Употреба речи ове у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

— Христос, спаситељ људи, народа и векова, ове је страсне седмице испио горку чашу да својом крвљу у крв свију народа и свију векова улије аманет: једнакости,

И поред свега што је био Немац, отац га је с највећим уживањем слушао. Више пута би, изненађен, рекао: „Ове жице имају срца, и плачу и смеју се: као после кише дуга на небу“.

Французи и Немци поштују играчицу, и хиљаду уста говори о умилно лакоме покрету те и те, ове ил’ оне играчице која се ових дана у Бечу ил’ у Паризу показивала... А ми?

Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. „И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили,

а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!... И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне

Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...

— Хе, мој брајко, ти још не знаш шта су коњи. Ови моји сад, то су раге! Ове ми је један Влах шверцовао из Баната; лени су добога! Али бачки, оно ти је ватра! Жеравица!

— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...

Сад се диже млади Гружанин. — Господо судије! Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће.

Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. — Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?... Мучење, батине, ланци, робија и вешала...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Притом знај, предрага јуносте, што год добро и полезно ове године од мене получиш да за то ја и ти нашему милостивому и благодјетел|ному З о р и ч у благодарити имамо.

што сам се ја надао јоште после три или четири године сопственим пристарањем и иждивенијем учинити, то исто у време ове једне године својом милошћу и даром о н ме је у состојаније исполнити поставио.

Није ми толико ни на стрелу жао колико на моје перје!” Наравоученије Чловек неправедан и зао подобан је ове басне орлу. Све мисли и измишљава како ће другог озлобити, док сам у зло падне, пак се онда тужи и јауче.

окружавају, и верује оном ко пре дође и оном који уме лепше говорити, хитрије лагати и искусније ласкати — подобан је ове басне лаву, који верује све што му курјак каже.

Небесна прекрасна кћи б л а г о д а р н о с т! Чувствованије ове добро|дјетељи учи мало детешце да се умиљава на прсима родитељнице своје, и грлећи је с слабима рукама благодари

Зато ове басне бик врло се паметно влада. Зове га лав на част: иде да види, јер га се не боји. Не види то на што је зват: — неће

„Памет требује а не окретање оном ко хоће многима да влада и управља.” Наравоученије Ове лисичине речи довољно доказују што ова басна хоће.

Упамтимо дакле мудрога Исуса Сираха речи: „Помишљај последњаја твоја и во вјеки не согрјешиши.” Ове стихе упамтио сам из детињства однекуд; лепи су, нека их придодам овде: Что либо дјејем, зло или благо; Многоцјено

Радо и весело оне чују то и пођу, кад ето ти петла. Пита их: далеко ли мисле. Кажу му ове све што су чуле. „Видиш да сте луде, праве кокошке без мома!

” Наравоученије Јавна је и ове басне наука: не упуштати се у шта није ко кадар, и за избегнути већега зла, подносити и трпити мање.

Далматинци знаду различне веселе преповетчице сврх ове материје. Кажу да један старац спреми се да пређе преко планине Вучјака, чујући да тамо негде има место гди ниједан

А кад ови постане краљем, почну га совјетовати неки да се освети над своји злотвори. Онда он рекне ове вечне памети достојне речи: „Што ви мислите, људи?

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

да ми још није ове луле... Гаси то! - газе је ногама па зар не видиш, богаму, да и на свице пуцају! Ко отац, пре пола века, сад

И опет ће мислити: живот је леп толико, да гинути вреди. И опет ће за исти свет убијати и мрети. И све ће ове отрове: јесен, зиму и земљу, вране и врт, ко лек, под капком да понесе У туђину, сан или смрт.

Може ли се то сатерати у ровове? Може ли то стати под ове капе? Може ли се томе, урлајући, командовати „Лези!“ и „Устани!“, као што се командује нама?

Ко би ми од њих могао понудити нешто скупље од овога што имам? Погледај, на пример, кроз ове прозоре! Погледај кроз ове прозоре, и кажи, који би ми Александар, Карађорђевић или Обреновић, Александар Први или

Погледај, на пример, кроз ове прозоре! Погледај кроз ове прозоре, и кажи, који би ми Александар, Карађорђевић или Обреновић, Александар Први или Други, Александар Невски

На овој страници, пун риба, ври бакрењак, са ове ми се у лице унесе сом! А на овој, на ушћу Тисе у Дунав, лето мирише ко биљна апотека!

ПОГЛЕД СА ТОМЕТИНОГ ПОЉА ПРЕМА ВАЉЕВСКИМ ПЛАНИНАМА Ове су планине биле степенице уз које су јунаци ујесен у облаке носили овнове и вино; некад су низ ове планине богови

ПЛАНИНАМА Ове су планине биле степенице уз које су јунаци ујесен у облаке носили овнове и вино; некад су низ ове планине богови силазили у села, да се жене. ПРЕОБРАЖЕЊЕ Како лепо пред јесен миришу кујне!

Хлеб у сланик умочивши, запитах се: има ли друге цркве, осим ове? ЧУДО У ЗИМИ Откуд ова олуја у ово доба? Дува двеста на сат! Севне близу ко шибица!

Двема рукама сахрањене, Тројеручице, у ову земљу, испуњену мŷком, нек нас из ове црне земље у облак понесе храст, засађен трећом руком!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Из ’Ерцеговине, као што и сада, непрестано су насељавали ове крајеве. Причала ми је моја баба и то: да је слушала, да наши стари, кад су се из своји’ крајева овамо кренули, да су

— Но ове скупштине, које ја памтим, овако су бивале: сва три кнеза, мој отац Алекса, Никола Грбовић и Бирчанин Илија заједно по

Хаџи-Муста-паша, видећи себе и свој пашалук у опасности од Пасманџије и од ове двојице у Босну побекше, побоји се да и они од Босне не дигну војску и не пођу на њега.

Кад се везиров син Дервиш-бег поудаљи, ове ти Београдлије оду код паше, узму изун да и они иду његовом сину у војску, и он им поверује.

) Тако после неког времена пође оздо Хаџи-Муста-пашин син с војском, а тако исто и мој отац крене војску с ове стране, а други кнезови с други̓ страна.

Збиља, ви Турци и бегови, продужи мој отац, зашто не молите агу (Аганлију) да се прође ове војне и да не иде преко Дрине?

На том позоришту света је млого скупљено било; јер и Срби и Турци, да би већи стра̓ од дахија имали, морали су доћи да ове прве жртве српске гледају.

Да знате да смо ми ове (четири) дахије међу собом позавађали, и они ће се скоро између себе потући, зато молимо: преправите џебане и официра,

— Како Фочић у Шабац дође, хтео је и тамо кнезове сећи, но његов брат Мус-ага Фочић није дао но рекао: „Ја за ове кнезове стојим добар!

Па да ми ко други говори него ти, прото, што си овамо долазио и што знаш ове регуле! Зар ти хоћеш да ми ово злато са шешира и сабље скинеш?

каква добра везира да нам помогне, јер ми нисмо на цара, ни на Турке цару покорне устали, но на четири дахије и њи̓ове субаше а наше зулумћаре, и волимо, и заклели смо се пређе сви изгинути и утаманити се, да се српско име не чује, него

њи̓ Бошњаци и почну и̓ резилити и претити да и̓ исеку, што су Мус-агу пустили да оде и Србе послушали, „а ми — веле — ове смо потукли а сутра би дошли у Шабац, да и оне потучемо”. Еле се врате натраг.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Дознати власт, па да ја будем крив... — Даћу ти десет дуката, Симо брате, курталиши ме ове напасти! Ако бога знаш — ето ти у гуњцу шест дуката, узми... Немам све код себе, богами!

— рече господин мислећи о јастуцима што се под главу међу. — Та није то, него ове јастуке — рече Радан и показа му руком предњи и стражњи јастук у кола. — А је ли то старо, брале? — упита господин.

— Како је ове године летина? — пита капетан једнога од њих. — Та свакојако, господине! Нема оних старих година. — Нема, ја —

— врати му доскочицу Давид и хтеде нешто још жешће да дотури, а капетан га прекиде: — А хоће ли ове године, Дашо, бити добра жетва, а? — Хвала богу и власти, господине!

подручје, које нек бог дâ да се дугољетно подржи под родољубивом управом његовом, а све на срећу верних синова земље ове, који знаду свачије заслуге оценити и уважити — на многаја љета!

Ја Сретен угодих се данас с Милуном да га од 23. априла па до 26. октобра ове 187... године, као слуга кућевни служим, и то с ценом за 14 дуката и словима за четрнаест дуката цесарских.

На поласку узе капетан читав дењак аката па пружи старијем писару, Страхињи, и рече му: »Дела, богати, ћато, суочи ове људе, па пресуди ствар да се више не потеже!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

И оде с људима кyћи, миран као јагње. Него и књиге су му биле!... Није као ове јако што ништа не помажу, него оне старе, „косовске” књиге, што је у њима свако слово светом руком напицано, а листови

Као што им куће гледаху једна у другу, тако се и ове старешине никад не раздвајаху. Обе куће пуне народа и берићета. Од вајкада били су у позајменици.

И од ове горе ухвати га страх. Од горе у коју је побегао!... Ухвати га страх усред луга где, можда, није никад крочила нога чове

Био је уверен да ће га та путања извести на пут. И то га је веселило. Та, само да му се опростити ове пусте дубраве! Нису људи тако страшни! Страх је пустолина, јер у пустолини осећаш како су и твоје груди празне...

Говорило се о вршидби, коју је требало сутра почети. — Богами, децо, пожурите. Има се доста посла ове јецени... Ето, морамо и овога женити... И показа руком на Станка. — Богами, и реда је — вели Петра, мајка Станкова.

— Како да није реда? ...Ја и Иван чекамо да нам се синови једног дана заплачу!... Вере ми, да их не иженимо ове јецени би руљали као волови! Сви се око совре засмејаше, само Станко не.

И ударише му сузе, он рашири руке и пође да падне у наручја томе благу овога света... Док се, уједнапут, крај ове лепе слике појави и риђе лице Лазарево. Нешто врело, нешто страховито прожма му снагу...

И он поче зверати око себе... — Не бој се!... Не бој се!... — рече Крушка и опет благо. – Али преварио си се. Ове топле и благе речи, после оноликих мука и оноликог страха, падоше као на yцијано гвожђе...

— Да си стену извалио, више би се осевапио него што си њега родио! — викну кмет строго. Алексу освестише ове речи пуне прекора. — Јаој, старости моја! — јекну сиромах. — А где ти је тај несрећник? — пита кмет мрко.

Петра и снахе стојаху код огњишта. Синови, Станоје и Петар, нешто баратаху у авлији. дечица, која не могаху појмити ове тешке муке, играху се у соби... Он приђе огњишту, узе трупац и седе па своје место. У глави му је врило као у лонцу...

једно ми унуче болесно... Па... па сам дошао да те зовем да читаш молитву... Једва изговори ове речи... Загрцну се. — Добро, доћи ћу! — рече попа суво.

Сад знаш све!... Куни ме, убиј ме, друкчије бити не може!... Ове речи, ови погледи тврдили су да ће само тако бити како она каже.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Пренула се нагло сва дворана ова: Свак осети да је туде у самоћи Гладијатор један умро ове ноћи, Млад, срушен, и рањен већ дваест векова. ЗАШТО?

Нешто што вапи нама Одувек и без моћи, На даљњим обалама Умреће ове ноћи. ЧЕКАЊЕ Дуго се у потоку купа Јутарња звезда; већ зâри, А свуд још страшна, и глупа, И нема апатија ствари.

СЛУТЊЕ Тај замор без сна и без помоћи, Без жеље за пир и за ловоре: У ове моје горке поноћи Све слутње дођу да проговоре.

А ноћу небу завихори, Кад зна да болно све занемље — И звездама по сву ноћ збори Горке самоће ове земље. ВЕТАР Прену се као птић у џбуну Плашљиви први дах и струја; Но тек што сиђе брдо, груну, И огласи се сав

ЕКСТАЗА Остаће далеко за мном ови пути, Нестаће и ове сузе куд и друге, Ја ћу нове жеље у свом срцу чути, Као нове ласте.

СТИХОВИ Ове мирне песме осенчене јадом, То су ехо речи што се нису рекле, Туге што је расла и умрла крадом, И суза што нису

и безлично, И болна се слутња почиње да буди: Да и осећаји старе, као људи, И све једно другом да је тако слично. Ове бесанице нове, растрзане, Чини ми се исте као стари боли; И све нове сузе што малочас проли, Кô сузе од јуче, кô

И куда се распе, Кад се свако од вас затвори и заспе, Ваш свет од свег већи и лакши од сене. И откуд на ове брегове, куд које Падате, о срца, као вихор вила, И сунчате тамна и велика крила, Безумно пијући све звуке и боје.

Преко реке која је делила ове две земље разговараху два човека: — Ми живимо у мраку а обожавамо Сунце које неће да нас огреје.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ах! И књига живота поче ми се отварати. То ли је оно што ми тако притискује груди кад видим ове људе! Они имају, истина, све и свја, па ипак они немају ништа! Они немају свога болећега, немају... мајке!

Какав један „систем”, какво „филозофисање”! Ја хоћу да пустим срцу на вољу, хоћу да исцедим сласт из ове туге, хоћу да мислим на њу! Јер она је утеха и живот! Ето.

Он који је донео, кад нам је изгорела кућа, сомун под мишком, и... Из Јоцина говора једва сам разабрао ове значајне речи: Да се код Ђорђа суши нерв од ока.

Опет ћуте, само мати час пô усекњује се, а ја чисто осећам како плаче. — Митре, тако ти бога, тако ти ове наше деце, остави се, брате, друговања с ђаволом. Ко се њега држи, губи и овај и онај свет.

Остави се, брате, тако ти ове наше нејачи, проклете карте! Знаш да смо ми на нашој грбини и крвавим знојем стекли ово крова над главом, па зар да ме

од... Ама шта су ти одвугле ове жигице?... Дај једну жишку! Капетан га више не слушаше. Његове мисли беху далеко: чак у Књажевцу.

и... не, не може бити! Та, ако су и Турци, нису зверови! Он се потрља по челу, хтевши разгнати ове мисли. — Мајстор је, и богзна како, рад био да се ождреби — настављаше Благоје, гледајући непрестано у место на коме

Не дам ја да је моја кућа ма за које моје дете робија... Чујем да ти ове жене (он брадом показа пут кухине)... да ти се ове жене натресају и пакосте! Ал' ја сам овде господар!

Чујем да ти ове жене (он брадом показа пут кухине)... да ти се ове жене натресају и пакосте! Ал' ја сам овде господар! Анока виде нешто злобно на ђедином збрчканом лицу.

Све ћемо то лијепо намјестити. Имам и ја неку цркавицу коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове. — Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје. Само још да видим шта ће село рећи.

Покуњисмо се, па ћутасмо. Претурисмо још годину дана преко главе. Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа код које је Мара у Беч, па хоће и њу да поведе.

Ја ћутах. Туманов гледаше час у мене час у Макса, онда запита Макса: — А шта је то мензура? — Па ето, ове ране. Бисте ли пристали на моју молбу? — обрати се мени. Дође ми ужасно гадан. — Не бих — рекох му и почех да дршћем.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Већ чисто човек да не верује! За једнога од ове двојице, и то баш, бога ми, биће за поп-Ћиру, приповедају да је у једним сватовима појео пуну једну вешкорпу крофни, и

Ај’те, децо, доста је било ћеретања, оставите што и за сутра, — рече и прекиде разговор девојкама, а ове баш шапутале о Шаци хирургу како обешењачки погледа и чешља косу, »а сокак све мирише од фине цигаре и миришљава

при поласку у пензију, мислим да неће бити лепшег венца признања, сплетеног за седу главу старога Трифуна учитеља, од ове мале слике онога што је пре њега било. Пре Трифуна знало их тек двојица тројица да пишу.

Пошао свет на литургију, па се све шарени сокак од лепоте. Час из ове, час из оне куће испадне тек из авлијских врата кита; придружи се гомили, и гомила расте све већа и већа што ближе

рукама мараме савијене на троугао, бабе мараме са завијеном китом босиљка, од које кидају струк и дају млâдама кад их ове пољубе у руку а оне њих у образ, а девојке носе сунцобране држећи их по средини обавијене марамом да их не упрљају.

Али ове недеље сви су ишли у једној цељи: бабе да чују, а девојке да виде новог учитеља. Само стара гркиња Соса, она се није

гркиња Соса, она се није кренула у цркву ни да чује ни да види новог учитеља, него да чује своје унуче Савицу, који је ове исте године са две радости већ обрадовао бабу; пре три месеца је први пут понео гаће, и сада ево први пут чита апостол!

— Па, ето... ви сте ружа, дуплована ружа; а госпојица Јула је смерна љубичица. — Ух, — хукну гђа Сида, — ове муве. »Добро кад не рече: цвекла!« рече у себи гђа Перса, која се такође сва у уво претворила.

« Овде ће, мислим, бити најзгодније, док гости пију кафу и јаузнују, да мало боље упознам читаоце са обе ове девојке, — да их, то јест, »ауфирујем«.

Персо. Та који вам је ђаво сад опет?! — пита их поп Ћира који је, живо разговарајући се с поп-Спиром, тек при крају ове сцене приметио нешто. — А шта је то сад опет?

ни последњи пут бити; а после, и један и други поп били су после ручка увек мирољубиви и добре воље, зато су и после ове сцене продужили — к’о да ништа није ни било — да пију и да се разговарају о економији.

— Ал уверавам вас... — Вероваћу, али дајте ми прилике, доказа и времена. — Па... дакле да вас не узнемирујем ове недеље... — А не, не. Сутра вас чекамо. — Добро — рече Пера. — Дакле...

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

да празни и попа почео да залази по крајевима гробља и кад би тад наишао на њ, он би га молио: — Дêдо, препој и ове моје...

Митка би тад узалуд гледао за попом и, онако пијан, молио га, плакао, показивајући на те своје гробове. — Дêдо, и ове моје...

— Дêдо, и ове моје препој! И после пошто поједе сам оно што је напросио и нудио другима, раздавао, последњи би се дизао и стењући

— чуло би се како она сваке суботе виче испред капија по улицама. — Биље, травке, лале! — и нуди жене кад се ове искупе око ње растварајући им своје завежљаје, бошче пуне трава, корења, биља. Мала, згрчена.

Или би му долазили на ум очеви греси. Да можда није, кад је теко имања, куповао и градио ове куће па неправо, на силу, као сваки богат што може, коме сиротом или сиротој заузео више земље, присвојио кућу, плац...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Има три хиљаде форинти сребра. Коју ће сад Чекмеџијић од ове две? Татијана је богатија, а Милева је васпитанија. Љуба ће најпре да проба богатију, па ако не испадне за руком, тек

— Амин, нек тако буде, мада си само за једну годину од мене старији. Чинићу ове што је до воље твоје, — рече Миливој понизно. — То је шармантно, то ми се допада!

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Јер и ове силне страсти данашњице, све ове ситне бриге обновљеног тако званог нормалног живота, понова почињу да грицкају и досађ

Јер и ове силне страсти данашњице, све ове ситне бриге обновљеног тако званог нормалног живота, понова почињу да грицкају и досађују и овај живот у миру гњил је

и тајанственим силама, како свом оном неупоредљиво снажном и дрхтавом страшћу расте, шири се, избија у пуном бесу ове необичне, ове луде звездане ноћи кад је пена и крв узбуњивала ослепљену машту до помрачења свести и кад је атмосфера,

силама, како свом оном неупоредљиво снажном и дрхтавом страшћу расте, шири се, избија у пуном бесу ове необичне, ове луде звездане ноћи кад је пена и крв узбуњивала ослепљену машту до помрачења свести и кад је атмосфера, чудна, пуна

” А тамо у другом шатору очајно и лудо кидао се Христић. Раније, у прошлим ратовима, он није познавао ове борбе, па није чак ни слутио могућност таквог једног мучења.

Покуњени елегантни официри и равнодушна послуга ове батерије, чије су сјајне цеви остале неогарављена, јахали су и даље на својим снажним и лепим коњима, на којима су

Мислиш ли да је мени тешко прећи преко пута? Од ове последње речи до оног момента кад се Христић из друге собе вратио с бровнингом у руци прошло је мање од муњиног блеска.

ИВ. У купеу за ниже официре једног војничког воза, Јуришић је имао ове сапутнике: две бабе шесетих година, једну грозно мршаву девојку са вратом искрпљеним од шкрофула, једну убрађену,

Јуре ме свуда. А ја велим: син сам ове земље, одавно истина у њој не живим, па је право да јој се одужим. Сваки треба да помаже отаџбини на свој начин, како

Без родитеља, од којих је само мајку једва упамтила, Наталија је све своје детињство и дотадашњу младост провала поред ове жене, коју је звала мамом и која је у свом животу од створења истински волела само једно: своју рођену сестричину

И тако, после сваког прелаза, док је она животиња са зачуђено-жалосним погледом дрхтала с оне стране, с ове овамо, одахнули гледаоци спремали су се за нову напрегнуту стрепњу.

И тако су пролазили часови. Али на једанпут ото подне ватра стаде слабити с ове стране и халакање оних на вису губило се све више на супротној страни.

Африка

Иначе, све су ове жене страховито брбљиве, уочљиве, горопадне. Мој пријатељ говори са њима бамбара, што је језик судански, али који, као

Они не долазе да виде брод, но се забављају по пучини кружећи један крај другог, као ове птице над нама. Догледима видимо да су широке дрвене степенице, којима се силази до кратких молова подигнутих на

„И ви се чудите, кажу ми, што су црнци тако весели. Ево да не морају ни прстом мрднути да би помогли да ове рађају, гране им дају хлеб, чоколаду, шећер, млеко, воће и цвеће које је храна за очи!

Женске главе уистину неописано лепе, дуге, фине, сањалачке, девичанске. Рекло би се да су ове младе другарице Аполонијеваца у ствари становнице Антила.

Црнац који весла трепери испред нас, час надуваван, час сплашњаван, усред ове гасне лупе. Осећам задовољство и несвесно што ми је пола грама кинина у организму.

Река тамна као опал, склапа иза нас и расклапа пред нама своје огромно високе и густе шуме које је окивају. Ове су шуме ипак проходније од оних јучерашњих; лепота њиног растиња је нежнија, више песничка.

Становници су, као у кратке тоге, драпирани у четвртасте мараме од танке индиго материје са љубичастим шарама. Ове мараме, дивних угаситих, а ипак веселих боја, које топло украшују њину мрку кожу, тако су лаке да њини меки набори

Опојни мирис зеленила, тропског цветања, свежине и сенки обавија ове кућице. Трава је мека, неугажена, а невидљиве птице дозивају се над њом страсно.

Они су тако вертикално преда мном а тако смањени у перспективи, да личе на ове обојене гуштере што силазе на све стране низ плетени зид крај мене.

Кад се ритам убрза они се окрену једно другом, обухвате и понесу тај покрет у круг. Ове просте фигуре, које би рашчлањене представљале играње два корака с једне и два корака с друге стране, понављале су се

Са овог се спуштају танке дуге жилице које чим се докопају земље пуштају у њу корен. У току векова ове жилице се претварају у дебеле снажне стубове који свуда у круг око стабла одржавају џиновски кров од густог грања.

Јужни Крст косо је пободен изнад шуме. Мој други бој, Мури, диван младић, фетишист, нерасположен је због ове посете племенима Јакобар, Дјере и Абе.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈУЦА: Шта? Зар сам се ја удала да му гледим ове зидове и да ме с бурази рани? Моја драга, кад немам мужа по вољи, бар да се по вољи носим.

Ајдете, кир Јања, у варошку кућу. ЈАЊА: О, талас его! Ајде да вам дам ове фалишне банке за миразу. МИШИЋ: да ја одговарам? ЈАЊА: Ама, ви сте човеку учену. (Извади банке, па му трпа у џеп.

ЈАЊА: Е кала, кала, само да не идимо у магистрату. МИШИЋ: Нећемо ићи. Но поклањате ли ви нама ове банке и облигацију јамачно? ЈАЊА: У! Господин нотариус, скупо време! МИШИЋ: Ја могу вашу господичну кћер и не узети.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Живот овде има да се уреди према памети, према реду који у Цркви влада, а нарочито има да се исуше ове многе баре и мочваре.

Доћи ће време, кад ће се, у Бечу, кајати, да су ове невине људе отерали у Росију. Ви стално измишљате неке конце да, по концу, поравнате њихове шорове и села.

Био би то коњички полк, нимало гори од Харахових кирасира. Није право да ове људе, ни криве ни дужне, терате са њихових огњишта. Али, ви, тамо, на Двору, увек сте били велика дупета.

Зрела је за удају, рече, иако су јој тек ове године узели учитеља, калиграфије. А зимус је много пропатила, јер је прележала болест, која се зове импетиго.

Исакович јој је био пријатан гост и она му је причала, како им је гроф дао само ове просторије, које имају прозоре у авлију и шталу, али су ујутру у хладовини. Сунце га неће рано будити.

Шкргутао је зубима. Чинило му се да се са својом мртвом женом, због ове упаљенице заувек растаје, да је никад више неће, ни у сну, моћи видети.

Разлика је дабогме била велика, између оног затвора у Темишвару, у подруму, у мемли, са пацовима и мишевима, и ове собе, у огледалима, и ораховини, али је унутрашњи смисао био исти.

Да није њему до Росије стало, него да у Чрној Гори, што пре, он, замени Саву? А ове своје рођаке, ето, оставља у лазарету.

Помисли да је разлика велика између ове земље, где убијају срну, и Срема, где се то још плаћа главом, ако се не умилостиви, некако, његова, грофовска

Па је, затим, ућутао. Брже‑боље додаде, да му је Волков рекао да ће, можда, моћи видети царицу, у Росији, која ове године улепшава својим присуством Москву, а станује у дворцу, који се зове Головин. „Куд ли та имена нађу?

Нека кажу Петру да је он, све, што се рекло, већ заборавио, и да ће, сутра, ове, што се догодило, сматрати као неки сан, недостојан да га се сећају.

Божич ће отићи. Текла није у кући. Њима би, ове јесени, могло бити, тако лепо! Све би се то, међутим, било, можда, добро свршило, да она не помену тај накит који ће

Теодосије - ЖИТИЈА

Горе, говорећи: „Пошто ствар није обична када се ово тражи, просим и топло молим твоју преподобност, немој презрети ове молбе.

га да се с вечери почну јутарње песме и да се начини велики пир да игуман почасти војводу с благороднима, а младић је ове и сам својим рукама служио и веселио.

Какво су вам они зло учинили? Ако ли мене тражите, ево ме где сам. Сада сам заузет, ујутру ћете ме видети, а ове оставите! Када они ово чуше, страхом и стидом обузети не знађаху шта да одговоре.

Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је

Каквим ли светлим одеждама нас да обуку када су сами у жалосним и мрачним одеждама? О, пира ноћи ове, пуна весеља а уједно и преваре, макар се и каже: „И одобри лукавство, превару“ којом Јаков превари Исава, узевши

Како га не везасмо узама, као што нам је и заповеђено, па бисмо се ослободили ове смртне жалости? Шта сада да учинимо? Како да се јавимо господару нашем?

И сви постадоше искусни иноци, тако да су се они који су с њима били дивили и говорили: — Ходите и видите ове новоблагочастиве, како у љубави према Богу ватреније предњаче старијима!

Бог прослави свога угодника, да ово и западнима истинито објаве, и што опет угледају на западу у српској земљи када ове дођу, и ова чудеса дошавши кући објавиће источнима, и Бог, слављен од свију једногласно у светим саветима својим, увек

Слава ти за све, добри Господине, јер људе од нас одведе, анђелима да их учиниш, и опет си ове послао к нама по својој доброти.

