Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Ипак се један коњ обурва и паде међу запрегу, одакле га једва извукоше. — Ја славу му, колишни је, а налеће као да је побеснео!
Позадњи све јаче притискују, људи се већ даве, још мало... земља се пода мном обурва и, као поткована леса, сручисмо се у воду... Потпоручник уздахну, онда шакама притисну очи и протрља их.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Ено их! — показа ми војник у једноме правцу. Земља се пода мном мало обурва, и тада ми одједном паде на памет, како је у истом ставу, пројектујући се према звезданом небу, погинуо потпоручник,
Као сенке. Лежу поред жице. — Ало, четврта, пета, бараж, бараж, бараж! — викао сам ударајући ногама. Земља се обурва пода мном и ја падох. Викао сам и даље. Бараж, чујете, људи!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А то су већ различита душевна стања, те је и наш поглед усплахирен. Земља се обурва од силне ескплозије. Осећам како смрт лепрша над нашим главама, ту је, сад ће.