Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Онда је осетио удар, не и бол: ударило га је у леђа, у крста, знао је да га је стигло, Чамџијина песма била је обухватнија од црне неизмерности, радост га је још протресала а неки зној, брз, хватао и Васа није примећивао да већ пада, полако,
Љубица је прва сјахала и, без речи, утрчала. Журила је, кроз пусте одаје, празнина у њој била је све обухватнија а знала је шта ће угледати. Ушла је у своју собу и заиста угледала Милоша и ту жену. Изишла је, у кући је завладао мук.
Сачекивао га је. У одговор, као да је и у њему стала да се миче нека опасна сенка, све обухватнија, и Анастасијевић је, згранут, појмио да је оно што би сад желео да учини потпуно ван памети.