Употреба речи ово у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

— Молујем сужње шиљонске по Бајрону. — Бајрона нисам никад читао — али ово је страшна тамница!... Шта значе ови гвоздени колути на овим мрачним стубовима?

— говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан

загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: „Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео... Кажу: бог! Божја воља...

Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!... Где се парче окорела хлеба животом купује!... „Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу

Он их покупи, па ми их силом тури у недра. „На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице! Бежи од глади! Беж’ од непоштења! Бежи одавде...

без друга пролазити, — додаде, задовољан што је у мени нашао другара, — има овуда свакојаких људи; планина је ово, хеј!...

— Простри, брате, твоје јапунџе, — рече Миладин, — овде се можемо мало и поодморити... Ово је ливада мога побратима Живка из Мутнице, неће нам замерити баш и да нас застане...

Та ваљда ће дати бог да нам и ово не буду последњи дани! Човек макар како да се намучио, опет се још није наситио живота; исто као што пијаница виче:

А онај мршави мумџија, што личи на спухану свињску бешику, додаде полако: — Ово нису чисти послови! Верујте, овај брадати нешто зна, нешто шурује; — верујте ми да је из прека, баш рођен Бачванин;

Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. — Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...

некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... Јест, и то је истина била...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

може, ови сасвим његов дар т е б и, п р е д р а г а ј у н о с т е, придајем, совершено уверен да ће њ е м у зато ово списаније толико мило и благопријатно бити колико да је њ е г о в о м славном имену посвештено.

здрави нам разум крепко налаже да се здраво чувамо да нам нико зла не учини, и баш ако би и хотео, да нипошто не може. Ово је најбезбедније и безбрижније. Докле нам год ко може учинити зло ако хоће, дотле нисмо на најбољој нози.

Орла за пријатеља имати није шала, то лепо звечи! Но οнајлепше чему нас ова басна учи, ово јест: да се силни не узда у силу своју, ибо „Еστίν Δίκης ορθαλμός, оς τа πάνθ΄ ορά”: „Ј е с т с у д б и н е о к о к

Мили родитељи, опростите ми ово примјечаније: кад се отац и мати међу собом не љубе и не почитују, од кога ће чада њихова научити да их љубе и

„Не веруј, куме, пасја су уста” и „лакоме су очи при погачи”; ово ми сви, хвала богу, знамо, нити је потреба да ја топрв кажем. Блажено и богом благословљено чистосердечије.

Бедни курјак стане курјачки дречати, а лисац к њему: „Како си свирао, комшија, тако сад играј! Наравоученије Ово исто бива људма којих ум није просвештен чистом науком, који живу у глупости и варварству, и којих су качества и

злопате, пак све то узима себи за науку и чува се, а будала неће ништа од паметна да прими, ибо, при прочеј лудости, ово му је највећа: да се сам себи најпаметнији чини и за срамоту држи од другога што научити.

Ко с неправдом тече, с врагом растече; ко с туђим уздисањем кућу зида, неће му унуци у њојзи живити. Ово су истине тако јавне, а тако познате, да није потребно о њима више говорити.

Почне лизати усне и махати главом: „Ето ти моје памети, хоћу јелена, нећу зеца!”| Наравоученије И ово је против лакомства: избирач није свагда погађач, и ко хоће всегда веће, губи често из вреће.

Но они веле: каква је то правда да им Руси и Немци отимљу оно што су они од других отели? Нека само послушају ово што ћу рећи, пак нека сами суде.

с л умилним гласом, — „весма сам сагрешио, признајем и исповедам, но молим те да ми опростиш; нећу више то учинити, ово ће ми бити први и последњи пед. А и расуди, молим те, каква би слава лаву била да утуче миша?

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

рашири руке и не да нам даље ни у шуму ни у реку ни у ваздух припев јој плав улеће ветар у маглу топлих бара ово звездано јутро ту целу пометњу ствара јој стани крикни немој гле птицу како се обара у сунцем обрубљен пламен у гроб

Је ли ово из мочвари захваћено? Слично киши! Да га пије, повратило би и море! Е ако смо с овим у прошевине ишли, лепе смо

Па зар овим да се посвете Дечани? Овим би се и але и гује плашиле! Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани? Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине? Па зар је ово вино за патријарха?

Па зар овим да се посвете Дечани? Овим би се и але и гује плашиле! Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани? Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине? Па зар је ово вино за патријарха? Ово амброзија? Ово златно пераје?

Овим би се и але и гује плашиле! Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани? Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине? Па зар је ово вино за патријарха? Ово амброзија? Ово златно пераје?

Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани? Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине? Па зар је ово вино за патријарха? Ово амброзија? Ово златно пераје?

Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине? Па зар је ово вино за патријарха? Ово амброзија? Ово златно пераје? Пијем, па разумем Краљевића Марка што пола пије, а пола Шарцу даје!

Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине? Па зар је ово вино за патријарха? Ово амброзија? Ово златно пераје? Пијем, па разумем Краљевића Марка што пола пије, а пола Шарцу даје! Ово је вино заседа у мраку!

Ово амброзија? Ово златно пераје? Пијем, па разумем Краљевића Марка што пола пије, а пола Шарцу даје! Ово је вино заседа у мраку! Жаба у устима, канџа у стомаку! Није ти ово ни радост сиромаку, а камоли цару!

Ово је вино заседа у мраку! Жаба у устима, канџа у стомаку! Није ти ово ни радост сиромаку, а камоли цару! а камоли јунаку!

Жаба у устима, канџа у стомаку! Није ти ово ни радост сиромаку, а камоли цару! а камоли јунаку! Ако смо ово пред Косово пили, како смо могли - добро смо и прошли!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

народне бриге и послове са којима смо ми управљали, отечество моје напредује, и ја радосно и задовољно повраћам се у ово скровито мало селце на огњиште моји’ дедова, да се одморим од моји’ трудова и да вас нејаке наставим на пут живота, да

” „Доцније дође један официр к нама и запита: ,Ко је ту кнез Алекса?’ и Арса му одговори: ,Ово је’ и пружи руку на мене. ,Хајде’ вели, ,зове те цар!’ — Кад рече: ,зове те цар’, прођоше ме мрави од пете до перчина.

Златарићско пак робље и овце повратисмо сваком своје, а турско робље пошљемо у Немачку” (И ја сам ово робље турско видио, кад су и дотерали на Врану, где је логор био, и где су сада виногради.

Коча је био из јагодинске нахије, села Ланишта, био је најпре добар свињарски трговац, а после добар јунак.) Ово што ћу сад да вам пишем, причао ми је мој отац Алекса да су њему његови стари причали, а он није запамтио: — Кад су

Кад веће сви уђу и људи стану и наместе се, а жене у препрати, и опет почну се разговарати: шта је ово, какав је ово нови обичај, те нам ни у цркву као досад не даду нови попови улазити?

Кад веће сви уђу и људи стану и наместе се, а жене у препрати, и опет почну се разговарати: шта је ово, какав је ово нови обичај, те нам ни у цркву као досад не даду нови попови улазити?

или богаљ или какав други сакат или убоги сирома, и све и̓ пред кнеза и кметове упараде, и кнез запита: „Ето, браћо, ово сиромака које видимо; хоћемо ли или нећемо на њи̓ порезу ударити?

Њи̓ово друштво по̓вата војска, извезу два топа на чаршију, и њи̓ 27 за једнога кнеза Ранка удаве с конопцем насред чаршије, и

Очима један другога питали су: где је наш стари Хаџи-Муста-паша, не можемо да га познамо, ово није он но Грк Методије мучитељ (говори се да Методије није Грк него Јерменин, па се покрстио).

” Ово ми је, децо, овако све да је било, мој отац казивао, а ја вама приповедам, и жао ми је што не могу да знам, које је год

све да је било, мој отац казивао, а ја вама приповедам, и жао ми је што не могу да знам, које је године што бивало. Ово даље веће и ја добро памтим.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Зар ти дојако ниси знао да сам ја кмет? — одговори му Стеван мало зачуђено. — Па шта чините ви, људи? Је ли ово арнаутлук, шта ли је? — поче викати газда Рака.

Стоји писка јадне деце! — Гад! — рећи ће Спасоје. — Као да није био никад дете, никад се није играо! — Ово дана, како оно заповеди кмет — рећи ће Бура — куд се год макнеш, све људи граде роге... — Ја збиља!

Истина, неки су виђали у његовом ћилерићу неке чекиће и шила, али кад су га упитали: »А шта ти је ово, учитељу?« он им је одговорио сасвим достојанствено: »То су неке моје инштрукције!...

— Које? — Ово овде — рече господин и пружи прст на велики сврдо јармењак, што беше задевен у јастук предњи. — Па ето видиш шта је...

Завири у кола, па видев торбу са стварима, упита: — А шта ти је брале ово? — Ето торба? — рече Радан чисто спрдајући се, јер већ беше видео да је господин мало ударен обојком. — Знам, знам...

— Добар вече вам, браћо! — назва свима скупа. — Бог ти помог̓о, Радане! А одакле ти у ово доба? — упита га један, што већ беше забо прст у каиш, и погледа Радана. — Ниси погодио! — викну онај што држи каиш.

Шта ћу ти ја! — рече Радан. — Како си, Радане?... Поп! Поп! поп!... Одакле ти?... Поп! поп! поп!... У ово доба?... Где је поп?

— Ја вала, сад из вароши — одговори Радан. — Ово је поп! — викну један од погађача и лупи по једној карти. — Сутра!

»Не дирај тај шећер!« издера се на њ, а помисли у себи: »Ово нису чиста посла!« Оно се трже и стрпа главу шећера у торбу. Он се опет окрене напред и ошину волове...

— рећи ће један од сељака. Овај се данашњи појас некако обезочио и баталио да бог сачува!... Шта се чини, чудо те и ово мало бог још даје. — А баталио се, брате, дакако! — наставља капетан. — Ено, пре неких година, знам — прође старешина.

Је ли, досад није долазио, а? — упита их Ђуко вребајући згоду да оствари свој план. — Није до данас. Ово је тек први пут. Други су долазили чешће — одговори један.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Село је са свију страна опкољено, а средином промрежано самим барама; и ако се и за што може рећи „ово бог чува”, може се рећи за Црну Бару. И поред толиких баруштина, здрављем се не могу покудити Црнобарци.

— У шуму честити ефендија. Крушка га гледаше онако понурена. — А је л’, Маринко? — Чујем, ефендија. — Шта је ово од овијех ђаура?... Зар, што ја с њима боље, они све гори?

Једва једанпут!... Или ће он убити Станка или — ако то не учини — Станко ће убити њега! То знам утврдо!... Ово је кавгаџија, а оно је делија. Удариће сила на силу!... Мој Суља ми већ више не може рећи: ти пушиш џаба мој дуван!...

Скочи двапут у место, али трећи пут удари назад. — Остав’ се, Лазаре, не можеш! — повика момчадија. — Ово није чисто скочено. Он је прекорачио мету! — рече злобно. — Нисам, јапане! — рече Станко. — Јеси!... Јеси!...

— упита он заједљиво. Лазар одмахну главом. — Мој синко!... Право веле: прошло је време кад се људи рађаше!... Ово је неки измет... плаче!... То беше што и надраженом псу палица кроз плот...

Станко трљаше очи... Кад је себи дошао и почео мало назирати, он седе. — Ама, кажите ми, људи, шта ово би! — рече он. Јуришић му исприча. — Не могу да будем паметан зашто је то чинио!... Нисам ни мислио о томе!...

Не беше то кућа његова... Где је сад?... Поче трљати чело и чешати се по глави. Напреже мисао да га сети где је... Ово је шума, а откуд он у шуми?... Полако, врло полако поче му долазити свест... Он це цећаше...

Бар не би мучио старог чичаМаринка да тумара ноћас по шуми... — А зар не знаш, несрећниче матори, да се ово тиче моје главе? — јекну Лазар. Маринко се стаде церити: — Богме, дијете, па и главе, ја!...

— Лаку ноћ!... Турчин оста сам. Распали чибук, пређе преко одаје неколико пута, гладећи браду. — Ех, бива, ово ваља! Ово вриједи роба из тамнице!... Сад сам лијепо, без по муке, турио угарак у обје куће...

Турчин оста сам. Распали чибук, пређе преко одаје неколико пута, гладећи браду. — Ех, бива, ово ваља! Ово вриједи роба из тамнице!... Сад сам лијепо, без по муке, турио угарак у обје куће...

Све то беху људи часни и поштени, све то беху деца добра и ваљана. — А је ли?... Да ниси имао каквих гостију ово дана? — Нисам. — Да ти нису Турци долазили? — Нису. Нико живи није свратио у моју авлију има месец дана...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

И миришу хриди Мирисом од риба и модријем вреском. Све је тако тихо. И у мојој души Продужено видим ово мирно море: Шуме олеандра, љубичасте горе, И блед обзор што се протеже и пуши.

У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже. Путем пуним зова, Ја јој љубљах цело ово вече јасно Очи пуне звезда и уста стихова.

И у мени самом колико је мене? Колико?... Све ћути. Ах! то је ужасно. ЉУБАВ Је ли ово љубав, или болна једна Потреба да љубим? Ова жеља плава, Је ли жеља срца моћнога и чедна?

Ова жеља плава, Је ли жеља срца моћнога и чедна? Или напор душе која малаксава? Је ли ово жена коју љубим, збиља?

Сад, у ово дуго вече које пати, Цела моја душа затрепери гола, А челом уморним од труда и бола, Смрт је прешла руком, меком,

И да никад страшни не видим ти престо, Ти ми даде сумње мутно око ово; Но да вечно питам за твој траг и место, Усади ми бедно срце човеково.

Божанства су зла и свирепа. Хајде да их оборимо и да тражимо друга. Али чуше ово остали људи из два краљевства, и појурише на обалу, и убише ова два бунтовника.

Али је црно доба за нас Откад је ово кољено: Све је на пазар пошло данас, Све слављено и вољено. За твоју Славу, светли Царе, Нека свак пехар попије —

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

— Добро ће бог дати! Страховита и безутешна мисао сену ми кроз главу. Та ово је слепац! — А? — упитах ја очима Јоцу. Он ми руком показа таблу више главе болесникове.

Те ноћи ја сам с мајком провео у кревету седећи, и ово је укратко моје сећање и — наш разговор. Пре двадесет година био је мој отац трговац на гласу, и радио је ортачки с

— Шта? — Та ово, како га зовете? Ова машина! — Да се електришете? Па то више не треба. Ја мислим, а, што је главно, и господин Јоца,

Много ми је, чини ми се, лакше гледати човека за кога знам да ће наизвесно умрети. Али ово!... Па ми је и иначе некако прирастао за срце и он, и... и његова судбина!

Љути се он, болан, кад види да свећа гори. Чуо сам једанпут, кад дође доцне кући, где прогунђа: — Шта ће та свећа у ово доба? — Па да се видиш свући, Митре, — каже моја мати.

— На, — рече — остави ово! — Па онда изиђе у кухињу. Моја мати узе ону хартију некако само с два прста, као кад диже прљаву дечју пелену.

— А шта ћу — каже сестри — с овим новцима? Ово је проклето!... Ово је ђаволско!... Ово ће ђаво однети како је и донео!... Као што видите нема ту среће ни живота!

— А шта ћу — каже сестри — с овим новцима? Ово је проклето!... Ово је ђаволско!... Ово ће ђаво однети како је и донео!... Као што видите нема ту среће ни живота!

— А шта ћу — каже сестри — с овим новцима? Ово је проклето!... Ово је ђаволско!... Ово ће ђаво однети како је и донео!... Као што видите нема ту среће ни живота!

Остави се, брате, тако ти ове наше нејачи, проклете карте! Знаш да смо ми на нашој грбини и крвавим знојем стекли ово крова над главом, па зар да ме којекаке изелице из мог добра истерају?... — А ко те тера?

Узима новце, главу окренуо на другу страну, па кад прође, прогунђа као за се: „Још само ово!” И онда чисто бежи из собе.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

вам казати, да не би село, ни криво ни дужно, потрзали и излагали га подсмеху, пошто оно није ни најмање криво за све ово што ће се у овој приповеци причати. А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица.

познавао неколико вештица у том и околним мест а, био посредник између угодника божјих и људи грешних, — али ово чудо је први пут сад доживео!

и замолио га да га покрсти и преведе у нашу православну веру, — не би се заиста више зачудио поп Спира него сад кад је ово чуо. Гром, прави, формални гром из ведра неба. — Брзо, господине, брзо!

Све, ви те, излази на једно. Па све сад мислим: ко ли ће нам, боже, то доћи, и коме је до гошћења сад у ово доба кад су највећи послови!? — Охо-хо! — смеје се госпођа Перса. — Шта ми се то дало на смеј.

Али, бога ми, од ово тридесет и нешто мало више година, све је боље, тако да понекад скоро и не ваља од силне писмености; јер пре ни људи

Дâ детету три крајцаре, а ово одлети заборавивши казати: хвала! Лупајући се од радости и силне брзине петама у леђа, оде да се похвали друговима

с поп-Спиром у порти црквеној и представио му се: — Петар Петровић, свршени клирик и изабрани и потврђени учитељ за ово место!

Парох Спиридон, овдашњи... Е, наравно! Могу мислити да вам је тешко било растати се и доћи амо. Нису ово Карловци; нема овде господства и благовања. Село је ово, млади господине, село.

Могу мислити да вам је тешко било растати се и доћи амо. Нису ово Карловци; нема овде господства и благовања. Село је ово, млади господине, село. Биће вам прилично тешко док се не навикнете, а нарочито ако сте самац.

« Хе, па тако вам је ето и ово! У божијој је руци све то, наравно, али не треба ни ви да седите скрштених руку. Добра парохија је — боже ме прости,

се, а особито јој је мило било што се то баш тако стрефило да је и њу и ћерку гост затекао у послу, знала је она да је ово учен човек, па ће знати оно што се каже: »Гледај мајку, па шацуј ћерку!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Велико је и пространо гробље! Кажу: да се четрнаест колена луди ту испосарањивало. А ово, сада, петнаесто је колено које почело да се сарањује!

