрегледне масе с два противна узмућена вјетра, - вид ти такви два страшни воинства
густијех љесовах да у један глас могући слијеш, јек би њихов слаб веома био да покаже крупну силу гласа којим облак витлећи јечаше.
Одједном се облак разјечани у два пола стравично састави; на њима се одједном појави колесница како сунце св'јетла, хиљадама муњах
Попа, Васко - КОРА
руке дрвећа Чека неприметно Да на обудовљени намештај под собом Пажљиво навуче Навлаку жуту КАКТУС Боде Румени облак длана И киша лаже Боде ужарене језике Мазги и сунца И небо ножевима љуби Сенку своју не удаје И ветар лепотом даљина
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Изненађен оваквим поступком свога госта, Грилус се намргоди, али једна мисао, брза као муња, одагна облак са његовог чела. Он се обрати својим пратиоцима и рече: „Знам ја, браћо, у чему је ствар!
Оне, уз велики тресак, осуше облак камене и дрвене ђулади на непријатељску војску, размрскаше њене борце, разбише њене формације.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
А даље на хоризонту, над великом плавом планином, један усамљени бео облак, као огромна овца од снега, распадао се постепено ишчезавајући.
Излази пук из бивака, извлачи се у танку колону, па креће на марш кроз облак прашине и псовки и сунце упекло. — Ресимићу, еј Ресимићу, друже! Он застаје и жмирка за колоном.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Да. Сад ме све више занима пејзаж, а све мање људи у њему; све више стабло, или памучаст облак, или боја неба, или плави обрис брда у даљини, а све мање човјек. Ваљда смо једно другом већ све рекли.
Али Петар је брзо растјерао тај облак. Пронашао је безбрижнији тон пребацивши се на сјећања из ранијег времена. — Сјећаш ли се галаме која је подигнута око
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Кроз лишће види један бео усамљен облак, који плови горе по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, И чисто осећа како промиче кроз
Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај... Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде? Рај или пакао ?
Но, већ ја ћу то удесити. А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио ?... Облак плива... иде у рај, а јест, о рају. Ко ли је тамо ? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи...
везали га за колац... наместили се људи, пружили пушке и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко... Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Као мирис, као зраци, као тама, Као ветар, као облак, као пена, Одвојени дани, ноћи, лебде, круже И прилазе у облику успомена.
По њој када лутам моје мисли бледе, Губе се у небо, у свет хармонија, У облак, у звезде, невине погледе. На њој оно место мене само плени Где станује љубав, где је радост млада, Пролазна и лепа,
Волим облак, цвеће, кад цвета и вене, Ал' никако људе што ропћу и пиште: Што другога боли, не боли и мене; Мене туђи јади нимало
О, не тугуј за мном. Лили, о не брини. Добро ми је, лако на овоме путу. Облак с твога чела одагнај и скини, И срећног ме сањај у свом дивном куту.
Сад не размишљам. И поред сазнања Да љубав наша умрла је за нас, Мене не боли овај живот данас, Ни старо небо, ни облак сањања.
КОБ То рећи данас ја не умем више, То што ме боли и болове гуши, То што ми поглед као облак брише, То што ме труне, што ми снагу суши, То зашто сан мој на сан не мирише.
Да сећања покрије један облак мира, И будућност моја цела да ми буде хлад На коме ће дан по дан мртав да се збира. Ја сараних све, и љубав, осим
Увек тежак облак дан ми сваки крије, Срце полулудо, нигде мира није. Гледам их каткад. С часа на час Видим постељу. О какви дани!
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
да се изненада растужи и да с муком тражи објашњење, а могао је да схвати да је до тога дошло просто зато што је један облак заклонио Сунце.
био напет у ишчекивању, али ништа се није догодило до раног јутра, када сам заспао или се можда онесвестио и угледао облак са ликовима анђела чудесне лепоте и једног од њих како ме посматра са пуно љубави, а који постепено поприма изглед
Ћипико, Иво - Приповетке
Тај облак, разом брдина, помало се дизао и претио што скоријом кишом. У ноћи духну мртво југо. Омећавило је, и у освитку није смр
— Стићи ће нас невера, — јави се стара, само да заметне разговор, и погледа у облак што је, гоњен вјетром, прама нама долазио.
Мирише тамјан, застаје у засићеноме топломе зраку и као лаки облак што лута застире детиње свечево лице и обавија црвени његов плашт...
