Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
И тако било, дуго не трајало, Ал' небо ведро облачит се стало: Сад ту и онде, па више и више, Облаци док се од свуд не склопише, И муња сукну, а грмнуше громи, А
Сунце грану, он устаде, Па с' облачит брзо стаде, Ма га спази брижна драга, Приђе ближе, погледа га: „Куд ћеш, злато, куд ћеш тако!
је позадуго, Ал' то само, ништа друго; Ни речице не изусти, Онда главу доле спусти, И довати своје хаље, Па с' облачит оде даље. Обуче се, ма што скочи? Ох, ала му сјају очи!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
„Тако ли је дакле! Сад ми је све јасно: Та ја много могу; ала је то красно! Могу, вала, ведрит’, могу и облачит’; Цео светли дувар ја могу помрачит’. Е, ко би се надô такој моћној срећи! Та ја ево могу да пркосим свећи.