— Узми, узми синко. Обиђи, кусни од овога. Највише ово узми. Добро је то. Слатко је. Покојно моје чедо, највише ми је то волело да једе. Узми синко, узми чедо!

Клисарица, ма да је била слободна, ипак ово јој је било најтеже. Ако јој није било ту мужа, она би скупила њих, просјаке, и заједно с њима ишла би и извлачила из

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Зато се и титрао са судбом својом. Он је за вишим чим тежио него за бакалством. Ово му никад не гине, ма му се све жице покидале. Љуба би рад у нечем већем срећу покушати.

Отац Савкин био је свештеник у селу Ж. Љуба се накани те ово писмо оцу Савкином напише: Почитајеми господине! Будући да ја вашу кћер Савку радо имам и желео би' је, ако је

— Та ја мислим да то не мора одма' бити. Та нећу ја ово шта имам на други свет носити; све је то моје деце... — Ја се на вересију женити не могу.

Сад му више фрајла Сока не треба; па да о томе и самог Редића увери, напише му ово писмо. Почитајеми господар Редић!

Остајем са почитанијем Љуба Чекмеџијић Кад је Редић ово писмо прочитао, радовао се што се беде курталисао. Љуба пак воли што се није сплео са таквим тастом који би немир у

— Госпођо бирташице! Кажите ми где седи овде млада госпођа Перса трговкиња? Има дућан, велику трафику и кућу. — Та ово девојче је баш њена слушкиња! Ако изволите, може вас онамо одвести. Ено онде она велика кућа и дућан — онде седи.

Ја сам Љуба Чекмеџијић. — А ја сам, опет, Гавра Церић. — О, драго ми је особито! Ово је моја другарица. Изволите сести. Седну обојица, Љуба врло пажљиво, да не искрши капут.

Она нек за себе тражи, а ја ћу за себе. Док је момака, хвала богу, биће девојака! Љуба ово љутито искаже, па га нико више задржати не може.

— Драго ми је особито . . . Изволите се послужити . . . — Ово је моја кћи, а ово су господари, — госпо’р Гавра Церић и госпо’р Љуба Чекмеџијић из О., — рече отац.

— Драго ми је особито . . . Изволите се послужити . . . — Ово је моја кћи, а ово су господари, — госпо’р Гавра Церић и госпо’р Љуба Чекмеџијић из О., — рече отац. — Драго ми је особито.

Салвет преда се, па транжирај. Врло му за руком иде. Сви се чуде његовој хитрости; а и сам себи се чуди, јер ово је тек трећи зец ког у животу свом транжира. Али, нико му се тако не чуди као господар Белкић.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Њихови улани, та морали сте кад год слушати о њиховим хусарима, само њихови улани за двадесет и четири сата, упамтите ово што кажем, за двадесет и четири сат а, могу да прегазе до Ваљева, само њихови улани, живи били па видели, чувени су

Та кобна и судбоносна вест која је ово после подне као гром, са узбуњене улице, упала кроз његов отворен прозор, најпре га је поразила, па је као неко што је

Њему се чинило да би се сва та јадна гомила одједном разишла кад би јој он просто казао ово: чуј ти дугоуха гомило, еј ви грађани чујте! Идите кућама и спремите се, рата мора бити!

— Драги Јуришићу, теби је лако, сам си. — Ником није лако па ни мени, — одговори Јуришић. — Ипак, ипак, замисли ово: двадесет и три дана од кад смо се венчали. — Верујем потпуно. — Али мој муж неће ићи, ја му недам.

и мутних мисли што су ово после подне у најживљем врењу узнемирене маште куљале једна за другом па се тако упућивале саме неким незнаним

ратова, што су непрестано од некуд навирале, па је хтео да мисли о томе: има ли ама какве год могућности ди све ово прође без опасних последица и шта ће бити најзад од тог несрећног и неочекиваног ултиматума.

Ја не знам шта се све ово ради и не могу никад ни знати и само је једно сигурно, да сам ја сав човек од патње. Да могу некако да затворим разум

Е па, да ли би онда оно урадио? Дакле, ево у чему је ствар: ја то не знам баш сигурно Али знам ово: да сам у свом животу често сретао многе људе чија ме је бистра и свежа разборитост, једна дивна јасноћа интелигенције

И све оно време између прошле демобилизације и нове мобилизације, то је привремено, а ово је стално. Јест, крв то је стално, а привремено је вереница и само је ово стварно, а оно је тамо неки имагинарни свет.

Јест, крв то је стално, а привремено је вереница и само је ово стварно, а оно је тамо неки имагинарни свет. Не сећам се ја ни мобилизације, ни објаве рата, нити знам шта сигурно о

Не знам шта би ово наједанпут, тек видим, ево, како опет седим ту на топу (само сад према другој униформи) као да се с њега никад ни

Африка

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Док говори, осећам како јесенашње назебе, и све назебе од рођења до данас, ово сунце извлачи из мене. Заузет тим осећањем ја и не чујем добро све његове речи, али их потврђујем главом и смешим се.

Дале се продужава дакар, космополитско пристаниште на обалама Африке. „Не, ово није још ваш први додир са Африком. Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке.

Врачаре и друге црне трговкиње, кад продају кремен за пушке или талисмане, најчешће продају ово камење које налазе свуда по обалама и обалским пећинама.

није још Африка, није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што је блиско ономе о чему сам сањао.

ручао у Кафе Пањоти, изнад пучине коју је плавило уздизало до неба, ја сам и сад себи говорио: „Гледај, гледај пажљиво ово, јер ћеш, не зна се зашто, доцније у животу говорити: То је нешто због чега је вредело живети!

Пус-пус су колица на два точка која вуче по један урођеник. Све ово даје овако у ноћи апсолутно утисак пола наших македонских вароши на језерима, а пола кинеских вароши на филмовима.

Виђена где било, овако осенчена зеленилом, овако скривена по падинама, обојена земљом из које је изашла, и временом, ово би била једна од најлепших приморских вароши.

?“ Поводом миметизма Вуије је и ово испричао. Он је открио један нов инсекат који миметира цвет јадног дрвета на чијим гранама живи.

Збијено и издубљено ово село изгледа као какав заспали крокодил који би главом био над таласима и телом иза стене. Из шуме над селом, где се

Он је луд. Стари гага. Ниси ли луд? Добро, ја сам луд. Животиња без к... Напротив. Тамара Балин“. Ово је писани разговор неколицине становника села Мосуа.

расушених пирога и мало утабане земље означују да стазица, која се нагло пење кроз густо зеленило уз брег, води Алепу. Ово зеленило, ова густа шума овде је од палми, на којима се виде режими банана и хлебова, од кафетиа и кокоса.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

да је моје намјереније хвалити се (премда су гдикоји баш овим поводом то исто напомињали), но из тога највише узрока ово наводим да се види какве је наша литература среће, гди сирјеч списатељи све силе ума свога на приватна дјела обраћају,

Но ово као узгред. Моје је намјереније при писању Тврдице било, узимајући навластито на расужденије мало, боље рећи никакво чи

род не иначе него с почитанијем предсретати, а видовит ће читатељ лако, и без мога изјасненија, примјетити зашто је ово тако уређено. Овом приликом нужно је и нека грчка израженија, која се у дјелу овом находе, растолковати, као нпр.

Што ти фали код кир Јања? Имаш доста леба, лепо како земичка? ЈУЦА: (А баш!) ЈАЊА: Мумлиш? Оћиш да мумлиш? Што је ово? (Донесе лебац.) Тон дјаволон! ди је толику лебу? ЈУЦА: Изео се. ЈАЊА: Шкиљи немарљиво, непромотрено, изио си!

ЈАЊА: Што луд? Греческо славно философ луд? Непромотрено, нерасужђено! Море, да изгубиш глава за ово слово да си у Мореја. Философ, море, славно греческо диоген седио у буру и ишо без чизму.

Сад да изборим новци... Охо, чекај мало! (Забрави брата куд је Јуца изишла.) Е, тако! (Отвори сандук.) Ама ово проклето Јуцо може да гледи кроз рупа. Кад види новци, зови поусталију, и ми убии. (Виче.) Душо Јуцо, душо Јуцо!

Што ћу да му дам? Ово кажи: „Немој мене, господар!“ Ово опет виче: „Немој мене, ја сум лапа!“ Шкиљи мали, нећим да вас продам, оћим да вас

Што ћу да му дам? Ово кажи: „Немој мене, господар!“ Ово опет виче: „Немој мене, ја сум лапа!“ Шкиљи мали, нећим да вас продам, оћим да вас котим, више, све више, ја, довде!

Убием си! (Трчи.) Убием си! (Завјеса пада.) ДЈЕЈСТВО ДРУГО ПОЗОРИЈЕ 1. ЈУЦА, (мало зашим) КАТИЦА ЈУЦА: Ово чудо јошт нико није видио; онде се циганише и штеди гди је највећа опасност.

ЈУЦА: Сад одај, кораке прави ситне, но више ушироко него удугачко. КАТИЦА (пробира): Слатка мамице, ово је прекрасно! Колико сам се пута дивила мајоровици како лепо оди. Благо мени, сад ме неће у овом нико претећи.

КАТИЦА: Мамице, ово није врло тешко! ЈУЦА: Кад би тешко било, откуд би толике девојке научиле? Кад се смејеш, тако намештај усне да ти се

Црњански, Милош - Сеобе 2

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Дижући и спуштајући свој лорњон, он се окрете Енгелсхофену и просикта кроз зубе: „Херр Фелдмарсцхаллиеутнант, па ово је ребелија!

Чек! Чек! Ако ти је до тога, а ти се после хватај са њима, појаске! Није ово место, дебели, за заседу. А ако ти је било до тога, што си жене доводио?

Мислио сам да ћутим и трпим, ал’ овако се више не може. Можеш ли да проходаш? Та теже ми је ово гледати, него да је мене. Вала, тераћу га, Павле, до њенога цесарскога величества у Бечу, да га суде.

„Не бој се, апостоле, скинуће ти Гарсули те окове, макар ја после пешкире продавао и, у гаћама, по манастирима просио. Ово је увреденије правице земаљске!

– Не дамо људе да ору и копају, за Херрсцхафте! Ми смо привилеговани национ! Крв наша је расута широм Европе. Ово је наша земља, на сабљи добивена – мит дем Сäбел!

Жена му је била старија него ово девојче, али њихова веселост била је иста. Тек што је то рекла капетану, Текла Божич, почела је и да трчи, узбрдо,

Питао је Павла шта жели да му да, уз жену: намештај, или трошак за сватове. Ако бира ово друго, даће толико, да се прочује.

Са исто онолико брзине, са којом му је госпожа задала страх, и кад му се нудила, са исто толико брзине, ово му се младо створење допаде, као неки знак пролећа и лепе ноћи, која је напољу, у башти, остала.

Тако су и остали, нежењени, сирмијски хусари живели, кад су били удовци. Ово, међутим, што се, са госпожом Евдокијом, десило, потресло га је и осрамотило, а то, што му рече, на растанку – да је

Гледао је Павла, са наочарима на носу. Довикну му, да му каже, ко је и шта жели, у ово позно доба. Павле му онда понови, што је рекао лакеју и младићу, па додаде да би желео да са банкаром говори, насамо.

Понудио је Павла да седне. Исакович онда започе да прича, нашироко, како је добио апшит из аустријске војске ово лето и како се они, Исаковичи, спремају, одселитсја у Росију.

Теодосије - ЖИТИЈА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

А ово нисам примио само слушањем, него од његових часних ученика, његових сапосника и у туђиновању сапутника и на путовању са

душом, и напредоваше у уче њу, и изазиваше дивљење својим разумом у детињем узрасту, тако да су сви говорили: — Ово ће дете бити неко ново знамење!

Али Владика заповеда да се и ово лако презре, и крст узме на раме, и да се за њим усрдно иде, и све лако поднесе, на страдање његово за нас угледајући

Јер ово се предлаже богољубивим душама као неки пут који лако води у добродетељ, и ово доноси славу истиниту и част поуздану.

Јер ово се предлаже богољубивим душама као неки пут који лако води у добродетељ, и ово доноси славу истиниту и част поуздану.

А младић, слушајући ово и као доброплодна земља семе примајући у срце своје речи старца, ридање к ридању додаваше. А старац се дивљаше врелој

Када је ово чуо од старца, вољи се његовој брзо покори и рече: — Благодарим те, Господе, јер си уверио срце моје преко странца

с благороднима љубазно почастио, одмах написа писмо проту Свете Горе, говорећи: „Пошто ствар није обична када се ово тражи, просим и топло молим твоју преподобност, немој презрети ове молбе.

А неки им рекоше: — Такав кога тражите ушао је мало пре вас у руски манастир, и још је ту. А они чувши ово брзо потераше путем да не би како чувши за њих побегао, и оставивши пут ка проту у руски манастир уђоше.

брзо гонећи, а није ни страховао да ће га хтети гонити до унутар Свете Горе; али бол родитеља, а уједно и моћ, и ово могаде. Нашавши га, обрадоваше се радошћу неисказаном.

и пошто се ово тако свршило, кад се читање довршило, и када су сви устали, потражише чувари го сподара својега, и гле, нигде га нису

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

томе да се забележе разлике између становништва земље матице и становништва земље колонизовања која је истога порекла. Ово се нарочито може посматрати код динарског становништва, које је са површи од 1000 или 1500 м висине сишло и населило

запазити поред неких особина заједничких свима Јужним Словенима, неко духовно стање својствено Бугарима, које одваја ово становништво неким битним цртама од свих других Јужних Словена на западу од Искра.

Како ово становништво има особина и централног и динарског типа, тешко му је одредити место. Најзад се Словенци Карста, које

Ни у једној другој зони нису људи тако блиски природи и срасли с природом као овде. Ово није народ „сит живота“, већ млад, свеже крви, изоштрених чула за природне појаве.

низ образе грозне сузе лије“. Ово су примери из ратова за ослобођење Србије 1804—1815. год. Али се ова осећајност у толико прилика показује у току

Тешко је одредити колика је амплитуда тога интелектуалног дара, јер народ није израђен. Углавном се може ово извести.

Граница између њих иде западном ивицом највиших динарских површи. Ово су најкарактеристичније преседлине и планине те граничне линије: Ветерник у источном делу Црне Горе, који одваја

динарско становништво које је сишло са планинских крајева на југу, косовско и вардарско становништво и разно друго. Ово је становништво било заједнички и снажно прегло да се ослободи Турске и да створи независну државу.

са прилагођавањем различних досељеника овој средини и са увећавањем густине становништва све се више преображавало ово друштво, састављено у почетку од сељака.

говоре течно и елегантно и од њихових суседних рођака у Старом Влаху који говоре, каже се, чак и кад их не слушате. Ово уздржавање које се може сматрати као грубост, у ствари потиче од достојанства и од мере: Шумадинац хоће да се загреје

Србији, коју они сматрају: „јуначном, племенитом, славном“, земљом одакле ће изгрејати „сунце српске слободе“. Ово се мишљење утврдило доцније, нарочито за време балканских ратова, и продрло је међу све Јужне Словене на западу.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Али сад! Куд ли ме ово вози мој чича?“ ТРЕЋА ГЛАВА Млин код кога не долази подне — Од пилеће до слоновске џигерице — Пуна кола лоповлука —

Тек што је чича закорачио на прву грану, он се раздера: — Шта је ово, побратиме? Ено још једног мјесеца, вири из ријеке! — А ја опет видим један како гледа кроз прозор моје крчме!

па кад чу чичино питање, он одречно завесла репом, а то је на његовом немуштом рибљем језику значило, по прилици ово: — Зар ти, чича, мислиш да смо ми баш толики сомови па да ловимо тамо неког мачка у џаку?

штуцања, зијевања и лупања по челу, саставише овакво писаније: ОГЛАС И ПРОГЛАС Из кога ће сваки човјек који ово буде прочитао сазнати шта је у њему написано, а написано је баш оно што доље пише, а доље пише оно што ћеш прочитати,

У огласу оглашујемо и проглашујемо ово: Прошле ноћи, кад смо се пели на орах да скинемо мјесец, чича Тришо изгубио је џак и мачка, и то џак на мачку и мачка

Ако вам ни ово није довољно за препознавање, онда вам дајемо и овај опис и ознаке: Мачак Тошо у дјетињству био је врло мален, што зна

Ако је празан, у њему баш ништа нема. Иако је ишчезао, нема ногу нити му требају. Ко ово двоје пронађе, добиће од чича-Трише пуну боцу брашна, а од крчмара Винка врећу ракије.

Онај мали лопов хитро се успуза до моје главе, помириса само моју њушку и престрашено промуца: — Па ово мирише... Стани, стани... Ово мирише... — Јест, јест, и мени се чини — пропишта водени миш.

Стани, стани... Ово мирише... — Јест, јест, и мени се чини — пропишта водени миш. — Ово је унутра главом и брадом сам... сам...

Стани, стани... Ово мирише... — Јест, јест, и мени се чини — пропишта водени миш. — Ово је унутра главом и брадом сам... сам... — Мачак! — дрекнух ја из свега гласа и поскочих у џаку.

Ко ли је то? Знам само толико да није мој чича Тришо. Његове кораке и одвише добро познајем. — Ех, шта ли је сад ово? — узвикну непознати и застаде сасвим близу мене. — Биће, канда, неки џак, а? Нико му не одговори.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

ПАВЛЕ и РИНА (ћуте). И АГЕНТ: Све што се може констатовати то је: да ово обијање није из користољубља и да провалник није дошао споља; он је у кући.

мртав нећу мислити. ПАВЛЕ: Како мртав? АЛОША: Ја написал њој. ПАВЛЕ: Шта сте јој написали? АЛОША: Ја написал: Кад ово писмо примиш, мене ће покривати таласи Дунава и тада нећу више мислити на тебе.

ПАВЛЕ: шта ви то говорите, Аљоша? АЉОША (вади из џепа папире): Ово су наплаћени рачуни за песак са превозом; ово је нов уговор са цигљарем, потписан је; ово су признанице за плаћене

ПАВЛЕ: шта ви то говорите, Аљоша? АЉОША (вади из џепа папире): Ово су наплаћени рачуни за песак са превозом; ово је нов уговор са цигљарем, потписан је; ово су признанице за плаћене уредске таксе; ово је ваша грађевинска

(вади из џепа папире): Ово су наплаћени рачуни за песак са превозом; ово је нов уговор са цигљарем, потписан је; ово су признанице за плаћене уредске таксе; ово је ваша грађевинска легитимација коју сте ми дали због лицитације...