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
– поређење у коме се сама Стојанка појављује као да је неко потајно око са стране види: Козара извила три бора под облак, Стојанка подигла три сина под барјак!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Месец се стрепећ’ промоли Кроз облак разадрт... Парип је — јаој! — зараза, А јахач му је смрт. ГВОЖЂЕ И ЗЛАТО (Из символа моје вере) Гвожђе је црно,
очи наше младе; Омладино, руке наше јаке; Омладино, звездо наше наде — Ја те здрављам кроз мутне облаке. Облак баца и сенке и мраке Да нахуди богоданом сјају — Ал’ соколи ум’у кроз облаке: По томе се соколи познају.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
све до рамена Загасит присен даје образу, Те му се лице сија снежином, Баш као лабуд када путује, Са белим крилом облак цепајућ; Па онда весô, добар, угодан... Хеј, да ми га је дома видети! ТРЕЋИ ТУРЧИН: А како ти се звао?...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
коњ подскочи, доктор Владан праћакну, и ах — јутрошњи потпуковник запуши се на друму, подигнувши падом читав облак прашине. Коњ одјури, а г.
Ствараш: »Уместо срца гују, Уместо душе бес, У оку дивљи пламен, У руци самокрес.« »На челу тешки облак, На уснам' тешки смех, У смеху црну клетву, У клетви црњи грех.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Предраг настави: — И лево и десно праштале су пушке и чули се јуришни поклици. Пред нама се наједном замагли, црн облак се спусти на врх Кајмакчалана, и поче да се развлачи по падини. Тада се десно од нас направи нека гужва.
“ — разлегали су се узвици људи и врисак жена, при налету дивљих, босих коњаника, у кошуљама са задигнутим рукавима. Облак прашине обавио је столове пред кафаном „Неа Елас“, где су седели Грци.
Читаво комађе одлетало је у висину, жице су разношене као паучинаста мрежа, и над Добрим Пољем изви се облак дима и прашине, као да горе цистерне петролеума.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
јежи, једа л' боље другди наћи камо нога тежи; Што, премда ми серце трза, немир даје љути, Ведрије ми небо бива него облак слути... У отчизну! Може ли што више бити благо? Ја полазим у отчизну, не већ име наго.
Гди нам је божије сунце осветлило путове довде, Ту ћеш зар ти се упињати црни навлачити облак? Сироте пиште, ах, небесна страши се гнева и стрепи! Вечите правде, знај, око је будно. О, врати се натраг!
сева, пушка пуца, чета чету стиже, А Дрина се плачем гуши, Мачва тешко дише, Јадар са њом и Поцерје и Шабац уздише. Облак се вије, Сунце се крије Сербији.
Што ми је живља шала, и што су веселији други, То све лице у ње гушћи увија облак. Ништа не хтеде рећи, и ништа учинити млада, Разма да мене боли, разма упркос мени.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
што јој је Природа својим горостасима Кô неки ремек свог величанства На дивље чело стења храпавог Метнула круну, облак мргодан, Да јој озбиљом мушку прилику Хладовна сенка прати вечито... — Али не таку, о господару!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
''Вај, како ми уста за пољупцем горе! Вриште младе срне, капље мирис нара, У облак се диже кâд од мандрагоре И губи кô живот, кô дим, као пара. О, живите живот уз звуке сосана! За вас цвате лоза.
То је вечно иста прича исте патње: Обучен у исти облак искушења, Звездар тражи жудно изворе спасења, И клоне и чека дан смрти и пратње.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
1858. ЈА САМ СТЕНА Ја сам стена, О коју се злоба мори, Светска чуда и покори. Многи тежак облак, јека, Крш громова, огањ, клетва И сто чуда неба, земље, Разбило се о менека...
Да л’ поноћ тако мирно путује? Ни ваздух тако тихо не гази — Кô да са оног света долази. Ил’ крадом облак иде навише? Ил’ болник какав тешко уздише? Ил’ анђô мелем с неба доноси? Ил’ оштру косу да га покоси?
1872. ОТАЏБИНА И овај камен земље Србије, Што, претећ сунцу, дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке.
1875. КАО КРОЗ МАГЛУ... Као кроз сиву маглу Што само сине зрак, А гушће облак дође, Да већи буде мрак, — И она само сину, Да опет дође хлад, Да већа тама буде, Да већи буде јад... 1876. (?
