Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
71 ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА ШУЉАГИЋА 74 ИСТОЧНИЦЕ 76 ДОМОДРЖНИЦЕ 78 ВИКАЛИЦА ЖИВАНЕ СА СУБЈЕЛА АЛИ КОЈА ЈЕ ИЗ ОБЛАКА ЗИНУЛА НА ЊЕНЕ ШТАЛЕ АМБАРЕ ВОЋЊАКЕ УСЕВЕ КУЋЕ И ГРОБЉА 79 КОПИЛУША 81 СОЛДАТУША 83 МРКЛА ЈЕСЕН 85 ПЕСМА О ШИВАЋИМ
СА ТОМЕТИНОГ ПОЉА ПРЕМА ВАЉЕВСКИМ ПЛАНИНАМА 178 ПРЕОБРАЖЕЊЕ 179 БОГ ОЛУЈЕ У ЛУГАРНИЦИ 180 ДИМ 182 ГОСТ ИЗ ОБЛАКА 183 ЧИСТО СРЕБРО 185 ПОЧЕТАК ДУГЕ ЗИМЕ 186 ДОРУЧАК 187 СНЕГ НА МЕДВЕДНИКУ 189 ЧУДО НА КОБИЉОЈ ГЛАВИ 190 ЧУДО У
- око тога ко ће испред кога! Крв се са кнежева рашири у народ и, дубље него мачем из облака, расцепи се, расколи српска земља - на шта? - на петровце и на милојевце!
ДОЛАЗАК КОМАНДАНАТА Док богови из облака, из грашка, ковиља, из лепих ката, с мувама и винским мушицама, беже, у напуштено небо, које пламти, певајући
ВИКАЛИЦА ЖИВАНЕ СА СУБЈЕЛА АЛИ КОЈА ЈЕ ИЗ ОБЛАКА ЗИНУЛА НА ЊЕНЕ ШТАЛЕ АМБАРЕ ВОЋЊАКЕ УСЕВЕ КУЋЕ И ГРОБЉА Стани, ало! Натраг, ало! Сукњу дижем изнад главе, ало!
А ти им изнутра додајеш ексере! ИСТИНА О ПЛАНИНАМА Ми смо границу држали иза облака! А јутрос нам је осванула на прагу! Оном ко је унутра не да напоље, оном ко је напољу не да унутра!
и ослобођен поћи према реци, бос и ослобођен кроз пчеле и цвеће, бос и ослобођен кроз белине снега, белих рада, облака и оваца? Докле мислиш да стигнеш у тим чизмама? Зар ћеш обувен у крваве чизме лећи у земљу, крај босих отаца?
Омамљени мирисима земаљским, ил пред хладноћама небеским бежећи, богови силазе с неба и облака, божанско за овчарско мењају име и презиме, бацају муње у трње, узимају овчарски штап и, планинама лутајући, траже
Још сунцем из тог сневања засењен, силазим из облака у кујну. Боса домаћица у кујни вари млеко, пева, разбија и пржи јаја - млеко тек што је помужено, јаја су с легала
Иза оних седам жутих слама? Зар је оно насред пóљā пећ? Оно мора да је подложио неки из облака протерани бог, који се на земљи пробудио гладан, и коме је гладном било хладно!
ГОСТ ИЗ ОБЛАКА Скочањеним рукама пригрћући ћебе око промрзлих рамена, с ногама у мојим цокулама, неки се бог крај наше пећи
Је ли то нешто што нестаје у мећави? Или нешто што се указује иза усијане ивице облака? Је ли то нешто што гори? Нешто што цвета? Да л се то цвеће бере машицама?
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Тада не пева, већ виче и игра, игра, спрам месечине. Чак и кад се месец од мутна неба или облака не би видео, он би опет к њему у правцу, у ком би се назирао кроз облак, ишао, лутао.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
је владала у соби, осећао је нешто као прекор и пребацивање што он сад, кад је његово место тамо у сред оних мрачних облака на хладним брдима, седи угодно ту у топлој соби.
узјаха и појури И док су копите бесно прскале блато, за њим је све више остајао онај мутан црн И мртвачки покривач облака. И бежећи све бешње он је гутао онај простор који се пружао пред његовим очараним очима и узносио му душу.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Појаве се лети и неки свилени чадори, палме, али све је то само омама људских очију, фатаморгана ваздуха и облака. Небо се после, опет, спусти на ту празну земљу као плава завеса.
би се, врло примамљивог стаса, лепих покрета, а нарочито лепих, тамних, очију, на којима је тама имала боју дима и облака.
Као што за време летње непогоде, изненада, иза црног облака, сине муња, па осветли читав предео пред нама, Трифун, у истом тренутку, сети се да то мора бити колона нових
је, после, нестало, у вечерњој тмини, Исаковичу се чинила само као нека луда игра зракова Сунца, светлости вечерње, облака, небеса – нека омама људских очију.
Сунце је над њима, кад су пред кућом Божичевом стали, још сијало, увис, кроз тушту и тму мрачних облака. Агагијанијан рече Павлу да га је довезао, али, да му је наређено да не улази.
Грање липа, и кестенова, допирало је до првог спрата, а муње су осветљавале њену постељу, као да је неко, са облака, хтео да је види, док се свлачи.
До школе јахања није било далеко. Иако је могла бити поноћ, иако је из мрачних облака грмело и севало, Исакович је ишао право, према светлости оних фењера у даљини, а није марио кишицу, која га је ударала
Дошао је био на луду идеју да не ваља, како исељеници из Токаја крећу. У јесен. Па их кише, олује, громови, провале облака, у планини чекају. Него би било боље да сачекају да падне снег. Снег све изравна.
Били су уплашени да их не стигне невреме, о ком се причало, да је, у Карпатима, страшно. Олуји, провале облака, поплаве – према причању путника – ређају се тамо. А знало се и то, да ће кроз месец дана, тамо горе, све бити у снегу.
На обзорју живота Исаковича, није још било црних облака. Били су накићени, нагиздани, охоли, а мада су турски ратови били прошли, још им се чинило да су, у свом национу, први.
После тог доживљаја – са фенриком Ракичем – и Павле је био јако збуњен, па је неколико дана лебдео, између облака тамне жуди, да се госпожи Евдокији притаји и не јави никад више, и сажаљења, што је, као кад залази Сунце – а које га
Теодосије - ЖИТИЈА
се показа ученицима својим божаства својега славу, малу зраку — колико могаху поднети, одакле и глас Очев из облака светла, како му сведочи да је он његов син вазљубљени.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Киша је престајала да пада, али се земља ронила под коњем, кад почеше да се спуштају. У недогледној влази облака и ритина, баруштина и трске, било је већ свануло. И као да је то био један други свет, тамо се није ништа догађало.