рачуни за песак са превозом; ово је нов уговор са цигљарем, потписан је; ово су признанице за плаћене уредске таксе; ово је ваша грађевинска легитимација коју сте ми дали због лицитације...

ПАВЛЕ: Да, дошапнули су, то је истина, и ја сам преко тих шапутања прелазио, али... (Вади из џепа хрпу писама.) Ово су писма њеног љубавника; извршио сам разбојничку провалу и покрао сам их.

у другу собу, па се отуд враћа са једним волуминозним свежњем рукописа везаних између картона, по облику фасцикула): Ово је, млади пријатељу, моја највећа драгоценост.

Седам пуних година ја радим ово научно дело из области хидрографије, радим га са вером да ће учинити нарочити утисак у научном свету.

ИИ АНА, ПРЕЂАШЊИ АНА (млада лепушкаста девојка, уђе). РИНА (показује на сто): Скупите ово. Слушајте, Ана, убудуће нећете стављати више ове сребрне кашичице. Даћете посребрене из малог креденца. АНА: Да, знам!

РИНА (цикне престрашено): Кога? АНТА: Њега! РИНА (очајно): Кога, забога? АНТА: Вашега првог мужа. РИНА: Ово је ужасно, ово је мучење на које ме стављате! Зашто, зашто сте дошли да ме мучите; ко вас је послао?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Сада је био ред на мене. Ово ће се, као Бог, смрскати пода мном! - помислио сам направивши први корак по огради, а исто је то, судећи по изразу на

Стојећи на врховима прстију, онако као што понекад стоје балерине, она се загрцавала говорећи да смо лудаци, да је ово један сасвим шашав дан, али да би било идиотски изгубити ма и један једини тренутак од њега.

Постоје ту разлике, на пример, да се ово што се десило вечерас десило пред мојом мајком, она се не би правила да не примећује.

Због тога те никада нисам позвао у шетњу, иако сам, бог зна колико, мислио о томе. Ово пролеће и ти, све су што имам. Хтео бих ти писати још, али ближи се време за мој час. Сутра ћу ти се јавити опет.

Упитах се шта је могао бити тај човек пре него што је постао ово чудо у орману. На другом крају ходника око нечијег транзистора један од млађих разреда организовао је такмичење у

су, свеједно, шашаве за Владом и с нестрпљењем очекују повратак студената распитујући се о Владиним плановима за ово лето.

Упитах Неду шта мисли да постане кад заврши ово чудо од гимназије, а она сањиво одмахну главом. Тренутак или два чинило ми се да ме није ни чула, но она рече да није

Пред Рашидом остајало ми је само ово друго. - И нигде ништа златног нисте видели у тој кући? - Атаман је подигао руку као да нас заклиње или исповеда.

- Злата тамо нема. Мораћемо да се снађемо на другој страни, или да пођемо ауто-стопом кад се заврши ово школско чудо! - Ако се заврши. Ако не останеш да бубаш физику до августа!

Нисам могао да се не сетим Владе. Његово љубавно поље било је ово гробље, као што је то и за већину карановских фрајера.

што су усне сасвим мале деце, а онда насмејала рекавши да ћемо отићи, не одмах, не овога часа, потребно је завршити ово школско чудо и припремити се, наравно, и то. Држала ме је за руку, принела је својим уснама и угризла.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Кад у прво село стигну, сеоски керови лају и путнике пробуде. — Чамчо, какво је ово село? — Немој ни питати, само, Саво, истим путем даље, па кад дођемо у друго село, а ти ћеш ме пробудити.

А вино им таман за то. После вечере почну озбиљан разговор. — Чамчо, какво је ово село? — То је село једног богатог грофа. Ту ћемо „ауспрух” продати. — Када? — Сутра.

— Откуд ви, господар-Чамчо, овде? — Милостиви іллустріссіме доміне, ми идемо у Кракову на вашар. Ово је мој друг трговац. — Седите. Па шта ћете куповати у Кракову? — Платна. — А за продају носимо нешто фина вина.

Господару Софри светле се очи од радости, смеши се. — Ово је први дан срећан. Брзо коње упрегну, седну и зачас су онде. Гроф проба „ауспрух”; истоветан је са мустром.

ми то донели, сутра ми је баш имендан, свети Станислав, доћи ће ми млоги гости, господа; имам разна вина додуше, ал’ и ово ће ми баш требати. Позивам вас сутра на ручак, да будете моји гости.

— Ево твоје, Софро, ово је моје, а ово је Чамчино. Господар Софра, смешећи се, новце диже, па тури у буђелар. Чамча пун радости.

— Ево твоје, Софро, ово је моје, а ово је Чамчино. Господар Софра, смешећи се, новце диже, па тури у буђелар. Чамча пун радости.

Од старије господе ово последње, по старом обичају, баш прстима једу. Служитељи носе фина вина, сипају у велике сребрне позлаћене пехаре,

Робе свакојаке, све на избор. Два-три дана само ходају по вашару, распитују, гледају робу. Ово, оно им се допада, али још не купују; погађају се и чекају да цена који дан падне.

Дођу до једног села. — Чамчо, ми смо забасали, ми кроз ово село нисмо прошли. — Ништа зато, доћи ћемо опет на прави пут. Путују читав дан; све нова села.

— Али колико си примио? — То ја не знам, нисам „бухолтер” да протокол водим; нисте га ни ви никад водили. — Ал’ ово је моје, а не твоје. Имам више деце! — Па зашто сте ме задржали у вашој трговини, зашто ме нисте дали на школе даље?

Црњански, Милош - Сеобе 1

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Никада досад она није била изложена пожуди, нити је ико, осим њеног мужа, био тако крај ње, у близини. Да јој се ово десило друге, или треће године, она би била умрла од стида и срама, скочила свакако у ту жуту, разливену, устајалу

наоблачило, заузда, брижан, коња и упита капетана Пишчевича, који је јахао крај њега: „Что значи при заходу Солнца ово знамение, Пишчевичу? Дојдосмо здраво и у спокоју. На путу прах развеја ветар, аки неку завесу.

Друго би било да је ма ко прошао кроз ту избу, споља, из Земуна. Овако, он јасно наслути да неће пропустити ово вече. Пламен жишка са пећи, осветљавао је велику избу, као са брега. Сенке ствари биле су зато огромне.

Радости њене и жалости долазиле су потпуно случајно, а најмање по вољи њеној. И ова прељуба, и ово уживање са једним новим и друкчијим мушкарцем, кришом, дошло је без њене воље, по њиној вољи, неумитно.

Што се Аранђела Исаковича тиче, њему се, збиља, чинило да ће померити памећу. Нико му ово није прорекао, никако то није предвидео.

Био је поверовао плачу и лелеку, при поласку, и слутио да ће му ово бити последњи одлазак и да ће у овом рату умрети. Нагло је мењао расположење и ћуд, тих дана.

сећао и ове сад, беше тако ужасна, да је цело вече ишао по дворани разрогачених очију и као безуман, очајан што је и ово морао да претури преко главе, желећи непрестано да се све то што пре, сврши.

Тако да му се све што је досад чинио, не чини лудо и узалудно, а будућност да му буде схватљива и у њој да се ово празно, грозно чекање на мир једнако не продужава.

Мислио је да мора полудети видевши како глупо, како лакомислено ратују, заповедајући му час ово, час оно, терајући га час тамо, час овамо.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

— Кад ово изговори, треба да остане на истом мјесту, и слуша какво ће најприје мушко име чути.“⁷ Слично се гата и у Срему.

однесе свеће на раскршће, куд и њен момак пролази, направи од смећа на три мјеста три крста говорећи: Како се год ово смеће мело и смело, онако се и Н. Н. мео и смео, доклен мене не узео’...

Ни ово није случајно: ови дани у недељи и вече представљају „нечисто“ време које је управо стога погодно за општење са демонск

Насупрот позитивним магијским поступцима или чинима у основи којих стоји заповест: „Ради ово, да би се десило то и то“, негативни вид магијске праксе, односно табу налаже: „Не чини ово, да се не би десило то и

стоји заповест: „Ради ово, да би се десило то и то“, негативни вид магијске праксе, односно табу налаже: „Не чини ово, да се не би десило то и то“, каже Фрејзер.

²¹ Да би се постигла тако жељена плодност, препоручује се и ово: свекрва треба да опере младину кошуљу после прве брачне ноћи, а воду од прања да проспе испод родног дрвета.

Млада за време венчања мало подигне појас, те то семење из недара падне на под. Ово се ради да млада има порода и да лако рађа.

Велика је несрећа бити угасник, тј. без мушког порода. Имајући ово у виду, разумљиво је што многи свадбени обичаји и обреди имају за циљ да обезбеде управо мушко потомство.

⁴⁵ Ово мушко дете старо је годину-две дана, а младој га обично додаје свекрва или јетрва. Млада га затим подиже три пута од зе

Неке жене после порођаја узму мућак, метну га у лист тополе, закопају га и кажу: „Кад се ово јаје извело, тад и ја родила!

селима, млада пред долазак сватова, када чује први сватовски глас, брзо истресе врећу са оделом и каже: „Како се ово брзо истресло, тако се и ја брзо порађала!

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Каже, ћао, момци, још глуварите на ћошку? Ово је Бурза, каже мачки, а ово је Мики; овај овде (то, за мене!), то је, каже, Кеба, има две леве ноге!

Каже, ћао, момци, још глуварите на ћошку? Ово је Бурза, каже мачки, а ово је Мики; овај овде (то, за мене!), то је, каже, Кеба, има две леве ноге!

Тражим се по тротоару. а не могу да се нађем. То је Хелен. Пат. Меги. Лу. А ово је мали Пјер. Мала Жоржет. Мали Том. Мала Пат. Мала Хелен. Мала Меги.

Али то ми нимало не смета да разумем ово вече у »Хунгарији«, где је тај четрдесетогодишњак дошао да чује како ваша веза не води ничему.

Само се кулисе мењају у овој старој драми: датум, градови и музика. Далеко си забраздила, Жужи! Како ће све ово да се заврши: дубоким ожиљком код њега—једном прозрачном сенком код тебе, која ће те учинити још лепшом н привлачнијом.

— Али, војска је војска! – Па да — рече. — Војска је војска. »Добро је овде«, мислио је, »сасвим добро, мада ми ни ово сунце, ни ова Тераса коју сам толико волео, ни овај отмени свет коме сам некада желео да припадам, ни заставе на

Изишли су из кухиње и погледали у небо, које је постало готово љубичасто од врелине. – Ово је онај у три... — рече калуђерица другој сестри. Вријеме је да даш кравама...

– говорили су за комадић обале, за неку стену згодну да се на њу наслони глава, за део мола или лантерну. Ово је моје место! Али, ко може да поседује море?

Одводили су у небо Марију Терезију. Кућа је раније припадала неком немачком бирошу, кога је у ово румунско село довела Марија Терезија. Па је власник куће дао да се на таваници наслика како она одлази равно у небо.

Рупа се прави од рупе. Јесам ли вам добро објаснио шта је клис? Е, ако нисам, а ви сад прекините читање: ово пишем само за оне који су некада играли клиса. Застареле играче клиса, за њих пишем.

– Ми нисмо, а ти? – Ја јесам — каже Лука — 1919, у морнарици. – Па, каква је ово окука? – Окука ко окука! Пребрзо си возио, брате... – А где је, до ђавола, знак за кривину? – Тамо...

Матавуљ, Симо - УСКОК

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

На то се и стари Пијеро охрабри, те се примаче и запита: — Па шта ћете ту, у ово доба, кад знате да се град отвара пошто сунце огрије?

Крцун кресну и другом, те видјеше на њему излињао грађански капут. — Прерушио се, да-ти! — рече њеко. — Ама, љуђи, ово је он! — викну Крцун узрујан, крешући учестано. — Он је, светога ми Василија! Он... принцип!

Хај’те и ви, снахе, својим путем и кажите у браства ко нам ускочи. Рако шапну попу: — Осим свега, ово је и за ону нашу договорну работу таман како треба, баш по божјој вољи! — Дај боже! — рече поп и кренуше се сви.

Није обичај да ми Црногорци на ови вече сједамо друкче но ’вако, али ти си путник и извањац, па је тебе просто. Ово су ти наши обичаји навече Божића.

Крстиња шапну снаси и кћери: — Е, богами, ово је да се човјек крсти и чуди! Ови Јанко као да је међу нама растâ! Умије и наздрављат’ и причати и шалити се, ма

— Ја то не знам, кнеже, јер не познајем вашу земљу. — Ваистину, ово што си прегазио од Котора довдје, доста ти је, па да замислиш и остало!

— Ваистину, ово што си прегазио од Котора довдје, доста ти је, па да замислиш и остало! А ово што си видио нас, доста ти је да судиш и за остале. — Онда је добро! — рече Јанко. — Далеко је од добра, синко!

Кад је лежао у најтежим ранама, кад сви мишљасмо дође му крај, он се кезио као ово сад! Јер, што је њему бог дао весело срце, ни тога већ нема на свијету! Ако ћеш да се смије од сада до зоре, све овако.

Старац се љутну: — Ја тако не умијем рачунати. А ти, жив ми био не бркај и не прекидај, јер ја ово причам овоме човјеку из свијета, који ме до сада није чуо!... И обрте се Јанку. Остали заподјеше разговор међу собом.

Од њих чусмо да је Наполеон ударио на Пруса и Руса. Владика нам рече да ће се онамо и пресјећи чвор, да ово бјеху само чарке, да ће се послије онога мегдана знати на коме је царство!

Најпослије се упутише ка Маркиши Стевову, о коме успут Крцун исприча ово: — Маркиша се млад оженио, па кад му жена за пет година роди три кћери, он је отјера.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

(Вуче.) МЛАДОЖЕЊА: Дакле: „Перете ли зубе?“ ДЕВОЈКА (чита): „То мој обичај није“. МЛАДОЖЕЊА: Ово баш није истина. Ваши су зуби бели као снег. (Извуче.) „Милујете ли белило и руменило?

ДЕВОЈКА: И тај ће проћи. МЛАДОЖЕЊА: Зар сте ви тако нечувствителни? ДЕВОЈКА: Не знам и ово време какво је, све ветар — никако да се уталожи. МЛАДОЖЕЊА: Овај ветар и на мене дјејствује.

ДЕВОЈКА: Мамо, да мије мало турска белила. МАТИ: Ја знам, али кад нема, добро је и ово. Видиш како и мени добро стоји. ДЕВОЈКА: Само да се сврши. ТЕТКА: Ево, карте кажу зацело.

Гледај им ти посла; Најпре да ме протерају из куће: „Е, па остаде нам дете, па срамота од света, па ово, па оно,“ а сад, кад се како тако свршило, стале ту да ми зановетају.

ЖЕНА: Шта ти је, молим те, зар тако треба? МУЖ: Шта? ЖЕНА: Док си био младожења: „Господична, ја ћу вама ово, ја ћу с вама овако,“ а сад нећеш ни да ме погледиш. МУЖ: Ваљда ћу све у тебе да пиљим.

ЖЕНА: Ко те је звао? Шта си облећао толико око тате? МУЖ: А шта су они летили око мене? Има девојка ово, има оно. Гди су ти они млоги новци? ЖЕНА: А гди су теби они млоги виногради, оне воденице, каруце, и шта ту нема?

ЖЕНА: Камо среће да те нисам ни познала. Муж, пак ни капу жени! О, је ли видио ко на свету ово чудо? Пак јошт узео он ту да се бури; мислиш, не знам ја мушко лукавство?

) „Охо, снао, гле каквог сам ти момка довео; да видиш док му у кућу уђеш; хе, све је пуно и красно!“ Је л’ ово та фаљена кућа? Срам да те буде! ПРОВОДАЏИЈА: Али молим, то јест. МУЖ: Лепу сте ми прилику препоручили!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

дечја књижевност, и шта тачно под тим појмом разумевамо? Одговор на ово питање захтева свакојака упрошћавања, ограничавања, раздвајања планова.

) Дечју књижевност, дакле, ваља оделити од побројаних граничних могућности и подручја; она није ово, не сме бити оно: отргнута, на крају, од свега што је засењује и угрожава, постаје скоро неухва- тљива: тешко је рећи

Покушаћу да изложим нека запажања која нас могу приближити одговору на ово питање. У расправама о дечјој књижевности, онима које су доступне нашем читаоцу, најчешће се приказују видови

Потом су та остварења пренесена деци, опет посредством и заслугом старијих. Ово треба нарочито истаћи, јер се ту најчешће замењују узроци и последице, отворена образложења и скривени подстицаји.

Иако нас занима једино ово последње, принуђени смо да се бавимо и осталим, пратећим појавама, јер оне сачињавају главнину која се не може заобићи.

За јужњаке је, вели он, дете — будући човек; за Англосаксонце човек је — бивше дете9. Ово разликовање личи на једну од оних типично француских, привлачних произвољности: културно јединство Европе га је

Дечја књижевност се родила из отпора лажима и ујдурмама одраслих, па на ово, ново поробљавање никако није могла пристати.

У тренутку кад се довршавала моћна експлозија класичног епа, ово, споредно одвајање могло је да прође, и прошло је, а да нико на њ не обрати посебну пажњу.

Јер сви ваљани песници нису, истовремено, и дечји песници. Зашто? Одговор на ово питање на посредан начин осветљава појаву о којој расправљамо.

Бављење поезијом постало је прилично незабаван посао. Песничке школе, програми и манифести не дају се избројати. Ово се стање може различито оцењивати; у мом опису има упрошћавања и претеривања; битно је да тако, то јест мање-више

Само дечја песма није пристала на ово осиромашење. Нашавши се по страни, она ослушкује и једно и друго искуство; њој пристају и романтичарске навике, и

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Позорије дакле ово нека буде као приватна повесница српскога покрета. Све што је било добро, описаће историја; овде се само представљају

СМРДИЋ: Ја мислим да је то посао фрајле Милчике. (МИЛЧИКА се поклони.) ШЕРБУЛИЋ: А Фрајла Милчи, за ово заслужујете белобунгс-декрет. МИЛЧИКА: Ако заповедате, господо, могу сваког служити. (Отвори кутију с кокардама.