Са кадионицама и благоуханим мирисима ваздух испуњавајући, ове примаху, псалме и прикладне песме за спомен преподобнога оца појући, са сузама и радошћу клањајући се, са љубављу

Надајући се твојој доброти, сабрах ове источне и западне људе, и као што се у тебе уздах, Господе, да се не постидим!

као у Светој Гори најпре у туђим крајевима, тако сада и међу вама, децом његовом, у земљи народа својег, коме ће и од ове мале славе дати већу када приликом васкрсења буде давао награду, увера вајући нас тиме Бог да и ми, видевши од Бога

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

За истраживање ове врсте потребно је дубоко познавање народа и његових етничких група. Због тога ћу дати само класификацију Јужних

Други су спољашњи знаци ове промене: различни облици кућа и зграда, разлике у свакидашњем начину живота итд. Иако су често последица спољашњих

Али не примајући ове закључке, а приори и сувише шематизоване, ипак не можемо усвојити, да су антрополошке особине без икаквих утицаја на

Изгледа да ове нијансе одређују неки број унутрашњих промена, које чине основу разним осећањима и разним психичким тежњама.

Ова осећања, готово несвесна, често су узрок разноликог начина мишљења и делања. Досад се није успело да се ове нијансе похватају са довољно тачности.

Словенски лингвисти су први груписали ове народе под именом Јужних Словена насупрот другим словенским народима, Источним и Западним Словенима.

Јужних Словена, иако ови народи, на Полуострву и ван њега, станују у областима врло разноврсних географских прилика. Ове сличности падају утолико више у очи, уколико је историја ових племена била различна а развитак свакога од њих потпуно

А чакавски је дијалекат спао на ред локалних говора. Тако су, дакле, ове дијалекатске разлике безначајне. Осим тога оне не одговарају тачно подели на Словенце, Хрвате и Србе.

СрбоХрвати се још одликују и богатом маштом, заносом и одушевљењем, укратко: јако израженим идеализмом. Ове језичне и психичке сродности и многе друге које су запретане тињале у јужнословенским племенима једног су дана

Културне разлике између ове две групе знатно су се ублажиле. Оно што је допринело да их још више уједини и почне стапати, биле су заједничке

Почевши од ове епохе остварило се јединство у језику и књижевности код СрбоХрвата и српско-хрватски језик и књижевност почели су се

Хрватски Сабор у Загребу и Српска скупштина у Карловцима прокламоваше народно јединство. Отада су се ове тежње непрекидно манифестовале сваком новом приликом.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Треба зато да удружимо снаге и да смислимо како ћемо из ове невоље извући главу и репове. У срећки број осам стоји пророчанство: „Невоља ће здружити мачку и миша“ — рече Миш

— Ау-вау, прекидајте смијех, погибох од ове туче — запомага он трчећи око стабла. Чувши овај тутањ од презрелих крушака, један стари миш помоли главу из своје

мишју рупу и рече ми: — Пријатељу Тошо, идем да видим ко има унутра, а ти погледај да ли је Шаров остао жив послије ове туче од крушака. Пророк се изгуби у оној рупи, а ја кренух до Шарова.

Моје орахове ципеле клизиле су низ дрво као по леду. Откад сам добио ове проклете ципеле, читав свијет уопште постао је клизав и несигуран.

Његова жена узе да ме брани. — Немој да га бијеш. Он је читаву ноћ ловио мишеве, зато је и лупао. Скини му ове ципеле, па више неће бити буке. — А он ће онда право на сланину! — лукаво зашкиљи Брко.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

АКО ВИДИТЕ АЖДАЈУ Ако видите аждају да седи у трави са прстом на слепом оку, знајте да су у њеној глави ове мисли у току: БАШ МЕ УЖАСНО Г БАШ МЕ УЖАСНО ГР БАШ МЕ УЖАСНО ГРИЗЕ, ЗАШТО МЕ ЛУДИ М ЗАШТО МЕ ЉУДИ МР ЗАШТО МЕ

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

? ПАВЛЕ: Немојте ни један, не треба ми! Нећу ни једну марамицу да изнесем из ове куће... Не треба ми! МАРИЈА: Како господин жели. ПАВЛЕ: Не треба ми ништа. Идите, зваћу вас! МАРИЈА (одлази).

РИНА (показује на сто): Скупите ово. Слушајте, Ана, убудуће нећете стављати више ове сребрне кашичице. Даћете посребрене из малог креденца. АНА: Да, знам!

ВУКИЦА: Бриге, бриге, па ти их имаш увек. СПАСОЈЕ: Да, имам их, ал' ово су, како да кажем, изузетне бриге. Тичу се ове наше конзорције.

сте ме, јер је суд био у заблуди да сам мртав, а пошто сам ја жив, пада само собом то наслеђе и ви ћете се иселити из ове куће и предати ми је као и сва остала имања. СПАСОЈЕ: Гле, молим те!

АНТА (чеше се): О, мајку му, баш ми се не иде у 'апсу. СПАСОЈЕ: Не иде се ни мени, пријатељу! Мислиш ти то је тако: ове године идем у Карлсбад, ове године идем на Блед, а ове године идем у 'апс. Не иде се ни мени!

СПАСОЈЕ: Не иде се ни мени, пријатељу! Мислиш ти то је тако: ове године идем у Карлсбад, ове године идем на Блед, а ове године идем у 'апс. Не иде се ни мени! АНТА: Па добро, шта ћемо сад?

СПАСОЈЕ: Не иде се ни мени, пријатељу! Мислиш ти то је тако: ове године идем у Карлсбад, ове године идем на Блед, а ове године идем у 'апс. Не иде се ни мени! АНТА: Па добро, шта ћемо сад? СПАСОЈЕ: Имамо, бога ми, да запнемо.

СПАСОЈЕ: Немојте их остављати тамо, пало би у очи. Нека уђу у моје двориште, а ви ћете отићи у собу до ове и чекати док вас не позовем. Онога за кога вам ја гарантујем немојте узнемиравати. Иначе... већ знате.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

шта није ништа нарочито, а она рече да се пре два дана опкладила с Весном и још једном другарицом да ће се пољубити ове недеље. Ја сам наишао баш на време. Нисам изгубио ништа и немам права да се љутим. - Мислиш?

Сада знам да постоје, да су постојале и да ће постојати тајне ове и оне куће и да ја ту ништа не могу да изменим. - Нема много тога да се прича, мама. Бацио сам књигу.

” - зарицао се неки бивши трећешколац на корицама историје. „Боже, кад бих само могла да научим све ове проклете тангенсе и котангенсе!

Он има обичај да увече преброји патке, прасице и живину, али још није приметила да броји и децу. Можда их је ове вечери пребројао? Или му је нека од снаха рекла да се она скита с неким риђокосим клипаном по насипу.

Крв ме је сопствена издавала при помисли на црвену мрљу која се пењала низ насип. Кад се раздани, кад нестане ове шашаве месечине, то ће проћи, тешио сам се. Престаћеш да мислиш на тог човека.

- Оцене мушкараца у тим годинама никада нису нешто изузетно. Данас, са ове тачке гледишта, ја мислим да је то питање хормона...

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Ствар сасвим проста. Сад ћу купити лађарске коње који су већ сасвим изнемогли, и то за багателу. Па онда ове коње ћу лечити и излечене продавати.

Но ако опет буде бал у У., онда ће доћи да мало поигра котиљон са „фишкалом”. Госпођа Матилда на ове задње речи насмеши се, погледа на фрајла-Лујзу и Шамику. Фрајла Лујза се зарумени.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Замишљао га је, хтео је да га замисли крај ове жене, али узалуд; није био ту. Чак и та деца за коју је знао да су ту, негде, иза зида, па плачу и дрече, буде се у

Ипак, да је Вук Исакович био код куће, он се не би био гадио ње. Ова топлота пролећа и ове воде сетиле би га њене младости. Иако је сва жута, ружна, збабана, њему би још увек била лепа.

Очекујући да дођу Французи, о којима се говорило нарочито међу женским светом, многи потрчаше да виде и ове, за које мишљаху да ће ускоро бежати тучени и осрамоћени.

Клонио се да јој не мора гледати у лице и да јој не мора стати близу. Разлика између оне које се сећао и ове сад, беше тако ужасна, да је цело вече ишао по дворани разрогачених очију и као безуман, очајан што је и ово морао да

Чудио се том изненадном пуцању и дивио се, да га опазише. Онако мамуран, киван, као малопре на ове, устаде да види те друге, са оне стране реке, и опсова им, у себи, дете француско.

Живети по својој вољи, без ове страшне збрке, идући за својим животом, за који се и родио. Идући нечем ванредном, што је као небо осећао да све

Из Земуна, чим се врати, обећа да ће им послати пуна кола икона, лепших него ове по своду, а што се тиче звоника, који погледа презриво, у дну дворишта, звоник у његовом насељу је виши, од већих

и остане сам, бити сасвим на обали безумља, на граници лудила, исто тако неизбежно, као што беше стигао на обалу ове реке. О војсци више није хтео ни да чује.

Отићи некуд и живети безбрижно, одвести и ове људе, да живе негде лако и пријатно, чинило се Вуку Исаковичу тако могуће.

Живети по својој вољи, без ове страшне збрке, идући за својим животом, за који се беше родио. Идући нечем ванредном, што је, као и небо, осећао да

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“¹⁹ Некада ове љубавне чини личе на праве вешто постављене замке у које момак, и не слутећи, упада. Тако, рецимо, „на Велики петак

за плотом клечи, од срца јечи, црко пуко док к мени не дошао.“ Ове снажне речи, које девојка са страшћу изговара, верује се, не могу остати без ефекта — драги који за њу не мари мора

¹⁷ У Црној Гори младу, при уласку у њен нови дом, посипају житом „да би унела добар плод“.¹⁸ Да је смисао ове магијске радње збиља тај да се младенцима обезбеди пород, најјасније се види из неких упражњавања тог обичаја где се у

²⁴ То исто чине и нероткиње у другим крајевима: на пример, у Горњој Пчињи ове жене долазе на Вражји камен — ту се провлаче кроз шупаљ камен, остављајући на њему неки прилог (вуну, чарапе и сл.).

У Заплању, рецимо, муж и жена који сумњају да немају деце због враџбина подметнутих на свадби, да би са себе скинули ове чини, купају се у води у којој се налази расковник, биљка позната по томе што може да растури, раскује мађије.

Ови делови животиња симболи су плодности и промене, а саме ове животињице су готово универзални симболи мале деце и јављају се у митовима, бајкама и сновима.

као и дуготрајним очајањем због крајње неповољног положаја у којем се налази, представљају снажне мотиве који покрећу ове презрене и малтретиране жене да поверују у ефикасност магијских поступака за плодност.

једном таквом магијском обреду жена опере своју сукњу и кошуљу, а онда окупа петлића у тој води, изговарајући три пута ове речи: „Ове године окупала петлића, а догодине синчића!

магијском обреду жена опере своју сукњу и кошуљу, а онда окупа петлића у тој води, изговарајући три пута ове речи: „Ове године окупала петлића, а догодине синчића!“ Иста животиња користи се и у обреду забележеном у бољевачком срезу.

Прво, ове обреде можемо, у зависности од тога када се врше, поделити у две групе: оне пре и оне после порођаја. Друго, у зависнос

У оквиру ове прве групе обичаја и поступака издваја се један друкчији поступак у којем није основно пребројавање, већ вршење

Један од најбољих примера ове врсте поступака јесте гашење и поновно паљење угљевља (забележено у Ибру). Пред венчање невеста извади из огња

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Повезане међусобно жицом, ове тетке данашњих телевизијских антена имале су задатак да премреже небо и ухвате гласове ветра, кад налете изнад кровова.

Како је све то брзо прошло! Од оног првог смушеног пољупца у вашој капији до ове уморне даме којој је потребно све више ствари да би била, нећу да кажем срећна макар само задовољна!

Био је дубоко уверен да је свет свакако потпуно полудео када узима озбиљно ове смешне направе натерујући разумне људе да их ко зна због чега прескачу или се вешају о њих.

нећемо стићи, ни ја нити ко други, тамо иза ивице хоризонта, испод дуге у земљи бескраја, чекаће нас стрпљиво као смрт ове исте мудре корњаче из постојбине херцега које смо давно оставили иза себе, занесени сујетом.

освете и уживања због праведне казне, која, ето, најзад стиже и ове охоле, домалочас неповредиве изабранике среће. Запрашти шљунак испод точкова, зацвиле кочнице, а поздраве им испуни

Ако сам у средњим годинама, то значи да сам бољу половину већ потрошио, а да нисам ни приметио да је била боља од ове што ми је преостала? Ако је, опет, оно била боља половина, каква ли је тек ова коју живим?

Тек кад дође до развода, средовечни мушкарац сазнаје с ким је живео све ове године. Његова рођена жена, од које је очекивао не разумевање, али макар европско понашање, претвара се преко ноћи у

Али, када се врате у гледалиште да виде други чин, сузе се сливају низ њено лепо лице: —Па ти познајеш само ове злочесте! Принц те није ни погледао! Тако Маки сазнаје да је починио кобну грешку, јер је није упознао са краљевићем.

одаде признање келнеру, а затим објасни Азри разлику између поточне и калифорнијске пастрмке која нема пеге. — Ове наше из брда много су укусније! Стварно, шта је са Тап-Тапиком? —Удала се... Има двоје деце. —Још је онако лепа?

— Куд гледаш тамо? Биће ти ђаво крив кад будем после пропитивао! Ставити снег у масу и овлаш измешати. Од ове масе, шта? Пржити на маслу дебеле палачинке (не млатарај том тавом, дете, не играш пинг-понг!

ограђују Лазића до, гости се питају шта је нагнало њихову Ружу да остави све ово богатство и лепоту и оде далеко од ове срећне долине, своје крви и рођака, који сви помало личе на њу (нарочито они сасвим мали), шта ју је натерало да се

нека врста паралисаности дубином понора који се, вероватно, пред њима откривао када би сасвим изблиза угледали ове исте очи какве је имао и њен мучитељ, с одсутно свирепом мреном, кроз коју није могао да се пробије трачак ни логике

Матавуљ, Симо - УСКОК

их горопадно; говораше талијански, изговарајући ријечи ужасним њемачким акцентом: — Но, ви, подеста, сакррр, питајте ове под бедемом, ту вашу браћу Морлаке, у вашем језику, зашто су се скупили прије прописаног часа кад се град отвара?

А и народ се острвио ове бескрајне рати! А припомогоше ове двије гладне године! А, бјеше њешто и кичељиства, због бојева, због тога, које се

А и народ се острвио ове бескрајне рати! А припомогоше ове двије гладне године! А, бјеше њешто и кичељиства, због бојева, због тога, које се племе и братство боље поднијело, то

— Богами, радије бих се навезла на дебело море, да ми се нагледат’ свијета, но што бих се баницом назвала на ове крајеве! — А, јадо, имâ би и свијет да се чеса нагледа, кад би тебе гледâ! — поврну Кићун.

Рако прихвати: — Дај боже! Е ми није мило гледати само бијелу капицу на Ловћену, кâ лани и ономлани и ове године до данас, но ми га је мило видјети цијела у бијело обучена на Божић; тадај ми се чини као да благосиља!

Како се оно зову, Крцуне? — А има, чоче, много и Србаља у ћесаровину. Они дају ћесару најбољу војску! Виђесте ли ове Личане у Котору! Какви зорни љуђи, какви лијепи Србљи!

— Не, гроф сам. — Е, па добро ни дошâ, ко си да си. Ко нам на вјеру долази, они час наш је! Кога невоља прићера у ове литице, с њим, ваистину, дијелимо кору хљеба и чувамо му главу колико и своју!

— Мој матерински језик доста је сличан вашему, а ваш сам прилично научио за ове двије године откад сам с вашим људима, Граничарима. Само се не могу одмах сјетити сваке ријечи!

Знам само е те је витешка невоља пригнала да бјежиш у ове наше јадне кршеве! Ласно ти неће бити, синко, али, божја ти вјера, бојати се нећеш никога, осим бога, нити ће ти ко

— Ваистину то да једнако жалим, што ме не поведоше на Вранцеза! Зар не би љепше било да сам погинуо ове војне, но да чекам смрт у пепељаку, као баба чесова!?

Али то би дуго било! И сад, братиковићу си га мој красни и ђетићу мој лијепи, за ове тридесет и три или и четири године, откад се овај владика завладичио, осим овијех пошљедњијех година, био сам ти вазда

— То је било, велите, у јесен године... Које? — запита Јанко. — Ево је минуло ове јесени равно девет година — рече кнез. — Је ли, попе? — Биће тако! — Дакле, шесте — прихвати Јанко.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

У расправама о дечјој књижевности, онима које су доступне нашем читаоцу, најчешће се приказују видови употребе ове врсте књижевних дела. О самој појави, о њеним унутрашњим законитостима и условностима, мало се и нерадо говори.

Тако се, на самом почетку, укрштају васпитна намера и илустрација, две неизбежне спољне одлике ове врсте књига. Илустратори ће дечју књигу обогатити, и, надахнути њоме, открити нове могућности ликовног израза; замисли

Педагози су, иначе, од почетка настојали да ове неухватљиве песничке беспослице корисно усмере и употребе. Највеће тешкоће јавиле су се при покушајима да се деци,

Дечја књижевност је, у овом часу, нашла један од пречих путева који води ка том циљу. НАИВНА ПЕСМА И Оквир ове расправе јесте дечја песма и критика дечје песме — тема која се често оживљава у нашим публикацијама, а да се ствари,

Циљ ове расправице је да покаже посебност стваралачког процеса у којем дечја песма настаје, и да, тако, укаже на неке погодбе

Оштрина ове примедбе може се ублажити подсећањем да је дечје емотивно и душевно искуство основа од које смо сви пошли, те да, и

Затим се, у вези са општим друштвеним и интелектуалним напретком наше средине, дигла повика на ове недаровите сиротане. „Доста нам је маца, меца, куца и зека!

Оно што је дечје у човеку, у природи, у стварима речима — незаменљива је стварност ове поезије. Реч је о посебном склопу односа и веза, о нарочито изабраној висини мишљења и осећања — склопу сведеном и

Како стоји ствар код песника иначе, тј. на који се начин ове тежње остварују у озбиљној поезији? Јер сви ваљани песници нису, истовремено, и дечји песници. Зашто?

То су неке од невеселих околности које су погодовале развитку ове необичне подврсте књижевног исказивања. Одраслима је лажна књижевност потребна из једних разлога; деци се намеће из

Обично се каже како ове књиге треба да подстичу дечју машту, да продубљују дечју осећајност и снагу доживљавања. Да код деце развијају љубав

То није проблем само ове Вучове поеме; и код других песника, који настоје да деци говоре о љубави, о родитељским осећањима, о домовини, итд.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

освојили Срем, Банат и Бачку, а у привилегијама јасно стоји да све земље које Србљи задобију, за себе задрже; дакле, ове су земље наше. ГАВРИЛОВИЋ: Како наше?

ШЕРБУЛИЋ: То је заиста најбезбожније дјело што су могли учинити. ЛЕПРШИЋ: Ове су Новосађани насред пијаце спалили. СМРДИЋ: Право су имали. НАНЧИКА: Ја чујем да је на више места то учињено.

ГАВРИЛОВИЋ: Може бити. Ја држим срећу народну у језику и закону, у величини и напретку, а не у кокардама и бојама. Ове, како су најпре изабрали, тако се могу сутра променити, па нико неће осетити никакву штету.

И сама сам почела један спјев, тако ме је восхитило... Који хоће да представи себи ужасност ове битке, мора у уму вообразити цео предел. (Извади креду и почне по асталу шарати.

ЗЕЛЕНИЋКА: Гледајте, како ови шанчеви иду сиксак. Овде су намештени топови, овде, и овде. С ове је стране рит и блато. ГАВРИЛОВИЋ: Јелте, молим, је ли господин Жутилов код куће? НАНЧИКА: Није.

Даље, многи носе браде. Кад је Србин носио браду? То је за хонвиде. Дакле, и ове треба привући. НАНЧИКА: Али гдиком баш лепо стоји брада. СМРДИЋ: У војводини стоји лепо што је народно. 4.

ШЕРБУЛИЋ: Вама је боље јер ове године нисте могли трговати ни профитирати по вашем обичају. Народ тако не говори. ГАВРИЛОВИЋ: Ја видим народ пишти

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Овде је писано слободније, и за публику већ упућену у књижевност. Између школског и овог издања ове књиге исти је однос као између издања у Ларусовој збирци, лівре де л̒Елèве и ливре ду Оаîтре.

Поред обичног издања има и једно боље издање ове књиге, на финој хартији, са врло лепим бакрорезима и добрим картама, и са посветом Катарини ИИ и потписом писца.

«. Обрадовић је видео практичан просветитељски циљ ове књиге и одушевљено је хвалио што ће »не само садашњему него и будуштим редовом отварати очи разумјенија и милионе њима

Милутиновић пишући ове драме није имао узора у српској књижевности, нити су му били познати узори страних књижевности, и сам је, поводом

Он је тврдио да је ове народне песме »чисто и верно« бележио »из устах казатеља«, али сва је прилика да је поправљао, дотеривао и уносио

О вредности ове збирке постоје разна мишљења: док једни, као на пример Јагић, тврде да је то слаб и несигуран посао, пун невештина и

Милутиновића он је певао: Ја сам теби много дужан — дужности су ове свете, Ка олтару признаности64 нека вјечно оне лете.

и 1831, Саборъ истине и науке доживео је два издања (Београд, 1832. и 1866). Од Стејића су остале још ове књиге: Огледи умне науке (Будим, 1836), Новый прилогъ за душевну забаву (Нови Сад, 1836), Антропологія или наука о

Са стиховима се од 1837. стално јављао по часописима и алманасима. У засебним књигама издао је ове песничке покушаје: Три побратима (Београд, 1844), Песме, две књиге (Београд, 1849.

Кад би требало наћи за ове песме какву аналогију или слику, ја бих их упоредио с оним источњачким сабљама димискијама, чија оштрица сече главе, а

Да ми није било ове моје штуле, ја бих одавна већ погинуо био од Турака, као што су сила другијех мојих вршњака, а овако ме штула моја

Језик ове књиге био је много чистији, и Копитар и Караџић сматрали су Народну србску пъснарицу од 1815. за »прву књигу српску«,

Милићевић, Вук - Беспуће

дрско и извиднички кроз собе, да му не однесе тај замрли живот, да не донесе свјежине, кретања, струјања, буре, међу ове занијемјеле зидове. Неки дан, једном неспретном кретњом оборио је случајно једну малу слику.

— Ви ћете скоро у Загреб? — запита га она. Он не очекиваше њезино питање и трже се. — У Загреб? Не, нећу ићи ове године. То јест, не мислим више никако тамо одлазити, - и би му непријатно што га она ово пита. — Остајете овдје?

Свјетло је било угашено; ваљда су већ били легли. И он се љутио што је примио ове дошљаке у кућу, што су баш нашли овдје да станују; зар није било за њих стана нигдје на другом мјесту?

сањивог растанка; он разумједе зашто му она не рече ништа при одласку и бијаше му тешко при души, као да је из ове куће отишло нешто што није требао ни смио пустити да оде. Куњаше читавог дана.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

После ове своје штампане изјаве послао је Јова и неколико дописа. Ови, истина, нису били штампани, али њему је доста било и то

најинтересантнији и најглавнији део целе приповетке, тако главан да су оне раније две главе управо излишне, јер тек од ове треће главе и почиње права приповетка. Освану и давно жељени благдан рождества Христова.

« »Е, то му је, велим му ја, шта му сад знам кад се никуд из ове коже; нараф ми је, велим, такав.« — Ама, окани се господина! Шта си му уз’о сад ту ваздан причати о себи?

Каја трже, па изврну чашу и стаде је разгледати према прозору — а каква си ми ти жалосна домаћица, а што ти ниси ове чаше опрала? — Како нисам, опрала сам их! — брани се госпоја Каја.

струку на један, рећи, висок степен уздигао у отечеству нашем, да се сада поштари могу сматрати међу прве синове ове земље, а то што си ти мој пријатељ, то је једна радост моја велика, прико«.

Кредитора као косе на глави, а у мене пара к’о на жаби длака! Да узајмиш, и не вреди, јер што ове лоле кредиторске служи памћење, то је једно чудо! Најлепше ми године, прико, пропале плаћајући те проклете мјенице!

И онда кад сте ми досад, драги читатељи, веровали, допустите ми да и на крају ове приповечице будем тумач господин-Пајиних мисли.

А можда му се учинила његова судба врло слична са судбом ове печенице, која је зинула од чуда, па га зачуђено гледа и као да га чисто пита: — Е, мој брате, и сопатниче мој, зар и

А сад ћу да вам о другоме нечем говорим. Хоћу да вас спремим за другу школу, у коју после ове идете, а то је: школа живота. Јер ви ћете бити људи, грађани ове измучене земље, за то вас ја спремам...

Хоћу да вас спремим за другу школу, у коју после ове идете, а то је: школа живота. Јер ви ћете бити људи, грађани ове измучене земље, за то вас ја спремам... Ево, видите овога брата — грађанина, односно чику.

У тој су се кафани певале све наше јуначке песме, и оне старије и ове новије. А како је сада интересовање за Буре било врло велико, то није ни чудо што су се у Бурској кафани почешће

— А натраг? — Толико исто! — вели и спусти руке до седала. — А колико има од оне »Руске круне« до ове наше кафане? — Не знам где је »Руска круна«! — прошапта Марјан, и пребледе. — Али ја знам!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ Ове речи — слатке стреле — Минуше ми груди беле, Скочи млада, њему стиго, Диго крчаг, руку диго, Рука дркта — крчаг до

АЈДУК Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња на злотворе.

песму дено Арапину Марко војске поби половину, Те задоби тог крвавог дана Седамдесет они тешки рана, Гледа царе ове ране љуте, Па дукате повадио жуте, Па говори: „Ко излечи Марка, Ево њему пљада дуката!

“ па држ' га за кику, Чупај с оне, чупај с' стране ове, Стоји глава кâ у какве сове, Ал' залуду цели ови труди, Пусти детић јогунасте ћуди.

Паде нице о земљицу црну, Пружи руке да се не убије, А да главу дивну не разбије, Па упусти оне музе беле, А ове ти одма шумагеле! Машише се неба и облака, А он оста као клада кака.

Гледну овој, гледну оној страни, Свуд се пење јер ништа не брани. Само с ове, а са стране наше Крш и шума на путу стајаше, Све камењак до камењака, Грм до грма, трњак до трњака, Трње грма

ритину, Па отуда на неку лужину, Па лужином пођо унапреда, И сред луга намастир угледа, Леп ли беше сред лужине ове, Ал' сад не знам какôно се зове.

Кажи брату ако си девојка И људска те одојила дојка, Кажи брату, ол' девојка била, Оли чарне ове горе вила, Јера чуда, веруј ми, такога Још не видех за живота свога, Па оли си из горице вила, Ол' те барем вила

“ Тако јунак, а девојка заче: „Богом брате, незнани јуначе, Ни сам, брате, ове горе вила, Ни ме вила младу одојила.

чека, Но, јуначе, ти си из далека, Јера мислиш, кâ што рече амо, Да овдена живе зверке само, А не знадеш сред ове горице Беле двора Рајка Жеравице.