Мокар мирис жбуња, загушљива топлота ниских и осунчаних облака, магла из дубина, густа као дим, све га је то гушило и успављивало.
на прве године свог брака, па да се пред њом подигну брда, гране што пупе, широке славонске долине и над њима игра облака.
Кроз неколико дана већ, она је знала, по боји воде и врбака, који је час дана. Увече, знала је по боји неба и облику облака да тачно наслути време за сутрашњи дан.
три дана, изменивши свега неколико метака из пиштоља са француским хусарима, уђоше и у Вормс, а по киши, под провалом облака, да не испалише ниједну пушку, у Шпајер. После три дана одмора утаборише се под градом Светог Луја и ту им загусти.
Оно што се догађало у граду, понављало се пред њим, као титрање облака, са увек истим пољанама, зидинама, стражарама, бастионима и батеријама.
Мокар мирис обала и врбака, загушљива топлота ниских и осунчаних облака, магла из дубина, густа као дим, све га је гушило и успављивало.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
и маште, у чијем крвотоку само песме шуме, за оне чија срца плоде мириси и жубори воде, чија су наручја пуна само облака, које као птице над земљом праве гнезда и водено цвеће лепоте роде.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Изненада, иза облака изрони пун месец, па две реке мутно блеснуше попут сечива укрштених сабљи које је неко завитлао у таму.
негде у времену, две сићушне тачке које су се, некада давно, заувек опраштале, а које је сада гледао из визуре бога, облака, птице, као нечији потпуно туђи живот.
ЛАЊСКИ СНЕГОВИ Изронили су из облака смога који је притискао град у котлини. Очи им засузише од изненадне белине. — Бог те мазо! — рече Поп жмиркајући.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
регетале жабе па уз ту крекетаљку ниси знао јеси ли још на земљи или заједно с мјесецом рониш кроз расперјане навиљке облака.
Милићевић, Вук - Беспуће
Напољу, једно натуштено јунско поподне, са сунцем које се изгубило иза густих облака, али које је оставило у ваздуху топлину својих зрака, упијену у плочник и у земљу.
Гавре га је добро запамтио у тим данима гдје се, као сјенка неког црног облака, вуче кроз кућу, подупирући се на дебео дренов штап и застајући да се одмори, с главом погнутом и очима упртим у
да хлепти као спржена поља за једном кишом, да излијеће пред кућу и да дуго погледа у небо, глатко, плаво и без облака, са којега се просипа огањ.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
насред неба стиже, Како стиже, одма силно плану, Па травицу зелену преплану, Клону дрво, клонуше цветићи, Из облака попадаше тићи, А из врела ударила пара, Така, брате, уједанпут јара, Али чуда, ни жеже ни пали!
другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под облака, Под небо се дигô тић и сада, Ал' весео није кô некада, Гледа доле, реку, врело, луга, Дрва, жбуне, горе и врлети,
Машише се неба и облака, А он оста као клада кака. Малко лежа, па с' онда помаче, Па још мало, па још мало јаче, Па с' протегли, па горе
Четовођа у њу гледи, Баш царева града вреди. Она к њему: „Господаре, А тако ти славе старе, Коју данас под облака Диже твоја мишка јака, Ово носим млада твоме Ја јунаштву големоме.
Ука, бука, страшно гора шушти, Страшно киша из облака пљушти, Гром пролама небо и облаке, С неба сукћу оне муње лаке, Вијар чупа раста из корена, А љуља се и брдо и
9 Но даље још стајаше душа сјетна, Као трава, ал' не када труне, Као трава када киша летна Доле на њу из облака груне: Главу диже, ал' не може сретна Да подигне од големе забуне; Ја је згледну па обори лице На ту земљу пуну
11 „Вала, вала“, она мени рече: Прва речца из ти њени уста; Она беше кано кад потече Из облака амо муња пуста, Па запали све штоно затече, Дано горе до облака густа. Срце ми букну, па реко: „Јеси л' моја?
речца из ти њени уста; Она беше кано кад потече Из облака амо муња пуста, Па запали све штоно затече, Дано горе до облака густа. Срце ми букну, па реко: „Јеси л' моја?“ Она дркта: „Навек, навек твоја!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
регатале жабе, па уз ту крекетаљку ниси знао јеси ли још на земљи или заједно с мјесецом рониш кроз расперјане навиљке облака. ТИ СИ КОЊ У нашој кући сваки члан фамилије имао је своје госте.
Не иде то никако. Зар да падне тако с кишом, из облака, а ти с њим право у кућу? А ја сам баш био за овога „из облака“ и с радосном стријепњом пратио сам како све више
Не иде то никако. Зар да падне тако с кишом, из облака, а ти с њим право у кућу? А ја сам баш био за овога „из облака“ и с радосном стријепњом пратио сам како све више јењава стричево „пунтање“.
— Чујем — шапућем ја замишљајући некакво огромно чудовиште без лица како плови низ долину у тамном огртачу од облака и туге. — Ех, грехоте!
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
А лепо је говорио покојни отац: „Каткад и оно што чујеш из људских уста треба да послушаш ко да си чуо из облака!” (Затамњење) ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА ХАСАНАГА: Види ти, молим те, препреденлука!
Под орахом седим и везем, а ногом љуљам колевку... Низводу цвеће... пун поток облака... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Нисмо дошли да просјачимо, па да чекамо да нам се смилује! Да знаш, осећам се врло смешно!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Сутра је Ђурђев-дан! Вече. На небу сија месец, а ја седим на прагу и пратим његово јурење преко облака. Просула се она слатка, пуна чежње, месечева светлост, те све обасјала и обавила мекотом и сном.
те се она у страху поче јаче привијати око браће, Ите, који су услед свирке, свежине летње вечери и бледе, иза мрких облака, месечине чудно изгледали: говорили много, дрхтаво, час весело, час збуњено. У том јој најстарији брат запева.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ал' тек она светла бива што с облака падне сива па је сунчев плам целива, да се засја и прелива на дивоту света жива. Тако су и просци Твоји: — ко да бира
” Кô Мојсије на Синају кад угледа у осјају снова својих овапут што народа првом сину из облака црног сину севотином обасут: делила се тако баца пред синајском горостаса, целује му колена, увојке му глади власа са
ђаво кâ и бог: испод неба твога чела снела ми је врела жела зрак боговског ока твог; а владалац уђе мрака из облака увојака у заносну моју свест, замрси ми бујним прамком, улови ми гујном замком, обезумну моју жест.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Али једне године баш пред бербу, дуне нека олуја, а из облака оспе градушка, као кокошје јајце, па утепа цео виноград.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
“ На часну реч, хоћу! Најпре смо летели дуго, дуго, изнад облака, па тако опет нисам видела ону испрекидану црту, од границе.