НАНЧИКА: Но ја видим у сваког готово по једну кокарду; зар оћете да носите по две? ЛЕПРШИЋ: Ово су кокарде маџарске, а наша је жеља имати српске. НАНЧИКА: Добро. Каква је боја српска?

ЛЕПРШИЋ: Шта је вама, госпоја ујна? ЗЕЛЕНИЋКА: Шта је? Та мрска кокарда сме ли дичити прса Србина правог? ЛЕПРШИЋ: Ово је због народности, госпоја ујна. ЗЕЛЕНИЋКА: Ух, ух! Народност и маџарска кокарда!

Ја морам пасти у несвест! ЛЕПРШИЋ (одгрне хаљину и покаже српску кокарду): Госпоја ујна, гледајте шта је ово. ЗЕЛЕНИЋКА: Кокарда српска! Како се може Србин и Маџар сложити? То је нечувено.

Под Маџарима нисам за десет година толико добио колико сад за ово кратко време. А јошт да ми Гавриловић толико не смета! 2. НАНЧИКА, ПРЕЂАШЊИ НАНЧИКА: Неки те Немци траже.

ЖУТИЛОВ: Биће све, биће, само се мало претрпите. Знате ли да не спавам више од седам сâти? Овај ово, онај оно, аратос ти и службе! Ено, ни Чивути јошт нису протерани. СМРДИЋ: Што се Чивута тиче, нека јошт мало постоји.

ЖУТИЛОВ: Ви све друге корешподенте имате, зашто сте против Српства. ШЕРБУЛИЋ: Ово је издајник, треба га примјерно казнити. СМРДИЋ: Право кажете.

ШЕРБУЛИЋ: Видим ја, од нас неће бити ништа. СМРДИЋ: Наши су кукавице; оћеду војводину, оћеду ово, оћеду оно, а кад тамо — мућак! Шта су и почињали, кад нису били вредни израдити.

Шта су и почињали, кад нису били вредни израдити. ШЕРБУЛИЋ: Лагали по новинама сад ово, сад оно; а нигди ништа, него су нам остале куће да и упропасте. СМРДИЋ: Требало би потући све оне који су започели.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Затим, ово издање је илустровано, са 109 илустрација у тексту. Најзад, уз ово издање иде и библиографија дела и чланака о српској

Затим, ово издање је илустровано, са 109 илустрација у тексту. Најзад, уз ово издање иде и библиографија дела и чланака о српској књижевности и српским писцима, као и регистар поменутих особених

ја бих имао само да поновим оно што сам казао у предговору школског издања, које је писано на основу истих схватања. Ово је само историја нове српске књижевности, писаца који су се несумњиво осећали Србима.

3авршујући овај предговор, ја сматрам за дужност да захвалим Одбору 3адужбине И. М. Коларца, који је омогућио ово и овакво издање књиге. Исто тако сам захвалан г. др Војиславу М.

Козачински, као ректор карловачке латинско-словенске школе, и дело су његови ученици играли у Карловцима у јуну 1736. Ово дело, које се првобитно просто звало Трагедокомедïа, содержащая въ себъ тринадецят дъиствïй, рађено је према руским

Словеначки писац Урбан Јарник превео је, 1814, ово Рајићево дело под насловом Збéр лéпіх уков за ѕловенѕко младино. РАД НА НАРОДНОЈ ИСТОРИЈИ.

2. новембра 1760. он одбегне из манастира. Ово бекство младог ђакона из манастира било је, по речима В. Јагића, за српску књижевност оно што је за муслиманство било

И сву ту нову, праву књижевност, која је остала и која се развила у ово што данас српски народ има, почео је он радити на народном и живом језику, одбацивши мртви туђински и скрпљени црквени

који се махом ослањао на Рајића, он је израдио дело Дѣяния къ исторіи србскога народа, које је изишло у Бечу 1821. Ово дело, посвећено »роду и обшчеству србском«, имало је да представи »славу праотаца наших« — »чуствујући величину њину,

Дело је писано доста добрим језиком, »онако као што у повседневном разговору«. Ово је била прва српска историја написана на народном језику и намењена народу, и као таква имала је великог успеха. 1846.

дао је Јован Ст. Поповић нову комедију, Тврдицу, која је доцније остала позната под именом главног јунака Кир Јања. Ово »шаљиво позориште« имало је великог успеха, још 1838.

Милићевић, Вук - Беспуће

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Праштао се са братом, молио га да утјеши јадну матер, нека му опросте, забораве на ово очајно дјело, јер, завршавало се озбиљно и тужно његово писмо, боље је и глупо умријети него глупо живјети.

Гавре Ђаковић се запрепастио и постајаше нервозан. — Какав је ово несрећник! — дрекну у њему један глас. - Упропастиће ме. Изгубићу и ово мало памети.

— Какав је ово несрећник! — дрекну у њему један глас. - Упропастиће ме. Изгубићу и ово мало памети. — И предаде се својој судбини, мислећи да избије малог Илицу што му је овог објесио о врат.

Њега прође некаква језа кад видје њезин плач и тугу и срамоту; њему дође жеља да удари ногом ово пијано створење, изваљено немоћно, са раширеним рукама, пунима блата из јаруга.

Кад дођоше једном грму она се заустави, окрену се и сједе под грм. — Ово је мјесто које ја волим, — рече она. Он се спусти поред ње.

— У Загреб? Не, нећу ићи ове године. То јест, не мислим више никако тамо одлазити, - и би му непријатно што га она ово пита. — Остајете овдје? Шта да радите? рече она чисто зачуђено и не вјерујући. Он се мало замисли и погледа је у очи.

Он се запрепашћавао, чудио, питао: „Откуда ово мени? Кад се је ово биће уселило у мене? Откуда је дошло? Шта хоће тај човјек који мрзи себе и друге, који се

Он се запрепашћавао, чудио, питао: „Откуда ово мени? Кад се је ово биће уселило у мене? Откуда је дошло? Шта хоће тај човјек који мрзи себе и друге, који се подсмијева свему и себи,

Напосљетку њега поче да замара ова борба, ово превртање мисли и непрекидна збуњеност; он се не осјећаше код своје куће, као у првим данима; њега је љутило што му

Није могла. Па поред свих спремљених ствари, долажаху јој часови кад не вјероваше да оставља ову кућу и ово мјесто. Чинило јој се све као сан, док она зна да ће да се пробуди и да се радује животу који је добар и пун среће.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Ти само накриви капу!« — Некоме се већ досади да иде сам, па пошаље шегрта. »Поздравио вас мајстор и послао вам ово«, вели дечко и даје му цедуљицу. — »А, врло добро!

Ко ће сад с њим! Премештај по потреби; ала ће да згрне дијурну!«, па заћути тек и замисли се. »Море, ово баш онако, вели Јова, као оно у стиковима: »Сви Шајкаши одоше, лако, лако; само један остаде, лагано!

»И бога ми ти кажем, прико, да се не кајем« — рече Јова. »Ама види, види, прико, какво је само ово ребарце! На, узми га, ево и ово, па ево ти, прико, и ово уво; на прико, и овај бубрег, на ево ти, прико, да ти осечем

»Ама види, види, прико, какво је само ово ребарце! На, узми га, ево и ово, па ево ти, прико, и ово уво; на прико, и овај бубрег, на ево ти, прико, да ти осечем и ово друго уво!

»Ама види, види, прико, какво је само ово ребарце! На, узми га, ево и ово, па ево ти, прико, и ово уво; на прико, и овај бубрег, на ево ти, прико, да ти осечем и ово друго уво!

На, узми га, ево и ово, па ево ти, прико, и ово уво; на прико, и овај бубрег, на ево ти, прико, да ти осечем и ово друго уво!« И све то потрпаше пред прику у тањир; натрпаше толико да се прика једва видео иза нагомилане заире.

А после, држави баш и треба и писмених људи у рату! Није ово сад Карађорђево и Милошево време... — Море, каква администрација!

Паја. — Јок, јок; увери се на лицу места! — вели Јова. — Ама верујем, де... — Ама, јок, нећу ја да ми после те ово те оно кажеш... Шта ће прика, стаде тражити ту рану на глави, али је никако не нађе. — Нема, прико.

Тако један, тако други — док се није накупило до шест наполеона.« А ја реко’: »Е, ово је, Кајо, за чичину браду!« Те ти ја то лепо узмем — ту Јова задовољно поглади и скупи браду у десну шаку, па онако

— па ти ја, прико, купим за те паре себи један зимски капут, па кад га донесо’ кући, а ја пољубим Кају, па јој кажем: »Ово теби, а ово мени«. Море, зверка сам ти, побратиме, па ме нема! Ено га видиш тамо онај.

прико, купим за те паре себи један зимски капут, па кад га донесо’ кући, а ја пољубим Кају, па јој кажем: »Ово теби, а ово мени«. Море, зверка сам ти, побратиме, па ме нема! Ено га видиш тамо онај.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

“ Чета ближе, па све ближе, Већ до бели двора стиже — „Боже мили, Боже благи, Та ово је богме драги!“ Па полете пред милога, А он клону с коња свога — Ао јада изненада!

рука, каква коса пуста, Какве груди, а какво ли чело, Каква нога, какво вито тело, Па још око, оно чудо веље, Око ово срце ми умори!

Певај, мила, па ми данак буди, Јако збогом, тело санка жуди. Ово реко па одру потеко: Помоз', Боже, па санка поклони — А Бог чуо па ми душу склони.

Само што се сва на груди свали, Стиште груди, не мого да данем, Вас немоћан тео сам да панем, Боже, Боже шта је ово туда? Али ево још већега чуда.

ко је? Она — она — злато сунце моје — Уједанпут — реко: помоз', Боже! Чу Бог ово, али не поможе. Како беше, ни знам нити знадо, Само знадо да доле пропадо, Оде сунце, одоше ветрићи, И одоше

Ти већ зађе, небо је црвено, Као да је крвљу обливено, Ао сунце, као небо ово Тако беше црвено Косово, Од србињски тешки палошина Крв с' отвори кâ морска пучина, Дивно ли је тада Србаљ био,

Помоз', Поло, ти сада менека Па ма после ја морô тебека. Тек што ово бија изустио, Ал' већ Пега с неба се спустио, Док длан о длан, до менека стиже, Мени с' коса од милине диже, Па

дуну, Блато живну, ето ти човека, А Бог њега овако дочека: „Чу ли, чоче, чу ли, дете моје, Што год видиш, све је ово твоје, Ватај, руши, чупај, једи, пеци, Боди, гуши, натичи и сеци, Туци, гули, пали, дери, кољи, Царуј, сине, по

“ Ово рече, земљицу остави, Па се вину небу на висину, Те погледа овај свет убави, Погледа га уз дуж и ширину, И Богу је

горо, збогом стене голе, Збогом чудо красно и сувише, Шта ћу јоште да тумарам доле, Те красоте већ не нађо више! Ово реко, Пегаза ободо, Те управо небесима одо.

Шта је ово, зар се тако ради? Гледну челе, ох дивне чељади, Та све они красни соколови, Све трутови, да Бог благосови!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Касна је ноћ и мени се не спава. У ово глуво доба разговара се само с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих

Једне године тако, растајући се с дједом, он му пружи повелик излизан џепни сат. — Ево ти, побратиме, ово ћеш ми сачувати за догодине. Зарадио сам га у добра човјека, па ми је све страшиво да га ђегод не пропијем.

Десет пута бољи. — Коњ? — Да, да, коњ, што се чудиш. И запамти још и ово што ћу ти рећи: само добар човјек може личити на коња, никакав други. — Ето ти га нà! — простодушно зину дјед.

— прати те вјерно, устрајно, нијеси сам на свијету, не бојиш се вука ни хајдука. Примичем се и пажљиво ослушкујем. Ово је управо нешто за мене.

Ајде! Дјед се узе крстити. — О, људи, шта ја ово јутрос чујем! Јесам ли ја пијан, шта ли? — Да шта си него пијан.

ПОХОД НА МЈЕСЕЦ Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и стезати. Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш.

Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да

Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе.

) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа раскућава, те ово, те оно ...Најзад је толико досадио својим звоцањем да је Петраку превршило и он, као гост и стар човјек, нађе се

И ово је поредовнички млин. Све ове новотарије мој дјед Раде, као и обично, није ни примјећивао, нит су оне упадале у његов

Зурио је устакљено у напаст пред собом (јесам ли ја ово опет болестан од „шпањолске“, шта ли је?!), па тако није како треба ни дочуо Вукову измишљотину о томе како је чак и

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

И увек му је било мало! А ово што кажеш, ово је велика промена! Шта мислиш, да није на нешто нагазио? Неко му нешто замесио и смутио?

И увек му је било мало! А ово што кажеш, ово је велика промена! Шта мислиш, да није на нешто нагазио? Неко му нешто замесио и смутио?

Његов алат, његова и работа! Нисам Хасанагиница па да се жалим ако и мени не дотекне. Али, да знаш, ово ћу да му упамтим! Биће још неких пазара, затребаће му и моји грошеви! Имаће он и мене због чега да погледа!

Бисер у пупку? Много ти читаш и фантазираш! Од овог што се овде збива одвој ти то што о том свету знаш! Ово није Стамбол, него Требиње! И тамо није Багдад, него је Гацко! Шта он мени каже! Жудња! Па ја од жудње побенавио?

ЈУСУФ: А дете? Па још је на сиси... ХАСАНАГА: Била и на то мислити. ЈУСУФ: Ко и ти сад? Богами, аго, ово је велики грех! Како мислиш са овим пред Алаха? АХМЕД: И коњ би ти реко, да си га питао: превише је ага до Алаха!

Загледај се у оно што досад ниси ни видела. А док се ово зло некако не измени на добро — а можда би се дало изменити — све што видиш може да буде утеха.

Бегови нерадо гледају толико власти у Хасанагиним рукама. Стално га нешто боцкају. Те немој ово, те не смеш оно, те ово није твоја ствар, те о томе треба ми да кажемо, о оном ниси смео без питања.

Стално га нешто боцкају. Те немој ово, те не смеш оно, те ово није твоја ствар, те о томе треба ми да кажемо, о оном ниси смео без питања. Стално неке трзавице.

Шта значи „спремна”? Савила, сложила хаљине, увила рунде, минђуше, огрлице, избројала прстење? Како за ово да се спремим... БЕГ ПИНТОРОВИЋ? Оно су њени сандуци напољу? МАЈКА ХАСАНАГИНА: Њени.

Ако можеш, помози, душу ћеш себи олакшати! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: А од чега, претпоставимо, да је олакшавам? Је ли ово твој Хасанага учинио, или ја? Шта ош од мене?

Друго си ти. Теби је тај почетак отаљо чукундед, ил неко ближи, ил даљи, ал ти је отаљо. Не љути се, не причам ово да те наљутим... Тебе чува твоје име, од старина, а Хасанагу чува његова ревност.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

“ Које се тако тужно, и отегнуто разлегаше у ово свануће. Ујутру, у недељу, било је венчање. Кад дође младожења са сватовима, Тоду изведоше онако лепу, милу и

— Што је, ’аџике, не пустиш на земљу него је држиш? Мало ти и онако досађује па још и ово... — Нека, нека — прекида је мати. — Нека спава. Уморила се. Седи, Маријо, одмори се...

А било је много штошта, што се не може лако казати. Доста боли и ово, а камо ли и остало. Ја сам продужио школу. Ступио у живот, у бујан, необуздан лет, за који мишљах да иде по васиони,

— Ех! — одговорио бих ја и окренуо одмах разговор на друго. Мрзело ме је чак о томе и да говорим. Ну ово бављење код куће убрзо ми је постајало досадно.

Увиђао сам да ово не може остати тајна. Страх ме је било да ко не види и дозна, а нарочито моја или твоја мати. Нисам се њих, лично,

Говорио сам себи и убеђивао да ово није лепо и часно од мене. Куда ће нас све то напослетку одвести? Јер ти одбијаш просиоце ради мене. Чекаш ме.

Имамо још. Дао Бог. Не љути се. Ох, што ја проклета? Не љути се ти. Знаш, кад је човек стар он се подетињи. Ово навлаш избегавање, и изокретање разговора још више ме испуни гневом и једом.

— Шта хоће и чему ово? — питах се уплашено јер се бојах да се ови увијени, нејасни говори не односе на нас. Уплаших се и дигох да изиђем,

— Момак добар?... — Као сваки човек. Одслужио војску. Нема ни он никога, има нешто од имања и ово наше што је, па... Али она, она... — А ти хоћеш? — Хоћу — дахну она силно — што да не?... Кости ’аџике, да одморим!

Ви сте сами, никога свога немате, а ево Господ вам даде ово пиленце, овога црва... па немој синко!“... А он само удри, псуј, вичи. Мене већ што...

Међу ружама опазих повећи земљани суд — „ћупче“, покривено лишћем. — Шта је ово, нано? — питам, а већ сам се саго и дижем мараму којом беше покривено. — Не, не! Остави, сине, то је мантафа.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

| Ово сам време чекао да ти весео, весело, веселом пишем, јављајући ти да се здраво находим и мирно живим не имајући никаква

Моја ће књига написана бити чисто српски какогод и ово писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Црне Горе до Смедерева и до Баната.

Није | тому закон узрок, него неразумије, слепота ума, покварено, пакостно и зло срце и преко мере љубов к самом себи. Ово су извори из који(х) извиру све страсти које узнемиравају род человечески и које чине да човек на човека мрзи, један

То исто и ми смо дужни свима људма на свету. Ово је сав закон и пророци. Свака наука која је овој противна узнемирује људе: узрокује вражбу и свако зло; следователно

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Нада мном се звезде роје, намигују зраком бледом, згледају се чудним гледом, једна другу пита редом: »Од куд овде ово двоје?

