Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Јаучу жене, дрече дјеца... Људи моји, мене обузе некаква жалост. Али, кад се шјети' њи'овије' зулума и безаконија, нестаде жалости, ко да је руком однесе. Освета, освета! Каква милост!
Не видиш, болан! — Свеједно, брате! Донио ти миљун свијећа, а не донио ни једне — не знам ти ја овије' лумера. Гурнем ово у пинту, па ако стоји, добро и јест; а ако се врти, нек се врти. Шта ћу му ја?