Маман више не говори ни с ким. Седи у углу кујне и гладује— систем Ганди , док бакута израња из облака запршке, срећнија него икад.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
А сви знају да сам до врлине ја ишао стазом оскудном уз кошчато раме народа, да сам дижући руке с облака брао трње и клечао сред мочваре у хладној грозници звезда.
Звери за трпезом на пропланку куну лукавост људи. Ваздушна бића на стазама облака карају звери непокорне. И тешким речима ружи своје анђеле онај што громом збори.
Ја треба да се вратим граду који ме посла, који видим кад сунце провуче руку кроз крзно облака и на брду ми се причини осветљен двор или на крају падине море те викнем неку жену, а мислим на луку.
Па иније реченица прође след облака ту и див пристаје на људски језик те ставља овцу на рамена отац у сасвим малој кући осврће се у кожуху где је
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Сунце се мучно пробија кроз облаке, као да жмири. У даљини се замрачује од тамних облака који се лагано прикрадају. А тешка оморина притисла земљу, као да је дави.
“ „Устај одмах!“ Свуда око нас је блистало, свиткало, а ваздух је подрхтавао од грмљавине из облака и грувања топова. Простор се губио у мрачној ноћи, и чинило нам се као да се битка води пред нама.
Већ се разданило и кроз млечни застор од облака назире се сунце. Изгледа да ће дан бити леп. У даљини се чују појединачни пуцњи. Патроле су се сигурно среле.
Кад се раздани... има времена. Била је магла кад смо излазили на положај и ништа се видело није. Под тим застором облака стигли смо на миру и батерија је постављена у близини наше старе осматрачнице, где је ноћас био командант пука.
Једнога дана, била је киша, она ситна, јесења, и вода се млитаво истезала из облака као растегљиво уље. Сипила је по гранама, одакле су падале крупне капи и тело се јежило од влаге и хладноће.
Потоци су жуборили, земља је била расквашена да су ноге западале до чланака у пусту пишталину. Под тежином оловних облака и огромних граната, душа се скупила и занемела, као да смо над неком огромном провалијом на крају света.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
у учионицу, Љубица се тресе од плача, леђа грчевито одскачу ; погледа на двориште, — писар натмуренији од густих облака корача нервозно и понеки пут махне главом значајно. »Шта ли је то ?
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Град градила бјела вила Ни на небо, ни на земљи, Но на грану од облака; На град гради троје врата: Једна врата сва од злата, Друга врата од бисера, Трећа врата од шкерлета.
5. Фалила се звијезда Даница: “Оженићу сјајнога мјесеца, Испросићу муњу од облака, Окумићу Бога јединога, Дјеверићу и Петра и Павла, Старог свата светога Јована, Војеводу светога Николу, Кочијаша
Потавнила од млоги сватова — Проси Месец за свог месечића, Проси Сунце за свог сунчевића, Проси Муња за се из облака. Мислила су два брата рођена За кога би сестрицу удали.
удовица; Ако ће је удати за Сунце, И Сунце је нагло и жестоко, Припалиће сеји нашој лице — Даћемо је Муњи из облака, Кад загрми, далеко се чује, А кад пукне, свак (се) боји за се. 9.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Кренућу у облак, усијан ко сач, да набодем змаја на дрвени мач! Донећу из облака, у сенку и пену, девојку дрвеним мачем освојену!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
БОЛЕСНИ ПЕСНИК Нисам човек, крв ми је млака само роса далеких румених облака. Развратан колут под очима мојим печат је шума, са болом својим. Дрвеће пуно пупова и звезда место мене живи.
Теби, што си ми очи помрачила тугом звери, а кожу осветлила веселошћу облака, слава, Слободо! ГАРДИСТА И ТРИ ПИТАЊА Воло бих стајати у једној црној гарди, а перјаница бела да ми лепрша високо.
Већ давно приметих да се, све, разлива, што на брду зидам, из вода и облака, и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом, да ме љубав слаби, до слабости зрака, провидна и лака.
Већ давно приметих да се, све, разлива, што на брду зидам, из вода и облака, и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом, да ме љубав слаби, до слабости зрака, провидна и лака.
Ветар још није био легао, а хука мотора носила нас је све даље у плаветнило мора, стена, острва и облака. На крми се лагано окреће точак.
Не мећемо све то у приправљене калупе. Опет једном пуштамо да на нашу форму утичу форме космичких облика: облака, цветова, река, потока. Звук наших речи неразумљив је, јер се навикао на мењачки, новинарски, званични смисао речи.
Ви знате да ја имам луду теорију „суматраизма“: да живот није видљив, и да зависи од облака, румених шкољака, и зелених трава чак на другоме крају света...
Одосмо по ћилимовима драгих тела у небеса, што нас изменише. У благе жалости пређе занос луди, у тишине јутарњих облака, разочарано тело, витко од жуди.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
мрки и страшни као гнев Божји, застирали су небо, у њима су буктале бледе, пакосне муње и рикали громови; из мрких облака рушили се пљускови, као водопад, у дубоким понорима кључала је и кипела вода, буре и олује чупале су из корена и с
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
и муке, колико тешких дана проведе он, док све то узора, посеја, повлачи, окопа, прегрте; колико страшних и мутних облака испрати он са дршћућим срцем и смртном зебњом: ево, сад ће се провалити!... Сад ће смлавити све до тла...
Прошао је читав деценијум. Божић је. Студена кошава наноси читаво море снежних облака, који заносе и засипљу улице, дрва, куће — све...
ЗВОНАР Спушта се тихо вече. По целом небу расклопио се широки беличасто-сиви застор од лаких облака, па заклонио заранке сунчеве. Ваздух је непокретан, тих, као опчињен. И град се необично ућутао.
Провлачи се кроз густо буково лишће огромна повесма сивих облака, вијући се даље и претурајући се високо над недогледном долином дунавском.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Знам — отишао је преко вода и гора, Замакао је друмом, између топољака, Изгубио се иза ниских облака, Препловио је мора, велике океане, И отишао у неке боље дане Лево од Касиопеје, источно од Мореје, Онамо где сунце
ОРАО И ЗМИЈА Орао, са змијом у кљуну, Испод облака пљуну, И узицу живу, вијугаву Баци у зелену Дубраву. „Е па сад, кад сам је сторњао”, (Рече, у себи, орао)
Преоблака За сто облака: Куља и куља Талас љуља. ГОСТ Први пут је јутрос у град Дошао
Ко шуму обара, не цени је Јер су потребне деценије Да порасте високо, до облака. Горосечина је радња олака: Крошња, до Месеца извинута, Обори се за три минута!