Зар жена, блудница, постељичарка кмета робовског јуначком роду да нам буде спас? Је л' ово збор? Је л' ово судница? светилиште ли храма боговског? ил' сведилишта оскрнавни јаз?

Зар жена, блудница, постељичарка кмета робовског јуначком роду да нам буде спас? Је л' ово збор? Је л' ово судница? светилиште ли храма боговског? ил' сведилишта оскрнавни јаз?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Остала је скоро иста; само су се, у знаку извињења, множила објашњавања. За ово тврђење довољно ће бити да наведемо мишљење једног од највећих савремених ауторитета у питањима народне књижевности,

Приђемо ли с те стране нашој народној причи, наша љубав за њу наићи ће на не мала изненађења. Ово, наше време, као ниједно раније, у стању је да успостави присан контакт са старим безименим приповедачем.

Он се попење, па онда рече њима: — Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити.

да га одврати, онда му извади једно перо па му га дâ у руке, и овако му рече: — Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и БашЧелика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да

— Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и БашЧелика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ. Царевић узме перо те пође.

Те онда седне и препочне лице свога сина на свилену мараму, па онда рече царевоме сину: — Ево, како је ово дете, онаки је и онај човек. Он отиде с оном марамом оцу и каже му све по реду.

Кад кнез развије мараму и стане гледати лице на њој, — чити слуга његов; онда рече слузи: — Море, слуго, ово си ти.

да ће у тај и тај дан, на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова. Ово се у мало дана разгласи по свему свијету, те се просаца скупи хиљаде на коњима да не знаш који је од којега бољи.

Кад угледа сандучић, он брже заповједи слугама, те га ухвате и донесу му га. Отворише га и виђевши ово троје ђечице у њему, обрадује се и зачуди, добави дојиљу и подхрани их до оружја браћу а сестру до удаје.

Цар се зачуди ово гледајући, а особито оној ђеци, али их не познаваше, колико ни они њега, па рече: — Хвала богу лепоте!

ништа не манка ође до само три ствари: тица што збори, дрво што пјена и вода зелена. Ово би жао једноме од ова два брата и рече: — Одох тражити ове три ствари, да баш ништа не манка. И тако крене.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Поздравила вас и она и Ката. СОФИЈА: Благодарим. Зашт не дођу, забога? СВЕТОЗАР: Е, знате женске работе: час ово, час оно, па не могу да стигну. СОФИЈА: А што тебе нема? СВЕТОЗАР: Та знате, кад је човек у служби.

СОФИЈА: Е, девојка је, па јој се мили. МАКСИМ: Зар девојка нема друга посла? СОФИЈА: Њојзи је ово сад најмилије. А, Светозаре? СВЕТОЗАР: Тако је. МАКСИМ: Није она крива, него они што допуштају. СВЕТОЗАР: Да шта ће.

МАКСИМ: Ниси венчао жену, него ђавола, вампира, вукодлака. По вас дан готови, по вас дан меси, сад ово, сад оно. КУМ: Благо теби, куме. МАКСИМ: Лепо благо, кад жена размеће кућу. КУМ: А моја не да ни јести.

Чули сте ваљда, како је стигло писмо на нашу власт од неког неименованог, и сто дуката, да се ово као награда даде оној у вароши нашој, за коју се осведочи да је добра жена.

СОФИЈА: Шта је опет ово? МАКСИМ: Мислиш ли ти да сам ја џандрљив и опак? О нисам; ја сам се само претварао, да те искушам.

Верујте ми, да мужеви нећеју, не би се ниједна белила. МАКСИМ: А кад муж каже да се не кува ово и ово, зашто се то кува, пасја веро? СОФИЈА: Друго је јело, а друго је белило.

Верујте ми, да мужеви нећеју, не би се ниједна белила. МАКСИМ: А кад муж каже да се не кува ово и ово, зашто се то кува, пасја веро? СОФИЈА: Друго је јело, а друго је белило.

СОФИЈА: Друго је јело, а друго је белило. Оно је нужно, а ово не само излишно, него и шкодљиво. СВЕТОЗАР: Али кад муж не зна да се жена бели?

члена друштва српске словености, члена одбора Просвјештенија и књижничара Читалишта београдског, у ком се налази ово напечатано: „Истина, да је човек човеком само через разумну душу, но као што тјело рану потребује, да своје тјелесне

У западној Индији: карабијско грозничко дрво, гвоздено, махагонско и лебово дрвеће. Ово је доста да постигнеш поњатије датела. ИСАЈЛО: Али, шта је то дател? ДОКТОР: Како не би знао шта је дател?

“ (ИСАЈЛУ) данас изилазе новине. Иди брзо, нека се ово стави, јошт има времена! ИСАЈЛО: Разумем, г<оподин> доктор. (Отрчи.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

већма љубити тежимо; горчастим сладости земне Стројителницама Рода Човеческог господствујућим Ропкињама волшебно ово огледало посвећује се Крас и лепота славуја јест љупкост славујева гласа, Крас и лепота Жене јест њена њежна тихост.

Из овог узрока и називам позориште ово сопственим дјелом, и надам се да ће од моји читатеља онако исто примљено бити као и досадашња моја сочиненија.

СТЕВАН (неповољно): Милостива госпођа... СУЛТАНА (покаже му стакло): Видиш ово? Ни речи, зашто ће ти се одма прекинути језик! Кад ниси за служитеља, а ти к врагу, немој ми живот јести.

ПЕЛА: Но, ваљда ћу да ти трчим у косу? ПЕРСИДА: (Ово није она, ово није могуће!) Милостива госпођа... ПЕЛА: Но?... ПЕРСИДА: Заповедате ли штогод?

ПЕЛА: Но, ваљда ћу да ти трчим у косу? ПЕРСИДА: (Ово није она, ово није могуће!) Милостива госпођа... ПЕЛА: Но?... ПЕРСИДА: Заповедате ли штогод? ПЕЛА: А шта знам заповедати?

Заповедате да вам наместим мараму, милостива госпођа? ПЕЛА: Нека, Персо, душо, ја могу и сама. ПЕРСИДА: (Ово је нечувено чудо!) Заповедате јошт штогод са мном?

ПЕЛА: Таки, Стево. (Узме велику мараму, Персида јој намести, потом са Стеваном за њом и малочас врати се.) ПЕРСИДА: Ово не може бити да је она. Од онакове аспиде да се таково јагње претвори, то није ни помислити. (Чује се лупа од каруца.

СУЛТАНА: Нек девет стотина ђавола однесу твога орјатског господина; он је мени ово учинио СРЕТА (опали је каишем): Пело, мени је итно. СУЛТАНА: Их! — Триста те врага однело, јошт ме ти ниси тукао.

Јошт нисам кафу за тебе куповао. Пиј ту! СУЛТАНА: Ја не могу да пијем, чујеш ли једанпут! СРЕТА (замахне): Видиш ли ово? СУЛТАНА: Не, молим те, оћу. (Напије се ракије, пак се потом стресе.) СРЕТА: Је л’ да је боље него кафа?

СРЕТА: Море, тако се цеј поштује? Је ли, а мило ти је било кад си била цехмајсторовица? Видиш ли ти ово? Сад ћеш другојаче о балу говорити. СУЛТАНА: Удри, угурсуз, тек ти нећеш дочекати што мислиш. СРЕТА: Је л’ тако?

Курјачко семе, ја ти морам то лудило истерати из главе, макар ти цркла. Таки моли за опроштење! СУЛТАНА: Ах, ово је велико искушеније. (Клекне.) СРЕТА: Дигни руке. Тако, сад говори: слатки Срето. СУЛТАНА: Ах! СРЕТА: Нећеш?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Одавде неће да полети Икар, Јер лавиринт је дозлабога ниско; Ово је простор где настаје сликар, И књиговезац, који златотиском Печати слова неког финог ума; Овде на своме скупоцени

Да лије ово земља обећана 3а оне који воле споре кретње, Оне што кроте свакодневне претње Склопом насипа, устава и брана?

5 Да ли осећаш ово убрзање: То простори се сабиру у нама Ко мед у саће; даљине се тање Као фолија: иза ње је тама И врв од звезда

летњих, Провучем тај шапат; моја је намера Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи И кажем: ипак мирно почивајте; Није ово подне оно што нас спаја, Него једна повест која дуго траје, А вас усијава до црнога сјаја, Па подневно ово сунце црно

ово подне оно што нас спаја, Него једна повест која дуго траје, А вас усијава до црнога сјаја, Па подневно ово сунце црно бива Унутрашњем оку путника певача; Док ми поглед клизи по плочи залива Са још свежом браздом промаклог

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Боже, кад пре израсте ово дете! Како пролети време! Колко до јуче играла се испод стола, ма сећаш ли се? Боже, кад пре израсте!

одлучисмо да се она уда, а ја да најзад постанем озбиљан писац, неко се врати и каже, на пример: „Хеј, нисам ти још ово причала!“ или „Реци, а шта се догодило после тога?

Она ми је као сестра, на часну реч! Са вама двема — ја сам потпун човек!“ Како вам то звучи! А? А тек ово: „Имам тридесет и седам година. Када сам с тобом, осећам се као да ми је двадесет, а понашам се као да ми је петнаест!

Мислим ... А, ево стиже и мој бифтек! Богами, већ сам помислила да овде немате никаквог угледа код келнера! А шта је ово? Кечуп? Сила је стари кечуп! Баш фино име за збуњивање! Зове се кечуп, а у ствари личи на обичан сос од парадајза!

А ово је Анчи, на пример, једно право правцато место! То сам схватила тек касније. Дакле, на свој рођендан, одох, наравски,

На мом примеру наиме, најбоље ћете видети какве су и ко су, у ствари, Београђанке. Не треба посебно напомињати да је ово први пут у историји наше лепе књижевности да се неко уопште бави једном тако узвишеном темом.

Онај ветеран успут изгрди и мог маторог, тврдећи да је „ово што се данас пише најобичније ђубре“, а да је још увек наша најбоља књига „Српска трилогија“ покојног Стевана

Хоћу да кажем, ако је ово где ми живимо право место, онда оно мора имати и праву моду за себе, је л' тако? Мислим, моду у којој ће се осећати

Онда он опет поче да прелистава новине, а ја да продајем зјала. Богами, ово је најзад било озбиљно. Знам, за њега сам била дете из боље куће, уз то млађа најмање двадесет година.

Писаће чланке и сећање под насловом: ,Мишелино — мој дужник'. Све ово не радим без везе, казао је: то је, у ствари, нека врста убирања пореза за уметност која више не занима државу.

Откуд ја овде? — Мислила сам — рекох — да је ово неки биоскоп, али кад сам утврдила да није, било је већ касно да убијем тутањ!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Изван света, изван ура, тече, тече моја Мура. КУПИНОВО То је оно — није ово. Далеко је Купиново. Није девет него осам. У сну ли сам или што сам? Није лудња — Реч је ово.

Далеко је Купиново. Није девет него осам. У сну ли сам или што сам? Није лудња — Реч је ово. Звезде једе Купиново. Труле сињи сни изнутра. Са мене се свлаче јутра.

У словну славу јасните се, фруле! БРУЈЕВИ РОЅА ЦАНІНА Сјани ми, сјани, дивља ружице: ово су часи распуклих сања. Узалуд тржем прозукле жице у вражјем колу около пања.

- Господе, чуј ме: Пиштаљком срца површјем звизни, пола расцветај, вид ми прозари: ово су пламци, паралелизми, чемпреси чула, витки ластари телесних птица! - Стојим а летим нâјлепшој међу змијама лепим.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Ја сам једанпут чуо да девојка није човек, и то ми је доста. Знам да је ово произишло од каквог филозофа, јер су они и са женама имали парнице. Али шта се ја за то бринем?

Алекса: Ви шалу проводите. МАРКО: Боже сачувај; него би рад знати каквим то језиком говорите. Алекса: Ово је језик славено-сербски; то јест сербски, но по правилама углађен, којим су се највећи духови, као Стојковић,

ЈЕЛИЦА: Ви дакле морате бити особити гени. АЛЕКСА (поклони се): Ово је за мене комплимент, господична; но ја искрено исповједам да је највише моје воспитаније к тому содјејствовало.

Тамо се никада не пале увече фењери, као по другим варошима, него ово сунце од дијаманата осветљава цјелу варош. ЈЕЛИЦА: Не може нико да украде? АЛЕКСА: А, то се не краде.

МАРКО: Али откуд ви то све знате? АЛЕКСА: Молим, молим. Мила ради звали су исту вашу дражајшују матер „Паче“, а све ово знате ли зашто? Јербо је Батићева сестра од тетке удата била за брата вашега деда.

ЈЕЛИЦА: Ви ме застиђујете. АЛЕКСА: Мислите ли ви да је ово само празнословни комплимент? О, не тако, ангелскаја господична, увјерите се самим дјелом.

АЛЕКСА: О, небо, о, судбино! Како су путови твоји недостижими! Одбацио сам више од три стотине партија, дошо сам у ово мјесто, гди нисам мислио што друго наћи кромје одмора од путешествија. И какав ангел указа ми се изненада!

ЈЕЛИЦА (наточи вина у чашу): Ако смем служити... АЛЕКСА: Љубим руку. Вина никада не пијем. ЈЕЛИЦА: Ово је ауспрух. АЛЕКСА: И за то нисам расположен. МИТА (на страни): Верујем, кад нам пљушти утроба.

Ја не могу никако да се намерим на добру слушкињу. АЛЕКСА (узимајући пите): Господична, ово је тако пријатно... ЈЕЛИЦА: Сама сам месила. АЛЕКСА: Зато је тако слатко!

АЛЕКСА: (Еј тужан, та ово се не тиче мене). Господин Вујић, треба знати да се у ствари тек полак случава што се год приповеда.

А француски говори као да се у Паризу родио. МАРКО: Бре, мани се Париза, већ како ти зна ово место, канда је одрастао код нас. Па онда, и ону девојку... Хм! Хм? Мени је зачудо.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

“ Весело пара сину у трави, а дјечак скочи, повика: „Стој! Ово је цванцик сребрни мој!“ И опет чу се кроз облак сив: „Унуче добри, био ми жив!

Зањака Сивко: „Ово тек ваља, ево и чкаља!“ Залуд га даље другови вукли, упорни Сивко не диже главе, звали га, звали, скоро и тукли,

Пасе и гунђа: „Ово је рај, овдје је Врапца Црвеног крај!“ „У реду, брајко, остани ти!“ рекоше на то другара три, па даље крећу

— мишева море! Поскочи мачак брже од жапца: „Ово је земља Црвеног Врапца!“ Ваздан је мачак мјерио поље, све му се лице у срећи купа: „Гдје ли ћу наћи ловиште боље?

„Ово је поклон достојан мале!“ — пјевуши Морнар сијекући вале. Ујутро Рада отвори очи, ширећи руке до стола крочи, кад т

пред нама пјени зелена вода, нико је досад прешао није, јер по њој безброј вртлога врије, путника вуку у загрљај. Ово је виле водене крај.

Живела вечно у миру, срећи, никада лавеж не чула псећи. И још ти ово на крају велим: ја сам за ручак трбухом целим!“ Отпоче ручак чаробан, бајни. И јеж, и лија од масти сјајни.

“ Иде Раде као сјена, види: ватра угашена, ал мачкове сјаје очи. „Шта је ово?“ газда крочи, ал у грлу ријеч му запе, зграбише га оштре шапе, оштрије су него коса, згулише му

Чуди се Жућа на прагу млина: „Гледајте, браћо, бели се тмина!“ Мачак се Тоша не слаже с њим и каже мирно: „Ово је дим!“ А деда Тришу спопада страх: „Погледај свуда од брашна прах!

“ А Тоша рече, сретан ко дете: „Како ли бели лептири лете!“ Нато ће деда: „Све је то варка, ово је зима, опасна старка!

И тога дана деси се, ето, ловац у торби донесе псето зграби га за реп, извуче ван, па викну громко: „Ово је сан! Маскиран зека у псећи фрак! Сад видим и ја: свету је смак!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Иначе, има много шљука. — Имали су право кад су рекли да ћу бити сасвим мокар од таласа. Ипак ми ово врло прија. — Код кога идете на острво? — Никога не познајем.

Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица. Неколико младих људи стоје и разговарају. — Ово је моја мала, — каже жена за девојчицу која јој се баца у сукње. — Како се зовеш? — Хуана. — Да ли си ваљана, Хуана?

— Да, да, ево овде су моји родитељи; ту сам и ја сасвим мала. Смешно? — Личите више на оца. Је л̓ ово ваш брат на слици поред вас, или...? — Не, мој вереник. — Близу венчање? — Чим добије службу.

Доћи једнога дана на једно језеро као ово, приступити свему, свакоме, слушати све и гледати све и после, не то описати, већ из тога начинити нешто што ће имати

Затим сам у возу чуо неколико једновремених и укрштених разговора између путника. И ово: — Не кажем за онај утисак, тако чест, када се човек тек упознаје, да је то већ старо познанство.

Да наздравимо сви. — У твоје здравље, Пипо. — Хвала, млади господине. — Јеси ли уморан, Пипо? — Прилично. Ово је први дан ван постеље. — Онда ћу ја свакако одмах да пођем. — Останите још мало. Сада ће наићи мале.

— Не! — Дошла сам да вам ово испричам. Хтела сам баш вама, пошто... када сам чула да сте... — Немојте завршити. Сетио сам се; и није требно да

Овако сам мислио: „док сам жив, остаће ми урезано до најмањих ситница ово њено силажење!“ Ја такође сиђох одмах ка језеру. Било ми је чак пријатно што сам гладан.

— Да, господине. Једва смо успеле да смиримо мале и сад смо биле мало да се освежимо. Ви сте их сувише мазили. Ево ово је мати Пипова. Руковах се са старицом. — Задовољан сам што сам вас видео. Пипо спава?

сувише, таман колико да је исто; или можда мало више ове биљчице, а ипак тако мало да је могу и ишчупати док размишљам ово а да немам никакве гриже савести. Жао ми је и свршетка покрета чамца који се њише. Или не, све је то лаж јер је мисао.