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
И у пољупцу презреле брескве сласт. Зри љубав. Подне. ГРОЗД И златан облак, драгано, натопи земљу пијанством. Љушкају воде коритима, и пуца плод.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Кад се у селу Разгојни (лесковачко) појаве облаци с градом, старе жене растерују их басмом, коју певају гледајући у облак, у којој се спомињу конопљине муке (»јер нема биљке на свету која веће муке претрпи«): ту се помиње све до брања к.
, па кроз њу у млади петак кришом погледа момка и каже: »Свакуда ти мрак и облак, а код мене сунце и месец... Ако ме не видиш, ево ти кукоља па кукај док ме не видиш« (етимолошка магија, Беговић,
у Бео четвртак, а у Белу суботу уређује се где ће и кад падати«, СЕЗ, 50, 212] и њоме крстити према облаку, па ће се облак растурити (ЗНЖОЈС, 10, 46). С. се не смеју јести пре Преображења, а тога дана њима се причешћују (ЗНЖОЈС, 20, 49). С.
Ћипико, Иво - Пауци
Преконоћ дуне сјеверац и испод литица и греда планине хуји и гони пред собом још подјекоји одијелити сиви облак. Раде пође ка млиницама да обиђе своје оранице што се сучељују са двориштем и баштом нове газдине куће.
И ну... ду'ну јаче, и онда донесе одоздо љупки, лагодни шум боровика, а сунце полако заклањаше се за сив облак што се сам вуцарио у ведрини простора.
Но то потраја тек неколико часова, кад грдно сијевну и затутњи. Ду'ну оштар западњак. Тамни облак надвио се над околишем. Смрче се; све жешће сијева, све ближе грми.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
овај неприродни брак, и да ће се све то, ипак, лоше завршити, да се већ над земљом рашком надвија црни градоносни облак неслоге.
Димитрије Најзад! Киша! Плахи благотворни дажд спустио се на Вратимље. Најпре је стајао црни, чинило се градоносни облак, ниско над самим хрптом гребена Вратила. Био је огроман и непомичан.
Био је огроман и непомичан. Онда је дунуо ковитлац, облак се истегао преко неба, смрачило се. Потом је линуло, боже, како је само линуло.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Бен-Касиму се тада вечерња утвора јави И проговори старцу, кроз облак прозрачно плави: „Господ, који те гони, кроз речи говори моје. Касиме, отиди у град и продај магаре своје.
Не чује уво веселога гласа, А ветар шуми, звижди и јауче; Па диже магле са висова тавни' И као облак ваља их у равни. 5.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Пре свега, од Месеца ни трага ни гласа. Не постоји ли, да ли се сакрио за Земљу, или је још расплињен у облак или прстен, - све су то питања на која Вам не могу одговорити.
Они се зову аморфним маглинама. Онај нежни облак онде, који се раширио по небу, то је она маглина која се види са Земље, слободним оком, у јату Ориона.
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
нам пламени с лица пада Вепар дивни срце напушта Ноктима се хватамо за последњи дах За шта да се ухватимо Ни облак да нам пружи руку Ни камен да подметне раме Ни време у помоћ да притекне Ко још смрти зубе броји Нико црна преостала
раме Ни време у помоћ да притекне Ко још смрти зубе броји Нико црна преостала крви Уједи страву за срце Уједи и облак и камен и време И отвори црну ружу у ваздуху Је ли ово наш свет или није ЗАПЕВКА Водама вас расплетеним нису
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Страховита експлозија се проломи. Црни облак дима покуља, клупчајући се, а потом се развуче у тамну, непрозирну црну масу, која обави цео један брег.
Тутањ се разлегао, предњаци топова и кара су одскакали, возари су махали бичевима, а около је ковитлао облак прашине. Налетеше поред мене. Коса ми се диже.
Батерија је за собом остављала облак прашине. Бугари нас сигурно виде одозго, али смо несумњиво ван домета њихових топова.
За њима је остајао облак прашине. Један наш авион је кружио над нама и непријатељским положајима. Пешадија је силазила и у подножју брега
Сува земља брзо нас је издала. Од убрзане пушчане паљбе подиже се облак прашине и откри целу линију нашега рова. Непријатељски артиљерци су осматрали и почеше да нас туку неким тешким оруђем.
Једна тешка граната удари на десет метара од осматрачнице и обави нас облак дима. Камење је трештало и летело преко наших глава. Од потреса ваздуха стаде ми дах.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
То тада на чудан начин сазнам Да ми је душа раскидана на хиљаду крпа вековима, А тело великим просторима, Ко облак да сунчам своја тврда леђа на сунцу Над Охридским језером и манастиром светог Наума.