ОЛУЈА Између облака отворен шестар Опцрта круг, и непогоду Објави трави. Затим ветар Узбурка крошњу, а крошња воду; Заиграше коленца —
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Нит̓ трептале звезде, нит̓ је месец сјао, На нискоме небу, туробан и зао, Ширио се свуда густ облака слој. И тада, у мрачној, влажној ноћи тој, За тренутак један, изненада, као Свитац када сине, на мене је пао Кроз
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Ноћ. Добро ми дош’о, тренуте радости! Знај, моје срце за звезду је сваку Везано златним концем и кроз таму Облака ових, кад мис’о на раку Не пада ни уз воњу земље саму. Ноћ. Ко чује Како ноћних сени Сетна песма тужи им на лири?
Сећам се увек суморне тишине Облака, лишћа, нечујних ветрова, Глед’о сам широк израз туге њине Кад су те дали месту мртвих снова.
И путници смо туробни што грéмо Кроз намргођен свет облака, чуда; Ћутање наше дубоко је, нéмо. Вода се морем свуд око нас пљуска, Прелива сумњом и простире свуда.
Само не ово, само не баналност! ЗОРА НАДАЊА Небо је било замрачено, тмурно, Слој облака црних под њиме се згрн’о. Ненадно те ноћи, док је месец трн’о, Јужни ветар прође улицама бурно.
И моја се мис’о, и моја се машта, И воља испну на горду висину, Вртоглаву, лепу, испод мутног плашта Облака, на домак звезда које гину Под зрацима сунца радосна и ташта. Али прва зора и крај свега гласи!
Исте птице поју. Јер и земља свака Има своје ветре, мирисе и боју, Своје сунце, своје сенке од облака; Јер свака, најзад, има душу своју, И, к’о своја, биће и мртвима лака.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Ђакон, погледав на небо, стаде да говори, више као за себе: „Данас лијеп дан... нема ни једног облака на небу... Истина ђуволи помало вјетра с Ловћена, ама не смета, само нек не буде облачно, јер штоно кажу сачувај Боже
Поглед му је био укочен и ведар, нити је одавао срџбу нити милост, но бјеше као љетње небо без облака, безлично и тајанствено. Најзад Владика рече ђакону: „Зови их“, а овај викну: „Приступите — грешници!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Сад на чуду како ће наћи змаја, али чу да их има у највисочијим горама и да лете испод облака, па кад сунце западне, и они слете и почину по врховима планина, те он тамо и чекаше кад ће се сунце смирити, док ево
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
До подне Петровдан, од подне Павловдан! Ладовина испод облака! А Вукосава... Сунча се, чеше бутку каранфилом... Сунце јој греје сваку пегу на леђима... Река... паучина...
уз Дрину блистају џелепи говеда, Морава се плави ко плав искривљен крст, све се распрострло, као на трпези, а из облака, изнад земље, као круна, зраке разбацује велики мачвански лебац! МАНОЈЛО: Шта вреди што сија, кад нама не сија?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Груди су исцепане. Најежи се, ледене су ноздрве ветра, а дах му увек заудара на даљине. А иза облака небо је пуно звезда. За даљине и Бога Ђорђе Катић, трговац, исто је што и лист у шуми. Исто што и кокошка. Кртица.
Као танак лед пуцкарала је детелина. Сунце се спуштало у румене куле облака. „Боље је да се сено пласти ујутру, кад падне роса.
тугу на те дане јесени, Аћим поново припали цигару и настави да путује између храстова и букава, испод звезда и облака, од механе до механе, за богатством које ће сам стећи и њиме синове хранити, да мајка ућути с прекорима и не помиње
кроз беле облаке, млаз сунчевог рала, снажног и нежног, дуго је љубио незаситу земљу, па је одједном побегао иза облака.
Руку ми мојих, јер њих сам навек највише волео, лепо сам видео, при бистром уму сам био, тада, кад сунце побеже иза облака, земља се наљути и сва постаде мрка. Веруј ми, није ми у нарави да лажем.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
ЈАЈЕ 52 МАЛИ СВИРАЧИ 56 КИШНА ПТИЦА 60 ЦРВЕНА ЖАБА 64 МАЛИ ВОЗ 68 ВИЛИНИ ЛЕПТИРИ 70 ЗЛАТНИ ТАЊИР 73 ПРИНЦ ОБЛАКА 77 Душа је сањала; свет је био њен сан.
о одблеску сунца на мокром песку видео ју је, у оку звезде трептала је од облака беља, од коралне гране поноснија. Како да је заборави? Како да не мисли на њу? — Хајде с нама!
Маленог госта, наједном, нестаде, а нестаде и тањира. Месец се сакри иза облака, а планина постаде тамна и хладна. Дечак, посрчући, пође кући. — Где ти је тањир? — сачека га мајка пред вратима.
ПРИНЦ ОБЛАКА У часу кад је дрвеће одлучило да побегне из града, у врху највише градске куле живео је дечак који је изнад свега
да побегне из града, у врху највише градске куле живео је дечак који је изнад свега желео да полети и постане Принц облака. — Како се лети? — обратио се птицама. Уместо одговора, птице су весело залепршале крилима и ишчезле.
— обратио се птицама. Уместо одговора, птице су весело залепршале крилима и ишчезле. — Како се постаје Принц облака? — упитао је ветрове свезналице, а ови су се само насмејали и отхујали даље.
— махну дечак облаку. — Заустави се! — Па, зауставио сам се. Шта хоћеш? — Да пођем с тобом. Да постанем Принц облака... — Не говори глупости! Ниједан дечак још није полетео, ниТи постао Принц облака. Заборави на то...
Да постанем Принц облака... — Не говори глупости! Ниједан дечак још није полетео, ниТи постао Принц облака. Заборави на то... — сав смрачен, облачак строго одмахну главом, а дечак прошапута: — Како бих заборавио? А и зашто?
— сав смрачен, облачак строго одмахну главом, а дечак прошапута: — Како бих заборавио? А и зашто? Ако постоји Принц облака који се у сутон спушта и усамљеним дечацима постаје друг у игри, што ја то не бих могао бити? Ионако сам стално сам...
— дечак обори главу, а облак га самилосно помилова по образу: — Не иде то тако, будалице! Да би постао Принц облака, морао би проћи кроз Златна врата, а то још ником није успело! — облачак одлете, а дечак утону у ћутање, дуго, предуго.