Затим остаје мирна и задихана. То није лепота око мене (видео сам толико језера и ово није ништа чудније од осталих), већ исплетени живот онога што сачињава природу.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Цело ово вече Сановници српски стојаху на двору; Мучио се деспот до пред саму зору, А у зору челник изађе и рече: „Господо витез

Дим се вије, мота — и колути јуре У капију тврду и зидине суре. Ко је ово момче? Који јад га слама? И шта тражи ноћас од Божијег храма?

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

жиле, а они живи и црвени, до појаса из реке вире као жапци, над њима црнобрад неко с виолином у руци говори: ово је брат мој који је по мојој вољи! Па то ми нико није реко! Зашто се са мном праве спрдње?

шта им је кртица се помамила па изврће облаке и чиније а птице певачице пале су ниско по подрумима Србије у ово пролеће две хиљаде и треће.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

ВИДА: Три најмање. МИЋА: Покојников је углед то одиста захтевао. САРКА: Срамота од света! Ово је први, седмодневни, парастос, па један свештеник! ГИНА: Јеси ли ти то, пријатељ-Агатоне, тако наредио?

ТРИФУН: Па то, овај не ваља, онај не ваља; овај ово, онај оно; другим речима, кад се добро помешају карте, излази да је само Агатон способан да управља имањем.

Шта имаш ту да испитујеш? ВИДА: Па да видиш, Симка, право да ти кажем и треба испитати. Треба да знамо, јер ово је одиста срамота што доживесмо крај толиких нас, који смо род и фамилија, што кажу, па туђин да нас дочекује и да нас

АГАТОН: Зато, видиш, што је покојник на оном записнику казао још и ово: „А дотле, док се не отвори тестамент, целокупна моја имовина има се предати на старање и чување том И том адвокату,

ТРИФУН: Што – кажи! САРКА: Није лепо, мртав човек. СИМКА: Па опет, прија-Сарка, не могу да верујем тако нешто; ово је исувише млада девојка за покојникове године. САРКА: Знаш како је, прија-Симка, на старо дрво се калеми млад пелцер.

АГАТОН: Ја ћу да вас водим, јер опет више знам него ви. СВИ (се приберу око њега). АГАТОН: Е, видите најпре ово овде! (Соба у којој су.) Ово му дође као неко предсобље, а није предсобље.

СВИ (се приберу око њега). АГАТОН: Е, видите најпре ово овде! (Соба у којој су.) Ово му дође као неко предсобље, а није предсобље. Више му дође као соба, али није за спавање, јер је пролазак.

) ПРОКА (иде за Симком): Хвала, ја не пијем кафу. (Одлази за Симком.) ВИДА (сркне па одмах остави шољу): Јух, па ово хладно као лед. (Одлази за Проком.) ТРИФУН (узима шољу): Ја ћу понети, па уз пут. (Одлази носећи шољу.

ВИДА: Ја велим, пријатељ-Агатоне, да се когод од нас усели у кућу да сачува ово. САРКА: Па јест, ето могла бих ја. ВИДА: А што баш ти? САРКА: Па удовица сам, слободна сам, лакше ми је него вама.

Збогом! (Оде за Видом.) ПОЈАВА XИ ПРОКА, ГИНА, ТРИФУН, МИЋА, САРКА САРКА: Ама, шта је ово, људи, све нека шапутања? ГИНА: Баш, гледам их, па се чудим.

САРКА: Ју, црна Гино, шта ти је то за леђима? ГИНА (престрављена): Које? САРКА (извуче кутију): Ово? ГИНА: То? Изгледа као да је кутија. САРКА: Није кутија, него сребрн сервис, Гино!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Звони... звони... дрхтаво и тужно, однекуд из даљине, из долине, из неког села, са неке цркве. Откуда у ово глуво доба?... Придигох се. Стражар као да се прену, и погледа ме зачуђено. — Не спава ти се?... — Чујеш ли звоно?

— Где бисмо већ сад били, да смо још јутрос кренули! — жали се један. — Друже, не секирај се... и ово спада у рок службе — добаци један дебељко, па се маши своје торбе, одакле извади месо и хлеб.

и ово спада у рок службе — добаци један дебељко, па се маши своје торбе, одакле извади месо и хлеб. — Сигурно ти ово први пут, те не знаш шта значи то „џодисати“... Видиш...

— Ћут! — Викну неко са улаза, и они који су седели поскакаше. На вратима вагона појави се онај капетан. — Шта је ово? — капетан све одмери погледом и поче да нас пребројава.

— Како си смео и могао? — Ех... Је ли теби ово први рат?... Научићеш се, де!... Ја заговарам руковаоца, а мојим земљацима мигнем оком. Они већ знају...

Војници су распремали шаторе и из једнога се чуло: — А ти, бре, сву сламу привукао, а ја лежим на земљи. — Шта је ово, шта је ово? — зачу се строги глас батеријског наредника. — Ко вам је казао да се завлачите у шаторе. Напоље!

— Шта је ово, шта је ово? — зачу се строги глас батеријског наредника. — Ко вам је казао да се завлачите у шаторе. Напоље! Извукох се брзо.

Само онда када су одвучене каре за попуну муниције, у ово свечано расположење се увлачила нека слутња. Мало после вратиле су се каре и као да стењу под теретом шрапнела и

Неки, сигурно они којима је ово први рат, запиткују: како је то могуће. — Вешта вештина и брза брзина! — поче Танасије да разлаже, али га прекиде

„Ах, док је мени пушке, путуј игумане...“ — говорили су мрзовољно пешаци... А већ дојади и ово марширање. Није се касало, већ смо данима ишли ходом. Моје место било је поред предњег возара на трећем топу.

— Сад и никад више! — проговори страшним гласом. — Јесте ли разумели? — Вође одељења су ћутале. — Да се ово није поновило, иначе ћу тебе, Траило поднаредниче, тако намртво да изударам, иако си поднаредник... — Молим вас... —.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

— Жив био, рече он ђаку, који му приђе руци. — Је ли ово Орловица? — Јесте, господине. — Да ли је школа далеко одавде?

»Какво ли је ово чудо ?« као да се питаху њихова лица, али они ћутаху док им се путник не приближи. Њему заклецаше ноге, стаде да баца

Знате ми смо председник, а ово нам је школски одбор. Учитељ промрмља нешто у себи, што је личило на звук: — А-а-а...

Затим пружи руку учитељу и таман да проговори (беше већ развукао усне у ироничан осмех), а председник продужи: — Ово је општинско зло... знате — ћата. Учитељ још више обори главу, намршти се и пружи руку.

— Ово ви је вамилијаз, а може ви и кувати. Он је господин-Драгољубу, што оде сад од нас, све готовио. Учитељ баци струку на

Настаде прави лом. Клетве, претње, па богме по мало и псовке, онако кроз зубе, све се то просу пред ово двоје јадника, који дођоше да заложе сву своју снагу за добро и напредак орловичке омладине.

Отуд толика воља за радом. Нестаде јучерањих себичних мисли; душа оживе новим животом, као и ово сунце, што огреја благом подмлађеном светлошћу.

Он смотри тај поглед па се још више збуни, али ипак одговори: — Три године, ово је сад четврта. — Нисте ваљад’ испит положили, те сте још привремени?

Шта је то, кмете Ћиро, и ви људи! Прошлог љета пустисте ми ово дете да ме надгледа овако старог и да ме што послуша, а сад га опет тражите. Не грешите се, људи !

Старац се узврпољи, уздахну дубоко, као да му откидају парчета жива тела, па кроз плач прошушка: — Ово ми је унуче једина потпора; то су ми и очи и руке, па да ми њега узмете.

— Дивљаци. Као да нису досад видели човека. Али шта је ово те нико не доводи децу од своје воље ? — Научени су. До сад су учитељи уписивали само по десетину нових, тек да имају

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Сним ли санак, или видим: Јели оно млад на коња, Ал’ је оно сиви соко. Не разбира моје око. Ах! сатвори ово море У зелено равно поље!

53. Сви рецимо: у име Бога! Да ово буде у час добар! Тајко и мајка сина жене; Од рода је од велика, Кољена је господскога, Никоме се и не јавља, Но

А ово ти данас у најбољи!“ 82. Лепо ти је под ноћ погледати Где девојка седи код девера, Испод венца младожењу гледи!

88. Ово је вино црвено, Попијмо га весело, Нек не чује све село, Да смо здраво и весело. 89. Паде листак наранче Усред

Стаде вриштат’ бела Рада: “Јао мени и до Бога, Није жена ни девојка, Већ је ово млад Немија!“ Седели су у горици, Док се јасно сунце роди.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

” СОФИЈА (ошамари га): „У том случају, ово узми за мираз!” ВАСИЛИЈЕ: „Тако, дакле? Сурваћу те у понор понижења, твојом ћу плавом косом брисати чизме, и бичем

МАЈЦЕН: Ја с вама овде не водим никакав разговор! Ово је саслушање, а не ћаскање! ВАСИЛИЈЕ: Кад не можемо да нађемо заједнички језик...

ЈЕЛИСАВЕТА: А не да расправљаш! МАЈЦЕН: И да ли сте ви уопште свесни ситуације у којој се налазите? Ово није лудница, него полиција! И да можда не желите да вам мало опипљивије покажем где се налазите?

А ти седи ту! ВАСИЛИЈЕ: Кад баш инсистирате... МАЈЦЕН: Ако немате дозволу, значи радите илегално! Човече, ово су ратне прилике! Ваша је земља окупирана! Овде владају окупацијски закони! Ратни закони!

МАЈЦЕН: И угасите ту цигарету у канцеларији! А треће, и последње, све је ово више него довољно да вас, до првог транспорта за логор, стрпам у затвор! Што ћу овог момента и да учиним!

МАЈЦЕН: Види има ли у затвору слободних места! ВАСИЛИЈЕ: Да ли је можда ово документ који је потребан? МАЈЦЕН (узима од Василија документ и чита): „Канцеларија Врховног војног заповедника за

” ВАСИЛИЈЕ: „...генерала противавионске артилерије фон Шредера!” МАЈЦЕН: „Потпуковник...” Зашто ми ово нисте показали одмах? ВАСИЛИЈЕ: Ви сте прво питали за дрвени мач! МАЈЦЕН: Можете да идете!

ГИНА: У Русији? ВАСИЛИЈЕ: Нисам мислио буквално, у правој Русији... Него, ово сам хтео да вас питам: ми бисмо овде у дворишту држали пробе, ако не смета...

ДРОБАЦ: Лажеш, не разумијеш! (Гини) Неће он знати како је мени име! ГИНА: Дробац! ДРОБАЦ: Тачно. Дробац. А ни ово што га питам неће знати! (Василију) Знаш ли зашто сам Дробац? (Гини) Не зна. (Василију) Зато што дробим коске!

(Испира потирачу) ВАСИЛИЈЕ: Ко је овај? ГИНА: Ко ће бити, батинаш! ВАСИЛИЈЕ: Батинаш? ГИНА: Видиш ли ти ово? ВАСИЛИЈЕ: Шта је то? ГИНА: Куд год да иде, оставља крвав траг!

Ти глумци никад немају пара за храну! ГИНА: Побеже човек од смрада твоје ракиштине! БЛАГОЈЕ: Ово мирише као амброзија! ГИНА: И јесте ми амброзија! Ко да су у њој даждевњаци презимили!...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

са шапатом страсним и отресам чланке, смехом преливене, али, полако, трагом својим, слутим: тишина ће стићи, кад све ово свене, и мене, и мене. И овде, без боје тајне, ни једне воћке нема, небесне оне боје, горке и бескрајне.

са шапатом страсним и отресам чланке, смехом преливене, али, полако, трагом својим, слутим, тишина ће стићи, кад све ово свене, и мене, и мене. Фиезоле, 1921. СЕРБИА Испливах на гробљу, у несвести, као модар рак.

Од земље одлазим. И већ слутим, у себи, сва мучења прошлости, пре милине. Скоро ће разнети дим и ово што овде збивах. Но да л ће и тад свитати зора из зимске тишине, животу мом, да га злим не мутим? Тла давно нестаје.

Ову чашу женама што миришу на жито. Нек ово вино, што ево просипам, зарумени лепше него оне ране на браћи њиховој, што су били виши него косе, тврђи него мотика и

У славу високих плотова, набијених жицом трновитом. Нек моја здравица проспе ово вино што не може да утоли жеђ. Нек моје вино зарумени у славу кола Банаћана, пуног бећараца, што се играло бесно, без

Желим ли да ме врате у пук или на опоравак у Абацију? Велим, мени је то свеједно. Вели, онда ово друго. Тако се опет враћам у Удине. Имамо оперету. Затим путујем у Опатију. Заборавио сам да му вратим ону књигу.

Погађају према кроју шињела, према кроју капе, па и према лицу. Па вичу: „Ово је наш, а онај је Шваба! Ово је наш, а онај је Шваба!“ Вели, а добро погађају.

Погађају према кроју шињела, према кроју капе, па и према лицу. Па вичу: „Ово је наш, а онај је Шваба! Ово је наш, а онај је Шваба!“ Вели, а добро погађају. Па није могао да издржи и затражио је пензију.

Они то не лажу као господин „космичар“ Демел, који је волео да руча са царем. Ово су они који су месецима лежали, закопани по шумама јесењим; који су ноћу, клецајући, пролазили крај пролећних река и

Ледено, звездано небо умирило је, полако, све уоколо, улице, куће, и облаке. Било је око поноћи. Кад ово писмо, добијете, биће пролеће тамо око вас, свеједно је, дакле, шта вам пишем.

Уосталом, ово није искрено; ја не верујем у будућност. Пишем овако само зато што се поводим за модом, а сад је опет мода веровати у

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

) Гле, хартија!... (разгледа је)... од некаквог пакета ваљда, у који су били умотани поклони за Материце... А ово је мој поклон... Дед да увијем у њу ноге па ми неће зепсти... (Седа доле, изува се, увија ногу у хартију.) Тако...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

срећном племену, иако унапред знам да ми нико живи неће веровати, ни сада Нити икад после моје смрти, ако коме дође ово до руку те ушчита...

Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао. — Која је ово земља преко воде тамо што се види? — упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити.

Кола се зауставише пред једном пространом, ониском, а запуштеном кућом. — Где смо сад ово? — упитам онога кмета (бар ја га тако зовем), што је набавио кола, а и он са мном сео унутра. — То је наша Полиција.

Таман он оде, а ја седох и зароних главу међу руке. Никако не могу да верујем да је све ово истина што сам досад видео у овој земљи, док опет неко закуца на врата. — Напред!

— Не, не, господине министре, без ласкања, боље се не да пожелети. Народ је, видим, врло задовољан и срећан. За ово неколико дана било је већ толико светковина и парада! — рекох.

нешто моје заслуге, што сам успео да у устав, сем свих слобода које су дате народу и потпуно ујемчене, унесем још и ово: „Сваки грађанин земље Страдије мора бити расположен и весео и с радошћу поздрављати многобројним депутацијама и

“ — Па зар се ово кажњава? — упитам пренеражен од чуда. — Разуме се, јер то је већ крупнија ствар. За овакав случај казни се кривац,

— Шта је ово? — упитам радознало једног господина на улици. — Свечаност. Зар нисте знали? — Нисам. — Па о томе се пише по

да му кажем, док ми он с доброћудним, блаженим осмехом рече, показујући неку стару књижурину: — Шта мислите, које је ово дело? Ја се учиним као да се сећам, док ће он опет са оним блаженим осмехом: — Омирова Илијада!... Али, врло, врло...

— Па кад, онда, раде у пољу? — упитам. — Е, видите како је. У почетку изгледа тако. Ово је спор начин, који ће у први мах изгледати неподесан, али после ће се тек видети благотворни утицај ове крупне

уверењу, најглавније је да се прво теорија добро утврди, па ће после ићи лако, и онда ће се видети да ће се све ово време проведено у теоријском изучавању привреде стоструко надокнадити.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

викну Благоје. Перо се ућута и поче да срче из своје чаше. Сркну двапут па дрекну: — Ух, пос' му његов, ко је ово?!.... Неколико њих стадоше се смејати. — Даћу му надницу, ако ми каже који је ово...

!.... Неколико њих стадоше се смејати. — Даћу му надницу, ако ми каже који је ово... — Па ја сам, 'нако, дед' шта ћеш ми, вели Јовица. — 'Оћеш да срчеш туђе, а твоје да не мирише!...

— Славе ти, прођи се! — Сад', ил' никад!... и приљуби се уз њу... Бејах се привукао до њих, те сам чуо ово шапутање.

Сваки акат његов почињао се облигатним: »у понизности јављам«..., а свршавао се са: »ово је мој најпонизнији одговор«...

Видео девојку, допала му се и — држ' за руку... О, часни га убио!...« — ово је била његова омиљена реченица, којом је за тренутак прекидао нагомилане мисли.

Навуче му се облак на очи и он се намршти: »Боже, шта ово ја чиним?... И сад под старост!... Шта ће ми то? Шта ми недостаје овде?...« Ту се окрете и погледа по соби.

Тамо у »Трбоњиној пивници« чујаше се свирка и галама; он беше готов да пође у то весеље, али не могаше да остави ово суморно размишљање, које му је, ако икад оно сад, у очи тако важног дана, врло потребно.

У њој беше и засебно парченце хартије, на коме је писало: »Павле, за ово игра глава«. Да не би глава страдала, морале су Павлове ноге тако играти и трчати по селу, да се увече, кукавац, није

још два стална друга, те с њима и осталима, које за поједине случајеве скупљаху, иђаху на отмицу и разбојништва. Ово беше пета потера, у којој су околна села дизана на одметнике.

Искуство из досадањих потера научило је свет, да не полаже никаква уздања у ово несмишљено врљање, које капетани зову »енергичном потером«.

Ова неизвесност, ово непрестано очекивање да плане на тебе ватра иза сваког трна и врзине горе је, но да човек стане пред непријатеља и

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

ПАВКА: По томе, видиш, што ти се сваки час чини да је пала саксија... а он млад човек! ДАНИЦА: Знам, ал' ово је друго! ПАВКА: По чему друго? Ни по чему.

Павка... имам нешто важно да ти кажем... ПАВКА: А ја опет теби ЈЕВРЕМ: Ама, остави ти, ово што што ја имам да ти кажем много је важније. Дакле, идем одјутрос ја чаршијом...