Ту на брегу тије реке, Сред травице ове меке, Падај, тело, па с' одмори, Док зорица не зазори.“ Тако путник трудан рече, Ал' како је пусто вече, Како л'

У пушке јоште на чивија гледи, А ове Миле изнова нареди. — „Јер скоро, скоро, јоште ове ноћи... Ал' Бог ће нама бити у помоћи!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Може ли код ове да се самеље? — пита пајдаш буразера (бивши Швабин солдат српског добровољца, солунца) и показује му позадружну снашу,

И ово је поредовнички млин. Све ове новотарије мој дјед Раде, као и обично, није ни примјећивао, нит су оне упадале у његов једноставан и сваком отворен

Освијести се тек пошто се Вук диже да ће кући и шупљим гласом објави: — Ја више нијесам човјек од ове државе. Дошло вријеме да се умире, па то ти је.

— Охо-хо, људи, досад смо имали вучје свеце, па вјетрене, па женске, па ове, па оне, а сад, ево, стекосмо и лоповског. Свети Раде Лоповски, аха-ха-ха!

Сјетио се чак и брата Саве и пожалио „што рђа није ту“, па да и он види вајде од ове стрмоглаве вечери, кад се бенасти стари Раде ритнуо на смрт, па чак и на свој беспријекорни праведнички живот.

Брадоња отвори свој нераздвојни блок, пронађе новоустоличеног свеца и пружи га Сави. — Ево, замотај га у ове новине да ти се не истаре о тај твој кожух, а и да га ко не види уз пут.

Како, зашто, питај бога, тек одједном видим да ја више нијесам ове земље човјек и да су ми тијесни сви њезини закони. Почнем ти ја, мој мили Радане, да живим само за своју душу.

шуто јаре, а ти више не знаш јеси ли будан или гледаш у сну, јеси ли при себи или си бенаст, да ли си још човјек од ове земље или те већ нечастиви зауздава и узјахује, па да с тобом удари попријеким путем, тамо гдје пијевци не пјевају.

Чума ме покупила ако ти горе, код светог Петра, не измолиш какво лијепо мјесташце чак и за ове џандарске вуцаре који држе псе по селу. Сједиће они поваздан у хладовини и чешљати карте.

кликтање рођака, а сав сам, у ствари, обузет узбуђеним шапатом с непознатим дјечаком, који је некад окретао ручицу ове исте машине: „Бије ли тебе мама? А знаш ли начинити гвожђа за креје? Шта, мислиш ти да се ја тебе бојим?

— Не галами, уши ми проби. Момак се обзире лијево-десно као да тражи куд би из ове тјескобе (тијесно у кући, тијесно крај стрица, тијесно у њиховој долини, стијесниле их разне војске!

— Е, ту су ти часне сестре, то ти је њихов кокошињак. — Кокошињак, велиш? Хм, ко ће ти натјерати ове моје крајишке заврзане да се умијешају међу часне сестре? Дивљачно је то, плашљиво.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Ко да га чујем шта каже! Па зар се ја нисам само приклонила обичајима ове земље и вере, а ко те обичаје чува, до Хасанага?

Страном окренутом публици, кућа нема зида. То омогућава да се прати разговор који ће се, у другом делу ове слике, одвијати у Хасанагиној соби. у почетку, аскери су одвојени у две групе.

Хтео не хтео, морам да правим свадбу. Ко мене пита? А, умал да заборавим! Донех ти ове ножеве. Видиш, овај је с дршком од седефа, овај попрскан златом... Уметничка израда, нема грешке...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Чаршијом се чује жуборење воде што тече олуком, а на ћепенцима дремају момци и други беспосличари. И усред ове благоте, тишине и неког полудремежа искрсне он, Димитрија, из ма које капије.

Човек млад, самац, а господин, па шта ће боље? Попа је даде, а Тоду већ нису ни питали. Такав је обичај. Ове недеље треба да буде венчање, а сама гозба, свадба, ево већ је од среде отпочела и Бог зна кад ће се свршити.

Ухвати ме страх. Страх неописан и неисказан, страх од нечега што се у мени буђаше и свега ме поражаваше... Страх од ове глуве самоће, мртве тишине и овог тихог жуборења и беласкања воде спрам месечине. Седох. Дрхтао сам као прут.

гласови раденика и њихово дозивање, али је све то, опет, на махове, разносио још топао ветрић, који је пиркао преко ове равнице. Цвета беше мртва уморна, али се силом савлађиваше да не заспи.

И одједном, усред ове бљештаве сјајности и ноћи, један јасан и тужан глас уздиже се, затрепта и разастре се на све стране.

Његов јасан глас трепераше и гроташе, уз носећи се у обасјане, блештаве висине ове тихе и сјајне ноћи... Да знајеш, моме, мори, да знајеш Каква је жалба, мори, за младост?! Чу се где запева он.

— Ваистину и с тобом, чедо моје! Ове године мајка овако с тобом, а до године да Бог дâ да ми ти... — И загрцне се, те једва испије чашу. Ручамо.

До полице била је уска кујна, испод ове велика, гостинска соба. Пространа, намештена и увек отворених врата и прозора.

Пространа, намештена и увек отворених врата и прозора. Спроћу ове била је мала соба у којој су седели, спавали. Од те собе пружао се дрвен, сув доксат, кревет, по коме је свагда било

Још зарана човек чисто као опијен једва чека да легне, као да жели да се што више, спавајући, надише и накупи ове пролетње топлоте и свежине. Но једне вечери одох. Пролазим улицом, па све мртво.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Буди подобан неба, Господару, Дико света, ПРЕСВЕТЛИ ЦЕСАРУ! Излиј на свет превисоке даре, Подај Болгаром њи(х)ове бољаре; ТВО(Ј)ИМ Србљем витезове старе и Грецији њејзине Пиндаре.

Не | могу премучати овде велико старање благородни(х) бољара молдавски(х) за воспитаније и науку њи(х)ове деце: не има сад младић у Јашу који не зна, осим свога језика, јелински и француски, многи — латински и талијански.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

у теби ми очи зар? па на мени шта још оста да накнаде буде доста за те страсти ненажар?” „Ох, кам да је за однетак ове косе силни сплетак, жела мојих непровир! Загрљајем да је косим, у недрима да је носим, да ми буде недромир!

муке на мене било, да никог за То не криви свет: Јер, што је души ломило крило, те јој у јеку душило лет, све је То с ове главе са луде, Ѕанта Мариа делла Ѕалуте!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Како су ове новине веома ретке, а нарочито њихови додаци, то је у науци настала мала збрка око првих објављених народних приповедак

Као што су пјесме углед језика наше народне поезије, тако ће ове приповијетке бити углед народног језика у прози. Као што сам пјесме штампао у различнијем нарјечијама, како сам коју

Као што сам пјесме штампао у различнијем нарјечијама, како сам коју гдје добио, тако ће бити наштампане у ове приповијетке: биће их из Бачке, из Сријема, из Србије, из Херцеговине, из Боке Которске и т. д.

Народном прозом интересовали су се углавном фолклористи и мали број научних радника. Ове Вукове народне приповетке од 1853.

Старији и средњи брат повичу: — Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати куд је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити

Царевић видећи да против ове силе не може ништа, пође кући но једнако мишљаше како би жену своју Баш-Челику отео, док му наједанпут падне на ум што

Ово би жао једноме од ова два брата и рече: — Одох тражити ове три ствари, да баш ништа не манка. И тако крене. Путујући нађе близу некака језера усред планине једнога старца, ђе

који верно и правично цароваше по царству цара Петра отвори кулу и пусти из ње цара Петра, а кћи му ту не бијаше. Ове је из куле нестало да није ни цар Петар знао како и куда.

Онда змија повиче из пожара: — Чобане, забога, избави ме из ове ватре! Онда јој пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изиђе, па њему на руку, па по руци домили до врата и

Зато ево ти ове шибљике, па чим дожденеш говеда кући, удари шибљиком о кров штале, па реци: „Прилп“ и говеда ће се сва сама повезати,

Потом јој се каже да је цар од ове земље и упита је би ли она пошла за њега. Она, богме, приста с прве, и тако је цар одведе своме двору и ожени се њоме,

А он одговори: — Да је све вино од ове воде, па да је моје. Анђео прекрсти штапом, а то место воде потече вино: ту се бурад оправљају, ту се вино сипа, људи

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

(Исајлу) Гди си нашо ово? ИСАЈЛО: Ја прођо кроз књигопечатњу, а оно пуно људи тамо, отимају се за ове листове и смеју се нешто.

ДОКТОР: Распрострањуј ми паметнице мојим књигама. МАНОЈЛО: Оне сам друге давао без новаца, оћу ли и ове? ДОКТОР: За добре и поштеног срца људе, а особито за ђаце, моја је књига бадава; а отровани и окужени нека плате.

СТАНИЈА: Свиња није погана, зашто се једе; а коњ, ко ће коња јести, кад је поган. ВЕЛИМИР: Остави, Мајко, ове ствари нису за тебе. (Опет почне читати.) СТАНИЈА: Ја стара, па да не знам што је погано, што није.

У театер како дођем, прво гледим јесте ли ви ту, пак ако вас нема, ја и не пазим шта се говори. МИЛАН: Ја сам ове знаке довољно примјетио, и зато имам једно уверење да ћу срећно с вама живити.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Треба малко да се умериш, ти си госпођа. СУЛТАНА: Гора сам него слушкиња код тебе, напустио си ове да ме каљају од главе до ноге. ТРИФИЋ (гледи у Персиду): Шта сте јој радили? ПЕРСИДА (слегне рамени).

Што му драго, ја ћу да се возам, а она кад дође, нека обуче друге аљине; знам да није спала само на ове. Ево опет некога. (Навуче вал.) ПОЗОРИЈЕ 3.

(Смотри Султану у постељи.) А гле ове? Ето, како нема мужа код куће, све је наопако. Пело, ти ваљда чекаш повојницу? (Дрма је појако.) Море, ти!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

(22. В 1989) 7 СРЕДОКРАЋА На средокраћи анђела и звери, Видљивој у облику ове плоти, Није за тебе било места, кћери; Ти си празнина у свакој лепоти Вртова, мора, градова и кула У тромом блеску

гледа их ко мраве; у равни океана траса птице, Вршак тополе, крило ветрењаче, И значења се тако преиначе У делти ове угнуте равнице.

Можда је била пустош и хладноћа, Па заборавом намерним се тешиш: Да ми је да ти место песме ове Напишем читак синопсис за снове!

у саће; даљине се тање Као фолија: иза ње је тама И врв од звезда незнаних, постање Несагледаног, црно усијање — А с ове стране стањене фолије Позно пролеће. И магнолије. 6 У дисање си моје упевана Ко молитва у обред. Тобом дишем.

чији спас је, Према предању; нестабилна врста Трпи спасење, а не зна кад час је да покрене се у лежишту Адам; Праотац ове збрке, аутор чија Прагрешка бива узрочником пада у овај живот где сам пао и ја; Подземни стожер Голготе, што

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

прали ти гузу и посипали је беби-прашком да те не пече кад се упишкиш, да су прислањали уво на твоје малецке груди, ове исте што у њих зија и војска и цивили, и слушали дишеш ли? —Богами, она не дише! —Дише! —Ма, ништа не чујем!

) испричала ми је читава три поглавља ове књиге док смо чекали зубара да нам поправи њупавце. Лети се непозвана појављивала на Сави; једноставно, затекао бих је

Пробудите ме једино у случају да се мала Ана врати. Иначе, уједам! Аутор ГЛАВА И Ана сусреће писца ове књиге и чаврља с њим у огромним количинама. О хватању слатке птице младости, о старом кечупу и писању без везе.

И сад, шта је вредније по вама? Зимница моје бакуте или песме ове облајхане дропље, које увек почињу нечим што се баш као њој дешава? Као: „Ја одлазим! Ја се пењем у небеско плаветнило!

није мој систем и можда бих и даље до бесвести изигравала глупачу и те фазоне, да нисам као малчице нацврцана од ове ваше скупе винчуге (а да знате, мој матори пије ону најјефтинију, и много је боља од овог отменог сирћета, ако већ

у ништа, у прах и пепео, у досаду, у један величанствено огромни зев и реченицу: „Нисмо ти ми више, стара моја, за ове ствари!“ Због тога, слатке моје Београђанкице, продајте што скупље можете свој једини безначајни животић!

О закрпама на енглески начин. Извињавајући се због савијања ове речне окуке од говоранције, што је сасвим поплавила догађаје које желим да сачувам од заборава, враћам се поново у оно

те исту проклету страницу, испуњену од почетла до краја туцетима непознатих једначина и особа, и да цркнем слушајући ове масере, диск-џокеје, па да после лепо пада киша и да се она Светлана онесвети на спроводу, док се ја будем церекала

Шифра: Доста ми је свега, пусти ме да спавам.“ Требало је, у ствари, да кажем: „Ја одлазим из ове куће!“ али, ако већ желите да знате зашто то нисам рекла, онда је то због тога што цела та реченица звучи страшно

нека Анина размишљања о генерацији кокаколичара и њеним љубавницима, која веома успоравају већ ионако развучену радњу ове књиге писане искључиво за забаву читаоца. Ни сама не знам како сам се нашла на улици. Кренух потпуно насумице.

Знала сам да баш у том тренутку у кухињи заседа породично веће. Страшно. Доле су куљали аутомобили. Гледани с ове висине, личили су на колекцију дечјих играчака, хоћу да кажем, човек се осећао филозофски узвишено и некако изнад

Пазите само: историја ове крчме почиње са првим лекцијама из читанке за први разред гимназије. Писци, као и обично без новчаница, пронађу тако

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Јес чуо, Батићу, ја сам теби Јелицу обећао, и она је твоја. Али ако желиш да добро живите, не дај јој нипошто да ове врашке књиге чита. БАТИЋ: Ја ћу гледати да се слажем с њоме. МАРКО: Свуда, свуда, само не овде. Слушај моју реч.

АЛЕКСА: Старац, али његов син... ЈЕЛИЦА: Он није списатељ. АЛЕКСА: Јошт какви! Знам добро. Ове исте стихове он ми је у рукопису читао.

МАРКО: Ја ћу дати да се донесе. АЛЕКСА: А нашто? Ја ћу сам ићи; и тако ми је глава од ове напрасне промјене забуњена. МАРКО: Како год ви знате. АЛЕКСА: Дакле, ја имам чест мај комплимент учинити.

Но како ми је било кад сам кући дошо и ове тантузе нашао. (Проспе ú по асталу.) МАРКО: Шта? МИТА (тајно Алекси): Ето ти твоја шпекулација!

Само ми допустите да нам овај господин своје баронство осведочи. МАРКО: Нипошто! Ја теби лепо кажем да идеш из ове куће, ако мислиш да останемо добри пријатељи.

ЈЕЛИЦА: Ах, и принцеви путују инкогнито! АЛЕКСА: Зато да свршимо ове детинске ствари: Ова персона (за Марију) увредила ме је, истина, но ја јој опраштам и желим да унапредак више

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ „Нећемо кости, живела риба!“ Огњена вила смешка се тужно и рече тихо у позни сат: „И ове жеље узалуд беху, ваша им свађа сломила врат.

У росно јутро, још нигдје сунца, он се дигао рано. — Кад ове стазе оставим — каже — сећај се мене, врано. Крај реке луња и гунђа тужно ко касни пијан гост: — Још док сам био

“ — замолим своју машту, а она спремно гукну: „Купићеш, каже, башту, садићеш најбољи купус читаве ове године. Сви ће зечеви да ти се клањају, да те сањају и да ти кажу: ,Мој господине!

Жито се вуче, кукуруз круни, подземни амбар ципом се пуни. Ко се због ове лепоте буни! МАЧАК: Јесен у златне удара жице: дебели миши, још дебље птице, а месец-буца по небу плови, жеља ти

Добар си, зече, добро ти име, оцену спремам још ове зиме, кад видиш торбу старога Симе. Ласта нам пише уз тугу лаку, жицу јој лирску осећам јаку, она је песник у

Видио сам на Меркуру како бију чика-Ђуру златним штапом све по туру. Шта то раде ове злоће? Чика Ђура крао воће. Отресао бисер с грана Меркурова јоргована.

!“ „Код чика-Миће крушке сам брао.“ „Шта ћемо сада, мезимче моје, видиш ли ове другове своје Кажи ми сада: најбољи ко је?

Јави се деда, твоме се писму надам. Искрено реци: оловком како владам? Вреде ли чему сличице ове моје? Волиш ли цвеће? Јесу ли чисте боје?

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Старац и један млади човек отворенога погледа веслају стојећи. Његов син! — Можда је неуљудно што сам издао ове пријатеље, које сам прво натерао да ме возе. Можда ће сад зажалити што губе зараду.

Како увек имају много гостију, употреби за поклоне. Да није маркизе и њеног сина ми бисмо често помрли од глади. — Ове зиме је језеро било смрзнуто? — Четрдесет и два дана.

Ја сам увек слушао да јегуља има само тамо одакле могу ићи чак у нарочита мора ради плођења. — Не верујем да ове могу игде изићи. — Где налазите трску за плетење кошева? — О, свуда је на језерским обалама има доста.

Цео је свет хтео да зна шта читам и да ли долазим од Логорне или Панкорбе, тј. из Бургоса или Лериде, али ове две последње вароши из пажње не споменуше.

— Сигурно, само да објасните и ту своју идеју свету сви морате наћи присталице и ове би у ствари биле једна нова секта. Можда ће се на некој идеји наћи заиста цео свет и почети заједнички веровати у њу...

Двадесет корачаја даље, иза завијутка, изнад пропланка пуног расцветане траве, ред дрвених кућица за пчеле. Ове лете широким круговима, као у заносу, изнад пропланка. Једна је чудна, сасвим црвена, обојена ко зна чим.

— И ако се језеро смрзне с времена на време? — И ако се смрзне. Мало гладујемо, па ништа. Ове зиме када се смрзло, Председник је послао поклон селу. На мене је пало преко тридесет пезета.

Пљували су с времена на време. Рибе су се окупљале па затим продужавале пут. — Много рибе ове године? — Да, само је ове забрањено ловити јер су још младе. — Бацате их понова у језеро?

Пљували су с времена на време. Рибе су се окупљале па затим продужавале пут. — Много рибе ове године? — Да, само је ове забрањено ловити јер су још младе. — Бацате их понова у језеро? — Да, бацамо их понова у језеро.

Имао сам утисак да га познајем давно. — Ја сам њин најбољи пријатељ. — Јест, то је наш најбољи друг. Он се ове године вратио из марине и не раздвајамо се никада као да смо браћа. Он је крстио Пипову млађу ћерчицу.

Јер нико више неће веровати; ни ја више нећу веровати. Али сада: да! Веровали или не веровали! Жао ми је живота ове последње биљчице, као и мога.

Жао ми је живота ове последње биљчице, као и мога. Не сувише, таман колико да је исто; или можда мало више ове биљчице, а ипак тако мало да је могу и ишчупати док размишљам ово а да немам никакве гриже савести.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

„Прихватите луч слободе Усред ове ропске таме; А старији нек вас воде Где гинути вала за ме: Књига, то је луча твоја, Србадијо, надо моја!

А стари бабајко надгледа и пази, Обилази бурад, где се грожђе гази, Па весео старац усред ове трке, Задовољно суче рашчешљане брке; Па скупио децу и грожђе им даје, А песме се хоре — и веселе траје, А деца се

сведок стари Српске снаге, српске славе, Пет векова он стражари, Без одмора и без смене, Пет векова он стражари С ове страшне, суре стене. А тај вечни, сури стражар — То је царски ор'о стари Над суморним урвинама Столећима што стражари.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Носите ме из ове шуме, не могу више да гледам ноћу сјај нетварних бића у грању што се на мом страдању уче да утекну рођењу.

С вечери прилази поворка змија да се братими, у руци сјајни пехари отрова пуни, бежимо с ове белеге зле црна браћо! У дубоку шуму беспочетну склонимо се, све ће нам се накнадити у том дому, мој ратниче!

НОЋ Ноћу кад бију промаје са звезда, кад корење одозго виси као игле што држе слике с друге стране зида, ове ноћи кад биље обраста сребром и плави се фитиљ мора у зебњи гаси, тебе о саму призивамо ноћи!

крај, и да почетак није само један, па ни крај не дође само једном, но грех је мој да сумњам у нове почетке после ове пошасти, и да волим патњу народа свог више но што се земаљске ствари волети смеју.

нишану то је тај врат који љубим и одлазим с њом у шуму кажите ми како се зове док свиће ни пијан ни трезан земље ове жамор нешто лети на мене брже од птице диван ми се ближи куршумс друге стране мраморна плоча њих нећу да изгубим.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

САРКА: А што ти опет? ТРИФУН: Па Агатон ће се уселити, је ли, да чува ове ствари да се не разнесу и да се не покраду, а ја ћу да се уселим да те исте ствари чувам од Агатона.

ДАНИЦА: Мени је познато да је он старалац, да он води бригу о кући, па ће он најбоље и знати може ли се од ове куће правити логор. (Оде.) ПОЈАВА В МИЋА, АГАТОН, СИМКА МИЋА (гледа за њом, седа, пали цигарету).

Па? ПРОКА: Е, видиш, тај чика Риста имао је четири сина: Спиру, Бошка, Тасу и Мику. То су, видиш, ове четири гране што иду наниже. АГАТОН: Видим! ПРОКА: А видиш ли ову грану што виси од Мике наниже?

'Ајде, Симка, да се ми спремимо па да што пре идемо из ове нечисте куће. (Оде у своју собу.) ПОЈАВА ИВ МИЋА, ДАНИЦА МИЋА (загледа опет у своју цедуљу).

и увреду, коју сте ми својим предлозима нанели, ви ћете то најбоље постићи ако узмете свој кофер и иселите се из ове куће. МИЋА: Како? Да се иселим? ДАНИЦА: Да! МИЋА: То је ваша наредба? ДАНИЦА: То је моја молба.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А после и завет очев. Још и та могућност. Било ми је тешко. И пожурих се да утонем у онај народ, који је већ преживео ове прве, тешке утиске растанка.

Општи талас масе обухвата и ове носталгичне, витла их, слама, док не навикну и онда ће сви заједно, као захуктала река, јурити тамо где им се нареди.

А било их је које нико није испраћао. Седели су они тужно пред шатором, посматрали чеЖЊИВО ове испраћаје, мислећи на своје и родни крај... Седели би дуго тако, али труба засвира „збор“, потом за „вечеру“...

Некада су ове замерке биле на своме месту. А много пута је замерао без икаквог повода, тек само да нешто примети. Мислио је ваљда да

— зачу се оштар глас команданта дивизиона. НА ДОМАКУ ПОГЛЕДА И СЛУХА НЕПРИЈАТЕЉА Требало је изићи из ове њиве на сеоски пут, али је пролаз био рђав, те смо чекали да возови излазе појединачно.

Журили смо сада да стигнемо остале. Наиђосмо на пољану, где се пут расипа у много излоканих стазица. Са ове пољане се силази право у реку, а с оне стране су били њихови ровови.

Гледајући са ове висине, ћувици штрче према хоризонту као врхови таласа узбуркане воде. Планине су биле неме... Понегде се само види

Ко зна!... Они што наређују далеко су, те им је непознато наше душевно стање. А вода нам је мрска, да ни ове грешне животиње не би више ногом крочиле у њу. А тек људи...

Али наша зрна падоше сувише десно, те их вратисмо. Коло не нестаде међу високим кукурузима. О појави ове групе известили смо и дивизион, како би се скренула пажња осматрачу суседне батерије, која је била десно од нас.

— Ах, када ли ћемо једанпут изићи из ове пусте равнице! — говорили су војници, зазирући од сваког фијука куршума. Али једнога дана зазврјали су сви телефони,

Некако пред мрак наредише јуриш и ми потрчасмо. Али један митраљез нас поткачи са стране и једва се дочепасмо ове врзине, где се војници прилепише као таксене марке. Они тада покушаше контранапад, али изгибоше као марва.

Кријем своју радост од пешака, да их не бих ожалостио. Напуштајући ровове, са тугом неком посматрао сам ове готово живе закопане људе.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

рече кмет и лице му доби неки полузваничан, пола учтив израз. Учитељ, спреман за ове појаве, које се другима врло ретко дешавају, извади из капута једну хартију и пружи је кмету.

И кад цело лице добије притворан скроман израз, ове живе очи говоре друкчије, веселије, ђаволастије... И кад какав свенуо старац погледа у ове чудне очи, развуче му се

И кад какав свенуо старац погледа у ове чудне очи, развуче му се брк у страну и он зачуђено махне главом и у себи прошапће: »Часни је убио!«...

Неке се заклињу да им је то дете једина мушка глава и свечар у кући... »Шта је то..... шта хоће ове жене ?... Да ли ја то добро чујем! Па овде готово сви доводе децу под морање.

Ипак он покушаваше не би ли се То Могло и ове године проћи без мапе. Највише га је у том уверењу држала ова околност: — Како је господин Драгољуб целе године радио

— Гледаћемо да добијете... Ја ћу вам бити на услузи свакад, кад ви зажелите. — Хвала вам унапред. Ми ове године нисмо ни практиковали школски рад: наставник нам имао неке многе хонораре, па није ни имао кад да нас води у

Неки се окренуо сав к тој гомили, завук’о прстић у нос, па гледа зачуђено ове нове и необичне за њега призоре. Љубици се учини да се овде не могу деца навићи реду, (а она то хтеде постићи одмах

Ено га, видите, зацрвенео се па обара очи. Још да му није ове густе брадурине, — зло! — Шта ћемо сад, чиме да те частимо?

Знаш, дужан сам мало... — Па кад дођете к мени, разговараћемо насамо о томе. Гледајте да дођете још ове недеље, док је лепо време. — Е сад нам можете показати како ћемо наћи пут за вашу школу, рече Љубица и стаде.

Она зна шта је узрок томе и осећа да не може ништа учинити да нестане ове појаве. Узрок лежи у њој самој, и он је тако тесно спојен са њеним бићем, да се већ више не може отклонити.

А она не зна, него... Хеј, што ти је женска глава!... Ама Бога ми, господине, једнаке су : и ове ваше учевне и оне наше конђаре. Је ли њој дуга коса!... Ехејхеј!...

И Стојан тако вели. Па добро, што је седела кад јој то није било по вољи ? Чудновато !... И ове су ти женскиње баш...« Он опет махну руком, разгледа пред собом, па се опет замисли...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ 84. Кад сам била с мајком мојом, Мени фале ове дворе, Да су двори самотвори, И у њима златни столи, У столима паунови, И по двору паунице.

А Бога ми, моје другарице! Није благо ни сребро ни злато, Већ је благо, што је коме драго. 109 Ој на ове дуге ноћи Ко не љуби црне очи, Не пада му сан на очи, Већ му пада јад на срце. 110.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

МАЈЦЕН: Прекините! ФИЛИП: Шта каже: свестан стварности! Које стварности? ВАСИЛИЈЕ: Ове! Ове овде! Ове у којој се налазиш! Ове у коју си нас довео својом глупошћу! Ове собе, овог стола, ове фуруне!

МАЈЦЕН: Прекините! ФИЛИП: Шта каже: свестан стварности! Које стварности? ВАСИЛИЈЕ: Ове! Ове овде! Ове у којој се налазиш! Ове у коју си нас довео својом глупошћу! Ове собе, овог стола, ове фуруне!

МАЈЦЕН: Прекините! ФИЛИП: Шта каже: свестан стварности! Које стварности? ВАСИЛИЈЕ: Ове! Ове овде! Ове у којој се налазиш! Ове у коју си нас довео својом глупошћу! Ове собе, овог стола, ове фуруне!