Зна она да си јој спасао сина. Помоћи ће ти да нађеш Златну птицу, у птици песму од које се постаје Принц облака, а сад бежи! Ватра ми је у стомаку угашена, али глас се буди!
Шта вреди што сам довде дошао? Не могу те убити, птицо! Не могу постати Принц облака! — низ дечаков образ склизну суза, а из грла птице зажубори песма какву никада нико није чуо и обави га као нечија
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Неко време стоји тако, не размишља, слуша: дах сокова, ход мрава, ковитлање облака над безданом и, нарочито, сенке како це преплићу. Онда, врати се у своју сенку, тамо.
би да је змајевски цар па да се, на челу седам хиљада змајева, док се од њих рони небо, уз муње и громове, и писку облака, стрмоглаво сјури на Баш-Челика.
Хиљаде се змајева ковитла, откидају се комадешке облака, прамење фујука пада по земљи, битка је стварно страшна а онда Баш-Челик, тај непобедиви, са ликом Турчина, пропада у
спушта у саму зору кад су улице пусте и још замрле од ноћи и чека онај тренутак кад јутарња измаглица пређе и преко облака и преко асфалта па склизне ко зна где.
Из кућице нико кије изишао а празнина је почела да избија од камена, од земље, од облака. Добрача је, кроз ту пустош, пошао узбрдо, ка Стамбол-капији. То му је била друга омашка.
Они који су путовали са Добрачом брзо би се уверили да он зна да чита из облака и да разуме говор ветрова. Загледан у небо а некако одсутан Добрача је, увек на време, предвиђао невреме и налазио,
Био је уверен да је сва мекота одумрла у њему и да зато, сад, тако лако чита из људи као што је, увек, читао из облака. А ишчитао је, више из људи него из облака, да се примиче невреме од којег ће це тешко наћи заклон.
А ишчитао је, више из људи него из облака, да се примиче невреме од којег ће це тешко наћи заклон. Зато је све мање бивао по путу а све више код куће у Гружи.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под облака! Под небо се диг’о тић и сада; Ал’ весео није к’о некада!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
У један мах, ка да муња сину, тушта веља тешкога облака, бијелога, у једнојзи маси, тронодржну сву обузе гору; у виду се уреди вијенца правилнога, но дебљином страшна,
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
За време говора Питагориног обавили су се Брутијски Брегови плаштом тамних облака, који су прекрили и суседне делове неба.
Почеше већ да трепере од нестрпљења и ишчекивања. Одједном се из оних облика осу плаха летња киша, а преко облака се разапе дивно обојена дуга као какав засвођени мост који је спајао један врхунац планине са другим једним.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Али усред оне грмљавине у ушима, усред овог црног облака, иако сасвим ослепео, обамро, полудео, ја сам ипак чуо дивљу вриску мојих џелата и демонски кикот гледалаца, који су
просипало се победоносно далеко већ у бездану, а по стенама бежале су вијући се гоњене и плашљиве сенке последњих облака. Сунце је изашло.
“ И баш у том тренутку угледа он горе међу гужвом од облака ону своју рођену србијанску душу како, пробијајући се мученички кроз оне густе облаке, узлеће на небо, док у исто
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
опржио или упрскао перје и колико сам свога живога меса у њима оставио: памтим их или под зракама сунца или у сјени облака; ваљда по томе какве сам их први пут угледао; или можда и по томе како се у том првом сусрету на њих одразио одраз
И све су те побуне и заноси, протести и индигнације умирали међу зидовима те наше благоваонице, под капом плавичастих облака дима — уколико нису могли да се преточе у текст једне брзојавке, било поздравне било протестне.
своје духовитости, с извјесном младеначком самодопадношћу, на тог бога који „брадат и босоног сједи на грани од облака и жмири на овај грешни свијет кроз школски истостранични трокут“.
већ вољети грешника као грешника, вољети га таквог, баш таквог какав је; вољети га ведро, чиста срца, без тмурног облака које опраштање оставља на нашем челу. Јер опраштање боли, управ као и приговор.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну крађу, њему задрхташе уснице, а преко лица му пређе, као сенка од облака, нека лака, неосетна дрхтавица, неки нарочити израз великога душевнога немира. »Ухватише... то је оно; сад се почиње...
Стадоше да јој се роје мисли у глави... Тако мислећи загледа се у плаво небо, по коме се ношаху неколико сивих облака.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Али једне године, баш пред бербу, дуне нека олуја, а из облака оспе градушка, као кокошје јајце, па утепа цео виногтрад.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
БОЛ И СТИД Драга и ја на забаву неку, Са облака, где нам љубав била, Кренули се: падала јој свила, Ход и осмех у музику меку.
А из венца, а из снова, Мелодија и звукова Забрујаше песме цвећа, Песме сунца и облака И анђела и јунака И младости и пролећа: То је била песма страха И падања и уздаха.
Ја спавам по идејама ево, С мирисом облака и прашине, Али ти, којој сам некад пев'о, Када уздах твој се за мном вине На последњем звуку виолине, На последњем
И нирвана имала је тада Поглед који нема људско око: Без облака, без среће, без јада, Поглед мртав и празан дубоко. И тај поглед, к'о кам да је неки, Падао је на мене и снове, На
ветар равнодушне смрти Тамницом звезда, мојом кућом мрака; Умире немар, што је знао стрти Места молитве, суза и облака; Црном долином, где су били врти, Умире тама, као влага, јака.
Сад немам више оне старе плиме. Сад немам више очију за дýге, За ведре боје облака и снова; Сад немам више сутона и туге, Ни сенку среће, ни шапат брестова. Сад немам више очију за дýге.
” 17. СЕПТЕМБАР 1912. ГОДИНЕ Освојиле небо планине облака, Хладан ветар дува и сунце је зашло. Време кобног страха, невидљивих рака, Аветиња коло отаџбину нашло.
А небо узеле планине облака, И ничег над главом до литица голи'? Кроз ноћ глас пригушен креће се из мрака: То се негде робље за нас Богу моли.
очима Оних који неће заспати никада, А од којих душа често се отима; Да мрак мене гледа са изразом свију Помрлих облака и мртвих очију Чини ми се да се отварају врата Од гробнице света, заспалих земаља, Да устају дани из помрлих сата И
Наједном заста. Месец беше тајно Обиш'о таму и стада далека Облака црних; к'о ропац очајно Усклик се оте: “Она мене чека!
Небо мије твоја љубав, твоја соба, Вера ми је твоје лице без облака — Књиго моја свију снова, ево роба, Да те грли, да те воли из свог мрака. 1912.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
страни, остављајући за собом прилично непријатну и тупу сиву позадину, која врло брзо уступа место таласастом мору облака, који као да покушавају да се уобличе у живи лик.
