Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Верхови превисоких гора остављају далеко под собом црне облачине. Многа се у месецу тамна места виде, ништа мање он нам велико добро чини кад нас у ноћи просвештава.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И прође дан као да га неко украде... И спусти се тамна ноћ, још тамнија и страшнија са оне облачине и ветра... Али рањеници поспаше тако слатко и тако мирно као да им све по кући пева од задовољства...
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
спрема, Јера ми се нешто позадрема, Но док место ја тражи по мраку, Гледну малко небу и облаку, Ал' кад виде саме облачине, А звездице те баш ни једине, Падне на ум нојца некадашња, Што бијаше кâ ова садашња, И песмица што ја онда пева,
Ох олује, ао грмљавине, Погнале се небом облачине, Посуктале оне муње лаке Па раздиру небо и облаке, Дршће земља, помиче се стена, Вихар чупа дрвље из корена,
Ја од чете бејах понајпрви, А вас црвен од турачке крви, Кад гле на ме једне јуначине Као какве мутне облачине: „Стани“, викну, „стани, копилане, Грдне си ми ударио ране, Пуно си ми другова згубио, Но и тебе сад је Бог убио.
Још се једном свака ређа, Још му једном срце вређа; Он и гледа како сјају, Он и гледа е нестају, Како мутне облачине Крију њему све милине. Боже, Боже, то је реда, Де умиру, он и гледа, Само с' њему, њему не да.
Ох, олује, ао, грмљавине! Погнале се небом облачине, Посуктале оне муње лаке, Па раздиру небо и облаке. Дркће земља, помиче се стена, Вијар чупа дрвље из корена,
Већ се чује бура из далека, Већ се чује грома амо јека, Већ су овде муње и громови, Већ ка земљи вију се растови. Облачине већ су мутна крила Више горе лисне се повила, Уји ветар све више и више, Веће капље падају од кише...
Ја од чете беја понајпрви, А вас црвен од злотворске крви, Кад ал' ето једне јуначине, Као каке мутне облачине. „Стани, стани, ти момче зелено! Млоге си ми дочекô поштено, Доста си ми другова згубио, Но и тебе Ала је убио.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Муња, без грмљавине, обасјавала је небо, по коме су полако, сасвим полако, пузиле облачине, тешке и огромне. И то бесно мачје завијање усред језивог мртвила гробља, и оне аветињске облачине што су пузиле по
И то бесно мачје завијање усред језивог мртвила гробља, и оне аветињске облачине што су пузиле по небеском океану, испунише ми душу оном леденом, пустом и најпотпунијом усамљеношћу кад се човеку, у
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
У кланцима сам и реч моја трне И моја вера и понос се гаси; Нада мном лете облачине црне. Срам тешки пада на још младе власи. Преда мном стоје завејани пути, Звезда за звездом очајно се гаси.
Ћипико, Иво - Пауци
у његову славу не иду њега као човјека, него као сина заједничке нам напаћене домовине, над коју се надвиле црне облачине да је угуше...