ФИЛИП: Шта каже: свестан стварности! Које стварности? ВАСИЛИЈЕ: Ове! Ове овде! Ове у којој се налазиш! Ове у коју си нас довео својом глупошћу! Ове собе, овог стола, ове фуруне! Овога олајисанога патоса!

Које стварности? ВАСИЛИЈЕ: Ове! Ове овде! Ове у којој се налазиш! Ове у коју си нас довео својом глупошћу! Ове собе, овог стола, ове фуруне! Овога олајисанога патоса! Овог господина, овог поднаредника, Јелисавете, Софије, мене!

ВАСИЛИЈЕ: Ове! Ове овде! Ове у којој се налазиш! Ове у коју си нас довео својом глупошћу! Ове собе, овог стола, ове фуруне! Овога олајисанога патоса! Овог господина, овог поднаредника, Јелисавете, Софије, мене!

Ја сам без оне волујске жиле ко без руке! Тражи тамо, тражи вамо, док ти се не сетик да ће бити овден. Без ове жиле ниђе ти нисам присто! СИМКА: Нећеш га, ваљда, ти саслушавати? ДРОБАЦ: Ја не саслушавам. Ја само помажем.

ЈЕЛИСАВЕТА: Испред ове завесе мрак је, у коме запалише спаситељи градове, сандуке, лађе и каце! СОФИЈА: У мраку пред овом завесом

СОФИЈА: У мраку пред овом завесом мудраци надбудалише будале, а будале надмудрише мудраце! ЈЕЛИСАВЕТА: Испред ове завесе рат кува завој и репу, а мир рупу у глави плаћа рупом у џепу!

ЈЕЛИСАВЕТА: Испред ове завесе рат кува завој и репу, а мир рупу у глави плаћа рупом у џепу! ФИЛИП: Иза ове завесе Рим претвара се у Алпе, Алпи у рибљу пијацу, а пијаца у степу!

ФИЛИП: Иза ове завесе Рим претвара се у Алпе, Алпи у рибљу пијацу, а пијаца у степу! СОФИЈА: Иза ове завесе, плав, вечерњи ветар бора море по коме плови лађа већа од мора!

СИМКА: Свега сам имала! И све ми је смрдело на официрску чоју и чизме! ГИНА: Нападам ове белосветске курве... СИМКА: А курва ти је пред вратима? Јеси то хтела да кажеш? ГИНА: То, с тобом и Секулом...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Први акт лова је завршен. После, тихо, лаганим мотором вучемо мрежу по дну мора, које ове године јако „цвета“. То значи да је много муља и да нам се мрежа сад провлачи кроз морске траве и гмизави живот

Зид је био тек окречен, бео као овај чаршав, по коме су прснуле румене мрље његовог мозга и крви, румене као ове мрље пијаног вина мог. Господо, прву чашу у славу друга мог.

А сем тога, и да сам о томе рекао више, нико ми данас не би веровао. Хтео сам само да кажем да ову песму, ове патетичне стихове, нисам исисао из прста.

штампам своје песме, усред рата, у часопису Друштва хрватских књижевника, у Савременику, и послао сам био прве песме ове врсте уреднику тога часописа, Јулију Бенешићу, кога нисам знао и који је мислио, у почетку, да је моје име нека врста

Опера је још увек дивна. Балет је красан. Он је сад под руком Фокина. Он ће још ове сезоне дати једног Чајковског, а можда и Римски‑Корсакова. Сценарија ће стајати милион круна.

Ја, мада сам цивилизован, као и остали наши књижевници, и не бих преврнуо чашу на дворском ручку, ипак, гледам ове мокре, огромне контуре са много мање дивљења.

Волео бих месец дана, месец дана, сваки дан, сто пута, да вам. јавим: не бојте се, сетите се вечности, ове је добро, нема греха, нема закона, нема јаве, гледајте у небеса, удишите зрак безбрижно, долази пролеће, ослободите се

Новине су, уосталом, јако узбуђене; говори се да ће у дворцу поставити кафане и, „данцинг роом“‑ове. Чим сам ушао и видео голуждраве анђеле, голе лепотице на рељефима у цркви, разумео сам све.

За кратко време, увек, све постају кривудаве, угушене, прекрхане. Ове мисли ми долазе усред студија, у вези са покретом наше романтике.

У мирису Париза најлепше што сам осетио јесте: безгранична љубав и безбрижност. Како су овде веселе борбе! Ове вечери, пуне широких вода, мостова, који се превијају преко вечности и пролећа, после киша, доносе мир.

Иако велика штампа има, и овде, животињске нагоне, имала је неколико великих тренутака ове године. Она је спасла Пољску. Не влада. Немојте мислити да се затрчавам.

“ Али отменост и чистота ове штампе је у унутрашњој политици. Ако се шегаче, са собом то не чине никад. Нису Атињани. Не продају се сасвим.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

лекара, те сад то неће сметати великом и мудром државнику да сву своју бригу и старање посвети на добро и срећу ове намучене земље и да је поведе још бољој будућности.

По свим улицама и хотелима носе дечица ове слике и вичу у сав глас: „Нове слике! Државник Симон и лекар Мирон!...” Кад сам прочитао неколико листова (у

Ово је спор начин, који ће у први мах изгледати неподесан, али после ће се тек видети благотворни утицај ове крупне реформе.

изнети и пред само Народно представништво, па нека оно донесе своју одлуку, која има да важи за сваког грађанина ове земље.

А, већ, по себи се разуме да је сваки грађанин за ове велике услуге отаџбини, ко мање ко више, обасут одликовањима за грађанску кураж и врлине.

” „Ха, ха, ха, ха!” — у том тренутку као да ми зазвони у ушима опет онај сатански, подруглив смех неког злог духа ове срећне и блажене земље. Нехотице уздахнем.

На пример, ако је која општина у рукама опозиционара, онда треба употребити оружану војску да се такви издајници ове напаћене отаџбине казне и да се власт преда у руке коме нашем човеку...

Посматрао сам акта. Један директор, на пример, пише: „Наставници ове гимназије већ шест месеци нису плату примили, и у такву су материјалну невољу доведени да ни хлеба немају.

Сад долазе писма стручњацима: „Господине, Према акту Господина министра просвете П.Н. 5860, од 2. ИИИ ове године, а према одлуци XВ седнице Главног просветног савета, држане 17. ИИИ исте године СБр.

тврдо убеђен да сте Ви са вашим друговима једини у стању да земљу нашу изведете из ових мучних и тешких прилика, из ове беде у коју је бацише рђавим и непатриотским радом Ваши претходници. Кроз сузе радости кличемо: Живели!

— упитам. — Не. — Знам, али како ће влада имати пуно поверење ове скупштине? — Изгласаћемо! — Онда бисте морали осудити рад прошле владе, па и ваш. То значи осудити свој рад!

Слушаоци, бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесна погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

И опет ми се носе у памети сјајне слике моје младости, и опет видим тебе, мила јесени, обучену у све ове лепоте и крунисану сјајном, драгоценом круном, бербом виноградском...

»Да продам ову моју златну слободу за неколико тренутака уживања, — мислио је он, — да нестане ове моје тихе, но пријатне самоће, да нестане оних дивних вечерњих илузија, кад једним махом свемоћне мисли владам целим

Како то мора бити пријатно!... Па ето, увече, овако, неће бити ове клете самоће, од које се може полудети: она ће бити уз тебе, да те својом шалом, осмејком, разговором разведри и

ПОТЕРА »Одмах по пријему ове наредбе, кмет тога села скупиће до 80 поузданих људи са оружјем. Сазивање и скупљање мора се вршити у највећој

Још путем, док се провлачисмо кроз гору и шибље, покушаваше по неки смелији младић да исказује гласно своја надања од ове потере, али га кмет, по дужности, и плашљивији суседи, од страха, ућуткиваху.

Па ипак, не гледајући на такве резултате, до којих долази човек посматрањем појединаца, ова целина, ове стотине људи, које се отворено и поуздано крећу напред, чине јак утисак.

Тешко ономе, на кога су се дигле ове стотине гвоздених цеви!... Маса народна је као шумски пожар: куд се она крене на зло, ту остаје све уништено.

Они су опкољени. Само би могли прелетети преко ове живе карике, која се све више стеже око њих. Па и да полете, дохватио би их куршум.

Сви ћуте. — Добро је, — продужи он. — Чича заседава, а тај не даје двојке из историје. Пера обрати пажњу на ове речи и прими их к срцу. — Пст! Иду! Чича! — викну онај с врата и дотрча на своје место. Женске побледеше.

— Јест, она је; то је моја школа. Та познајем ове коринтске стубове и онај натпис над њима. Истина и она ми много друкчија изгледа, али тек познајем је. Уђох унутра.

По његову погледу рек’о бих да сумња у мој ум. То ме наљути. — Господине, рекох му, ја сам Никола Николић, професор ове гимназије.

— Двадесет први. — А година? — 2095-та. — Ко сте ви и шта сте овде? — Ја сам Љубомир Љубичић, директор ове гимназије. — Ах, тако, ово је дакле женска гимназија? — Мушких и нема, господине.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Можемо, не кажем да не можемо. Могу ја теби, на пример, да кажем: господине Ивковићу, скупе шљиве ове године. А ти мени да одговориш: јест, скупе су! Па тако можемо да разговарамо и о орасима и о јарећим кожама.

Е, и ја, видиш, хоћу, на пример, да разговарам нешто са господином Сретом што ти не треба да чујеш, зато изађи из ове собе па иди у неку трећу. ДАНИЦА (радосно): Да изађем у ходник? ЈЕВРЕМ: Дабоме, да изађеш! ДАНИЦА (весело отрчи).

СПИРИНИЦА: 'Ајде. (Одлазе сви у десну собу.) ИВ ЈЕВРЕМ, СЕКУЛИЋ ЈЕВРЕМ (за њим Секулић): Ево, из ове собе. Ето, тај орман затвара врата која воде у његов стан. СЕКУЛИЋ: Баш у његову собу?

Мора се приправити јавно мнење и зато су, видиш, потребне ове плакате. Знаш ли ти, молим те, шта је то јавно мнење? ЈЕВРЕМ: Па... новине. СРЕТА: Море јок, какве новине!

затим се прибере, па се свечано диже искашљује се и заузима говорнички став): Поштована господо, народни представници ове куће!... Ја... овај... ја... На пример... (Запео, не уме даље, очајно размишља.

ЈЕВРЕМ (прибира се, брише чело и одважи се поново): Поштована господо, представници ове куће!... СРЕТА (звони): Молим говорника да не говори по два пута о истом предмету.

ЈЕВРЕМ: Шта је то? КАФАНСКИ МОМАК: Рачун за ове што су пили. ЈЕВРЕМ (узима рачун и трпа га у џеп): Добро, после! ТРИ ГРАЂАНИНА (испадају из гомиле напред и почну

држећи једну згужвану црвену плакату): Ако хоћеш да знаш шта је клевета, а ти тури руке у своје џепове, тамо ћеш наћи ове плакате. ЈЕВРЕМ: А овај телеграм у новинама? ИВКОВИЋ: То је сушта истина.

СПИРА: Казао сам ти: 'ајде брже, а ти? СПИРИНИЦА: Ето, сад ће да испадне да сам ја крива... (Они ове последње реченице већ говоре за кулисама.

Па тако... а још грађани почеше да вичу: тако је! Па ме то још више одвуче. СРЕТА: Од јутрос се на све стране лепе ове плакате колико да замажемо мало ствар. Ево читај. (Чита му сам.) „Неваљалство опозиционе штампе превршило је меру.

Кажу, ниједне године није било тако лепо као ове. ЈЕВРЕМ: Боже мој, што ти је то кад се народ разбуди! ПАВКА (крсти се): Права чуда, бога ми!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ ПРИПОВЕТКА ГЛАВА ПРВА Из које ће читатељ лепо видети: ко је и шта је и какав је Срета, јунак ове истините приповечице. У дотада мирном и скровитом селу...

је разгледао и већ му синула у глави једна згодна мисао: да повуче паралелу између норвешких школских зграда и ове зграде у којој он сад стоји, а у којој ће годинама подмладак и узданицу народну учити, или, како се он згодно изрази:

— Морам одмах учинити један поклич свима мисленим људима! Нећу да будем џелат ове јадне дечице. Савест ми не допушта то! А наш Срета беше својски и истински одан своме послу.

степена свести доведе до ког су, хвала труду и заузимању његову, доспели они којима је долазио и остављао их у току ове три четири године. Ето тим се мислима занео Срета разгледајући школу и свој стан.

Ту сам га већ затекао. Добар човјек. Дошао је амо неких десет година прије мене. Па ове године нешто закуња па потеже па умре, а домаћица му с ђецом диже се родбини.

бркове могао имати, а ћир Ђорђе се опет клео свим на свету, и позивао на многе грчке старе историје, и на оне пре и на ове после Христа, да је баш толике, ако не и веће, бркове имао.

« и пролази, ради свој посао, а њега и не послужује! Он је истина редован гост ове кафане, пије и никад не плаћа; он само пије, а други плаћају.

дарежљивом дародавцу Ђорђу Ружићу, механџији, на учињеном поклону, са жељом да се хиљаде такви грађани и синови ове земље.

Вечерајући тако у друштву, Срета је онако поиздаље распитивао о приликама у селу. Од ове двојице известио се о свему. И слика не беше ни најмање ружичасте боје. Село је било, тако рећи, на рубу пропасти!

— »Не, нећу вас оставити, добри људи!« — мишљаше Срета идући дома. — »Напред! то ће ми бити девиза, док од ове Вандеје не начиним Жиронду!« Дошавши кући, затече Максима где се наслонио на сто па хрче као да струже чутуре.

У борби и трењу је живот; и тај живот треба да буде бујна река која руши све ове старе (изанђале већ) бирократске уставе и да створи чисто земљиште за нов ред и поредак, а не сме никако да буде вода

— Е, то ти је вала! — вели Макса, не знајући шта да каже на ове последње речи, и пусти један дим. — Па де... онако... које је казнио досаде... и зашто?

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ВЛАСНИЦИ ЛИВАДЕ Ко су власници ове ливаде? Има их на хиљаде и на хиљаде! Најпре, то су радишни мрави, Забринути као сељаци прави, Од јутра до мрака,

Из ове туге, Самоће ове, Тамо нас зове Мирис зóве. КАКО СЕ ЦРТА ПАШЊАК Да се пашњак нацрта, потребна је ливада И на њој

Из ове туге, Самоће ове, Тамо нас зове Мирис зóве. КАКО СЕ ЦРТА ПАШЊАК Да се пашњак нацрта, потребна је ливада И на њој травки шест

ПЕРШУН Када загризем лист першуна, Душа ми постане пуна, препуна. — Бризну, из рецкаве ове травчице, Мирисне тачкице, слане варнице ... Од те племените мирођије Живот чистији укус добије.

Увек ме спопадне нека туга: Где ли је, шта ради она друга: На чивилуку сузе лије, Јер сама, без ове, ни за шта није. Ништа жалосније од рукавице Кад остане без животне другарице!

Ништа жалосније од рукавице Кад остане без животне другарице! И нигде никог да се потресе Крај слике ове, збиља потресне... Никог да је узме, кући понесе: Шта ће му лева, кад нема десне!

Смешну ћуд има моја фуруница; Ове ми је зиме суђено да страдам. То није фуруница, то је јогуница, Лед ледени, а плане кад се не надам.

Стојимо покрај сивога плота, На граници између два живота. Са ове стране ограде: град. Са оне: Србија, и месец млад. Са ове: трамвај, и два киоска. Са оне: тишина, црна, сеоска.

Са ове стране ограде: град. Са оне: Србија, и месец млад. Са ове: трамвај, и два киоска. Са оне: тишина, црна, сеоска. Лево: блистају Теразије. Десно: мрак све до Мале Азије.

да три старице нуде човека На продају, узвикујућ на сав алас Цену — што по закону се чинити не сме: То је садржај ове приче, односно песме. Необична повест! Не мислећи Прве редове сам записао, И већ чујем: „Шта писац хоће рећи?

Одоше једнакост, јединство, братство, Човек нам је једино још богатство. То је суштина овог призора, Ове лакрдије и спрдачије; Авакум Пантић је лишен избора, А ни бабе не могу другачије: Свако ту, као свугде и свукуд,

— Где био да био, спаси ме окова, Ишчупај ме из канџи караконџула!” „Наиђи, куме, направи чудо! Извади ме из ове беде! Дотакао сам ногом у дно Понижености... Покаж се, куме, деде!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

јегуља постаје полно зрела; 2˚ да развијање органа за репродукцију не бива никад поред морске обале, већ далеко од ове и на дубоком морском дну; то је развијање изванредно брзо са обзиром на полну незрелост са којом се јегуља креће на

развија и на 8—10 недеља по рођењу, почетком пролећа, растури се у мору, па онај део што допре до ушћа река улази у ове и иде реком узводно док не наиђе на повољну стајаћу воду; 4˚ да и мужјаци и женке после мрешћења угину.

како је до тога дошло: урођеници су попили сав алкохол у коме су брижљиво чуване ухваћене јегуљине ларве, прогутавши и ове, не знајући шта су прогутали.

После ове последње фазе наступа опет прва, и то се периодички понавља у току година и векова. Главни резулатат дуготрајних,

Године 1933, после смрти Шмита, који је умро као директор фондације, из ове се издвојила једна засебна установа која носи назив »морско-биолошка лабораторија« и данас је смештена у једноме

После извесног времена пребивања у слаткој води, јегуља добија прве ситне крљушти. Ове се појављују кад она достигне дужину од 15—20 сантиметара, а то је у њеној петој, шестој или седмој години развића,

Кад је једнога дана, у другој половини јуна, отворио флашу, јегуља је из ове искочила и одмах почела пузити по столу.

Крајем новембра ове 1938. године, код села Таш-Моруништа, ухваћено је једне ноћи 2500 килограма јегуље у време кад је на језеру беснела

Према тој одлуци стари даљани су порушени, а пре кратког времена су довршени радови на новоме даљану, који је већ ове 1938. године пуштен у рад.

сићушне јегуљине ларве што се лагано пењу из тих дубина, разносити их собом и предавати у путу другим струјама, а ове ће их, уз припомоћ ветрова, разносити широм света.

се приђе тој области, сваки се траг губи, јер се јегуља одатле губи у океанским дубинама, спуштајући се постепено у ове и упућујући се месту где ће се обавити мрестење.

Друге, напротив, траже светлост и не могу без ове опстати; такви су, на пример, организми што изграђују коралне прудове у океану, у водама топлим и изложеним јакој

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

болне душе, твојој души присне, Пре но олуј стигне и гром страшни прасне, И немирно срце наједанпут свисне, Почуј ове песме узалудно страсне.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда Слушати радо ове речи лажне, И захвалићеш богу што те сазда, И очи ће ти бити сузом влажне.

Очаран, без свега што ме давно гуши, Осећам под сјајем ове прве ноћи Како се у мојој обновљеној души, Уз веселу песму раздраганих гнезда Док шушти топола и мирише липа И

Па ипак, да си само каткад знала Велики кобни огањ душе ове, И силну љубав што ништи ко хала Све друге мисли, и наде, и снове; Па ипак, да си само каткад хтела У заносу, и

Прекали се на огњу бола чиста, И подносећи мирно муке ове, Док равнодушно небо сјајем блиста, Препорођена, чекај дане нове!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Тури такве разговоре црне! Људи трпе, а жене наричу; нема посла у плаха главара! Ти нијеси саморана глава: Видиш ове пет стотин момчади, које чудо снаге и лакоће у њих данас овђе видијесмо?

Све је ово некаква наука! Без момчади ове те су овђе шест путах је јошт ов'лико дома; њина сила, то је твоја сила.

Што утече испод сабље турске, што на вјеру праву не похули, што се не хће у ланце везати, То се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу. Све су наше главе изабране!

Све су наше главе изабране! Момци дивни, исто кâ звијезде; што су досад ове горе дале, сви падали у крваве борбе, пали за чест, име и свободу.

СЕРДАР ЈАНКО Не држимо ове поклисаре, него да се брже отршају¹ да им паша штогод не двоуми. Нек зна пријед, па чини што може!

(КНЕЗ ЈАНКО ЛЕЖИ С КНЕЗОМ РОГАНОМ) КНЕЗ ЈАНКО Како смрде ове потурице! Опажаш ли ти штогод, Рогане? КНЕЗ РОГАН Кâ у зли час, кнеже, не опажам!

ВОЈВОДА ДРАШКО Валијеро, и већ не знам како. СЕРДАР ИВАН Пита ли те што за ове краје? ВОЈВОДА ДРАШКО Пита, брате, не знам ни сам како. Ја изидох пред њим с Грбичићем, поклоних се како ми рекоше.

КНЕЗ ЈАНКО Ми смо вазда од крста држали. КНЕЗ РОГАН Хиљаду сам плећах оглодао, али ове не виђех несреће. Чије ово плеће те га гледам?

ВУК ТОМАНОВИЋ У ове се горе нигда није онаквога младета дизало. Оно бјеше јунак под крилима! Гледâ сам га ђе скаче с момцима: скȍчи с

КНЕЗ РОГАН Невоља је, браћо, да с' убије! Кам би цркâ од ове жалости, а не сестра за онаквим братом, е предиван бјеше, јад га нашâ!

КНЕЗ РОГАН Мож ли знати, оче игумане, рашта ове горе уздрхташе? ИГУМАН СТЕФАН Ко ће, синко, божју вољу знати, ко ли божа прозрети чудеса?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Доводили чочеке из Скопља, метере, зурлаше из Масурице, и Циганке и то не праве, ове из вароши, из циганске мале, него тако зване Ђорговке, насељење по околним великим селима и хановима на друму, а

Доле, у дворишту, бије шедрван, његови млазеви, капље воде према светлости из ове њене собе, жуте се и шуште као ћилибар. Чује се свирка.

Дакле, био је тако близу, а не, као што су ове мислиле, врло далеко, ко зна у ком граду, у некој вароши чак код мора. Али та мирноћа материна не потраја за дуго.

Отуда му то сада да шаље по гласницима ове паре и дарове, и сада ето долази да кућу преда купцу а њих собом да у Турску води.

А што је најгоре, знала је да је, после ове његове исповести и његова понижења пред њом, између ње и њега све свршено.

он сада може пред целим светом бити онај стари, велики ефенди Мита; али пред њом, својом Софком, својим чедом, после ове њене оволике жртве ради њега, губи све: и поштовање, и дивљење.

— Па шта знам ја, газдарице? Знаш ти газду. Али одмах би окренуо да је храбри: како ће га сигурно послати ове суботе, јер откада нису ништа пазаривали.

А да је то сигурно, да ђе ове суботе ко од њих доћи, зна и по томе што је он тобож чуо како су ових дана имали тамо много посла, многе муштерије, и

Са сваком се старијом женом здравила, разговарала и застајкивала. А и ове саме су је заустављале, као да је то њена радост, слава, што се Софка удаје.

По која тек вриштећи отуда истрчи. — Тето, мори, Види ове! Не може од њих да се прође! За њом, готово посрћући, узверена, зајапурена излеће друга и виче: — Баба Симка, стрина

И то саучешће у њеном гласу Софку толико трону, охрабри, да, сасвим умирена, изиђе из амама смело и са осмехом. Ове овамо по миндерлуцима, облачећи се, нису могле још да се охладе од купања.

Што отуда (споља, из чаршије) не пусти њих неколико, да ове ђувендије умире?... — О, о... тетка амамџике, пусти Васки онога њенога Ристу.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

сјају К’о над судбом ми њене очи што су; Јер природа ће у том чудном крају Можда на њену мирисати косу; Јер дане ове свршити ми треба Представом живом сна младости моје; Јер Бог нам шаље утеху са неба Кад света овог потамне нам боје.

Провидан сумор пао На моје дане лако. Сад мије на све жао, И тешко, тешко тако! Живот у сну не буја У ове часе глуве; Вечерњи дах лелуја Уморне гране суве.

И ти опет никад нећеш знати шта си, Ни докле ће бити ове тужне смèне Онога што волиш и мрзиш, ни да си Један фантом света, један облик сèне, Док језива киша постељу ти

Јер се негде бој сад бије, Пушке праште, Крв се лије За ловоре славе таште. Ове ноћи, кобне, лепе, Многе душе Ћутом стрепе, А топле их сузе гуше.

Ове ноћи, кобне, лепе, Многе душе Ћутом стрепе, А топле их сузе гуше. Ове кобне, лепе ноћи Трепте звезде У самоћи, А гласници смрти језде.

РАЊЕНИЦИ ИЗ 1912 С првим жутим лишћем и они су пали Јесени ове у дан какав мокри, На пољима хладним која страшно зали Крв, киша, а трупље засеја и покри.

Ћутиш? — Реци ко нам краде Цео свет наш немилице И од њега вазда ствара Ову беду, ове трице? Ћутиш? — Реци ко обара Наше благо, наше наде? Коме треба наше крви И зашто се она лије?

Хоће ли се, најзад, све свршити? пасти Ове ноћи, усред луде теревенке, Када оркан витла, и облаци тмасти Јуре испод неба — исполинске сенке — А наде клону к’о

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

) и јуначке јаде пребродити, а камоли — погледај!“ То рекавши бркоња, уприје руком пут ове тројице својијех другова, те згоднијех момака, у првом цвијету младости.

Њих смо већ поменули у почетку ове приповијетке, јер су били са стрицем у Котору. Трећи је био бркоњин брат, а оба подаљи рођаци Пејови.

Донесите да с њом потрујем ове перчинаше. Ајте! Повељанаја творите, а ови ће предлагаје маја пити, не бој се!“ Тек је он изговорио те ријечи,

Мишан спреми остатке у торбицу а мрве баци међу јаташце тичица што скакутаху недалеко по ледини. Ове прхнуше па опет попадаше на мрве.

„Ево вечерњи хлад“, примјети Радоје, „но имамо ли ми часова договора око ове наше работе, јер смо ми и уморни па би мало починули“. „Ваистину лезите! Немамо се шта договарати.

“ „Оно су два Аџајлића, она два напријед; моји стари крвници. Остали... јади их знали свијех... И ове знам, јер смо негдје ономлани хватали вјеру ш њима па доходише на састанак у Рудине“, настави Спасоје шапатом. „Мир!

Проклет је ко уложи да се свети! Пратиће вас до куће два гласа; један ће опомињати вас, а други ове. Помишљајте на што вас опомињу, на страшно проклетство, ако не услушате наредбе моје!... Кривац ће остати.

„Валај, заиста чудо, Господару... Знам га ја. Е Црногорца, на очи лошијега није, ја мним, рађало се у ове наше крше... Фала Богу, збиља, како то може бити!“ „А ђевојка?“ запита Владика. „А ђевојка као вила!“ одговори ђакон.

Може им бити!“ „Што не дође мајка ти, Спасоје?... Њој је најближе, а она је најпотоња из ове куће поведена“, запита Јока неког згодног црномањастог момка. „Богами, право ћу ти казати, нагонио сам је.

А највеће чудо што репом не ошину. „Одагна је Ђурађ одједном. Ове године баш се показа да је прави прољетни светац!“ говорило се. Еле љето ограну.

све искрено исприча пријатељу, па у заносу, додаде: „Зар није срећа у онакоме дивноме женскоме створу, у овоме украсу ове узвишене красоте, ове слободне и јуначке земље?... Тјеши ми Виру, реци јој да ће сестрицу замијенити горска вила.