Видео сам слику прослављеног уметника која представља једно од годишњих доба у облику облака са групом анђела који су, како се чинило заиста лебдели у ваздуху и то ме је снажно погодило.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
звао Франклину а који је помоћу кључа и змаја открио да је муња последица електричног пражњења које настаје између два облака, а да је грмљавина последица експлозивног ширења ваздуха нагло загрејаног проласком електричног пражњења.
реке Молдаве са киповима хришћанских светитеља; краљевска палата на брегу Храдину, која као да се издизала изнад самих облака, све то, и многе друге дивне ствари, упућивале су ме на мисао да је св.
не само зато што сам имао прилике да видим диван призор олује онако како се она види када се посматра изнад олујних облака, већ првенствено зато што ме је ова олуја спречила да се истог дана упуштам у велики ризик спуштања и веслања до
не само зато што сам имао прилике да видим диван призор олује онако како се она види када се посматра изнад олујних облака, већ првенствено зато што ме је ова олуја спречила да се истог дана упуштам у велики ризик спуштања и веслања до
Ако све то ствара иста небеска сила која разбацује муње из тамних летњих облака бременитим кишом, а исто тако преноси, као што кажеш, слаби човечји глас преко жица на велике удаљености, онда ја у
Оне су смртне, почев од цветића на полу, до оног огромног облака у васиони који улива страхопоштовање а који зовемо ”небула Ориона”.
Ћипико, Иво - Приповетке
А и сунце тај дан на западу није зашло крваво: сакрило се, пре захода, иза тамног дугуљастог облака и није се више показало. Тај облак, разом брдина, помало се дизао и претио што скоријом кишом. У ноћи духну мртво југо.
Одозго гледајући га, да се на некојим кућама цигла не црвени, није но гомила сивога камења. Часом, па иза наглих облака сунце извири и обасја их. — Нека сунца!
Кад се наједном сунце помоли иза облака и захвати јој главу, помисли: „Лијепа је и јака је!” — Што премишљаш? — упита је изнебуха.
Тако наједном застаде насред пута испред затресених грана, гледа у осјен облака што га вјетар на махове путем и по пољу гони, док му суну нешто у главу, остави посао и крене равно к селу.
и кроз конопе катарака; пучина се најежила и тамније помодрила, пароброд јаче шкрипи, а по мору, нагањајуће се, сенке облака хитрије јуре, не могући никако да се стигну.
У бистрој води, што се на сунцу блештала, огледају се дуге сенке врбових кривих грана и искидани крајеви рашчешљаних облака. А на снежним висовима далеких планина последњи сунчеви зраци сјаје бледом, леденом светлошћу.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Један превасходно емоционални доживљај (облака, ветра или грчке вазе) може довести до најсложеније интелектуалне надградње (Китс, Шели), као што једна изразито
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЖИВКА: Ама, шта ви ту говорите... НАТА: А натуштило се нешто небо па немојте се изненађивати. Где је облака, ту ће бити и грома. Зато ја, благо мени, да се склоним.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Отуда, мисли Црњански, и њихове „главне особине” чини „љубав облака, видика, успомена и звезда”. Уосталом, додаје он, „можда биље и лишће познају један срећнији облик живота”.
Киша је престајала да пада, али се земља ронила под коњем, кад почеше да се спуштају. У недогледној влази облака и ритина, баруштина и трске, било је већ свануло. И као да је то био један други свет, тамо се није ништа догађало.
333 Пошто се слика облака „који се ковитлају све наниже”, сем што је добила јако иницијално место, провлачи кроз роман у истоветној или сличној
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ФЕМА (стави се у другу позитуру): Господин от филозоф, дакле ви зацело мислите? РУЖИЧИЋ: Ја с облака силазим, и тебе за мене налазим. ФЕМА: Ох, ох! (Лагано Сари.) Како се француски уздише? САРА: Алабонер.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
песком и сви су ћутали збогом граде где се прекида моје сећање здраво чудна реко спаса ВИ Звездо црвена рано облака марамицо крви у ноћи закључаној црним кључевима где су мртваци сахрањени једни другима под челом смрти помножена са
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Ружа ми је мирисала Као слобода, Ил’ кâ суза, кâ молитва Тужног народа. А крај мене из облака Виле падоше, Беле виле говориле: Спавај, Милоше!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
„Фикус“ га лупи по рамену. — Алал ти вера!... Ти „ижлажиш“... као грогромовник Илија из... облака. Пера поче да се љути што је „Фикус“ дао знак када је он подигао ногу.
А чак горе, под врхом, налазе се наши. Бугари су испод оних облака. Сваки је камен требало освајати и гинути. Сетио сам се тада нечијих речи: „Нема страшније клетве него ако мајка каже
Застао сам. Колико да се снађем. Главно је да се чувам од оних изнад моје главе. А ровови су још далеко, испод оних облака. Наишао сам на неке заклоне. Познаје се да су копани на брзу руку. Свуда наоколо налазиле су се испаљене чауре.
Рекао сам Томи и Полети да ћемо нас двоје отићи трамвајем у Саснаж, на чај. Сиви застор од облака, наоколо снежна белина, и Арлета. Ништа друго нисам видео... Ви ми ни на памет нисте падали.
Око нас запрпорише крупне кишне капи. Муња оштро севну, да нам засенуше очи, а из облака се проломи грмљавина. Отпоче пљусак. — Лакше подносим артиљеријску ватру него грмљавину — вели Ћирић.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ето фундус вечни! Јербо девојака Бити ће док буде под небом облака. Смирено просимо, зато во прочим ниње Остајемо ваше покорне робиње.
пример стари’ Бодрост, храброст у нам’ жари, Вид је лепи, взор је драг Громом гласних кад пушака К’о што молном из облака Побије се многи враг.
Отворена сва је тајна: Чаролија силом бају, Удесиле грла бајна, Плена песме извијају Красне виле златокосе. Од облака руно носе И од звезда пас имају, Груди наге, ноге босе, Путницима вак’ певају: ПРЕДЊА ПЕСМА ВИЛА Ој, путниче,
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
То беше ужас самој природи, Оног се дана море љуљало И рикајући гневно, ђипаше Мутнијем песком море шибајућ — А с облака се змија јављала Присипајући огањ срдито, Потресала је ломни трескови Планина даљних темељ камени.