за славу и путовања, са друма За корак једног детета, за покрет његов у ходу, А аероплани и птице пролећу кроз облак И цепају га ритмом дугих песама Крај Охридског језера и манастира светог Наума За мирни пут бескрајни и дубоку набрану
дугих песама Крај Охридског језера и манастира светог Наума За мирни пут бескрајни и дубоку набрану воду, Раскидам облак над вама. ЈУЧЕ И ДАНАС Сирене се закикотале пискаво изван нас. Сирене.
се друм у бескрај све више измеђ борја, са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди; брише песма моја: то облак чешља косу горја.
У небо, у облак, у свет! Љубљени гаравокожче, Та није вајде, гледајући у ту огромну и неумитну ротативу Засвирај у гајде, у дипле, у
из њеног тела Успавани брзином и духовношћу дубоких вода, Није ли рука њена то што од суморности и стрепње бела, Облак је још с извора, и једро скромног нам брода!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Шта све не би дао да може да се откине и лаган, као облак, полети ка бисерној месечевој светлости од које му застаје дах! Шта све не би видео, шта доживео тамо горе!
Све ниже и ниже спуштала се да га изблиза осмотри, кад под ударцем ветра поче падати облак на којем је била. Падао је и падао, ко зна колико је падао!
Опасан и тежак је био пут изнад планинских врхунаца, лакомислен и неопрезан облак. Је ли чудо што се за ледник закачио? Што Капљица остаде да чами у прозирној санти леда?
— Ко зна постоји ли још увек твој Цвет! — рече 3рачак. — Зар не видиш да је свуда око нас само песак? Облак који их је носио растапао се од врелине, али Капљица није одустајала. — Још мало, још маличко!
Зар је могуће? Је ли тај осмехнути момак заиста оно исто слабашно и вечно забринуто дете? Мајка претворена у облак спусти се још ниже: био је то њен син! Смејале су му се и очи и образи.
Чудо! У ведром, плавом небу сав сребрнаст лебдео је облак обасјан сунцем, а из њега су пљуштале капи кише. Како је која на земљу пала претварала се у крупан и црвен маков цвет.
Убрзо се читаво поље око младићеве куће црвенело као да га је захватио неки изненадни пожар. Пун светлости, облак је и даље стајао ниско над земљом и од њега је све, наједном постало благо и тихо.
Узалуд су ветрови покушавали да облак понесу собом. Облак је одолевао и променама годишњих доба и ветровима. Понекад, у зору и у сутон људи су га видели
Узалуд су ветрови покушавали да облак понесу собом. Облак је одолевао и променама годишњих доба и ветровима. Понекад, у зору и у сутон људи су га видели како се спушта тако
Чуди се што јој остарили отац и мајка, другарицама се лице спарушило, трешња као џиновски, зелени облак над кућом лебди. — Ах, требало би о томе размислити!
За који часак привиђење ће се распршити као облак ношен олујом. Он ће поново бити сам! Али, безразложно је самоме себи наносио бол.
Пажљиво гледај, не могу ти побећи, јер ме чекаш, јер мислиш о мени. Зар не видиш да и облак у небу има мој лик?... — собом проструја смех малог госта. — А сада устани и пођи! Далеко је Брег Светлости...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И, кô са висина Оловни облак по души ми паде, Најцрњи покров бола и горчина. И кобна мисô морити ме стаде: Што моја ниси, и што смирај дана Не
Скоро ће жетва... Једро зрње зрије... У сунцу трепти моје родно село. Но мутни облак притиска ми чело, И у дно душе гром пада и бије.
И један облак, пун топле крви, Над њима, гори, лебди високо. И кроза њ једно сјајно и будно Гледа их око... Прве звијезде у
је шумор пјесма коју галеб лаки На сребрна крила дочекује зором; За њу знаде дрвље, лист и камен сваки, Њу ти чује облак и небо над гором.
Ломи се ваздух, и хуји, и јечи, Океан сињи валом облак хвата. На трошном броду задњи морнар клечи, И тешку судбу он види и схвата. И моли Оца...