па у заносу, додаде: „Зар није срећа у онакоме дивноме женскоме створу, у овоме украсу ове узвишене красоте, ове слободне и јуначке земље?... Тјеши ми Виру, реци јој да ће сестрицу замијенити горска вила.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Из таквих побуда настале су и разне формуле култичко-заштитне и исцелитељске моћи, и то краће и дуже; ове последње праћене и читавим обредом. Оне су у вези са врачањима, гатањима, бајањима и др.

Б) ВРАЧАЊЕ И ГАТАЊЕ По народном схватању врачање, гатање, па и бајање није једно исто. Ове три тајанствене радње, иако имају посебне улоге, — стоје у међусобној вези.

Шаљиве здравице могу да имају и своју опаку жаоку (Ове године синове женио, а догодине снахе удавао; Ове године у механу, а догодине у апсану итд.).

Шаљиве здравице могу да имају и своју опаку жаоку (Ове године синове женио, а догодине снахе удавао; Ове године у механу, а догодине у апсану итд.).

Народне говорне творевине немају ни лепоту и реномираност народне песме и приче, али у замену за све то, — и ове ситне, често потцењиване творевине, сврставане обично у фразеолошку грађу, могу на свој начин, и по својој каквоћи и

пречишћеним и оплемењеним, — без чега и не би било оне високе лепоте и уметничке вредности наше народне књижевности. Ове мање, ситне говорне творевине, махом фолклорне и архаичне каквоће, произашле су из оне исте ковнице у којој су се

— Кад гори кров над главом, не мисли се на свадбу. — Бијен се прети. — Кога су и лани тукли, тај и ове године зна како боли. — Жежен (опарен, опечен) кашу хлади. — Опарен пас и кише се боји.

10 Рекао је међед: — Родиће ове године крушке. А неко га упитао: — Од куда ти знаш? — Зато што су ми миле и драге.

— Рекао ми је ага, кад ове раздерем, да ће ми он нове купити. 8 Питали рајино дијете оца: — Зашто, бâбо, даде аги оно јагње?

6 Питали попа црногорскога: — Кад ће, попе, ово Божић доћи? — Како ми је виђет на фаџолу (граху), ове га године не долази. 7 Питали сељани попа: — Знаш ли писати? — Знам, али пошто се осуши не знам читати.

— Што буде меда, — биће сладак, што пане снијега, — стопиће се у воду, — и више ће ове године дати једва крава масла, већ десет волова. 10. О РАЗНОМ 1 Питали мудраца: — Који је најтврђи град?

2) ЖИВОТИЊЕ КРИЈЕСНИЦА (СВИТАЦ) У Хрватској се приповиједа да су искре од кријеса оживљеле, и тако од њих постале ове бубице.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

За мене ће бити особита радост и срећа, ако Ви нађете да су и ове приповијетке, према пјесмама, достојне народа Српскога. Ваш У Бечу о Мученицима 1853. захвални пријатељ Вук Стеф.

По овоме правилу мушке су приповијетке у овој књижици по броју ове: 25. (Дјевојка цара надмудрила), 41. (Ђевојка, удовица и пуштеница), 42. (Једна | гобела у као а друга из кала), 44.

д.), тако да би човјек на много мјеста могао рећи да су приповијетке ове превођене с Њемачког језика. — Познато је да је Г. Ђорђије К.

ево ме ћера Брко. Шта ћу сад? како ћу пријећи пре- | ко ове воде?” А један од онијех људи пружи му лопату говорећи: „Сједи на лопату да те пребацим.

” А они му кажу да прође. Брко их запита: „Како пријеђе преко ове воде?” А они му одговоре: „Прескочи.” Онда се Брко залети, па хоп!

Онда змија повиче из пожара: „Чобане, за Бога, избави ме из ове ватре!” Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до врата

” А он одговори: „Да је све вино од ове воде, па да је моје.” Анђео прекрсти штапом, а то место воде потече вино: ту се бурад оправљају, ту се вино сипа, људи

Али да зна пак да сад узме ове воде иза нас и да је њоме окупље, у дан и ноћ остала би здрава, а тако и да је ко глух, слијеп, хром, исцијелио би се

иза нас и да је њоме окупље, у дан и ноћ остала би здрава, а тако и да је ко глух, слијеп, хром, исцијелио би се од ове воде.” У том запјеваше кокоти, и виле пођоше.

Кад је било да му оцијепи половину царства, рече му зет: „На поклон ти царства половина! само да повратиш ове јадне душе какве су и биле.” У то цар рече да у његовој вољи то не стоји, него у његове шћере „а твоје” рече „жене”.

Ондар он замоли своју жену и она му рече: „Пушти ми крв испод ове звијезде, па нека свако јагње од ње само лизне језиком а главу сваку помажи њоме по доњој усни, па ће се јагње свако

” Чувши цар ове ријечи, стане на путу и рече сиромаху: „Сиромаше, како може родити варени боб?” А он му одговори: „Честити царе, као и

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

у први дан, то јест у понедељак прве недеље, нити литургију појемо, нити се бринемо за трпезу и јело, а у остале дане ове недеље треба се бринути и о трпези и о јелу.

или понедељак, или Велика недеља ако дође, тада једемо хоботнице, да се ипак утолимо због празника, јер три дана ове недеље, то јест у понедељак, среду и петак, тачно се треба хранити као и прве недеље — неко квашено сочиво и зеље

Из другог оправданог разлога узимати и ове, или премештати, нити ми, нити ко други добро мудрујући не може наредити, осим ако се догоди невоља због пожара

Ако се који од вас због неког ручног рада или које друге службе састају и празне творе разговоре, те навикнути на ове састанке у срамне разговоре падају, јер они који много говоре, рече, неће побећи од греха, (Приче 10, 19) научити се

у први дан, то јест у понедељак прве недеље, нити литургију појемо, нити се бринемо за трпезу и јело, а у остале дане ове недеље треба се бринути и о трпези и о јелу.

било коју другу ствар да ко хоће да одвоји од манастира, искушењем демонским покренут да учини што такво — било владар ове земље, или други ко под његовом влашћу, или и сам игуман, или у њему братија — спутавамо га силом Оца и Сина и Светога

А још на спомен ту позивати владара ове земље и игумане друге. И ово треба да знате, јер много пута догађа се овај празник у велике постове.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ПРОСЈАК: Тај ти је ексер овом капуту чивилук! ИКОНИЈА: Ти си практичнији него што изгледаш! ПРОСЈАК: А гледај ове друге џепове: у овом држим резерву, лукац и леб, у овом овде иглу и, видиш, конац, а у овом ово парченце сапуна!

Умро у Немачкој, у заробљеништву. ИКОНИЈА: Стварно не знам. Морам да однесем ове ђуроваче. (Излази) СКИТНИЦА: А ја се напротив вратио из рата.

ЦМИЉА: Убиство? ИКОНИЈА: Ајде сад гледај да се онесвестиш! АНЂЕЛКО: Затрпали га кантама! Склањај бре ове канте са човека! ЦМИЉА: Да зовем хитну помоћ? ИКОНИЈА: Док стигне хитна помоћ, човек диструне!

Фала Богу док боли, а кад престане... Па подувати га, мајку му, ниси богаљ! Дај да га склонимо с ове кишетине. ЦМИЉА: Где ћеш с њим ноћас? ИКОНИЈА: Где ћу, него у кујну! ЦМИЉА: А где ће онда Анђелко?

Нађе се неко ко баш воли да понесе. ВИЛОТИЈЕВИЋ: Мој камен? ПРОСЈАК: Твој, кафеџинкин, ове девојке, овог што чита новине, чији било! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Шта ти то причаш? ПРОСЈАК: Слушај... Ево овако...

Тишина. Затим, с лисицама на рукама, улази Госпава, праћена Иследником.) ГОСПАВА: Друже! Откључајте ми ове руке, кумим вас Богом! Да ме не гледају људи оковану! ИСЛЕДНИК: Пропис је пропис, нема ни говора!

ИСЛЕДНИК: Оступи, другарице! Себи руке, кад кажем! ГОСПАВА: Мене да удари? Друже! Откључајте ми ове руке, молим вас, само на две секунде, да јој покажем! ЦМИЉА: Сад имаш бразлетну какву заслужујеш!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка. И не само њој да доносиш, само њу да китиш, а ове друге и не гледаш, па се бојим да, можда, због тога они њу почну да мрзе... ЈОВЧА Јест, моји су сви.

Али, и кад ниси овде, колико те пута спомињем и хвалим Бога што си ти. Јер, да тебе нема, шта би од нас, од ове цркве и вере било?! ЈОВЧА Па, зар вас је ко дирао? ВЛАДИКА А, не. Ко сме?

ГЛАСОВИ ПРИЈАТЕЉА Ау, пријатељу! ЈОВЧИН ГЛАС И осем ове куће, дедовске, и баште и нешто воћа овде, све ја сâм стекао, прикупио, здружио...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

се на другом месту више; овде Толико јављам, да у овом мојем списанију благим и милим родитељем у воспитанију њи[х]ове деце желићу помоћи.

учени[х] људи научио и из полезни[х] књига почерпао; нити ћу бити ја, но полза ближњега мога прво и начално намереније ове књиге.

Познати себе, познати људе, њи[х]ове нарави и најпотајен[иј]а склоњенија и пристрастија њи[х]овог срца, из који[х] произничу и происходе сва њи[х]ова

и кћери, преводећи им избране књиге учени[х] народа, дајући им на ови начин благопотребну забаву, украшавајући њи[х]ове нарави, просвештавајући њи[х]ов ум и облагорођавајући њихово срце истиним благородством добродетељи и просвештенија

Из свега овога следује да можемо људе миловати и љубити похуждавајући и осуђавајући њи[х]ове кривопутице, зашто иначе није могуће исправити се.

Толико могу јоште придати, да ако ко буде само забаву искати у ове књижице читању, неће без ње бити. Шта је забавније него знати како живу људи по различни[х] мести света, и какви су

људи с разни[х] језика преведене, о ком послу почињем с помоћу бога трудити се овде у Лајпсику, а, међутим, издаваћу ове моје случаје, чекајући [х]оће ли се који добар Србин наћи да помогне с трошком.

Следовање ове историје показаће да сам ја по вишој части савршен узрок имао с људма, с којима сам живио, задовољан бити; но то

прилици нећу изоставити родитељем напоменути да се старају сами са својим повотком деци својеј у време младости њи[х]ове добар приклад дати.

шили, ту би[х] ја ишао казивати казанија и житија различни[х] светаца; сваком би се милило слушати оно што не зна. Ове све ствари миле су биле моме добром тетку и по његову мненију врло полезне к намеренију које је он са мном имао; нити

Но, ја молим свакога ко буде читати ове моје случаје, нека не [х]ити пре судити и нека не чини никаква закљученија догод не очита и оно што ће следовати.

Казао сам да ја нећу себе имати за поглавити узрок и конац ове књижице, но ползу ближњега мојега. Нећу себе нимало штедити ни извиновљавати; правду нећу сакрити, колико знам.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Послије ручка син испрати оца до воза. На растанку рече Бакоња: — Ћаћо, купићеш ми још ове недиље дви приобуке нови дијачки аљина, јер ја нећу да служим по манастиру у беневрецима и опанцима!

А он... што ти кажеш... бриљузак, дође на свит без дуа! Зато га и дадо овди међу ове (додаде шапатом) сите докоњаке, па, па, јето све једнако, сакрр...

Али кад је морала његова љутња досећи до вршка, онда баш омеча те не караше никога. — Баш није лоше да се ове будалаштине разгласе! — рече он фра-Тетки насамо. — Наши се људи више боје једнога мртвога неголи стотине живи.

— Наши се људи више боје једнога мртвога неголи стотине живи. А боље по нас ако се приковођани припану, особито ове године, како је слабо родило!

Зато Жвалоња, одма чим се сврше „ове ствари“ иђе на једну упражњену парохију, а Лис у један други манастир. Па има још једна новост.

— Остави, се ћаћа, крижа ти, снова, него ајде право на оно шта си тија рићи! — Па јето шта: ове ће јесени бити благо код стрица, па... овај... ако би то пало у друге руке... — Ћаћа! — викну Бакоња и сав преблијеђе.

Кад се поврати тишина, Кушмељ, коме такође бјеше језик отежао, поче: — Вирујте, браћо, ове ми свете крви Исусове, никоме то нисам казивâ има двадесет година, али виђу да сам међу пријатељима; а, јопет, то је

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Јер ове смо ноћи доживели све Док рушило се лишће око нас на тле. Сад свањива јутро: испражњени свет. Живот ће одсад бити више

Потомке давних птица уз ниски облак броде. СИЕНА Још увек сунце сија над Тосканом И ове ноге гле још светом иду: Табани већ су процветали раном. Лик свој сенком цртам и на древном зиду.

Укопан, али већ с пуклом узом, Растем ли ја то врхом главе Заливен својом срећном сузом? У ове груди, ко у плен голи, Канџу ми зариј бронзани лаве: Кад је већ плач ту — нека и боли.

Зар је ту јужни крај и једино им жало? Близу је празнина и руб се приближује: Речи ове песме издржите још мало Док вас смрт ил ћутња скора не римује.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Шта ћете ми? дрхтаво шапће у бркове, немоћан пред њима танким, лаким, запаљеним. Гледа их: некада, на путу До ове механе, радовао се њиховој тежини. Слатко су му грејали недра. Ситне и топле детиње песнице. Лаки и меки детињи прсти.

Кад се врати с поклонима, донесе кући у грудима и парче љуте туге, које излижу и испију женина силовита миловања. Ове јесени и ове зиме... Каква ли ме То несрећа чека? Године и старост донели су ову ноћ. Старост...

Ове јесени и ове зиме... Каква ли ме То несрећа чека? Године и старост донели су ову ноћ. Старост... Још неколико година и пресахнуће

Ђорђе нагло и нервозно завуче руку у недра и баци кесу на наћве. Поред њене руке ражаби се платнена кеса и умуче, ове вечери последњи, сипљив цик дуката. Још једном, давно, бацио је он кесу с дукатима пред њу.

Жеља да је тресне, да је удара по лицу, тако је јака, јесте, поверова, једина жела због које се он мучи ове ноћи. Одједном му би лакше: љута радост разли му се по жилама.

у ове тренутке јутра одлазио би санкама у Паланку да доведе сина школца. Сви који би га тога дана срели знали су куда иде.

Моја соба, рече гласно, а зимски мирис воћа и сувог ливадског цвећа у венчићима на зидовима и стари мирис ове собе, само ове собе на свету, потече свим његовим жилицама као крв.

соба, рече гласно, а зимски мирис воћа и сувог ливадског цвећа у венчићима на зидовима и стари мирис ове собе, само ове собе на свету, потече свим његовим жилицама као крв.

Неће. Аја морам... Кида влажан крај цигарете. То мора једном да се догоди. А после? Подрхтава. — Зна се ред ове вечере — строго рече Аћим. Сви га погледаше. Ђорђе споро клима главом и цео се клати на троношцу.

стоји наслоњена на кревет и гледа у њега, слабо осветљеног ватром из пећи; никад јој није био тако гадан и ружан као ове ноћи. Како то раније није видела и осетила? И како је могла да се уда за њега и да живи с њим?

Чујем да се распитујеш!“ Тада је Аћим устао и без речи изашао из кухиње. Сада, после ове свађе, он сигурно неће написати тестамент. Бар му је рекао све што мисли. Није му све рекао. Сутра ће му све рећи.

ноћи, кад је Ђорђе први пут тукао, и после, кад јој је још неколико пута дошло у памет, то је глас нечастивог, који се ове зиме уселио у њихову кућу. Како би она с другим? Нема тога ко би њу смео да ухвати за руку, а камоли нешто друго...

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А једнако, и на ове доле и на оног горе, сунце је бацало своје јесење зраке, док се ветар лоповски шетао између грана.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Понекад је житеље ове улице пред зору, знала да пробуди нека врло архаична, слеђена тишина, и у дану који би наилазио оживљавале су приче,

Истина, ове из 1914. као да су биле нешто убојитије од ових из 1790. године, али ни то није сасвим сигурно. Изгледа сигурно да су

У памћењу, не само његових сувременика, остале су ове Карађорђеве речи: „Којекуде, ко ми надговори Чупића и натпише Молера, даћу што затражи.

Змај од Ноћаја, у ствари, нема појма куд су измакле те деценије, врти чибукчицу и нада се да су житељи ове улице, који су морали да чују за Змаја од Ноћаја, ипак чули нешто и о Стојану Чупићу.

Иако ниједан од ове двојице, ни Вожд ни Добрача, није сматран за разговорног, ипак су та двојица, кад би остали насамо, умели дуго да

У сваком певању као да је бивао све хладнији иако су његови слушаоци осећали како постаје све топлији. Тако и ове вечери: Вишњић је стигао до на крај песме и, по муку у којем је постојао само његов глас, знао да је освојио и те

надао да ће му Вук, бар у једном часу, поставити питање које је очекивао, питање о томе када ће имати нових песама? Ове које је сада певао Вуку биле су, у ствари, већ старе.

Могло би се помислити да су се ове две личности у Риги, тако несагласне, често сукобљавале. Али, нису: попустљиве једна према другој биле су, чак, склоне

са ким Змај Јова дели то властништво које није тражио: неко чије је име, не ни тако давно, али пре његовог, било име ове улице што дунавску падину везује са савском.

свог дечака а то је значило да сваког дана залази и у кућу руског изасланика са којим би се, разумљиво, тада сретао. Ове Карађорђеве посете биле су, како су мислили неки од историчара, прилика да Родофиникин и учврсти своје везе са Вождом

У томе му је раду Доситеј само помагао а ипак је, ето, остало да се Школа помиње највише по њему. Кад стигне до ове зграде која, обновљена, стоји на раскрсници Вишњићеве и Јевремове, на раскрсници свих светлости што се ковитлају над

Умро је 28. марта 1811. године, тихо. У целој Србији је жалост због ове смрти била велика и, ваљда у тој жалости, нико није обратио пажњу на последњи старчев спис, Јастук гроба мога, који је

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Негда, негда, ове очи Жеравке су живе биле Сад у снегу од обрва Жеравке су угасиле. Ово ј' лице ружа била Ал' давно је оно доба: Сад је

Па ипак - да си само каткад знала Велики, кобни огањ душе ове, И силну љубав што ништи к'о хала Све друге мисли и наде и снове; Па ипак - да си само каткад хтела У заносу, и

А ти ћеш, бедна жено, као вазда, Слушати радо ове речи лажне: И захвалићеш Богу што те сазда, И очи ће ти бити сузом влажне.

Мени је било к'о да пјесме ове Сваки стих поста пун бехар у роси, Па трепти, сјаје, и мени по коси Просипа меке пахуљице нове...

Овдје вам свако братски руку стеже У туђем св'јету за вас пелен цвјета; За ове крше све вас, све вас веже: Име и језик, братство и крв света. Остајте овдје!...

сад из гроба буди, Па у тој ноћи чезне и жуди, Кроз цветак душе, у зраку снује, У танкој магли очаран хрли; Да власи ове то њега крију Док смрт се кроз њих с животом грли; Ох, шта би дао, те сузе сјајне Да за њим мртвим 'вако се лију!

„Хајд'мо - ја рекох - „Тимоковом врелу! Ено окомка крај обале ове! Ту ћемо сести окружени водом, Слушати жубор и сањати снове!“ „Не“, - рече она - „страшим се тог врела!

Ах, да ми није младе снаге ове, Што мрзи млаки нерад душе мирне, Све бих му дао, да не буним снове. Ми нисмо исто, Ни срце ни глава; Моје су мисли

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Ах, ти тајно, Богу тек извјесна - састав ове пресилне машине која креће безбројне мирове! Пет небесах неподвижних пређем сљедујући зрачици идеје, бесконечно

Радимости ове неуморне и силнога његова напрега нико себи представит не може; али своје цјељи постић неће, јер вјековах мати

што се свештенојзи гори и мом трону примаћ не смијаху, јер их моји пламени погледи са ужасом страшнијем дробјаху. Ове грдне масе несмислене покорне су мени вазда биле и у своју мрачну колијевку на сломјене своје коловрате од вида ми

На злу судбу палијех небесах ноћ и пустош царство уздигоше; но слијепе ове владалице бесилне се одмах поклонише упорноме своме сопернику!

први плот човјечку облачити и почет носити): зли властитељ ада неситога довести ће људско покољење до глупости ове преслијепе да похули на небесну свјетлост, а да мрачно име обожава.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Али би нас они сувише удаљили од самих абдерићана који су главни предмет ове историје. Све што бисмо о томе имали да кажемо је да су наша два светска грађанина провела цело вече и добар део ноћи

Они наћулише уши. „Погледајте безбројне ове звезде! Оне покривају од памтивека небески свод. Откад се појавио на Земљи, човек их је посматрао, разазнао њихова

„У истом оном међусобном распореду у којем је Хефестос урезао на штит ове звезде, видимо их сада и ми на небу, видећемо их сутра на ноћ и сваке идуће ноћи; оне су вечне, непроменљиве,

се крећу све остале звезде у кружним путањама чији је полупречник утолико већи, уколико је уочена звезда удаљенија од ове наше звезде која се зове поларном звездом“.

младе ученике како се крећу поједине звезде око поларне, захтевајући од сваког да му прстом покаже како изгледа путања ове или оне звезде.

главом, у знак да им је то јасно, а Питагора продужи: „Све ово што смо сада видели и увидели казује нам да се све ове звезде налазе причвршћене на прозрачној, кристалној, лопти, сфери која се обрће равномерном брзином око оне осе која,

Она лебди у средишту небеске сфере. Између ње и те сфере обрћу се, повлачени од ове, седам даљих концентричних сфера које носе по једну од седам лоптастих небеских тела.

“ Ученици то учинише. „Сад одмерите“, рече Питагора, „овом мером као јединицом дуж ове подвезице три узастопне дужи од којих прва нека има дужину од три, друга од четири, а трећа од пет оваквих јединица,

једног дугог ужета, чије странице мере 3, 4 и 5 јединица - таква јединица може бити произвољно одабрана, дакле већа од ове наше - и помоћу трију колаца који се забију у земљу тако да уже буде затегнуто као ова наша врпца, Египћани полажу

„Иза ове капије простирао се свештени део града бога Амона, „Амвон света“, са својим главним храмом, светим језерцем, безбројним

„Запитах се којим су путем њихови градитељи дошли до ове размере, па нађох овај одговор. „Међу бројевима за које сам нашао да задовољавају захтев да збир квадрата првих двају

Погледај само ове красне јагоде, ове зелене краставце и сочне артичоке! Окуване и преливене зејтином, оне се топе у устима, а лако их

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Која је то реч живота коју, као буктињу праве светлости, треба сад да пронесу они изабрани усред ове мрачне и перверзне генерације? Ја не знам. Ја заиста не знам.

А ви сте врло неучтиви и дрски. — Могуће — одговори мирно студент као да је очекивао баш ове исте речи. — Ја сам врло неучтив човек. Али ви сте врло ратни богаташ, а ја. врло предратни студент. Ја и ови овде.

више не буде у моћи једног човека или једне групе људи да баце цео свет у све ове беде — онда ја не смем питати: „Зар су требали милиони невиних да падну па да се тек после тога предузме осигурање од

Кад сам их оставио, удар је оно тако силан да сам био онесвешћен све до ове прве повољне вести. Остављајући их, веровао сам да је са њима свршено, да наша огњишта више не постоје и да су наши

Од вечери до јутра провела је мртва уморна дивизија у најстрожијој приправности. А исте ове ноћи Секула, врљајући по околини пљачке ради, откри: да се путем, с које се стране сву ноћ и грозничаво очекивао

Војник, за кога се могло и смело рећи да се у војсци родио и одрастао, он је, боље него ико, познавао смисао и циљ ове важне институције, као и оправданост оних драконских мера уобичајених да се употребљују за темељно израђивање

Он полако отвара очи, гледа око себе, трепће и изговара једну једину реч, гадну и непознату ван ове вароши, а на коју се не љути нико, јер се сваки њоме служи да другом затвори уста. — Порав... — Циде. — Циминајца.

— Па јес'. — Видиш, ти Германи целу Европу окупираше, па сад 'оће и Азију. Него ја мислим да оне Швабе и ове Швабе раде ортачки. Чујте, људи, ово што вам ја кажем, ја сам прост човек, али ја њима не би' веров'о.

ти си једна ствар, једна клада, један буздован, разумеш! Гледаш ове балавце како дижу павиљон на главу, и ништа: ћутиш, кезиш се и бленеш у њих као идиот.

Целе ове ноћи ћутали смо будни, чешали краставо тело и мислили. — Бога вам, спавате ли, Андреја? — Ох! — Нешто размишљате,

Па из вртлога ове борбе полусвести и снова извлачила се и с муком чупала извесност нека донекле, она извесност последњих тренутака што

— Политички. Онда други неки глас упита: — Одакле? — Старе Пазове. Па ове речи пропрати широк и звучан ударац шаком и нешто се, уз пригушен ропац, стропошта низ камене степенице што се

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Можда ме сад, из ове временске удаљености, сјећање вара, али ми се чини да читавог вијека нисам с њима, објема заједно, измијенио у све

А онда прве, без подлоге живахне ријечи при сусрету. Све то допире до мене сординирано, издалека. И, из ове моје сигурности, готово забавно. Јер ја се осјећам доста безбједан. Овдје сам остао непознат или неоткривен.

Гледао сам домаћице на тржници кад избирају рајчице или кајсије. — Пошто су ове?... А ове?... А ове овдје? ... И све редом пипају прстима.

Гледао сам домаћице на тржници кад избирају рајчице или кајсије. — Пошто су ове?... А ове?... А ове овдје? ... И све редом пипају прстима.

Гледао сам домаћице на тржници кад избирају рајчице или кајсије. — Пошто су ове?... А ове?... А ове овдје? ... И све редом пипају прстима.

Мама-Јумба заогрнутих плаштем митскога или заодјевених у бијело рухо привидно рационалнога. А ове посљедње обично су најопасније.

* Моја добра болничарка гледала ме ведрим очима. – Је л'те да су занимљиве ове књиге? – Јесу, сестрице, јесу... Побуђују на размишљање. Била је задовољна.

Има носталгија према одређеном и према неодређеном, према знаноме и према незнаноме; а ове потоње су најјаче и најупорније. Носталгија је све што нас мами својом слијепом неумитношћу.

И за посљедњега је не мања трагедија ако залута међу оне прве него за оног првог ако залута међу ове последње. Ствар је напросто у томе да треба бити оно што јеси.

Плеуритично кашљуцну залупнута врата — и кола крећу. Вјероватно доњим, старим путем. XXXВ Јутрос сам листао ове биљешке и опет се насмијао над самим собом.

Дакле, треба да држимо на уму ове кључне моменте... (центар се нешто разриједио, а десно и лијево крило, по пруженој помоћи центру, вратила су се на

Помало ме запустила и моја болничарка. Искористит ћу ове дане да прочитам књиге које ми је донио млади доктор. Махом „романсирана хисторија”, биографије знаменитих људи, у

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Руке му снажно али механично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности. Народ господа, корача, прескаче преко поточића, јендека и врзина...

Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама. И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега. Али попа му разгали срце...

— Тсс... познајемо — проговори махнувши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење ради ове необичне посете.

Гвожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли. — Откуд теби, момче, ове ствари? — запита полицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинских новаца. — Не знам ја.

Требало је одмах пресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде на посао. Пре свега нареди Ђурици да се никуд не миче из онога ћилерчета, јер га,

Станка се наљути, али се опазило да јој се ове речи коснуше самога срца. — Оно јест, кад би се ти дао да те убију. — Па... како коме.

Најпре они необични гласови о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред пушком не тренувши — све

— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо? — Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему. Ђорђе је имао обичај да мисли гласно.

— Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају. — Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше. — Хм...

Она се прену. Погледа око себе зачуђено, и не видевши никаквих остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било ?... Је ли то сан или јава ?... Чини јој се да није спавала...

Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се. Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде.

И опет је нека снажна и моћна сила примамљиваше тамо, опет јој се чињаше да нигде лепше није; и саме ове прилике, које је очекиваху, изгледаху јој заносне, пуне интереса...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Идући тако по свету, наиђе једном на три врло лепе девојке, где ломе чиоде. Ове, видећи Петра где им се приближује, повикаше као из једног грла: — Петре, ходи да ломимо чиоде, па колико чиода данас

Кад је чуо Петар шта му ове девојке рекоше, он им онда одговори: — Тешко вама и вашем животу! Кад ја опет овуда пређем, сигурно ћу наићи само на

Сад Петар узме све три ове ствари и пође даље. Идући тако, наиђе на неку велику шуму, и упути се једном стазом. Ишао је тако читав дан кроз ту

Петар, чувши ове речи, одмах се са старцем опрости и оде брже-боље да потражи ту земљу. Идући тако, дође до неке воде.

Идући тако, дође до оно троје деце што су се били окаменили, затим дође и до девојака, па види да су и ове давно преминуле, и свугде где год је пролазио, нигде није могао ни села ни живе душе наћи.

Девојка је сад вукла Петра к себи, а смрт опет к себи, и ниједна није могла да га отме од друге. Тако су се ове две надвлачиле читав један сахат.

Онда змија повиче из пожара: — Чобане, забога, избави ме из ове ватре! Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе па њему на руку, па по руци домили до врата и

— Тврђа вјера него камен стјена, слободно говори. — Е кад је тако, знај да је оно мој бивши човјек, него узми ове женске хаљине па му носи у ашчиницу, нека се преобуче и нека с тобом дође к мени.

Старији и средњи брат повичу: — Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати куд је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити

Царевић, видећи да против ове силе не може ништа, пође кући, но једнако мишљаше како би жену своју Баш-Челику отео, док му наједанпут падне на ум

Испукни једну длаку из мога репа и запали је: ја ћу се претворити у златну цуру још љепшу од ове твоје, отићи ћу до цара с тобом, ти узми златног коња па га узјаши и бјежи с цуром даље, а неће прећи дуго времена, ја

Ево ја долазим сваки дан те читам дову, ама га не могу никако видјети. — Е, мој драги везировићу, да се ти напијеш ове чудотворне воде, као ово и ја, видио би и ти твога!

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Мене бије киша, Облаци, видик. Ал' у часу једном Мисао сене, да ће можда сузе Ох ове сузе, крви моје пуне — Проћи и пасти по покрову ледном, На лице твоје, што побожно труне, Унети израз у линије,

Гле, како се нија И иде боја преко ветра, грања, Уставља неред и тишину свија И дугу вуче! Откуд ове зоре У часу када коб и очај сања? Да клетва није, или нешто горе? Немоћном подсмех?

Ил' је коб моја, што у дане ове Осећам руку како мирно пише На моју љубав, мисли и на снове Име, које ми на крст црни дише, На крст што носи све

Ја немам сузе за хумке синова, За хумке деце отаџбине ове Што су свој живот као булке дала За стару мис'о и границе нове, За прошлу славу и реч са гусала.

Све се то десило са брзином река У име морала ове отаџбине: Као да је народ целог свога века Спремао се за то да слободно гине.

Испод звезде среће победа нас прати, Србија и ове преболеће ране; Али виновнику ко ће казну дати За злочине које народима нане!

У теби гледам биће земље ове, Умно и крепко, за будућност снажно, И своју љубав и минуле снове, И све истине — све што није лажно.

” Ја имам речи: ви сте моја чеда Поспала, хладна, у повоју смрти — Али не ове што у мене гледа, Чији ће додир светлост за ме стрти.

“Тако ми ноћи и природе ове!”... И крик загушљив задави му речи, Крик којим човек у љубави зове Сотону да га својим паклом лечи.

1912. ТАЈНА Тај осећај страха, што у мени расте, Како ме је наш'о баш у ове дане, Кад кровови трошни дочекују ласте И кад зумбул гледа где листају гране.

Док цветају брескве, веселе и сретне, Свуда жалост иде 'ладна као зима. Које ли је доба ове ноћи црне? Изгледа дубина мрака да се губи. Каква млада звезда као птица прне, Подсети на светлост коју борба уби.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Како сам изводио ове мисаоне радње по други или трећи пут да бих протерао слике из својих визија, тај лек је постепено изгубио сву своју

Да нисам имао других доказа да у извесној мери поседујем ове особине, пронашао бих их у поменутим личним искуствима.

Мени су ове штеточине биле добродошла забава. На разне начине сам проређивао њихове редове, што ми је донело незавидан углед

Био је то чудан захтев, с обзиром на то да је он увек био против ове врсте спорта. Али неколико дана касније дознао сам да у нашем крају хара колера и искористивши прилику, вратио сам се

отишао сам кући на кратак одмор, очекујући тријумф, али ме је увредило то што је мој отац сматрао неважним ове тешко стечене почасти.

Остатак мога школовања у Грацу је прошао у интензивним али узалудним напорима ове врсте и скоро сам дошао до закључка да је овај проблем нерешив. Године 1880.

1 Док сам изговарао ове надахњујуће речи, синула ми је идеја, и у тренутку сам открио истину. Штапом сам нацртао дијаграм у песку, који је мој

Желео бих да могу да опишем своје прве утиске из ове земље. Читао сам у арапским причама како добри духови одводе људе у некакву земљу снова да тамо доживе чаробне

Овај призор ме је подстакао на размишљање. Било је очигледно да су ове две појаве тесно повезане као узрок и последица.

Употребом ове цјајне направе он је већ остварио електрична колебања јачег интензитета но што ствара муња и пустио струју довољну да

реагује на електричне вибрације одређене фреквенције исто као што звучна виљушка реагује на одређене звучне таласе. Ове посебне електричне вибрације, које су у стању да снажно побуде Земљу, могу се користити на безброј начина и имају

Лонг Ајленд (Лонг Исланд) израђено је постројење са торњем високим 187 стопа са сферном куполом пречника око 68 стопа. Ове димензије су биле одговарајуће за пренос практично било ког износа енергије.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

патријарх се са одабраним породицама преселио у Аустрију и настанио се на уском појасу земље, на северним обалама ове две реке. Ту су створили организацију која се касније прозвала аустријском Војном границом.

Ми смо били слободни, независни власници земље. За ове ”Привилегије”, народ је, за узврат, преузео на себе обавезу да брани јужне границе од турске најезде.

сељака и никад се није умарао причајући о његовим херојским борбама против Турака на почетку деветнаестог века. Ове приче о Карађорђу су на поселима код суседа примане са више одушевљења него све његове друге заносне приче.

После ове рецитације, учитељ би покушавао да специјалним начином говора кроз нос у неком извештаченом, свечаном тону, допуни

После ове рецитације, учитељ би покушавао да специјалним начином говора кроз нос у неком извештаченом, свечаном тону, допуни

Опис ове појаве био је пропраћен експериментом изведеним помоћу електростатичне машине која је производила електрицитет путем

Моји учитељи у Панчеву помогли су ми да решим неку од загонетки ове врсте на које сам наилазио у својим размишљањима.

године. Прескачући неколико делова ове моје приче, згодно је да поменем сада да је двадесет година после мог открића електричног усаглашавања, један мој

Причао сам им о свом искуству са Франклиновом теоријом муње и раскораку ове теорије са причом мога оца о светом Илији.

Безбројни чамци били су начичкани уз обе обале ове велике реке; разне врсте бродова јурили су брзо у свим правцима по заливу; многобројни бродови за превоз путника били

места и угледао нешто налик на узнемирену кошницу, што се звало Бродвеј, са хиљадама телеграфских жица разапетих преко ове улице као паукова мрежа разапета између мромних зграда, био сам застрашен и у чуду сам се питао шта све то значи.

позадине у неким Рафаеловим сликама Богородице - ко није видео тај дивни призор, тај не зна шта је рајска лепота ове мале области.

Ћипико, Иво - Приповетке

Од кољена до кољена преносе се приче о сломљеним бродовима о ове суре хриди: овдје море напада своје жртве да их уништи, прождре; а у одмацима, и за најбоље тишине, изненада вал

се је чак пред светим отајством, у великом олтару изложеном; заклињао се пред иконом заштитника светога Николе и, ове године, међу првима пријавио се код жупника—каноника и понудио највећу своту новаца да на Велики петак, у ноћној

И долазе му на памет божје ријечи проповједаоца Италијанца, језуите, што сваке вечери ове Страсне седмице проповједа у цркви, и, дирнут божјом милости, одлучно одриче се Морачине гријешне љубави.

панувши му на памет гријешна мисао на Морачу, мада је се клони и неће да је ни у цркви види, јер је тврдо одлучио да ове Страсне недјеље не сагријеши: ни мишљу, ни рјечју, ни дјелом! —Исусе мој, милосрђе! — понови језиво и скрушено.

Долазила је зима; прошасте се сећа са ужасом. Само Мајка божија сачувала га је и дала му устрпљење да је претури. Ове, што је рано долазила, силно се плашио. Пре освитка морао се дићи да служи свету мису.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Док остајемо у њој, док се у њу затварамо као у једину за коју знамо и хоћемо да знамо, ове су безбројне навике (конвенције) за нас просто невидљиве.

као усредсређење пажње управо на ове области у свакидашњем понашању које припадају „обичним“ навикама, спонтаноаутоматизованоме реаговању, које су, уопште

окаменелога говорног низа и ослобађање ритма и мелодије које меморише, на пример, обичан исказ какав је Нашто ми ове очи? А ево како га Матић сече и разбија: Нашто ми иначе сад ове ми очи?

А ево како га Матић сече и разбија: Нашто ми иначе сад ове ми очи? Кад песник полази од извесне задате метричке схеме, онда се нарушавања уобичајенога говорног низа нужно

да исправно мислимо даће, нешто касније, једна друга песма, за коју се може веровати да је потпунија варијанта од ове: тамо су све појединости чистије изведене, јасније поређане у аналошке парове, па тако и пар црвено цвеће – причешће.

О изворности и старини ове лирике може се доста поуздано судити на основу свадбених песама. Оне ће бити и последње на које у овој прилици још

А мораће се зауставити на тропима, текстовима од једне речи. Лингвисти све ове јединице посматрају као засебан систем у језичком систему, као неку врсту језика у језику.

Све да је и заиста тако, више се ове појаве у српској књижевности не могу објашњавати на стари начин. (1999) О НЕБЕСКОЈ ОДЕЖДИ АНЂЕ

Одмах затим ове густо поређане небеске, васионе слике снижавају, спуштају до саме границе пристојности три војводе загледане у

њих необичне а привлачне слике схватили по аналогији са старим, већ познатим из народне поезије, међу које су унесене. Ове друге, певачима познате слике нису алегоријске као Јованове апокалиптичке, него су песничке, дакле блиске симболичким.

Дуго је он био познат, дуго се о њему писало и судило не на основу ове, него на основу друге књиге, из 1908. А она је сва у прелазу од парнасовства, које се потискује, ка симболизму, који

Има у овим песмама нешто од класичне лирике, и у исти мах нешто неочекивано ново. А не само у ове, него у све три групе песама уводи нас прва од јутарњих – „Прича“.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће? ЧЕДА: Чујте, мајка, ја више нећу да слушам те ваше савете. Те идите код ове министарке, правите визиту, те идите код оне министарке, правите визиту.

ЧЕДА (шчепа цилиндер од Живке, стрпа га момку у руке и гура га): Идите, идите, у вашим је рукама судбина ове земље. (Изгура га.) Журите, молим вас, журите!

ЧЕДА: Како да је узмете натраг? ЖИВКА: Тако, да се ти лепо и љуцки извучеш из ове куће и да оставиш жену. ЧЕДА: Како, молим вас? ЖИВКА: Па тако, де, што се ишчуђаваш?

НИНКОВИЋ: Потребно је већ на првоме, најскоријем журу, било код ове или оне даме, да постанете предмет разговора. Да једна дама, рецимо, дискретно шапне оној до себе: „Ко би то рекао за

(Пауза.) Па да, увиђам и ја сама да је то врло незгодно, али, шта ћу, не могу из ове коже. Та како казнити, нећу га казнити, него ћу га испребијати, али је мени главно да се некако заташка ствар код

'Ајде свака на своје место, па кад изађете на улицу, а ви се чупајте све док вам трају длаке на глави. (Ове одлазе и седају.) А ти, Живка, опрости. Ово је, знаш, онако, мало фамилијарно објашњење.

Ту је огроман отворени кофер, у који Дара пакује све ове ствари, доносећи их из суседне собе. И АНКА, ДАРА АНКА (долази споља, носећи свежањ новина): Ево, госпођо, нисам

„Тај Ни-ни-ко иначе је један напудрован празноглавић, који се заљубљује у сваку мандаринку док је на власти, те му ове ћурке израђују преко својих мужева класе.

Знаш, једва сам купио дванаест бројева. Онај Карагу плаћа по двадесет пара комад, па све њему продају. И ове сам добио само тако што сам једном продавцу подвикнуо: „Мораш ми продати, ја сам син мандаринов!

Је ли, Васо? ВАСА: Јесте, од почетка ове године и за целу прошлу годину. НАТА: Ја не читам новине, не волим, верујте...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

СРПСКА РОМАНА Студије о Сеобама и Нечистој крви ПРЕДГОВОР Две студије које су се нашле између корица ове књиге у завршном су облику и писане с намером да заједно буду објављене.

За писца ове књиге посебно су Сеобе Милоша Црњанског биле привлачне зато што је у њима, као ретко где, чисто језичка фактура текста

Касније се од тога одустало. Једно због обима, и друго због намере да после ове прве уследи још једна, слична књига. У Београду, 1988. Н. П.

Борисава Станковића роман Нечиста крв1 спада у ове друге. Не зато што би тај наслов сам по себи био рђав. Напротив.

А све ове граматичке операције нису, разуме се, ништа друго него превођење из управнога у неуправни говор, при чему се у саму

Потпун суд о Станковићевој синтакси може се донети тек када се довољно исцрпно опишу барем ове групе чешћих одступања.

] тако да се Софки не тек поче него сасвим учини све ово као логор. И они, и ова кућа, и ове њихове жене, онако у својим крутим футама, још крућим и чак до пета дугачким новим кошуљама, а опет свака са око паса

”139 Тренутни и мимогредни, утисци ове врсте постепено се слажу - како то и иначе бива код СтанКовића - у трајнији доживљај свекрове куће као хладне и

Доле, у дворишту, бије шедрван, његови млазеви, капље воде према светлости из ове њене собе, жуте се и шуште као ћилибар. Чује се свирка.

У критици се на ове појаве гледало као на израз јунакињине претеране чулности или ппревелике сензуалности. Истина је да је она до

Јунак ове приповетке, тачно као и јунакиња Нечисте крви, заменицом „оно” именује једно нарочито еротско стање које га повремено

И, разуме се, чим се на простор стављају ограничења ове врсте, он се мора јаче осећати: опажа се оштрије, а изразитије се и вреднује.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Одметнуо се био у шуму као и сваки немиран дух. Да је султан чешће, као раније, пролазио кроз ове крајеве, јамачно би и њега уочио као и његова земљака Синан-пашу, као Соколовићеве — Херцеговачкога и Матскога, као

поделио својих последњих триста гроша текији, џамији и Дечанима: „пред Богом једна је вера права — ваљда ће која од ове три помоћи мени грешном пијаницу!...

што се нису сви истурчили, те му се не би ничим напомињало да ово што је није од искони, или се гади на ову рају, на ове слабиковиће, Који ради једне слабе вере трпе и не осећају дражи охоле слободе и турскога царовања?

Срби су га избегавали, а Арнаути са села не раде ове послове. Једне је године, у невољи, најмио мамушке Цигане, али је после неколико дана пошла ругалица уз ораховачке

Тад му је то било теже од свега, али је ове године био срећнији. Пред бербу му беше дошао са својим момцима Сено Дурут и увелике почео да око бачава ликом притеже

привлачности, Хамза Вукашиновић се на неколико дана пред брање пожалио Дуруту како тешко налази работнике и како ће му ове године виногради остати непобрани.

мирно, она их брижљиво спусти испред врата, па ова опрезно притвори, набаци велику гвоздену резу на довратник а преко ове дубоко углави клин. — Помози Боже, а опрости некрива кућо, у којој сам и добра виђела!

Као да су се људи тврдо одлучили да још ове ноћи истребе ово недавно ослобођене раје... — Добро је и ово да видимо!.. Хеј, побратиме, отварај ноћас!

Ту само на угловима очију. Бол и пребол бејаху у измирењу. Литица се помамно навалила на снажну планину. Ове — као да су закључиле за такво стање не примирје но вечити мир...

На његово чудо наредили да се његове жене обе открију. „Шта су ти ове жене?“ — упитали га — „Супруге“. – „Обе?“ — „Обадве“, — „Е, то наш закон не дозвољава!

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

рукама крећу крстом благословним Дошле су да виде нови станак мио Што га ј’ побрат њихов себи зажелио, Да посвете ове јаворе и дубе И гроб да пољубе.

“ И док год се гласак ове звезде слуша Донде ће с’ и твоја благосиљат’ душа. Јест, човек си био, те и на висини Сачувô си цветак срца у

Зар се ико црним рухом Својој тузи одугова? Зар не зборе ваша деца Ове речи из гробова: „Наше душе нашле оца У висини рај-насеља, Ал’ на земљи пуно ј’ деце Што немају бранитеља.

То додуше није лако, А поштено још је мање, То је срцу стега љута А души је робовање. Али зато ове муке, Лепим, слатким плодом роде: Тако можеш милост стећи У светиње и господе.

“ — Он се накостреши. „Шта ће ми срце? — Мени треба злата!“ Е сад си скучен, не знаш ни сам како. Ал’ ове канџе не пуштају лако. Тешко си теби у његовој власти И свакој жртви каматничке страсти!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЈОВАН: Па шта сте ме звали? ФЕМА: Звала сам те да ти дам регулу да не будеш као досад, или као што су ове дроље. Прво и прво: ти се нећеш више звати Јован. ЈОВАН: Него? ФЕМА: Ханц. ЈОВАН: Зар сам ја коњ? ФЕМА: Будало!

Он се, бог да му душу опрости, кињио и живот прекраћивао да вам што више прибави, а гледај ти сад ове, оће да утамани кућу. А, другојаче ћу ја с њоме почети!

С отим се окренеш мени и рекнеш: упамти, Васо, добро ове пољупце, биће ти некада слатки, и одеш. Ја се на то пробудим и таки се сетим сна, јер тко би на твоје пољупце

ФЕМА: Шта је теби за то што сам ја то другом поклонила? МИТАР: Поклонила, несрећо, а јеси ли стекла? Шта траже ове ствари код мене за десет форинти? ФЕМА: То није истина. МИТАР: Није истина? (Виче.) Јоване, Јоване! ПОЗОРИЈЕ 10.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

које пеку грло волим је ушима треба ићи до краја света и наћи росу на трави будим је због далеких ствари које личе на ове овде због људи који без чела и имена пролазе улицом због анонимних речи тргова будим је због мануфактурних пејзажа

и имена пролазе улицом због анонимних речи тргова будим је због мануфактурних пејзажа јавних паркова будим је због ове наше планете која ће можда бити мина у раскрвављеном небу због осмеха у камену другова заспалих између две битке када

Још ми смрт у ушима зуји Ноћ с ове стране месеца често огрезне у непотребне истине и одушевљена клања. О, испод коже млаз крви моје чезне ноћ с оне

Краков, Станислав - КРИЛА

И све су оне доносиле ратницима радост и болести. Ове су биле нова радост, јер су спасавале од фронта. Ипак су највише биле тражене жене из угледних кућа.

Варош је у тами. Све спава. На молу генерали дају руке сестрама милосрђа. Нестрпљиви аутомобили носе све ове у виле крај мора. Будни стражари чувају улазе. Град се сав спаја, пари, сав је у љубавном грчу.

И у том тренутку се осећање не страха већ тупе туге разли по њима. Неки артиљерац хтео би да храбри ове, који ноћас треба да их штите: — Не одступамо, мењамо положај; пронашли су нас данас. — Другом ти то, брајко...

Види се како се одвоји један део и пође некуд у ноћ. Они што одилазе срдито се журе, и не осврћу на ове што остају.

Потом се заруменела и пакосно добацила: — Опростите, нисам знала... Из шатора су повиривали да виде шта ове жене раде. Сергије је већ одвукао Ноемију у своју кућицу. Телефон је зврјао као помамљен.

запуцкарао који заплењени кундак, и пламен би весело поиграо по очним капцима, који се склапали под сном и умором крај ове тренутне топлоте. Као збор авети биле су те тамне групе крај малих светлих средишта на пустој и голој падини.

А потом отпоче да грми. Данас се имало да реши. И зато чудна радост обузе све ове душе до тле сиве као магла. На камењарима се скупљале мале групице војника и гледале у огањ пред собом.

Митраљези ношени на рукама љуљали се и претили. Потом се све овде код ове остале половине батаљона умири. Војници су на окупу, поседали под заштитничком сенком стења.

Све је изгледало као нека огромна разастрта карта. Изгубили се већ ровови, и пушиле се нове батерије. Сада, ове су биле туђе. Аероплан је правио спирале. На небу су били светлосни лукови. а доле је зјапио понор провалија и шума.

Петровић, Растко - АФРИКА

Иначе, све су ове жене страховито брбљиве, уочљиве, горопадне. Мој пријатељ говори са њима бамбара, што је језик судански, али који, као

Они не долазе да виде брод, но се забављају по пучини кружећи један крај другог, као ове птице над нама. Догледима видимо да су широке дрвене степенице, којима се силази до кратких молова подигнутих на

„И ви се чудите, кажу ми, што су црнци тако весели. Ево да не морају ни прстом мрднути да би помогли да ове рађају, гране им дају хлеб, чоколаду, шећер, млеко, воће и цвеће које је храна за очи!

Женске главе уистину неописано лепе, дуге, фине, сањалачке, девичанске. Рекло би се да су ове младе другарице Аполонијеваца у ствари становнице Антила.

Црнац који весла трепери испред нас, час надуваван, час сплашњаван, усред ове гасне лупе. Осећам задовољство и несвесно што ми је пола грама кинина у организму.

Река тамна као опал, склапа иза нас и расклапа пред нама своје огромно високе и густе шуме које је окивају. Ове су шуме ипак проходније од оних јучерашњих; лепота њиног растиња је нежнија, више песничка.

Становници су, као у кратке тоге, драпирани у четвртасте мараме од танке индиго материје са љубичастим шарама. Ове мараме, дивних угаситих, а ипак веселих боја, које топло украшују њину мрку кожу, тако су лаке да њини меки набори

Опојни мирис зеленила, тропског цветања, свежине и сенки обавија ове кућице. Трава је мека, неугажена, а невидљиве птице дозивају се над њом страсно.

Они су тако вертикално преда мном а тако смањени у перспективи, да личе на ове обојене гуштере што силазе на све стране низ плетени зид крај мене.

Кад се ритам убрза они се окрену једно другом, обухвате и понесу тај покрет у круг. Ове просте фигуре, које би рашчлањене представљале играње два корака с једне и два корака с друге стране, понављале су се

Са овог се спуштају танке дуге жилице које чим се докопају земље пуштају у њу корен. У току векова ове жилице се претварају у дебеле снажне стубове који свуда у круг око стабла одржавају џиновски кров од густог грања.

Јужни Крст косо је пободен изнад шуме. Мој други бој, Мури, диван младић, фетишист, нерасположен је због ове посете племенима Јакобар, Дјере и Абе.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

(у себи): Ниједан од њих није Станоје, Ал’ су, зацело, момци његови; По дивљој снази, мрким очима, Познаћу вука ове планине. (Гласно.) Мислим се нешто: ова провала Некад ми зине као гробница, А некад сине као ризница.

Ма шта ћеш овде, добар човече?... РАДАК: И баш на рону ове провале? ИСАК: Да скачем доле. На ме се земља само мргоди, Идем да кушам срце земљино; Онде ће, ваљда, бити

бичем троструким Учише њихов куран читати И клањати се лажном пророку, Кога синови мрака вечитог Светлилом зову ове селене!... Онда сам њима ропски служио. ГЛАВАШ: За комад хлеба? Или, још црње, за живот само? ИСАК: Да!

Та Смедерево!... Децо, каж’те ми! РАДАК: Залутала си; Ова те стаза даље не води, Него до ове мрачне провале. СТАНА: Ах, у Србији Свака те стаза води провали! ГЛАВАШ (у себи): Ала је дивна!

лица умити, Ту те купине мирис задише; Капљицу бистру воде студене, Што ти са чела капље жубором, Пратећи шумор ове планине... Погледај, душо!... Само погледај!... СПАСЕНИЈА: дивота! СТАНА: ’Ма шта ће овде таки разговор?

ме лепо поздравља, А тај ће лепи поздрав значити: „Са ножем ћу те свега исећи Ако ти чамац спреман не буде Да ове мразне ноћи превозиш — Дању се крију као кртице — Убице, можда, и бунтовнике Што и на самог цара устају!

лако спремио, Те ћу је тако, као играчку, Привезат за пâс старом Хаџији: „Сад пливај, Хаџо, хладним Дунавом, Код ове справе нећеш тонути!...“ ЈАЊА: О, тешко мени! О, смилуј ми се, Раде, несрећном!

и груди реке студене У јарости се својој надимљу, Осећајући борбу страхотну Што ће са хуком ветра студеног Још ове кобне ноћи водити... ЈАЊА (иза бине на обали): Конопац хватај!... Вуци, дртино! Шта чекаш? Ради!... Сад, Раде, сад!

ПОРФИРИЈЕ (прима пљоску, крсти се и пије): Охо, хо!... Е баш је ваљана! А волим ти једанпут сркнут ове шумадинке, но три дни цевчити браничевичку шому! РАДАК: И ти си, ваљда, из Шумадије?

СТАНА: Па ту је бачен на дно тамнице... ТРЕЋИ ТУРЧИН (за себе): И не зна матора вјештица да је и он ове ноћи с хајдуцима умакао!... Тим више смјеха и шале! Пази, Усо!... (Гласно.) Па, бако, бјеше ли млад?...

У косе моје свака длачица На хајдучком је расла темену; Па маља она што је у сану Још ове ноћи кожу пробила, И та ми иште страшне замене! Кад не мож’ целу војску цареву, Оно бар једну главу за длаку!...

Брже! Брже!... (Сељак одлази.) А ти са Вуком опрезно, Раде, Све кривом косом ове планине, Док доспеш оној модрој чукари Откуда видиш царске друмове, А десно, опет, ону провалу.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

000 људи. Дакле у случају потребе ми би могли да концентришемо на тимочкој линији највише 35 до 40.000 људи. Спрам ове српске војске стоји већ сад Ејубов коп од 30.

Пошто су предузете ове мере на тимочкој линији да нама амо на Морави даду одушке од удружене навале Ејубове и Али-Сајибове војске, генерал се

У овој ужурбаној спреми, при погледу на ове дуге редове војске, који одмереним кораком одоше на бојно поље, откуда се већ пролама грмљава топова, има нечега што

Сва је коњица полако касала, а понеки од Черкеза утркивали су се напред. Намера ове коњице и пешадије, што је за њом ишла као потпора, била је очевидно та, да обиђу наше лево крило, да га обзину и тиме

примицали, они ће се наскоро помешати с нашима и прећи у јуриш с бајонетима, а да ли ће наша млада војска издржати ове напоре?! — ту Черњајев климну брижно главом и поче ходати тамо амо крупним корацима.