Растурајући бесне валове Големе снаге вољом дивијом По гневном челу мутне пучине — Претећи небу растрзала је Облака црних трудне утробе, Откуда после, грозно ричући С пламеном живим и с громовима, Крваве дажде пљусак потопски У
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Сунце мучно бије кроз облака слој, Развејава бура расцветани бадем, А ја залуд мирис, залуд сунца крадем, Јер јулских је дана све то мањи број.
Њин господски поглед свуд ме прати. Ја бивам нема и безвољна лутка Изнад које се низ облака јати, А пати Што крв ће твоја у њу да се утка.
XXИИ По олују ти ноћас поздрав шаљем. Слушај како ми шум раскошно свира И сањив сутон са облака спира И пахуљице нагле расејава...
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
?... Поред ње ме, бујне, тврда стаза води. Али куда, куда? — Куд сам орô ходи. Повише облака, и од неба више, Јер, уместо неба, пуст се камен диже...
Пред њима је борац стари, Узор свеца и човека, Што идејом свога века И векова господари. Чело му је без облака, Мудро око пуно плама, Гледа децу црног мрака, Гледа чету пустињака У тим црним мантијама...
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
зелене гранчице, а на Ђуђевдан окити се њима и кућа и црква; доцније, ако запрети град, крсти се тим гранчицама пут облака и говори: раступи се (Беговић, ЖСГ, 121); такође се за време града кида врбица и унакрст баца у ватру (Беговић, 223).
Ћипико, Иво - Пауци
Али, заправо, нису то мисли, већ уломци расејаних мисли, као уломци неба, облака, и ведрине, и дрвета што се у ријеци одразују. — Ту сам, кад сам дијете био, ловио раке!
Између танког облака и сунца лебдијаше небесни знак у раскошноме сјају, и пружаше се све до модрих, испраних прекоморских голети.
На махове, иза оних танких облака провирило би сунце, засинула би околина и, док би плаветнило уоколо заблистало, плачне би сјенке јаче отскочиле и на
Наслони се уза зид и загледа у млаке валове. Очима је пратио сјенке што се гоњаху по пучини и круну свијетлих облака, који су се овили око крајева прекоморских голети, као да управо одонуд лолазе.
Над њим каткад засине покоја звијезда и махом се заклони иза облака. Узбуђене његове мисли лутају по празнини мукла простора и као да слиједе сили вјетра, не заустављају се.
— Наједном ућута и пође замишљен поред Ива. А ноћ пролази; мјесец се на махове иза облака на ведрини покаже, освјетли њих, пучину и облаке.
Над сурим куцима висова, у ведрини, неколико рашчешљаних облака сјаје се и лагано плове прама сјеверу, у сусрет једноме оловастоме, што тек у заметку провирује иза голети на јужној
уоколо не чује се чељадетскога гласа; али свеједно у њему се одазивају гласови пунога дана; ослушкује и гледа у сјенке облака што се, гоњене од вјетра, пољем нагањају; а једна голема сјенка, даље, усред поља, застрла је земљу и не миче се.
И вруће му је, јер је вјетар попустио, па сунце из танкога облака грије. Опази да је и другима врућина, особито дебеломе начелнику, с чијега је лица зној једнако капао, а на лицу
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Морава се замутила. Проћи ће најмање десетак дана пре него што се разбистри. Дани су чисти и прозрачни после провале облака, која се са олујом сручила на Вратимље. Макарије Имао сам дугу и оштру препирку са Прохором.
Сунце је најзад, два копља пред смирај, измигољило испод дебелих сочних облака те се његов зрак сада копрца на мокрој Лаушевој коси.
и растројен идем од једног до другог зупца на бедему, нагињем се између њих и гледам доле у урвине којима блуде сенке облака и мрље месечине. Ветар уједа камењар као луд и не знам да ли ја то на њега преносим своје лудило или он на мене.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Шта се иза тих облака или иза тога плавога свода скрива, ми не видимо, сем сјајнога Сунца или бледога Месеца када се и он укаже на дневноме
Ова тражи необичних и непредвиђених појава, или бар таквих којима се не може лако ухватити ток. Такве су појаве, сем облака и магла, које су Вавилонци у своме наивном схватању света, убрајали у небеске појаве, још и кретање планета и оба
Донесоше луч и жеравице и почеше палити хартије од папироса. Пламен их брзо захвати, густ дим се усковитла до облака, фукара поче да вришти од радости.
То што видимо, то је само горња површина густога облака који је обавио целу Земљу, и на којем се рефлектују сунчани зраци као на каквом сребрном плашту.
Ово је маре процелариум, море олујина; ово је маре нубиум, море облака, а ово, маре хуморум, влажно море. Ово последње име дирљиво је глупо.
Ту још влада тама. Но кроз њу видимо широку морску пучину. То је, у ствари, горња површина оних облака који су обавили планету. Свиће зора. Оцртавају се детаљи, виде се морски талашчићи.
Свиће зора. Оцртавају се детаљи, виде се морски талашчићи. Шта све није човек сагледао у променљивим формама облака! Сада ми они изгдедају као широка постеља прострта за богове, покривена јастучићима, а опточена, тамо одакле се зора
Она зна да је та планета обавијена дебелом атмосфером, пуном облака који нам спречавају изглед до саме планетске површине.
А свему томе су криви они проклети облаци који су обавили ту планету. Због тих облака није било могуће сагледати њену површину и докучити колико времена треба планети за један потпуни обрт и одредити осу
Јупитер не светли! Он је опкољен густом атмосфером, пуном паре и облака. Она је обавила његово тело и сакрила га нашим погледима.
То што нам у догледима изгледа као површина планетина, то је, у ствари, горња површина његових облака. Шта се скрива испод тих облака?
Шта се скрива испод тих облака? Када би њихов слој био дебео неколико десетина хиљада километара, онда би се испод њега могла налазити охлађена и
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Знаш како песма каже: Кулу зидам, башчу садим, Ни на небу, ни на земљи, Већ на грани од облака. Е, то смо ти, ја и моја мати. Ја узмем тамбурицу, мама седне до мене, певамо, као да бриге на свету нема...
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
мећу врбама пролиста Кренуо сам ка великој капији Отвореној нада мном у зениту Нисам знао спушта ли се бели град Из облака у мене Или ми из утробе у небо расте Вратио сам се с пута Да сазрело камење из завежљаја Овде на тргу разделим ГОРЊА
сте Трг На грудима белога града Лево и десно сунце На вама мере Своју светлост и своју таму Продавци облака Душа и зевова На вама робу излажу Гутачи ватре играчи по муњи И укротитељи громова На вама показују вештине Нама сте
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Нечије очи су нас водиле. Силазили смо са неке висине, по речноме кориту, обавијени тмином облака и засипани јесењом кишом. Ни прст се пред оком није видео. Газили смо воду, саплитали се о камење.