ЈЕВРЕМ: Ех, ех... Ти опет претерујеш! ПАВКА: Ама, како претерујем! Па ето, откуд ти сад, у ово доба кући? Где је себе подне! ЈЕВРЕМ: Дошао, знаш, да прочитам новине.

(Чита даље у себи.) ДАНИЦА (доноси кафу и ставља на сто). ЈЕВРЕМ: Дедер, бога ти, кад си ту; прочитај, ево, ово! Нешто ми много замршено. (Даје јој новине, означујући место које жели да му се чита, а он устаје и слуша шетајући.

Послао калфа Јоца. ЈЕВРЕМ (чита, примичући и одмичући кесу од очију): 'Оди овамо, ти имаш боље очи. Је ли ово „Ф”? ШЕГРТ (гледа дуже): Може, газда, а може да буде и „Р”, а може и „К”.

(Размишља.) Може ми он сад и затребати. (Пише на другој страни кесе.) „Дај му!” (Даје кесу шегрту.) На, носи ово калфа-Јоци. ШЕГРТ: А увраћао у дућан и газда Јовица, питао за тебе, газда. ЈЕВРЕМ: Добро!

Велим, знаш, ово је сад добра прилика... кад би наместо Илића ја нешто отишао у скупштину. ЈЕВРЕМ (пренерази се): Посланик да будеш?

ПАВКА (нудећи Марину): Извол'те! МАРИНА (полазећи, застане пред фотографијама које висе о зиду): Бога вам, је ли ово све ваша фамилија? ПАВКА: Јесте, Јевремова. Дао их бог много! МАРИНА: И све живо? ПАВКА: Готово. МАРИНА: Овде?

XXИ МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ МЛАДЕН (доноси једну хартијицу): Даде ми ово цедуљче господин Срета. ЈЕВРЕМ: Срета? Је л' баш он ти даде? МЛАДЕН: Јес'! (Одлази.

ЈЕВРЕМ: Ама, па није преотео жену, заступа је као адвокат! СЕКУЛИЋ: Па знам ја да је није преотео, али ово је агитација. Не мислиш ваљда да приликом агитације треба говорити истину народу?

зар није боље да му што друго измислимо него да је преотео туђу жену? СЕКУЛИЋ: Остави ти то мени, молим те. Нису ово мени први избори. ЈЕВРЕМ: Па добро, ал' ако они мени измисле тако нешто па штампају плакате?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

И после, зар је једно село у нашој драгој Србији у длаку исте те среће и судбине било као и ово о коме је реч! Можете, вала, узети које год хоћете село — и нисте погрешили.

Није му ово прво, а неће му, — ако је бог онај стари бог, и стара памет ако подржи Срету — ни последње бити! И од онога доба кад

И од онога доба кад се ово десило, па до данас, кад ја ово пишем, или још боље: кад ви ово ушчитате, само бог и господин министар ваљда зна

И од онога доба кад се ово десило, па до данас, кад ја ово пишем, или још боље: кад ви ово ушчитате, само бог и господин министар ваљда зна колико је он села променио и у коме

И од онога доба кад се ово десило, па до данас, кад ја ово пишем, или још боље: кад ви ово ушчитате, само бог и господин министар ваљда зна колико је он села променио и у коме се он сада налази и куд ће га још

— И ово је у деветнаестом веку! После Амоса Коменског, Песталоција у Дистервега! У цивилизованој Европи! Овако није ни међу Хот

Пошто је овај догађај истинит, и већим делом се догађа у тој механи, то неће бити наодмет ово мало географије ради разумевања догађаја. Механа газда-Ђорђева беше угледна, најугледнија зграда у селу.

Она је по плану као и све друмске механе. Ћир Ђорђе се постарао па има и лично и месно право. Па ето и ово није требало ни спомињати, пошто се само по себи разуме.

Неким чудним удесом пала је пре, биће бога ми тако десетак година, у ово село, као јесењим ветром понет и бачен увео листак. Од то доба једнако је ту у селу.

Ето, после таких збитија и чудествија дошла је пре десетак година амо у ово село, где се већ увелико обикла. Не можеш да познаш ону стару Гизелу.

— вели му Срета. А ћир Ђорђе га мери. Ова учтива реч Сретина му се допала. Из ње је, макар и посредно, дознао да ово неће бити никакав полицијски чиновник, јер толика учтивост — а ћир Ђорђе је богат искуством — обично није својствена

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

” „Не, ту нису умешани ни Лондон ни Токио, Ово сам ја сâм у бесаним ноћима открио, Вртећ се у постељи, тапкајућ кроз одаје, И питајући се шта ми то недостаје ...

(Камиони у Ренесанси! И у Верони, обашка! Ово вам је права шекспировска омашка!) А Јулија би потајно сузе ронила: „Боже, ово није човек, него гомила Месишта —

И у Верони, обашка! Ово вам је права шекспировска омашка!) А Јулија би потајно сузе ронила: „Боже, ово није човек, него гомила Месишта — ах, у шта сам се некада Загледала, неискусна и премлада!

Међу двема истовременим радњама: а-ја-ја-ја! Предлог међу не иде са бројем два! Пирамидална основа? Ово би сељаци требало да виде! Од пирамиде је пирамидни, и ћерамидни од ћерамиде! Реалистички начин? Јаој, свеца ти милог!

ДРВО НА УТРИНИ Целога дана око храста врти се сенка, Предвече, издужи се, крене преко угара. Ово дрво ту је тек пола века. Раније беше шибљак. Још раније, пустара.

ствари, И слике, на зиду, лиле горке сузе, Дрхтао је астал, док орман стари Раширивши крила, говорити узе: „Ово се више издржати не може! Овакав живот јесте живот псећи! У јануару ваља да се ложе Камини, фуруне, штедњаци и пећи!

Три парице, све три бушне, једна бела, две калајне — Све што оста од државе, од буџета и благајне. Ово писах за потомство лета Божјег шесто треће: Одувек је било лоше, од сваког зла има веће!

Да камиле са сунцем имају родбинске односе Доказ је то што жеђ тако добро подносе. (Онај ко ово записа себи личи на сакалуду И пита се: „Боже, откуд ја у Хаси Месауду?

А за крај Ово знај: Крај је у једној њиви, Па у потоку подно те њиве — Велики, црни, влажан камен Око кога расту беле гљиве.

„Ако је шта много, ово је много: Јавна срамота и покор јавни!” О, кад би имао чиме и мого Све три да их са земљом сравни!

Тада очврснух, као камен.” „Па бар да се нисам верила!” (Е, ово да нисам, оно да нисте...) „Не може се опрати на сто перила, А ви, праведници душе чисте, Примењујте свуда иста

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Такво је једно плодиште нађено код Суматре, где је Шмит запазио ово: све слатке воде што утичу у Индиски Океан са једне стране острва пуне су јегуља; напротив, у водама што утичу у океан

Шеф експедиције Вајвил Томсон каже, на пример, ово: »На 3—4 стотине браса (браса = 1,62 метра) животиње издржавају притисак од 1200 фунти (фунта = око пола килограма) на

Они се, уосталом, нису спуштали до саме дубине на којој се налази плодиште јегуља, јер се ово налази испод хиљаду и више метара дубине.

По повратку у Француску он је о томе поднео извештај париској Академији Наука, у коме се може прочитати ово: „Био сам јако зачуђен кад сам видео рибу дугачку 3—4 стопе, по облику потпуно сличну јегуљи, а која ономе ко је

нечувеним напорима проведене недеље док су се извукли из тих сплетова, и у Колумбовом дневнику пута може се прочитати ово: »у зору смо наишли у мору на толико траве, да је оно изгледало као покривено мрким ледом«.

јегуље хитајући своме заједничком плодишту, пре но што се са азорских платоа отисну у океанску дубину на којој се ово налази.

Ловачки поход био је тиме завршен и очекивани успех за ово лето осејућен. То се није десило ничијом грешком. Челични кабл, који је имао осам хиљада метара дужине (јер при вучењу

са предњег краја брода и који, са одређене висине на морском дну, баца јаку конусну светлост у правцу дна, осветљујући ово и све што се налази у једном доста великом воденом простору захваћеном тим конусом.

би, тонући и сам у живи песак, имао покушати да на свога, скоро до главе потонулог друга, набаци уже, да би га, вукући ово, извукао из животне опасности у којој је.

Гледајте ове друге рибе око нас, ово шаренило боја на њима, ове чудноватости облика и покрета. Па и ова џунгла од корала, ове морске лепезе, ови сунђери,

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Зато те молим, незлобиви Господе, ни мало ово приношење не одгурни, које приносим светом храму пречисте твоје матере и наде моје Богородице хиландарске, јер примих

и наде моје Богородице хиландарске, јер примих веру удовичину што ти принесе две цете, Господе, те тако и ја принесох ово, недостојна раба твоја, о Владичице, Јефимија монахиња, кћи господина ми кесара Војихне, који лежи овде, негда

цркава, расудивши да је неистрпљиво за срце твоје да гледаш хришћане отачаства ти овладане Измаиљћанима, не би ли како ово постигао: да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства и да се обагриш крвљу својом и сјединиш са војницима

Јефимија усрдно приноси ово теби, свети.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

А сад полако тече ово време, Постасмо тако туђи једно другом, И гледамо се у ћутању дугом Тупо, ко сито дете шећерлеме.

Јест, ја сам се дуго са природом рв̓о, Успео сам — све се може кад се хоће — Да на ово старо и сурово дрво Накалемим најзад благородно воће.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Каква те је спопала несрећа тено кукаш као кукавица и топиш се у српске несреће? Да ли ово светковање није на кому си сабрâ Црногорце да чистимо земљу од некрсти?

Да ли ово светковање није на кому си сабрâ Црногорце да чистимо земљу од некрсти? И без тога ово нам је слава, на коју се врсни момци купе способности своје да кушају, силу мишце и брзину ногах; стријељањем да се

Све је ово некаква наука! Без момчади ове те су овђе шест путах је јошт ов'лико дома; њина сила, то је твоја сила.

И доста је добро примарило кâ је ово брдо вазда хладно. ОБРАД Виђесте ли чудо и знамење кâ се двије муње прекрстише?

Ох, диван ли бјеше погледати! У свијет га јошт није таквога ни ко чуо нити ко видио. Помоз, Боже, јаднијем Србима, и ово је неко знаменије! ВУК РАСЛАПЧЕВИЋ На што мјериш џефердаром, Драшко?

Просте наше жертве свеколике кад је наша тврда постојбина силе турске несита гробница. Што је ово ево неко доба те су наше горе умучале, не разлежу ратнијем клицима?

Каква браћа, ако Бога знате, када газе образ црногорски, када јавно на крст часни пљују! СЕРДАР ИВАН Што би ово те јошт не дођоше Озринићи, наши крајичници? А без њих се пословат не може; наједно се боље разбирамо.

КНЕЗ РОГАН Је ли вино госте посвадило, кâ је вама ово крсно име? ТОМАШ МАРТИНОВИЋ Није свађе међу госте било, но ни Турци жену уграбише.

Ту смо грдно образ оцрнили и од Бога дио изгубили. КНЕЗ ЈАНКО Боже драги, чудна договора! Били ово ђеца пословала?

Тек смиримо, динар прекинимо и крвнице пушке објесимо! КНЕЗ РОГАН Ефендија, ти не угонета око шта се ово окупило, но си с краја почео тањега. А мудар си и књижевник, кажу.

СКЕНДЕР-АГА (Види Вука ђе шапти; није му мило) Што је ово, браћо Црногорци? Ко је овај пламен распалио? Откуд дође та несрећна мисâ о превјери нашој да се збори?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

И он је ово друго изабрао. Софкина мати је била најмлађа од свих сестара, и кућа њена била је истина некад мало богата, али тада

спава, за оно њихово, материно и очево, дуго, ноћно, седење, целе ноћи немо, без речи, а из очију им се види: како све ово треба једном свршити, не може се више, треба бежати, продати и кућу и све...

Све, све то: и ти снови, и ова башта, цвеће, дрвеће, и више ње ово небо, а испод њега, око вароши, они врхови од планина, и сама она, Софка, у исто овако одело обучена, исто овако

срце да хвата нека неизмерно дубока, из тамне даљине са слутњом така тешка туга, јад и усплахиреност: чиме ће се све ово свршити? Да неће, а сигурно ће, сигурно — смрћу?! И онда: чему и нашта Све ово?

Да неће, а сигурно ће, сигурно — смрћу?! И онда: чему и нашта Све ово? У том чу како из баште долази мутави Ванко. И то пева.

| — Је ли ово ефенди-Митина кућа? — поче Арнаутин гласно да виче улазећи и као двоумећи и још једном загледајући капију, да није

— Ето, снашке, једва стигох — поче да јој се правда Магда. — Они моји на селу ухватили ме тамо, па де ово, де оно. Не може човек да их се отресе. Једва донесох. Ево...

— Ево, на, Софке! — поче је Магда нудити њим, показујући главом. — Ово ти је послала тетка Стоја и молила ме, Бог зна како, да те поздравим: да узмеш и окусиш од те њене пите.

Када одох код ње, она ме једва дочека: „Седи, Магдо! Од кад се нисмо виделе!“ И онда дај ракију, дај ово, дај оно, и одмах ово парче ми нуди. Чак је била одавна спремила, одавна увила у пешкир. „На, Магдо! Ово је за Софку.

Од кад се нисмо виделе!“ И онда дај ракију, дај ово, дај оно, и одмах ово парче ми нуди. Чак је била одавна спремила, одавна увила у пешкир. „На, Магдо! Ово је за Софку.

Чак је била одавна спремила, одавна увила у пешкир. „На, Магдо! Ово је за Софку. Од чистог је, мутмељ брашна. Само јаје и млеко.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

смешан комплот ков’о У друштву страсти и гнева, да скратим Спомена старих васкрснуће ново, А себи јадно испаштање ово.

Само, ја данас у заблуди истој Долазим овде, с похотом, без части Да будем дете у природи чистој. Осећам да је ово гробље пусто Спомена мојих, да верно над њима Још само старих бреза лишће густо Шушти и тужна саучешћа има.

А калдрма ова, поцрнела, тврда, Прича о давном господству, о стази Којом је прошло, као иза брда Што сунце ово, полагано, слази.

ДАНАШЊИЦА (1911) Само не ово, само не баналност! О дани јада, потуцања, блата, О моја мржњо на очајну сталност, На дане кад се паучина хвата!

Само не ово, само не баналност! ЗОРА НАДАЊА Небо је било замрачено, тмурно, Слој облака црних под њиме се згрн’о.

Данас, кад тихе кише мију Пред прозорима лишће ново, А нéме сузе саме лију У дивно мајско вече ово, Осећаш сенку судбе грубе И коб да наше сносиш беде, И људске мржње хладне зубе, И зла живота што не штеде.

“ О, кад би твоје чисто биће знало, О, кад би знало ово тихо вече Да ми топла суза нечујно потече На те речи с твојих усана: Још мало...

— Дâ, сонèти, Песме и љубав... — Које је то време? — О, давно; ко ће тога да се сети! — А ово? — То је цвет у књизи, свео. Смешно; ал’ некад људи су век цео Чували тако нешто.

То је, ето, као слама. Чудновато, је ли? — Тхе, будибокснама! Шта ли је ово? — Слика, боље: карта. Ту су разна парчад земље уцртана, А свако су звали отаџбином.

То је прошлост рâна! Гинули су за њу. А рука је вешта Сликала ту парчад земље. — Све којèшта! — Ово је кип такозваног калуђера. То је човек коме циљ бејаше „вера“. Такав није јео, ни пио, ни знао За жену.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

„Јадник“, рече Ивана, „Бог зна шта је промишљао гледајући све ово ноћас, а ми га заборависмо! Ко зна има ли кога дома, и хоће ли већ икад свог дома видјети!

„Е, гле умал’ не заборавих“, рече Саво вадећи неку артију иза паса. „Поздравио ти се, Господару, и послао ти је ово писмо!“ „А да није болестан?“ запиташе многи. „Није, но... тобоже послови га сметају.

Црној Гори био тада један једини игуман, или је тај о коме се говори тако „извјестан“ био да се разумијевало који је. Ово је потоње истина. Даље, можда ћеш замислити каквога старца у дугим мантијама са штаком у руци.

Чини ми се да је тамо био ’вицер; је ли што скривио тамо, није ли, Бог ти га знао! Но што знам, то је, да ми је у ово осам дана омилио, мени и мојима, и свему нашем браству таман к’о да је растао међу нама.

с уснама и стопê у топли цјелив, удари га нешто студено, као гвожђе, и помјери му зубе; крв му покуља из уста... Ово потоње, заиста се и догодило.

Најзад одњиви два мушкића: Венцела ИИ и Јана и једну дјевојчицу по имену Елвиру. Ово двоје потоњијех бјеше батаљено и презрено, дочим сву љубав родитељску и сву његу посветише нашљеднику.

“ рече неко момче. „Тамо сам почивао колико се он спремио и на коња узјахао“, рече показујући главом пут видара. „Ово је, пети дан откад се ранио?“ „Да, пети. Четир је лежао у Озриниће, а ово је пети. Јуче у вечерњи хлад, кренусмо тамо.

„Ово је, пети дан откад се ранио?“ „Да, пети. Четир је лежао у Озриниће, а ово је пети. Јуче у вечерњи хлад, кренусмо тамо. Камо среће да смо и прије! Ћаше боље бити, јер ко га је видао тамо?

Видјело се очито да им је главно што ће сад видар рећи, а ово остало узгредно. Најзад врач остави рањеника па приђе к огњишту.

Сви остали, без Пеја, зинуше такођер, каоно чељад што нестрпљиво очекује. „Стрико“, поче он, „ово канда се зима поврну!“ То рекавши опет тури камиш у уста, па мирно настави пушење. Сви се погледнуше.

Ја се, крста ми, чудим што је ово чељаде још у оца!“ „А инокосан је човјек. Нема је ко замјенити“, одговори стари.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

— Жмурећи; Колико је сати? — Колико јуче у ово доба). Оваква одговарања и надговарања махом се чине по сазвучју према питању — случај и код изрицања клетви (— Куда?