тешких рањеника, остављених на бојишту са раздробљеним костима у локвама крви, оросити твоја вечерња роса и увити тама ове ноћи; колико ће усана које на дому чекају врели, слатки пољупци, пуни неге, љубави и милоште, осванути сутра неме,

(Сваки је пошао у оном, у чему се код куће затекао). Познати јуначина, бугарски хајдук Иља, био је поглавица ове чете. Он је у своме песнатом дугачком гуњу ишао од једнога до другога и журио их да се што пре облаче.

Ова коса местимице је обрасла младим шумарцима. У ове косе нагиби су благи, брежуљци заокругљени, на њу је лако и попети се и сићи, топове је лако на њу испети и спустити

што оде коси, већ сам це радовао како ћу одавде са овога узвишенога места моћи мирно да проматрам цело поље борбе с ове и с оне стране Мораве. Али сад наста тренутак неописане забуне. Одједном у шуми на коси припуцаше пушке.

једном крају шанца био заузет овим призором с коњицом, на другој се страни шанца зачуше гласови: — Ено их, ено, вичите ове наше нека се уклањају с пољане, да нам отворе место за пуцање. Окренем се тамо.

јалака пред шумом густи, густи редови Турака и док су их друга њина одељења с виса потпомагала јаком пушчаном ватром, ове се колоне устремише брзим кораком на шанац. Напред су били Черкези са својим белим заставама.

С ове стране, на једно 200 корака од шанца, био је наш стрељачки ров. Овај су ров напустили наши стрелци, а Турци, спуштајући

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ЛXXИ Питаћеш ме, моје чедô, Кад сам ове песме писô, — Просуо их један часак, Један тренут, једна мисô. Срце ми је лисно дрво, А песме га цветом ресе;

Питање једно дрхта нам на усти, А ни то не сме нико да изусти, Ове две-три речи, пуне вечна јада: „Шта ћемо сада?..

Мртво срце суза буди, Падајући на њ са виса, Из њег’ ничу ове песме, Мртво цвеће без мириса. ИX Кад сам био на твом гробу Замириса мир босиљка, А мени се причу гласак: „Шта

ЛXИВ Ко је тужан, нек не тражи Туге нове. Доста му је, доста му је, — Нек не чита песме ове. Ко је срећан, нека грли Своје снове, Нек не мути ведру душу, — Нек не чита песме ове.

Ко је срећан, нека грли Своје снове, Нек не мути ведру душу, — Нек не чита песме ове. Ко их чита, нека прашта Слаботану, Кâ што прашта мутном небу, Плачном дану.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

ХРОНОЛОГИЈА 234 СРПСКА ТРИЛОГИЈА КЊИГА ТРЕЋА КАПИЈА СЛОБОДЕ ОТВОРЕНА — Док су се на Кајмакчалану водиле ове крваве борбе, ми, четници, налазили смо се око Лерина... — Молим! — упаде капетан Радојчић. — Сад ступате на сцену ви?

„Држи везу!“... „А-ха!“ — допире крик. Опет ровови, камење. Отуда сунуше на нас бајонети... Ми прилегосмо с ове стране. „Предајте се!“... Ура! Ура! Уре! — Вичу и наши и Бугари.

Ми ћемо сада извршити прелаз преко Црне реке. Река се налази одмах иза ове окуке. Иза ње настаје мала равница, а затим се диже брдо. Непријатељ је на врху.

Одвојени од кућа, лишени породичне нежности и пријатности домаћег огњишта, подносили смо исте патње и муке. Ове опште невоље као да су изгладиле све супротности наших нарави, те смо се свикли један на другога, и постали

Потпоручник Љубиша „Филозоф“ размишља сетно: — Обузима ме нека туга гледајући ове младе Русе. Ми смо овде да изгинемо за своју земљу.

Наша осматрачница налази се на висини од хиљаду две стотине метара. Са врха ове планине видимо шиљке, ребрасте падине, читаве висоравни.

Онда неће више бити ни узрока због којих се данас људи туку међу собом... ОПРОШЋАВАЈТЕ... Све што се затекло са ове стране фронта и могло да носи оружје, упућено је у ров.

Са њима се врше ти војнички експерименти. А у делокруг тога експеримента потпадам сада и ја. Прикривао сам ове своје мисли. Али Лука, као да је назирао моје неспокојство, обрати ми се заобилазно: — Слушај... за тебе нису напори.

Пешаци су товарили на леђа ове огромне гранате, са крилима окренутим уназад и носили их кроз уске саобраћајнице до топова.

Ја сам се непрестано мучио да се сетим шта сам оно хтео питати. А знам, било је важно. Али је утисак од ове експлозије био толико снажан да ми је моментално истерао све мисли из главе.

Схватио сам... Али ми је чудно било, зашто је земља испред ове наше објавнице толико разривена, као да је неко орао. Запитао сам командира.

Овакав срдачан пријем, ови дубоки заклони, све ме је то мало ослободило. Ове људе из јуришних чета замишљао сам као нека чудовишта, обрасла у браде.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Бранка који би у старо карловачко вино поезије из времена свога ђаковања насуо непента, па одједном заборавио све ове стихове и све што се у овој књизи поезије давнога времена које му је претходило намеће као идеал и канон.

Када би у намерама ове Антологије била рехабилитација начелних заблуда предбранковске епохе, горњи приговори и сумње били би итекако умесни.

Тако је, брижан, певао Паун Јанковић: знао је које му је Отечество. Већина песника ове Антологије међутим отаџбине, онакве за коју се бринуо у туђини млади Паун Јанковић, имали нису.

ни терет ни сласт одговорности духовног вођства; једино је још омладински део штуровским идејама запојених песника ове епохе могао да неповређено дочека нове дане омладинског покрета, иако не увек са стиховима у џепу.

и доцнијих хименеја и сваковрсних честитки аустријским надвојводама истога песника, и многих других песника ове епохе. Какву прекретницу садржи у себи оно Бранково насртљиво, одрешито и ђачки чедно: Београде, мој бели лабуде!

Ту, у томе овако издвојеном стиху, један је прелом, и једна међа, и завет. Песници ове Антологије, у своме непосредноме осећању живе вековне аустријске снаге, у своме респекту према трајности и

Али има и друга ствар, и од ове важнија. Епоха о којој је реч није као ма која друга: то је детињство наше књижевности, нарочито у својим почецима.

) Ни већина наших писаца ове епохе није се хтела — није се смела а није ни могла — приклонити новоме захтеву: они су бранили онај други, књижевни

Тада ће се моћи мирније и сасвим објективно, са подацима о лексиколошкој и синтактичкој структури језика ове епохе, говорити о ипак јасној тенденцији развоја књижевног језика предбранковског времена у правцу народног, као што

У таквим случајевима и ове старе и старинске речи, из славеносербског заборава, могу још и данас имати боје, и оправдања, и довољно снаге; могу

често лажу: једна од њих, срочена у мрачној редакцији Српског народа, овако је, године 1873, каљала једнога од песника ове Антологије, Јована Суботића, тада милетићевца: Црн ђаво, а црн враг — Пост'о Јован народњак, Па се сваком фали Да се

околност у вези са грађанским песништвом важна; она се не сме мимоићи ни у овако збијеном упозоравању пред читање ове Антологије. Та околност је у споју музике са поезијом у једно безмало недељиво јединство.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Сваки ми часак беше несрећа! А најмучнији, најнесрећнији, У коме ове горе угледах!... СТАНИША: Па ко сме рећи — Да на Латинке рубин-усници Притворство лежи срца лажљивог, Кад ево

ЈЕЛИСАВЕТА: А ја ћу плакати. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Свака ти суза кап је самртна, Од ове земље гроб ћеш створити!... ЈЕЛИСАВЕТА: Ја ћу клети. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ох, куни, жено, куни, проклињи!

КАП. ЂУРАШКО: Не цвили, госпо, немој, Светлости! Док су ти ове груди коштане Нежности дивне чврсти оклопи, Мирисне косе т’ длаку свилену Ни поветарац не сме такнути — Не, госпо,

ах, несрећнице!... Да куне дане своје старости, Плодност да куне црне утробе, Да куне себе, да куне мене, Да куне ове горе камене... (Јелисавета у ноћноме оделу улази.

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта збориш, чедо, Последњи дан? ЈЕЛИСАВЕТА: Ја рекох — Јер ове ноћи Тако ми бедној казује сан... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сан?...

Да само ове ноћи грмљаву Стрепећи срцем даље не слушам... Ил’ кажи брату — нека престане, Та још је ноћ, иди, кажи му Нек чека

Иди!... Да, ал’ причекај! Упитати те хтедох још нешто — Сердаре, старче, јеси л’ позвао Још ове ноћи да се саберу? Владика, хоће л’ нам и он доћ? Ил’ је зар и он, грешник матори, Курана признô глупу науку?

Где си купио? ...А скуп је, знам? КАП. ЂУРАШКО: Скуп — У злато да се Ловћен претвори, Вредности ове ни половину Металом својим не би платио... Ал’ поглед твој! осмех!... (Погледавши је застане.) Светлости!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Ту мотчицу баци, чоче, из руке, па руке метни у њедра... Ево ти ове моје 'аљине, па се добро умотај — рече старац, скиде хаљину, и остаде скоро упола го. — А ти, стриче?

Знам ја Змијање, знам ја ћуд нашије' планина и ове наше зле'уде, врлетне земље: све то потајно и подмукло режи! Наједном се ненадано задрмаше у врховима јеле и оморике

— Оно су све пометенички и гињенички гробови.. Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на 'вој планини и испод ове планине. У нас је ријеткост питом и 'вамо покоран чојек. А има и доста, који, ако 'ш, овог суда много и не бендају...

— Онда вас молим с божје стране, прикаж'те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље. Дигоше га. Он се пресели у 'ну долину.

говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле. Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи.

— Збиља, брез шале, шта ви то причате о мом Симендашу, о мом старом делији и бранитељу ове обитељи и ове наше свете ћабе? — рече врло меко, готово побожно отац Сопронија и сједе на праг од подрума.

— Збиља, брез шале, шта ви то причате о мом Симендашу, о мом старом делији и бранитељу ове обитељи и ове наше свете ћабе? — рече врло меко, готово побожно отац Сопронија и сједе на праг од подрума. — Ја најволим на прагу...

— Да, да, дјецо моја и Србови моји, млого сам ја црни' и мучни' дана претурио преко ове сиједе главе бранећи ову свету цркву од немилостиви' и без божни' Агарјана, те вам је и ово кô једно историческо

Браћо, Асан-бег ће на манастир! — уздахну Давид, па се окрену мени: — Јуначе и бранитељу ове наше свете ћабе, твоја глава прва ће пасти.

пољуби га у руку, и пружи му чашу хладне ракије: — Ово сам ја цијелу вече за тебе 'ладио, делијо наш и бранитељу ове наше свете ћабе! Прими ову чашу, наздрави ми, опрости ми и благослови ме!

Судац: А какву прáву траже газде?... Давид: Нешто сам начукнô неки дан доље у чаршији да ове наше газде... Писарчић (пакосно): А, шта знају те ваше газде?

Не велим ништа, господине. Добар је. Само још да укине трећину, десетину и, рећемо каз'ти, ове глобе — никад бољег цара! Писарчић: Онда би био и ваш?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

И тако вечно ове исте стопе, Крв нова сити. О, земљо олује, Мрко ти чело страшне капи шкропе И чудне химне изнад тебе хује!

Пошљи клетве и безверје страве. Јер претимо ти, о Боже богова, Што смехом плаћаш млаз крви херојске. И тебе ове смрвиле би војске, У врлетима Маркових домова! ...Како си поштен, ти, згажени крине!

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

МАРИЦА (одлучно): Слушајте, оче! ЈЕРОТИЈЕ (као горе): Пст! Ствар је врло важна! Изађите из ове собе. АНЂА: Морам да разговарам с тобом насамо, јер немамо вемена.

'Ајд', кажи ми, како ћеш га наћи? ВИЋА: Па ја мислим, овај, на основу ове депеше да ухапсим газда-Спасоја Ђурића. ЈЕРОТИЈЕ: Да ухапсиш газда-Спасоја?! Уха, куд ти заошија, господине Вићо.

да примим лево крило и ударићу на Кнез-Јевтин бунар, крај Мила папуџије, па ћу избити иза Општинског кантара, те с ове стране Европе. Ви ћете, господине капетане, бити центар... ЈЕРОТИЈЕ (преплаши се): Ко центар? МИЛИСАВ: Ви!

ЈОСА: А, јес'! (Оде.) ВИЋА (Милисаву): Јеси ли написао заглавље? МИЛИСАВ: Јесам! ВИЋА: Уписао си и ове? МИЛИСАВ: Јесам! ВИЋА (грађанима): Слушајте ви, бре!

КАПЕТАН: Ако не знаш, ја ћу те већ научити шта ћеш да признаш. (Вићи.) Јеси л' прегледао ове хартије, господине Вићо? ВИЋА: Нисам, господине капетане. КАПЕТАН: Е, 'ајде то прво да свршимо.

Али шта ћу са списима? Видиш ли да господин министар има пик баш на ове списе! ЖИКА: Знате шта, господине капетане? Ако хоћете мене да послушате...?

(Размишља и врти главом.) Слушај, готово ћеш ти да имаш право. Сам га спроводим, понесем и ове списе и овај... дабоме, могу господину министру казати да је све то замесио господин Вића из љубоморе.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Све, дакле, дела која су се у исто време ширила Европом на њој заједничком латинском језику. Посредством ове литературе Срби су, заједно с осталим православним Словенима, улазили у широк круг европско-медитеранске културе, на

Сакупљене у једном зборнику, ове три биографије чине ширу верзију историје Милутиновог доба, што представља значајан корак у проширивању историјских

Објединивши потом, све ове текстове, и додавши им серију животописа српских црквених поглавара, од Данила и других писаца, Ученик је саставио

То је отмена поезија жртве и моралне победе. Основ ове косовске поезије јесте сјајно Повесно слово, које је непосредно после битке (1392) написао патријарх Данило трећи у

Оно што одликује све ове помене народне књижевности и записе текстова у петнаестом и шеснаестом веку јесте богатство облика и разноврсност

Појам царства небеског, за које се опредељује српски кнез, идејна је подлога свеукупне ове поезије. То је мисао јеванђељска, али и основна идеја сваке јуначке епопеје, у којој је смрт на бојном пољу једини пут

исповест али и усмени, епски начин мишљења или поглед на свет: "Ја војвода Павловић од Радосала, господар и кнез ове земље, лежим овде у овом гробу.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Бреза ли то, ил’ бледи прамен дана? Беласа твоје тело у сутон. Болно је заплазило низ ове стране, песма се не допевала. Ил’ недољубљено заболује низ твој лик, ил’ мути сутон душу.

Јер и пакао је твој, и пропоје. Залапим топло из ове опорине тела. И корен по корен мање Моме страдáњу. ГОСПИ Све самљи. Сном походиш ме туђа.

Ал’ мук тобом сам све већи. Глухо те у ноћи ове, у дневи бдим. И на стопу ми тобом замукне ход, и муклу путању грем. ВИИ Лек си, а гњијем у срцу.

А дýге свеудиљ неке небо и земљу спаја и спаја лук. ХРАМ 1 Потоње, знам, расточиће земља ове кости, дубинама да запоје храм. Пеците, жеге — пламена не спекосте плам; ледите, циче — леда не следисте лед.

Потоње, знам, расточиће земља ове кости, дубинама да запоје храм. РЕЧИ ИЗ ОСАМЕ 1 Амбисе прекорачим, стукне на равном тлу нога.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И заиста, чим је ове спазише да вири, бели се на капији више оца, почеше да је вичу: — Оди, Јованка, оди овамо! Јованка на то одмах се

С обе стране, сниски, као нанизани, црне се дућани, стреје, ћепенке. Он је ишао. И чак као охрабрен умирен услед ове самоће. Истина, да му се изненада, одједном као ноге одсеку, као да клецне.

то се не би приметило, и кад би ко случајно спазио Младенове раднике на тој њиви, овај би одговарао: »Па наш Младен ове године узео и работи«.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Из етимологије разних имена ‹ове биљке› дају се извести закључци о митским схватањима о њој. Име »сирота« одговара немачком схватању, и претпоставља

Због чега је д. мали и као здробљен, причају се ове етиолошке скаске. Од њега је узето дрво за Исусов ДУД . ДУД Маулбеербаум ‹моруѕ›. Дуд; мурва.

Ту, код села Петријева, има место Јасенак, где расте врло много ове биљке. Уочи Ђурђевдана и Спасовдана доводе овде болеснике, често из велике даљине.

(сејање, окопавање, огртање, брање), и »бог, кад чује све ове муке, сажали се и неће да пусти град« (СЕЗ, 17, 144. Упор. ѕ. в. Конопља). Зрно к.

Суморност и неодређеност ове скаске дају нам разлога да верујемо да је она етимолошког порекла. Али из различитих имена ове биљке јасно је да је то

Али из различитих имена ове биљке јасно је да је то сеновита биљка, и да стоји у вези са старинским божанством Баба (Терра Матер). М. д.

обесе над ватром да се осуши (ЖСС, 283). Ко пати од чирева, окупа се у води у којој су потопљени о. и лешници, па ове баци па пут: ко их узме, на њега ће прећи чиреви (ЖСС, 266). Ко пати од »жуте ране«, он на њу натрља о.

Богородице̓ која је ̓канула̓ за вријеме ̓менструације̓ из ̓њеног полног органа̓ на листове ове биљке, па су јој отуда и дале име: богородичина трава«.

Уз то, ове биљке »и нема свађе, јер је са виловске стране; него је највише у Лици имаде, да се и село од ње зове Бујаднице«.

, околина Јајца); остатак пасуља са ове вечере (и бели лук) »остављају до Крстовдана, кад сви укућани окусе помало« (ГЕМ, 28—29, 1965—1966, 204, Ресава).

Ћипико, Иво - Пауци

Лани је одбацио својим вршњацима, а да видиш ове године! ...И чисто руке саме се пружају да тешки камен дохвате. Свиће, и свјетлост сњежана дана увлачи се у кућу, али

пред очи меке и језиве успомене из дјетиње доби; и живот и наваде испољују се јаче и складније са тајанственошћу ове велике ноћи, док их сан посвема не савлада.

—Заморићеш се! Ухвати је за руку и поведе за собом. Зађоше у тјеснац, па се веру између стијена. — Видиш, зими су ове каменице пуне воде, прича јој. — Причекај! — И, пустивши је, потражи шибица и о беневреке упали двије наједанпут.

И ливада слабо је понијела ове године. Колико се само напатио, прокисао до коже, одвраћајући воду и копајући јаругу, колико је земље преко себе

И не би ни могли бити без ове драге; куд би са благом, кад је мећава закрха и вријеме овлада? Кад би се ова драга њему досудила, није него цијело

Кад угледа сина, пође му полако у сусрет и пољубивши се с њиме, упита га: . —Како си ове године уранио? Нису још били испити ? —Нису до октобра. —Па? —Могу и код куће учити. Сви ућуташе.

— Увијек отац штогод приговори, — рече Иво мајци кад су остали насаму. — Љути се; говори да си јур ове године мога свршити, ма да си се узлинио. Биће ти тешко — ну настој и ти.

Заустави се, сустављајући у се дах. — Да ми је знат' куд се је до ове уре скита! — говораше отац. — Пусти га биднога, и вечерас си га смутио! чу се мајчин глас. — Ти увик: пусти и пусти!

— Видите, — опази Јуре, — око села још је горе млатило. Ове зиме биће сваке невоље, а од никуд помоћи! — Од никуд? — Тако је, вирујте! — прихвати младић.

Младост на друго и не мишљаше него да се дочепа новаца, па да стругне и остави ове нехарне земеље. Новац од првашњих исељеника у Америци редовито долажаше и бијаше пошљедња узданица сиромашних породица.

— безобзирно успали се она. — А како сте давали?! Јо, да је рећ', па утећ'; колико је само кадац маста дало се с ове ограде за оно мало дуга! У за' час смо се на вас намирили!

Од свега имања није остала већ коза, но и она бијаше убиљежена за подмиру пореза. А ове гладне године ни порезни рубач није задоцнио.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Бол у утроби ми је уминуо. Ако овако потраје, смоћи ћу снаге да се дигнем из постеље, па можда и да изађем из ове мемле у којој се гушим. Волео бих да још који пут прошетам ливадама око Мораве, ћувицима Диља и пропланцима Градине.

Чинило се како не зна ни толико да сам овде ипак некаква домаћица, да сам жена господара ове куће. У реду, ја знам да је он монах и да му је забрањено обраћати пажњу на жене, али зар није могао макар неким

Доротеј ми каже да ове поворке срећу сваког дана и да се чуди где и како стаје толика сила људске и сточне хране коју Лауш сабира на Кули.

Немој мислити, Господе, како сам ја сада очајан због ове жабе која ми је изненада упала у раку и сместила се на мојим грудима. Ја знам да си је ти послао.

и мада још помало храмље, осећа се толико добро да понекад узјаше коња и тера га да каса укруг у доњем дворишту. Ове године су кише рано почеле. Магла испуњава долину по цео дан.

Смрт се цери, тајновита и окрутна, омамљива као дубок сан. Гледам ове људе како се престрављено и панично с њом суочавају.

грмео је Прохор, „узима част вашим кћерима, плоди се са вашим женама док ви у зноју лица свога на пољима извлачите из ове шкрте земље хлеб за гладна уста своје чељади.

Снађи се“, рекао ми је кад сам га молио да ми остави барем десетину бољих војника. Како ја преко ноћи могу да научим ове младиће како се убија? Уосталом, овде и онако мене нико и не прима озбиљно.

Откако завладаше ове жеге, стално сам на опрезу. Нисам комотан. Плашим се да ме једном не затекне како занесено пиљим у Прохорово резбарско

као некакав болесник што се опоравља после тешке болести, а у ствари лењивац који никако да се накани да коракне из ове згодне хладовине на успару и врелину дана, у чемарну сиротињу манастира.

Намеравао сам да их збуним. Мислио сам овако: ако се ниједан од мојих људи не помоли на бедему и ако никакав звук с ове стране до њих не допре, учиниће се тим дивљацима ова Кула као уклета.

Вратити га као залуталу овцу натраг у стадо, а не убити. Јелена: Дом властелинов је увређен призором ове незахвалности. Човека који је отргао из руку смрти господара, стрела, као шумску дивљач, његов слуга.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Све стрепи, слуша... И пастир иза сна се буди, Па сву ноћ прати суморне ове гласе, И залуд одзив чека - већ плава зорица руди, И бледа кандила ноћи на плавом небу се гасе... 1882.

Чудни су пути којим страсти воде, Ал' све што живи ове путе зна: Садашњост њина непобедљив град је, Прошлост је њина пепео и пра'. Па кад је тако - тако мора да је!

сред тишине, Удвајајући ноћи крас, 3агрми песма из даљине И тамбурине звучни глас; Душа ми чудне снове снева, И ове песме сва је плен... Одакле иде? Ко је пева? И шта ли значи смисô њен? 1886.

Буни ли ми душу та природа снежна, Ил' младости моје усномена нежна? О, путници ждрали! С ове суре стене, Маховином седом што се крије сва, Валови столећа о коју се пене, Остављен и тужан дозивљем вас ја: Вас

Цар је слушô песме ове, па у гневу и у жару, Он затвори свога сина у високу кулу стару. Од то доба бацајући сузни поглед са висине Царски

Психеја, блудећи плачна, кад љубав небо јој узе, У цветне чашице ове лила је најдраже сузе. И помињући прошлост, венац је од њега плела, И он је мирисô благо са светлог њезиног чела.

Омајид Абу-ел-Рахман млади склони се од ове беде, Јер још у очи гозбе на бесна парипа седе И парип кô стрела нàже у таму вечери влажне, Мрсећи помамно гриву и

И тако, у ноћи касне, Он песме певаше ове, уз удар сантуре гласне. Када сам прошлога лета за топлу Африку ишô И узгред Кордову, Кадикс и прибрежја

Када сам прошлога лета за топлу Африку ишô И узгред Кордову, Кадикс и прибрежја обишô Случајно и ове песме набавим на путу тада, И ја их преведем с пажњом и, ево, штампам их сада.

Но тужне песмице ове Нађоше у једном двору, Алхазра који се зове, За владе Манојла Сретног, и њих су на јавност дале Две старе, учене куће

Пет векова он стражари, Без одмора и без смене, Пет векова он стражари С ове страшне, суре стене. А тај вечни, сури стражар То је царски орô стари, Над суморним урвинама Столећима што стражари.

Не боји се бурних дана Коме душом бура леће: На пољани од мегдана Као оркан он се креће... Ти, што читаш ретке ове, У витешко коло ходи, Љубав братска тебе зове, Своме дому да те води: Да слобода нових дана Из братскога сине

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Зато постоје знатне разлике између овог и првог српског издања; оне су ове. Писма означена у овом издању са В, XВ, ХВИИИ, XX, XXІІ, XXВ сасвим су нова, док су писма означена овде са ІХ, X, XІ,

Одморимо се и прикримо се овде да нас нико не види. На крају ове алеје лежи циљ нашега путовања, а њему се смемо приближити тек када нам издишући пламен на његовом жртвенику дадне

Сваки од тих богова зауставио се код свога најмилијег створа. Са платформе са које посматрамо све ове призоре, диже се увис призматична четвороугаона кула.

због тога што се мој поглед, који сам одоздо упро био у висину, приљубио сувише стрмо уз прву кулу, и прошао мимо ове друге, која је ужа од прве. И она је квадратне основе, и око ње се обавија рампа истога благог нагиба.

Остале звезде су од ове целе Сунчеве породице толико удаљене, да се ни њихово властито кретање, ни оно привидно које следује услед обилажења

Та жеља испуњава и сада ове научнике Музеума, но она ће се тешко остварити због година Архимедових, а и због тога што се политички хоризонт јако

Соба до ове чува резултате астрономских радова извршених у самој Александрији. Најстарији су од њих радови Аристила и Тимохариуса,

Он је нашао да се оба пресека небеског екватора и Сунчеве путање, еклиптике, померају полагано дуж ове, због чега и небески полови описују по небеском своду кругове око пола еклиптике.

познаник када ћу кренути на пут, или не заустави које непознато лице, тражећи од мене обавештења када ће се славити ове године овај или онај светац. И цариградске новине објављују мој долазак.

траје 365 дана, 6 сати, 9 минута и 9 секунада, а тропска година траје 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунада. Ове две године, колико год су блиске по својој дужини, сасвим су различите по својој природи.

Препричавајући Вам их, ја бих их поново проживео. Но, ове године, наши се путови разилазе. Ви путујете Вашој сестри у Норвешку, а ја не могу за Вама.

Само древни Валенсов акведукт уздиже се, тужно и величанствено, изнад ове пустоши. Спуштамо се опет ка Златном Рогу, улазимо у Фанар, старо грчко предграђе Цариграда, долазимо до дебелог

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

века јављају се и прозни писци за децу; на њих утичу немачки аутори познати по дидактичности својих дела па ове приповетке и романи имају првенствено поучну намену.

Блискошћу своје теме песма из ове збирке „На дан св. Саве Србског“ представља својеврсну најаву песме „Свети Сава“ Војислава Илића пошто пева о одласку

РАДИЧЕВИЋ Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња на злотворе.