расплинуте мисли као да се повлаче и усредсређују на једну представу, везану за оне који остадоше скривени, иза сивих облака, јадни, напуштени. Седимо око ватре и ћутимо... Снег поче да пада. Још једна невоља више.
— шапућу војници већ забринуто. Још увек се пењемо. Изишли смо из облака и под нама је магла, као неко таласасто море.
Крупне кишне капи оросише земљу, а затим се проли бујица из облака. Склонисмо се испод маслина, али вода се цедила кроз растресите гране. Зажалише војници тада за својим густим шумама.
Око шатора су газили војници копајући ровове, да вода не продре испод нас. Али ускоро изведри се и између сивих облака видесмо чисто, плаво небо.
Ту су им подишли и под стенама ископали ровове. Између ровова, под заклоном ноћи и облака, набацали су и једни и други читаве сплетове бодљикавих жица.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
О шумо, горо, напијем ли се жедан вина залуталог облака Опет ме стид је неког дванаестога века. Сним: богумиле гоне усана жеђју пуклих ко рака И незаситљивих бола, уморних,
Мој сестрић мали плаче, И плач му је химна небеска, Мој сестрић кад сисајући дојку мласка, То сама сома капље из облака, и јаче Заструји живот: Изасланик пролећа тек пред подне смилује се, И онда се смеши.
своје која нема прозора, Треба мишљу и вољом да их пробијем, Сад је доба мраза, ревматизма и умора; Тамо где кроз три облака пуца из револвера Дубина мокра која зору протера, Мене мрзи да се узбуђујем зато што умирем.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Затим, претворена у најлакши и најнежнији од свих облака, ношена источним ветром, и она пође путем којим је девојка из мака рођена пошла.
Орао ни главу не окрену, узе Вапалицу на крила и суну к облацима. У трен су били изнад облака. Како је пекло сунце, мајко рођена. Како звиждао ветар! »Паднем ли, ни коска неће остати од мене!
А висока је, ој, како је висока Стаклена Кула. Не допиру до Радана људски кораци, гласови и сенке облака брже. Као рибица у леденој коцки заробљен живи Радан. Ни птице да пролети, ни пса да залаје, ни листа да зашушти.
Корачаш! — патуљак се осмехну, а у његовом оку као да засветле парче неба. Радана то подсети на причу о Принцу облака који лута небесима, а кад се сунце почне спуштати ка земљи силази и усамљеним дечацима постаје друг у игри.
— Место где ја живим — рече — зове се Брег Светлости, а име ми је Мицко. Принц облака изгледа сасвим другачије. Играј...
Али оно што га је највише забављало — биле су мале ствари: треперење зрна прашине у снопу сунчаних зрака, лет облака, шара на поду и шара на латицама цвета.
»Али шта је Мицко?« — поче се питати дечак. »Патуљак? Дечак—невидљивко? Пламен-луталица? Принц облака?« — Радан одговор није могао да нађе.
била милостива, јер добивши свој лик на платну дозвољавала им је да сликају све што желе: од одсјаја сунца у води до облака у небу.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Шуште рачве старе, Као да машу на чупаве чете Облака раних што се тихо жаре И плове тамо, преко поља тије', По злату јечма и шенице јâре, Гдје трепти јутро и свјетлила
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Под златним барјаком на кубету спава црни змај, који је окренуо главу Стамболу те прождире живе Турке. Из облака пада крваво камење и бије по таборима Турке. Планине се клањају земљи и полазе на Стамбол.
из нашег неба, да се и наше планине крећу против њега, баш онако као што песма говори: Ведро беше, те се наоблачи, из облака тиха роса на'ђе.
Вук Анђелић је — како га песма приказује — „мрка брка, а крвава ока; куд погледа оком расијече — као муња из мутна облака“. Он иде „од града до града“, привлачи се „од трна до трна“ и „од грма до грма“ нечујан и незадржив као ваздух.
Други веле: „Није претурио“. Трећи веле: „Јесте, те високо“. Кад се врати перни буздоване изнад б'јеле цркве из облака, он удари у банове дворе, те полупа срчали-чардаке, и ту уби два банова сина, и четири морска џенерала, и дванаест
ниђе те не било! Еда си се криво заклињала: ђе гођ мене до невоље буде, да ћеш мене бити у невољи?“ Јави му се из облака вила: „Зашто, брате, Краљевићу Марко! Јесам ли ти, болан, говорила да не чиниш у неђељу кавге?
у поље Косово, јако свану и ограну сунце, у Косову ниђе никог нема, црна тама све поље застрла, не види се сунце од облака, а из таме јунак излазио на ђогату коњу виловиту, а ђогат му у три ноге храмље, — на њему је остарјели ђедо, прекрстио
небу се, ујо, наоблачи, па се облак небом окреташе, облак дође баш више Жабљака, више твога поносита града, од облака пукоше громови, гром удари тебе у Жабљака, баш у твоју красну краљевину, у дворове, твоју постојбину: Жабљака ти огањ
то одговара: „То је био страшан туцак јунак: мрка брка, а крвава ока, куд погледа — оком расијече, као муња из мутна облака; па он мени јесте говорио: „Удијели, госпо бановице, а за здравље твојијех синова, и твојега бана господара, — тако ти
паде за триста Турака; од Турака седам хиљад’ пуче, магла паде од неба до земље, нит’ се види неба ни облака од онога праха пушчанога. Боже мили, срца слободнога у два брата, два Недића млада!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
у долини и с моћном крошњом над собом, она је била права тврђава, која може пркосити свакој олуји, чак и пролому облака. — Ево, сад имамо кућу! — узвикну Јованче и задовољно пљесну рукама. — Хајде да је погледамо мало поиздаље.
— повика Вањка. — Пази га само како се вуче. Одједном се дјечак пресијече у ријечи. Из димног облака, однекле с краја пољане, зачу се некакво кијање и кашљање, које је личило на зимско хрипање неке сипљиве кобиле.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
крстне рогове, и повиси рог христјански, повиси твоју силу и нашу, и како си пређе у мору врејуштому језики из облака горућом каменом крупом потопила, тако и саде проли гњев сина твога и твој на језике који те не познају ни почитују!
Испод неба јасно прозирање, промахе и одухе далеке? Ко ли ти даје кишу из облака, снег и крупу, земљано радилство и ш ње храну, и разлику стоку и зверад: воду рибну, небо птично, и к томе знати
АДАМ Месо од земље, кости из камена, очи од воде, крв од росе, пара и одихивање од ветра, разум, памет од облака, умље с анђелске брзине... Кад умре, у то му се тело опет и разиђе.