Уз бат корака тромих Ја бих мост прешао стари; Кроз облак месец се јавља И хладна погледа зâри. Зурећи горе, пред твоју Кућу бих стао доли, У твоје прозоре гледô, Док
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА 398 38 СМРТ ВОЈВОДЕ ПРИЈЕЗДЕ 406 39 БОЛАНИ ДОЈЧИН 411 40 СМРТ ВОЈВОДЕ КАЈИЦЕ 424 41 ОБЛАК РАДОСАВ 436 42 БАНОВИЋ СЕКУЛА И ЈОВАН КОСОВАЦ 440 43 СЕКУЛА СЕ У ЗМИЈУ ПРЕТВОРИО 446 44 ВОЈВОДА ЈАНКО БЈЕЖИ ПРЕД
И Јерина је у ствари издајник: она, на пример, у песми Облак Радосав, убија најбоље војводе, ломи крила крајини, уништава заштиту отаџбине.
Како ће те оставити сама, да ми чуваш на Бељацу стражу, брез промене докле је крајине?“ 41 ОБЛАК РАДОСАВ Поранио Облак Радосаве низ широко поље Годоминско.
Како ће те оставити сама, да ми чуваш на Бељацу стражу, брез промене докле је крајине?“ 41 ОБЛАК РАДОСАВ Поранио Облак Радосаве низ широко поље Годоминско.
сретоше Ђурђеву војводу, о скуту му обискоше младе, љубе Рада у скут и у руку, па одоше смјерно говорити: „Богом куме, Облак-Радосаве, богом куме и светим Јованом!
Ал' говори Облак Радосаве: „Чујете л' ме, двије моје куме! Ви узмите двоје ђеце лудо, па идите двору бијеломе а ја одох Смедереву
Но кад дође Облак Радосаве, а он њима божју помоћ даде, па срдито оде говорити: „Господару, Смедеревац-Ђурђе, јазук тебе и господству
Како клета на вјешала дође, та срдито на катане викну: „Шта стојите, те их не вјешате?“ А припаде Облак Радосаве молити се госпођи Јерини: „О госпођо, Ђурђева Јерино, поклони ми двије војеводе, та немој их младе погубити!
— ђе у сану гледам на небеса: на небу се, ујо, наоблачи, па се облак небом окреташе, облак дође баш више Жабљака, више твога поносита града, од облака пукоше громови, гром удари тебе у
— ђе у сану гледам на небеса: на небу се, ујо, наоблачи, па се облак небом окреташе, облак дође баш више Жабљака, више твога поносита града, од облака пукоше громови, гром удари тебе у Жабљака, баш у твоју
Од Марка Немањића добио је Вук — између осталих — песме: Облак Радосав, Старина Новак и дели-Радивоје, Смрт Сењанина Ива, Костреш харамбаша, Виде Даничић.
спасао Марка има исту улогу као и грчки богови у Илијади који спасавају поједине јунаке на тај начин што их завијају у облак или маглу. Такође је веома старо и спасавање бекством у цркву. 6 У Крушевцу, шанцу шареноме, тј.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
да кружи Све нечему служи Чамац да се реком плови Мамац да се риба лови Песма да се лепо пева Муња да кроз облак сева Молба да се нешто моли А мајка је да се воли ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ Домовина се брани реком И рибом у
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— грохотао је Паприка. Луња онда зграби с катедре разредницу, укоричену тешку свеску, и тресну је о земљу. Полетје облак прашине на све стране као да је бомба пала. — Ето, сад ћу добити батине!
Аха, Петар! Оно „Петар“викнуо је тако громко да облак врабаца суну с оближње шљиве. То се исто поновило и с осталим именима, али само без врабаца, јер је оно јато већ
Изнад заравни на којој је била школа дизао се огроман мрк облак прашине. — Тукао је нашу школу! — промуца он сувих уста.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ОГАЊ ПОХОТЕ И МЕСА Блажени онај, Који као облак би Сав у сузама, Гасећи огањ Похоте и меса. ПРАВИЦА Кано овца међу вуци, ка голуб мећу крагујци, и звезда у црну
И ви ћете се наспорити и узрасти по навише. БОГ СЕОБУ СРЕЋНУ ОБРИЧЕ Заслањаће те облак од сунчане пече и пустиња ће ти провидна, мирна бити. Море ће се пред тобом раздвојити и фараон-ђаво у њему ће утонути.
Сад водени таласи с брегови се мире, Сунце облак толико надуго не заслања, ветрови се ташкају; земља са садови, садови с угледом диче се!
А и сам је Бог по себи пред њима разгонио: меште танета напуштао како облак и маглу љуте осове и велике стршенове, те су зврцали у чела, у очи.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Кроз завесе се белело, зора се прокрадала у одају коју беше од тавана до пода притиснуо дим као облак густ. Дигоше се да иду.