– Ето вид'те децо! Тог лава силнога Од смрти спасена од миша малога. Сетите се свагда поред ове приче: Посејано добро макар када ниче.

Челик срце, боже свети, Тврђе него бајонети! Згинућемо ако треба – Ал' гле оног плавог неба, И гле, ове сабље ковне, Сабље ковне чудотворне!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

У соби је слушкиња Стана са двема слушкињама. Стана уза зид клекла и пушећи надгледа шта ове раде. Једна брише и чисти рафове намештајући посуће, друга јастуке и ћилиме по поду и мин дерлуку.

Ти када почнеш, све једно те једно. СТАНА (наставља још одушевљеније): А што ми је мило, што је ове хаџије деда Мирон толико изгрдио.

Улази слушкиња. СЛУШКИЊА (журећи да ове буду спремне): Хајде, снашке. Служба се већ одавно пустила, јер ево већ и црквени просјаци иду по кућама.

Јер, кад би видео ове печене џигерице и бубреге, а зна да само ми, слуге, сељаци, тако крваво печено волимо, помислио би да сам ја то за

Ево никако не спавам. И сад, последње веселе, последње пиће! (Вади кесу): Да попијем ове паре прљаве, што сам зарадио пијући и певајући беговима.

Код мене се сад буни, ври. Чекај! А пара биће. (Вади из појаса једну кесу с парама.) Видиш ове паре, ову кесу, она је одвојена — то је закупнина од њена чивлука.

РЕШИД БЕГ (виче): Механџија! Мане утрча. РЕШИД БЕГ (показује на пиће): Мане, бре, имаш ли још од ове ракије? КАФЕЏИЈА Има, има. РЕШИД БЕГ Доћи ће моји момци и даћеш им двадесет-тридесет ока. КАФЕЏИЈА Хоћу, хоћу.

МЛАДЕН Кафана је још била далеко. МИРОН А из чије куће он може у овој махали да изиђе, ако не из ове? МЛАДЕН (посрће). МИРОН Ето ти! Јутрос, овде, дат је парастос, помен покојнику.

Тада го истрчи и показује на калдрму и, ево, видиш, из ове старе, тако збијене калдрме почне рукама камење вадити и, тобож бранећи се, бацати на све стране, ударати куд стигне,

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

— Јулица зајеца из свег срца... — Устани, Нано! — Јулице! Леп си ти то мој трећи син! Ево, сад ћу одмах да бацим ове пелене у које ме зависте доктор Мирко и ти, и да се дигнем, али онда ћу, да знаш, тебе да повијем.

И ја бих. И све се спремам да то једног дана кажем и Нани... Не волим, брате, ове наше школе. Све којешта се ту учи, Настасе, веруј!

Можда би баш и требало то да чиним, ове деце ради. — Госпа Нола није довршавала ниједну од ових мисли до краја, али се неком мађијом мисли саме продужавале.

Јулица је полако почела такође шапутати. Загрљене, ове две до крајности неједнаке жене, чиниле су једну скоро трагичну групу. Све их је раздвајало.

— Госпа Нола се прекрсти и склопи руке. — Бриге су ми, господин прото, многе. За ове три године, ви видите и знате што је о в д е. А не знате да је Срба за то време појео једну њиву.

И да то појача, подметнула је господин Јоксиму ове речи: „Други свет се у првом браку венчава с лепим и младим, а наша Јулица у трећем...

— Знаш ли ти, Милане — рече једаред Бранко своме другу, у јеку великог рада за матуру — знаш ли, шта сам ја од ове Тисе научио: да не будем усплахирен, да немам ону узверену, плаху амбицију која једнако мери и рачуна.

Ви разумете; без деце сам. Да се деца могу красти, украо бих био Бранка још пре осам година, давно пре ове приче... Ево мало текста: „Државе и грађана има тамо где има тле отаца и родни језик. Јевреји немају ни једно ни друго.

друго и од Павла поучавана — да су тронути родитељи сами понудили да више плаћају, и још засипали фрау Розу поклонима. Ове промене се дешавале тако брзо да паланка није право до суда долазила.

Много је три одликаша, доста је два, а можда само један, а можда ниједан не треба животу!... Ој, гробље! пребриши из ове матуре што не треба! Збриши нарочито „одабране и срећне”! Нема довољно среће ни места за њих!

Нема довољно среће ни места за њих! Разболи их, умори их, увуци се у њих како знаш, али их збриши!... — Ове горке, очајне, црне речи говорио је Бранко, као у бунилу, лежећи у стражари железничара на станици варошице.

Јова Чајновић. Бранко је већ раније примио ове публикације. Ону на француском језику прелиставао је, али га она као предмет није интересовала. Енглески није знао.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Потом би могао читав табак напунити, представљајући ползу коју ће род из ове књиге поцрпсти. Све ове и овима подобне, које ником ни мрве не помажу, знатне маленкости остављам онима који су више

Потом би могао читав табак напунити, представљајући ползу коју ће род из ове књиге поцрпсти. Све ове и овима подобне, које ником ни мрве не помажу, знатне маленкости остављам онима који су више од мене о труду своме

Лацхен унд Луст стäркен дие Бруст, лабен дас Херз, дäмпфен ден Сцхмерз. Случајно ове непознатог ми ауктора речи доведу ме на размишленије и дугим тумарањем научим да смеј и шала, особито на младом лицу,

што је (ја молим читатеље за опроштење што не могу слабог памтења ради титулу точно да представим), но будући да су ове понајвише копије стари, никаково впечатленије на њега не учине.

Ја знам да би од стотину моји читатеља 99 са мном заједно при угледу ове палате помислили на дукате који би се могли наћи.

Хорацијевој, кога млоги похваљују, мала част читају, а још мање разумеду, требало би мојим читатељма показати откуд ове палате у тако усамљеној шуми, тко је њу зидао и навластито каква лица у њој обитавају; но будући да унутра ником није

Ах, ко ће описати жалост бедне ове жалоснице? Није остало романа, није трагедије остало, ни опере, ни баладе, из које она није речи скупила и својој

Најпосле се госпоја Судбина, која је ту на Олимпу спавала, пробуди, провири у неглиже кроз пенџер и видећи очајаније ове бедне страдалнице: »Шта је то?« викне. »Зар и ова да ми разбија главу, као што је с Дидом било? Цорблеу!

ми често виле и але на врат шиљале, миле читателнице, ви ништа праведније не можете зактевати него да вам ја спасеније ове наше иројкиње, као паденије и страданије, представим — али ја вам чест јавити имам да сам већ двадесет први рукописни

или кад жена не може мужа по вољи за косе да очепа; даље, кад жена код постеље болесног свог супруга цвили, и проче; ове се сузе зову: сузе крокодилске.

Најпосле замоли свог непознатог пријатеља да јој помогне из ове њој непознате шуме изићи и свом родитељу вратити се, за које му она вечиту благодарност после своје смрти оставити

Обадве ове титуле имају толико рђави колико добри страна. Јер се врло и лако и често може догодити да је милостива госпоја такова

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

пољупцем штапа Сањивим зеленим трепавицама Трава и скрива и открива Студену провидну истину На дну ове воде Сија биљурна вучја глава Са дугом у чељустима Умивање овом водом Лечи од сваке смртобоље Гутљај ове воде Од

дну ове воде Сија биљурна вучја глава Са дугом у чељустима Умивање овом водом Лечи од сваке смртобоље Гутљај ове воде Од сваке животобоље Бистро око у камену Отворено за свакога Ко црну своју сузу овде напусти ЖИВОТ СВЕТОГА

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

како је у животу имао тешких неприлика услед сукоба застарелих погледа нашега друштва са његовом узвишеном уметношћу. Ове су неприлике чак имале утицаја и на сам правац рада његовог.

Томе трећем, који је смејући се кроз живот и животу прошао своју стазу, поверавам да испише ове листове моје јубиларне књиге, јер он је једини видео живот.

Остаје ми, за решење ове загонетке, једина претпоставка: да је тај мој предак морао умрети гдегод у иностранству, и то под туђим именом, што ће

Но оно што ме је, и поред ове утехе, још увек узнемиравало била је помисао да је моје задоцњење од седам дана, које ме је спречило да се родим као

Не излажем ја све ове добре особине панталона као непријатељ сукње; напротив, ја мислим да ћу се тиме баш декларирати као пријатељ сукње што

Сећам се, на пример, да смо једном играли и кризе. Криза је појава која траје од самог постанка ове државе и трајаће све док држава устраје, као оно кад се дете роди „с фалинком“ па је вуче целога живота.

Према свему томе, ја морам још много страна ове књиге посветити школовању. У једном тренутку, мислио сам да идем редом од разреда до разреда, али кад сам се сетио

Па онда Марија и Магдалена мал' ми нису дошле главе. Због ове последње, тј. због Магдалене, морао сам једанпут да свлачим панталоне пред целим разредом, да се повалим по клупи и да

осим предавања о њима, задавали нам још и писмене задатке, да би се навикли да исказујемо своје мисли и да примењујемо ове знаке.

Искупили би се нас пет и шест и стали у круг, а један би одбројавао, говорећи ове неразумљиве речи: Игис, Ипик, Ушур, Топидушур, Сојле, Манојле итд.

, или ове речи: ендем, дину, саракатину, саракатика, така, елен, белен, буф! На кога би пала последња реч: буф, тај би морао

Међутим, вероватније но обе ове претпоставке, биће да су се професори, измеђ' часова, објашњавали о дневној политици, па употребили и глобус као

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Сад се нема куд. Ова лабилна повезаност за све ове људе изазивала је осећање несигурности, из чега је произилазио страх. Примицали смо се лагано и обазриво друму.

Још као деца слушали смо од старијих за те положаје. А нешто мало доцније сазнали смо за порекло ове легенде. Укрућени и надувени стари генерали давали су задатке млађим официрима.

Говорио сам ја њима раније: како би било да поручимо ове аероплане, можда ће нам требати... А они мени веле: „Величанство... не треба нам.

— Ти знаш, кад балон почиње да пада, онда се из њега избацује баласт... Тако је и са њима. Кад почну и они да бацају ове ствари, кад будемо видели ланце и будилнике покрај пута, онда ће то тек бити знак да се и ми озбиљно замислимо.

— Молим те, какво добро очекујеш сада ти?... Најурени из земље, на туђој територији, сатерани под ове кршеве... — Ама то је моје предосећање... Ето замисли... закључимо сада мир и хајд’ кући.

У сваком случају мораће да наступи разрешење ове тешке неизвесности. После подне одазваше у дивизију команданте пукова. Сада верујемо да је дошао последњи час.

— Ко „ми“? — Војници треће батерије... — Станко, није тако. Заклетва ваша и даље важи... Ако смо уништили ове топове, ми ћемо друге добити.

Лаганим кораком од замора прођосмо поред ове масе и кретосмо даље узбрдо. Нека тајанствена тама обавија нас, а ваздух као да гуши.

Али ко ће да нађе воду на врху ове планине... Рукама су војници бацали снег у казан, док се не испуни прљавом кишницом. Али шта мари!

Неки веле у Француску, други у Африку. Свеједно, тек на видику је „обећана земља“, где ће ваљда престати ове наше муке и патње... Сустигосмо и једну групу војника, који су у шаторском крилу носили свога друга.

Вођа извиђача нам објасни да се на крају ове равнице, одакле почињу они кршеви, налази црногорска граница. Одатле настаје Албанија. — Све даље вода носи...

— Па видим сви побјегосте, и ја кâ велим, идем да браним сам кућу своју. Потпоручник Драгиша се окрете нама: — Ове људе не могу да разумем... Или се праве шерети, или су детињасто безазлени, када овако говоре.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Стихови, носите ме далеко од ове земље: у мукама ме за бољи живот рађала мајка, ради вишега отац је са усхићењем плодио; живот мора да је драг, а

Тренутак макар само - далеко од ове земље, јер чини ми се да ми се опет збивају оне чудне ствари што као да се прикрадају са другога света; уста ми ево

тај отисак ти руке ми драг и данас би ми ево био траг, До колевке ми пуне крви, До порекла ми твога меса само не ове очи, не ове очи патње. Гле, беса! Материце, ја бих да здерем са тебе ту патњу! Париз, 1922.

ти руке ми драг и данас би ми ево био траг, До колевке ми пуне крви, До порекла ми твога меса само не ове очи, не ове очи патње. Гле, беса! Материце, ја бих да здерем са тебе ту патњу! Париз, 1922.

Скоро ме страши силна мудрост ове руке Мој мозак је немоћан да буде господар свих њених покрета (Не, духовност мојој пустоловини мишићној само смета!).

Свршавам своје уобичајене послове, и ове сад условљене изванредним догађајем о коме је реч, као да се све збивају истовремено.

Новом ћу се, свежом, храном морати сутра утољавати; тако да ћу је се, као да би да се докаже и истинитост ове књижице, још сутра морати можда најогорченије одрећи, и ње и своје мисли од јуче.

своју сметену; Не, ја бих хтео да зауставим све то, ма за најкраће неко време, Одморити се, у празнини, од неумитности ове неме.

Но речима погрдним које једино сада зна, Речима које чупа из муке своје и сна!“ Виках, виках: За ове речи једино ти смеш да знаш! ”Господе, Господе, он вели: у савест своју пљујем, Ал колики ужас и колики страх!

свом гласу, овој чаши, За пријатеља, мрава, магарца, кутију, петла, Молим се удаљеноме оном војнику који јаше; Из ове скрушености, свем, што је длана светла, Молим се, не изговарајући то чудно име њино, Да не спутам им подло и мало

нема неба нит греха где не може нам бити дом Да праштати ми верно није он никад, никад престао, У часовима патње ове да пати са мном и он. Ал да ме вуче стално собом, у тежњи својој за савршенство О бол, о бол!

преко књига, наше звуке; Ко је измеђ ветрова досад разазно наше јауке: Једини ти си кроз рудокопе речи свирао ове захуке, Једини ти си свиралу пробио за наше звуке.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Старац ће строго: — Или ћеш рећи камо идеш, или нећеш изаћи из ове шуме! Трже се дечак. Сакупи снагу и рече да тражи Месечев Цвет. — Месечев Цвет? — плану старац.

— рече. — Шта сам могао, стари? Дозвао си ме својим мислима. Родио бостан ове године, видим, а и жито већ руди. Давно нисам видео такво! — Како да види жито онај који у жене и у дно чаше гледа?

»Баш којешта!« помисли младић. »У дворишту а ни на пушкомет унаоколо нема бунара, а и багрем је одавно сух. »Шта ове о бунару трућају!« младић је гневно подиже и крете, срећан што му је поток вратио његов стари лик.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

АРСА Ништа ти још не знаш, хаџи! Они млади, па већ човек и да се не љути. Али што за ове друге, старије, домаћине! Остарело, клекло, па кад се с њом нађе побесни! Ено: Максим, Зафир, Станко, сви...

И док се дуван не среди, виногради не обраше — лепо, све мирно! Али чим наступише ови празници, ове славе, ове меснице, чим се напише, одмах пређоше у Турску и доведоше је! Отели је, побивши се с Арнаутима.

И док се дуван не среди, виногради не обраше — лепо, све мирно! Али чим наступише ови празници, ове славе, ове меснице, чим се напише, одмах пређоше у Турску и доведоше је! Отели је, побивши се с Арнаутима.

Знамо да ћеш нам, као сваке године тако и данас, на овај велики, Божји дан, доћи. Па целе године чувамо за тебе ево ове крушке »масларке«, што знамо да их волиш, а ево и јабуке. Све су руком биране.

(Падне му поглед на пресушену чесму): А ћутук, чесма пресушила? МАГДА (извињавајући се): Јесте, газдо. Ове године сасвим пресуши. Шта нисмо чинили. Али не иде. Горе, у шуми, извор му није више чист.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Мени је било кô да пјесме ове Сваки стих поста пун бехар у роси, Па трепти, сјаје, и мени по коси Просипа меке пахуљице нове...

Све спава... Ноћ сјајна, кô да по окнима мојим Полако шушти ваша коса плава... У ове часе звијездâ и сновâ У вашу башту ја сам долазио; Мирисао је јоргован и зова, И мрки чемпрес повијо се ти'о.

У ове часе ви сте ружа били, Ја лептир био што на цвијет пада; Ах, ваше косе, очи, смијех мили, И ваше тијело и љепота мла

1907. МОЈА ОТАЏБИНА Не плачем само с болом свога срца Рад' земље ове убоге и голе; Мене све ране мога рода боле, И моја душа с њим пати и грца.

Ја у њојзи слушам повијест из данâ Кад син земље ове није прахом био, Но са бојних поља теби долазио Да напоји жедна коња од мејдана.

Кô тице кад их гоне из гнијездâ, Ја бјежим теби, јер покоја хоћу. Једва сам чекô на ове тренутке С немиром срца и са болом груди; Ја сам сит вреве и досадних људи И празна доба што нам рађа лýтке.

Овдје вам свако братски руку стеже — У туђем свијету за вас пелен цвјета; За ове крше све вас, све вас веже: Име и језик, братство, и крв света. Остајте овдје! ...

Но ја сам га научио И памтићу њега трајно; Граматика за њ ми беше Моје драго лице сјајно. 9 На крил'ма песме ове На далек хајдемо пут, На жале Гангесове, Где дивни ја знадем кут.

У крви посрну витез, С клецањем кући див миче.'' Кад ја сахрањен будем, Тад је крај ове приче. 47 Они су кињили мене, Гњеву ме гоне бледом, Једни љубављу својом, А други мржњом и једом.

За клетвом клетве текле су нове, — Ту кикот, пољупци, треме, А зар да памтим на клетве ове, За руку ти уједе ме.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У нашим народним песмама сретамо стихове ове врсте: „Он остави спомен роду српском, да се прича и приповиједа док је људи и док је Косова“.

Али за настанак епске поезије, поред ове тежње (и за саму ову тежњу), неопходни су и одређени социјални услови, без којих она не може да се појави или се гаси.

против Турака, и представљају их нежно као идеалну браћу чију љубав њихове жене или виле кваре; „историјског карактера ове су песме потпуно лишене“.

Турска војска је кажу ове песме небројена. „Сви ми да се у со прометнемо, не би Турком ручка осолили“; „да из неба плаха киша падне, ниђе не би

И по свој прилици, пораз по божјој вољи у косовској легенди патио је у народној песми од ове противречности већ од самог почетка. Трећи узрок поразу, издаја, судећи према изворима, формирао се постепено.

У песми Марко Краљевић избавља бега Константина налазимо и ове стихове: Сагнула се Јевросима мајка, сагнула се доле по трпези, и узима два мермер-камена, извадила беле дојке

Из исте ове песме и из неких других песама видимо и то да народни певач — с очигледном побожношћу — истиче црквене личности, цркву

И то је потпуно разумљиво. Пре свега, у доба кад су ове песме настале, а и много касније, људи су били тако немоћни према природним И друштвеним силама да су оне у њиховим

Сам заповедник хрватске војске, бан Мирко Деренчин, пао је у турско ропство.“ Убрзо после ове битке (1528) Турци су, освојивши Крбаву и Лику, „основани лички турски санџак, са знатним местом Удбином“.

И зато су ове песме слободним људима драге исто толико колико и њихова слобода, и у свакој својој речи садрже опомену да нема напора

Не изостају ни песме из времена владике Рада (1830—1851), кнеза Данила (1851—1860), и све до данашњих дала. Све ове песме су по карактеру исте као и оне о времену владике Данила.

јунаци, црне чалме, црни коњи), друга сва у белом, трећа има црне струке, дугачке пушке и прегореле ноге до колена. Ове слике су поређане по јачини: у ноћи бело изгледа сабласније од црнога, а прегореле ноге до колена (тј.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ЈЕ ПИТАО МОРНАРА 81 ЛЕПТИРИ СА ЛЕПИМ ГЛАВАМА 82 У ЗАСЕДИ ИЗА ПЕТНАЕСТЕ 83 ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА 84 МА ШТА МИ РЕЧЕ ОВЕ ПЕСМЕ НЕ ВРЕДЕ НИ ПРЕБИЈЕНЕ ПАРЕ ДОК ИХ НЕ ПРОЧИТАШ. МРТВА СЛОВА НА ПАПИРУ.

метка Јер си ружан као четка ПОНАШАМ СЕ ПОПУТ ПАШЕ Понашам се попут паше Сви се само мене плаше Доста ми је ове славе Признања ће да ме смлаве То миш рече испред мачке Па побеже наглавачке Доста ми је величине И свега што

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Наш предузимљиви Стриц сад се поново поставио у засједу да сачека ове двије делије које су чамиле у школском затвору, „у тамници кући необичној “. Први се на видику појавио Ђоко Потрк.

Николица је, наравно, одмах „оздравио“и одјурио у школу. Учитељица Лана није имала ништа против ове дјечакове љубави према вјерном псету и пуштала је малишана да доводи кују у школу.

Од ове би се јаме могла начинити Жујина тајна кућа. Мачку није требало ништа даље причати, одмах се досјетио о чему се ради

— Ту сам, ту сам, кнеже витеже. Заливам душицу брљом. — Дедер ми за вечерас сазови ове људе. Ево ти списак. Пољар се завуче у конопље иза куће и узе да сриче прво име на списку: — Пе-хехе-те-те-а-ре...

Ако се заиста крију у Гају, видјет ћу кад буду долазили... Хм, а овај овдје, па то је главом Стриц. Познајем ове дугачке ноге.

— Ехе, сад ћемо да видимо гдје бисмо поставили засједу. Свакако у близини ове стазе, јер њоме је са сеоског друма најкраћи пут у шуму. Туда морају наићи они ђаволи, ако већ хоће у Гај.

— Али да најприје из ове пуцаљке потпрашимо табане ономе који нас је шпијунирао! — рече Лазар Мачак поигравајући се својом тешком кубуром.

— А тебе не би, Николетина, да нам помогнеш у хватању ове дружине — прекори га кнез Ваљушко. — Зар ја оволики па да на дјечицу јуришам! — грмну Николетина као из каце.

— ожалошћено зацвили кнез. — Па ти си пољар, ти уви- јек мораш бити на страни власти. — Шта ћу кад ми је срце уз ове дјечаке — искрено признаде старац. — Е, онда ће сутра жандари имати посла и с тобом и с Николетином!

„А затим, у неозначени сат исте ноћи, ове три пијане фигуре извукоше се помоћу својих ногу и власторучно из јаме и сасвим бијели од креча личећи на вукодлаке и

Ђаци пролазе у школу. Да пољар Лијан негдје у селу не спава свој зимски сан, он би вам одлично знао да протумачи ове трагове. — Ево, видите ли овај траг одраслог човјека? — питао би он.

— опоро рече она отресајући љутито сукњу. Љут и посрамљен, Стриц се исправи, сједе и развика се: — Ништа, ништа! А ове рупе на шеширу? Погледајте само! Је ли ово од пушака или од мачкова репа?!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Ко ће разделити ова и она, што се напред указују и помиљају се? И овим ето, устопце да иде, а на ове да и не гледа? Тко мртву живу ли реч прима?

твоја, богати човече, лета мислећа Учинише ти циглу једну ноћ И то не целу ни до сванућа; Него тако рече ти Бог: Ове ноћи истргнуће ти твоју душу.

Бојим се са свим моји зглавци јерно ове моје Христове саставке ја прокурвах; бојим се са свим телом; моје тело на жељу блудну издах, а не на службу

злочести посленици сам се здружио и опак договор ш њима имао; Те господске удворне слуге послате искати воћа и грожђа, ове ето, избих, а друге и на место побих, кад не прихватих од њих наказивања!

избави ми душу из преисподњега мрака и изведи из пакла душу моју и не остави је у Аду, неголи да изађе из ове гњилости мој живот горе к теби, господи, боже мој!

црковни; како обмиловаше свету тројицу, тако пак и њих с почитовањем тројицу обжели сав христјански народ; тако и ове наше српске просветитеље нам прве, и ми смо их по дужности с почитовањем миловати: тројицу светитеља: Саву, Арсенија и

Ни вам ја за празно слушање узалуд простирем ове речи. Ама да вам буду освестне и у вашем се разговарању такву с писмом.

С врха за вратом златним слови извезене ове речи: »Носи тога, који но тебе носи!« Та његова таква хаљина прознањивала је персијску владост и веру њихову, јер тога

с господом, седећи им за асталом, теке пусти се човеча рука из дувара супроћ очију му и с прстом написа му на дувару ове три речи: Мани. Текел. Фарес.

А свак се смрти боји. Тадар викну човек из гласа што год може: »Помагај, није ли нигде никога да ми сад поможе и од ове смрти избави ме!« А међер, онај његов смок у тај пар згодио се је био онде на близу у оној планини.

Ко год пије од ове божаставне воде, духовнога поучавања, никад више неће ожеднити... Вода је ово слатка и жива источна, свакад јечи и

Него опет воду лепшу јој указује. »Ко год, рече, пије од ове воде пак изнова жедни, а од те воде којуно ја имам и дам напити се, тај никад више ни у век неће ожеднити него удиљ ће

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

јегна дирљива сцена између калфе Коте и шегрта Поте, даље, кућа хаџи Замфира чорбаџије, а тако исто и слика јунакиње ове приповетке. У кујунџиници Мана кујунџије седе калфа Коте и шегрт Поте, и раде. Задубили се у посао.

колико још има да прође док га закалфе; а чим постане калфа, искијаће први шегрт — мишљаше фаталиста Поте — за све ове досад добивене шамаре. Боже здравља! Запамтиће први нови шегрт ко је калфа Поте!

Али има што не знате, а што ћете тек из ове приповетке сазнати, а то што не знате, то је то: на кога се односила та песма.

И то вам ни писац не уме казати, јер то ни сам не зна, али оно што зна, то је: да ко је год и кад год је ко — у време ове наше приповетке — запевао ту песму, увек је мислио само на једну Зону, на лепу Зону, Зону Замфирову.

— Еее, ласте се пâ врћу на пролет, ама твој младос’ и моја лепотија — никад... Иза куће је пространа авлија, а иза ове дубока башта с капиџиком у црквену порту, кроз који капиџик пролазе чорбаџи-Замфирови у цркву на јутрење и на краће

именом чапкун-Мане или Манча, који је — иако ова приповетка не носи његово име као наслов — ипак некако главни јунак ове приповетке.

У војску терају сас зор, а у женидбу — јок! — Ели је, зар, у Београд бегенисуваја какву мâзну Београђанку, та му саг ове наше несу прилика?! — умеша се тетка Дока, али не доби одговора ни од једне из већа Споменуше још неколико њих.

Беше ту и оно Зоне Замфирово; ама оно си, како чорбаџијско, беше са своји; не бањаше се ни па збореше сас овеја. А ове — ама знаш како ми чес’ давају, како ми лацкају! „Стринке, стринке, мори! Еве ти мој сапун!“ вика једна.

А затим се подигоше све с миндерлука; Дена им већ окренула нануле и папуче ка авлији, и ове поново, онако стојећи, још једаред изређаше имена девојака које треба Јевда да спомене и да их похвали пред сином

иде куд год га ноге носе, и тек кад натрапа на Пашин Чаир, и кад једини обитници пашачаирски, преплашени од нарушитеља ове њихове тишине, жапци, као по некој команди, у густим редовима поскачу и главачки бућну у воду, — тек тада трза се Мане

Али, наравно, ту највише има момака и девојака; девојака и чорбаџијских и сиротињских — прве да убију време, а ове друге да се наиграју.

има момака и девојака; девојака и чорбаџијских и сиротињских — прве да убију време, а ове друге да се наиграју. Ове целе недеље као роб трпе псовке и грдње, али све то радо сносе при самој помисли на недељу после подне, при помисли на