). Најчешће су то констатације стварног значења. (И ово ће се данас сутра звати лане; У радина комадина; Невоља очи нема; Ко крива жали правоме греши; Кога нема за њим гроб

рачунским, које су мало народне а више школски продукт. Ово и зато што су загонетке питалице усмерене на оштро опажање, пажњу, смишљеност, проницљивост и дух, — баш нарочито код

Вредан за два лена. Вредан је: више уради за два дана, него за дан. Газда сам: где ми је лане стајала со, ово године стоји ми брашно. Добар си, само ти отац рђава сина има! Запиши угљеном по тави!

— У час се згоди што се у вијек не згоди. — На хипу се вријеме врти. — Сад је сад, сутра бог зна кад. — И ово ће се „данас“ сутра звати лане. — Свако „лани“ боље било. — Вријеме кадгод и мати, а кадгод и маћеха.

Е пуста журба: да се нисам журио, не би’ просуо вино! — Рекао пуж, кад је пошавши за Божић да донесе вино, ово донео за покладе и на кућњем прагу се саплео и пролио га. Иза зиме топло, иза кише сунце (бива).

Што говориш, то мени, а што мислиш, то теби. — Ово је рекао при ручку неки Турчин, кад му је Србин домаћин, коме је он свакојака насиља пре ручка у кући починио,

Није кум хала, да сам поједе цијело јаје! — Рекла мати дјетету, кад је ово почело плакати, видевши да кум као гост једе јаје, и тражило силом од матере да и њему запреће у пепео на огњишту — и

Дошав у прво село, упита: „На што јашем?“ — „На јарца“ — одговорише му. — „Какав јарац, кад је ово хат? Хиљаду гроша плаћа глобу то село“.

итд., онда рече: „Нешто шушну, мени се учини има десет курјака“. О РАЗНОМ Дај ми мало хљеба, да поједем ово сира; па онда: Дај ми мало сира да поједем ово хљеба.

О РАЗНОМ Дај ми мало хљеба, да поједем ово сира; па онда: Дај ми мало сира да поједем ово хљеба. — Приповиједа се како је некакав тако искао једно по једно, док се није најео; а уједанпут да је искао хљеба и

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

„Е добро! а ти чини своје, па ћу ја изићи; али ти више да не идеш за мном, ђе се ја огласим, зашто не ће добро бити (ово су они тако говорили, да нико други није могао чути ни разумјети, осим њи двојице).

1821 ја сам у Давидовићевијем новинама наштампао неколико нашијех народнијех приповиједака и загонетака, уз које сам ово казао: „Ја сам прије неколике године дана хтио да издам малу књижицу народнијех Српскијех приповиједака и загонетака,

струци писања готово послије тридесет година поправио своју једну погрјешку, па још није погодио како би требало”. Ово је казано онда, а сад уз ову књижицу ваља казати јоште што.

Пошто се онђе с њоме намиримо, вратимо се натраг. Ово бијаше у јесен, и вријеме | бјеше доста лијепо; али један дан пред ноћ кад бијасмо наврх Чемерна, нешто се наоблачи па

Све ово обишавши и виђевши врати се натраг у ону собу ђе је змај мртав лежао, па га извуче на поље и баци на земљу, а браћа кад

Овај је господар био поштен човек па све благо даде чобану говорећи му: „Ево синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао Него ти начини себи кућу па се жени, те живи с отим благом.

” А баба му стане казивати: „Е мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово језеро, те се купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја кћи, красна девојка и толико благо, све ће теби остати.

” Баба му ово све покаже, па му рече: „Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати.” Али се царев син од

” Он кад то чује, отиде кући плачући и приповеди матери шта му је сад цар заповедио, и рече јој: „Ово, мајко, нити може бити, нити ја могу свршити.

Кад цар види готов град, врло се удиви па рече стрицу онога детета, своме доглавнику: „Е сад шта да му радим? Ово није човек, Бог зна шта је.

” Сутрадан на походу рече му домаћин: „Брате, опомени се и мене, ако где нађеш Усуда, и запитај га каква је ово несрећа, те не могу своје дружине никако да заситим, и за што ми отац и мати никако не умиру.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

“ (І Кор. 2, 9) Зато, слушајући ово, сваки који хоће спасти се треба да се подвиже, да иде тесним и жалосним путем. (Мт.

У суботу вече бива, као што имамо обичај, агрипнија. А ово певамо на агрипијини: када се каже „Трисвето“ и „Помилуј ме, Боже“, и потом појемо канон агрипније.

“ (Мт. 26, 41; Мк. 14, 38) Због тога бдите, јер ћете у плоду трудова својих уживати ако ово испуните, и блажени ћете бити. Написасмо овај устав о појању и о јелу.

Ако ли ко ово измени и смућује онога који живи у овом месту, или што узме што је у месту овом, или од књига, или од икона, или шта

И да не буде опроштен нити у овом нити у будућем веку. Због тога писах и потписах ово своје рукописаније 6707. (1199) године од Христа. † Од свих последњи Сава грешни.

Ко љуби жену, или децу, или њиве или имања више него мене, није ме достојан.“ (Мт. 10, 37; 19, 27; Мк. 10, 29) Ово чувши треба све остављати и за његовим заповестима похитати „узимајући крст и последујући Христу делајући научити

„узимајући крст и последујући Христу делајући научити презирати плотско, а уподобити се духовном бестелесном делу, јер ово је дело бесмртно.“ (Мт.

Видите ли, дакле, да се човек оправда делима, а не само вером?“ (Јак. 2, 20-24) „Јер ово што чух испричах вам да и ви заједницу имате, а заједница наша је са Оцем и Сином његовим Исусом Христом.

И ево пишем вам да радост ваша буде испуњена. И ово је вест који чух од њега и поведам вам да је Бог светлост и да таме у њему нема.

И ми смо дужни за браћу душу полагати.“ (І Јн. 3, 16) „Ако заповести његове сачувамо, и угодно пред њим чинимо. Ово је заповест његова да веру имамо у Сина његовог Исуса Христа и да волимо један другога.

Јер заповести његове нису тешке, јер свак ко се рађа од Бога, побеђује сав свет. И ово је победа која побеђује сав свет:“ (И Јн.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

ЦМИЉА: Вамо лупају, изгледа имаш муштерију! ГОСПАВА: Немам времена ни за цигаретпаузу! Ал теби ово да кажем: оне мишеве дискотиш како знаш! Гребу под креветом, не могу да се коцентришем!

У руци држи неку најлон кесу. У првом тренутку се осврће око себе, не знајући коме да се обрати.) МИЛЕ: Слабо ви ово слушате, видим ја! А на тапету су кардинални проблеми! Чујте аплаузе!

ПРОСЈАК: А гледај ове друге џепове: у овом држим резерву, лукац и леб, у овом овде иглу и, видиш, конац, а у овом ово парченце сапуна! Седам џепова, то је човеку таман! А осми би мого све да упропасти! ИКОНИЈА: Што да упропасти?

А ви шта рекосте шта ћете? СКИТНИЦА: Ништа, само нешто да питам. Боже, колика кишетина! А ово напољу изгледа неки митинг? ЦМИЉА: Аха. Говори неки Вилотијевић. Била му слика у новинама штампана.

Била му слика у новинама штампана. СКИТНИЦА: Има да покисну. Много света, једва сам прошо довде. Него ово ме занима. Да л вам је некад свраћала једна висока, отресита, крупна, коса црна ко зифт? Зове се Вука, Вукосава.

ГОСПАВА: Доста је, вала, и било! И то под оваквим условима! Знаш ли ти шта је ово? Мишја раж! А знаш ли где је израсло? Испод кревета! ИКОНИЈА: Па шта онда? ГОСПАВА: Шта онда!

) АНЂЕЛКО: Страшно колко нам смрде возови! Препородило ме ово умивање! ИКОНИЈА: Више и не памтим кад сам путовала! Откад сам Раденка саранила, нисам!

АНЂЕЛКО: Шта ћете, никад два добра зајдно! ИКОНИЈА: Је л те то боли? АНЂЕЛКО: Ово на нози? Наравно да боли, а и тешко се крећем. Нигде не могу без штапа. Дао би ђаволу душу да ме престане!

Шта ти је реко доктор у капезеу? АНЂЕЛКО: Шта да ми каже кад није ни видо! Ја сам ти ово крио ко гуја ноге! Начујем некако за ту амнестију, а болесног ме, наравно, не би пустили!

Одједном, изненађена, Иконија се окрене.) ИКОНИЈА: Ама чекајте! Овога ми крста! Видите ли ви ово чудо? АНЂЕЛКО: Какво сад чудо? ИКОНИЈА: Нестала говорница! АНЂЕЛКО: Каква сад говорница?

Сви се деру као чувари у логору. Пришили осми џеп — врећу, пећину — па трпај у њега ово, трпај оно, ствари, ствари, ствари, никако да га напуниш! Из осмог џепа бије велика зима!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

ВЛАДИКА Ако је било. И нека је било. За тебе је, Јовчо, све, и алал ти вера! Не да кажеш да ти сад ово у очи ласкам, или ма шта... Али, и кад ниси овде, колико те пута спомињем и хвалим Бога што си ти.

Сви су тамо само се ти извлачиш. (Враћа се посрћући): Ох, ово се не може више! Ја, не више. ... »Донеси воде, Младене! Поливај ме! Облачи ме, Младене!« ...

МЛАДЕН А, ја не могу. (Повлачи се.) ВАСКА Једи. Не могу ја сама. На, бар узми, пиј ово. Не могу, јако је то вино за мене. Што ми ниси донео оно друго? МЛАДЕН Није расхлађено. Пауза.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

се к себи вратим да у себе дођем, и да размислим откуд сам на ови свет дошао, што сам у њему чинио и куд мислим поћи. Ово ми је сад моје најмилије упражњеније и најдражи посао: или разговоре учени[х] људи слушам или премудро написане књиге

Шта сам у њему чинио? И куд ћу из њега поћи? Ово, дакле, размишљавајући, рад би[х] да нисам сасвим на свету неполезан био; рад би[х] штогод после мене оставити с чим

О, колике слабости и болести ума плашња деце узрокује! А сврх свега, њи[х]ово младо срце љубовију правде, истине, поштенога мишљења и мудровања како слатким матерњим млеком да напојавају,

Бог би морао зао бити кад би род человечески на њи[х] ово зло и несрећу саздао; а то ко може, здрав мозак имајући, и помислити? Откуд, дакле, несрећа?

У ово време у чаковачкој школи случило се измењеније. Не знам за који узрок Чаковци чинили су доћи наместо старца Добре неког

Две-три године ово чинећи, влашко поученије, евангелије и прологе знао сам напамет. Ко би ме год хотео слушати, казивао би[х] му од јутра

мненију врло полезне к намеренију које је он са мном имао; нити је могао мој добри благодетељ предвидити да је баш ово било управ против његове накане, како ћу сад дати познати.

да калуђери једу и пију као и други људи, и не чујући да се око њи[х] гди на[х]оди каква пештера ни пустиња, није ово место за мене, мислио би[х] у себи, пак би[х] се невесео вратио у Чаково.

су хиљада година неке велике лаже за истину и лукава лицемерја и преласне прит|ворности за праву светињу држате биле! Ово све безлобна и слаба младост није кадра расудити, и није јој за зло примити; потребује руковођења и настављенија; ако

Добро, добро, видићемо и ту светињу! Засад обаче овде не могу изоставити да не учиним ово назначеније које ће служити мојим читатељем за забаву и за одморицу.

Мој обичај није био силом ни с пратњом велики[х] ђака у школу ићи; ово је обичај био мог млађег брата Луке да га сваког понедељника двојица ил’ дотерају у школу или довуку.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Аја, брате! А и да није свега тога, него да га пуште да ластвује, па да само књигу учи, зар би ово теле божје икад књигу научило? Ма на кога си се увргâ, не било те!...

— Тако! — вели фра-Брне дигнувши чашу вина према оку. — Је ли ово старо вино, или је ново, а, Јеролиме? — Јест, старо... није, него ново... није баш ни старо ни ново!

— рече фра-Брне. Шунда одгурну брата, па ставши на његово мјесто: — Ункрантко јен ово: мин ненћемо дан вондиш Банкоњу ун мананстир! — Таа-ко? Ви нећете?! А ко мени заповида?

) кајаћеш се, ако га поведеш, јер ће те ово дите осрамотити и нас свију! — Таа-ко! А ја ћу с њим натраг, ако не буде за то. — Зло је и да пође! — рече Рора.

Липо! Али ћеш чути истину, па чини како знаш. А истина је ово: у Зврљеву досад није било лупежа, паликуће, убојице, ни другог вражјега створа, кâ што ће бити овај Бакоња!

Кушмељић, поред све трке, не даде одушити слузи но га питаше за ово и за оно: које је оно село, куда води пут, откуда тече ријека итд.

Бакоња се поврати у ђачку трпезарију. — Ма ти кâ да не бегенишеш ово наше вино — рече онај ђачић који га је и дотле задиркивао, показујући на Бакоњин тек начети дио.

Јеси ли се у Зврљеву навикâ да спаваш до ово доба, магаре од магарета! В ПРВИ ДОГАЂАЈ Шест недјеља послије одласка Бакоњина наста рђаво вријеме у Зврљеву.

Ма неће то бог дати, не, не, не, па ти заковрнуја од злоће, од... Њеко залупа на вратима. — Ово ти је јопет она криворепа Цонтрона, губава вештичина. Мисли да ће се и вечерас мукте опити.

— викну кнез. — Одма дај амо ту књигу! — Ма шта може бити то? — рече Кењо с малом душом. — Шта може бити? Ово је лепорат, у коме се налази све како је било, како сте коња одвели, куд сте га провели, све, све, све, до најмање

— Благо нама довика — дода Осињача отимљући Бакоњу из очина загрљаја. — Јесам ли ти увик говорила, Јере, да је ово дите одвојило мудрошћу, да је за њега мало да буде вратар!... — Дакле, ко је бија с Кењом? Шта каже?

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Последња птицо: мом лику се окрени Изговори тихо ово име И онда се у ваздуху скамени. ПУТ У РАВНИЦУ О дуго нам трепери пред оком Пут дуг и жут од јаре.

О знамо и још шта нас чека На путу кроз ово лето: Прах, неко заспало псето. И — можда: булка далека. О знамо ми, знамо, знамо, Ал ипак корачамо.

И ничег нема више: Ни покућства, ни звука, Ни јесени, ни кише. Тоне у сан и соба И влага, дуња, рука: Преспавај ово доба.

Сам насред пуста жала Са главом која стрши Под сунцем што је лоче: Као у зеву ала Ја чекам да се сврши И ово што не поче.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Тек у овом последњем човечјем конопцу почињемо земљи да враћамо дуг и кости остављамо њивама чија смо зрна зобали. Ово мало земљице око Морава једва се напуни народом, па се брзо искрене и распе преко Саве.

Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви луди зли. Ту, као што Ти казах, на ово мало земљице око Морава, привремено се живело. И јатагани се брзо иступе. Кост човечја тврђа је од старе кленовине.

ГЛАВА ПРВА Кад је излазио из дућана, замишљено загледан у црвене ђинђуве нанизане на жутом концу — „Зашто сам баш ово купио?“ — сусрео га Тола Дачић и подсмешљиво рекао: „Да подмладиш жену?

Сви могу у мојој фамилији. — Можда је мени тако суђено. Шта могу против Бога? — немоћно подиже руке. Зар пред њом ово кажем? Окрену главу ка прозору и ухвати се за дрвене решетке. — А ти баш оцу Методију — шиљак у нос!

његовог оца, где је некада лежећи у кукурузу прежао сатима да види гола колена девојака што су пластиле сено, све је ово радост у комадићима расејаним по блату.

Шта он то хоће са собом? Зашто лаже себе? То је ова преровска земља што још стругуће по жилама, ово је последња криза, последње искушење, завичај, гробови, успомене, оков је све то, с њиме се ништа не може постићи у

Шта се то променило, шта се то догодило за неколико година откако није долазио у село? — Лево! Лево! Запамтиће ово Бадње вече и овај Божић, последњи у Прерову, сутра ће се вратити, рано, вечерас се мора све свршити.

— Чим се Вукашин жури, ствар је важна. Да свршимо вечерас — рече Ђорђе стегнута гласа, јер предосећа, и ово је против њега. Зато је последњих дана и синоћ... Нека само што пре буде. — Жене напоље!

— мирно рече Ђорђе. — Добро. Ако ме се одричеш, онда сам ти дужан ово објашњење: нећу ни у какве странке да улазим.

— оштро упита. Тражиће имање. Свађа је само изговор. Бездушник. Одавно си ти појео свој део. Ја сам ово зарадио. Ништа ти не дам! Ђорђе претури бокал са вином. Софра као заклана; цури црно вино на његов опанак.

Још тада, и много раније, започело је ово што се вечерас догодило. Само: да ли је све баш онако како је вечерас говорио?

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Тек трећег дана слете на прозорски оквир и рече: — Хвала ти, а сутра ме чекај у исто време! — Шта је сад ово? — девојчица се запрепасти. — Да не сањам? — окрете се ка прозору, али на прозорском оквиру врапца већ није било.

Када је отворила очи, била је на обали неког језера, пред вратима дворца начињеног од светлости. — Каква је ово кућа? Где сам? — зачуди се, али је цврчак упозори да ништа не пита.

— Не говори глупости — девојчица одречно одмахну главом. — Мој врабац био је сив! — Био сам сив тамо у граду. Ово је Земља Плавих ветрова.

Ај, како се град комешао! Већ је сусед на суседа ударао, син на оца, муж на жену! »Да ми је да рођаци ово виде!« уздахну Ђаволак. Више нико ништа није радио. Али зато је сусед суседу смишљао како да подметне пожар.

Једни другима разбијали носеве и главе! Једва да је у болницама било места за рањенике, а туче нису престајале. — Ово мора да је нека зараза! — рече шапатом нека старица, али се њена изјава прочу.

С радошћу у очима гурали су нове несрећнике под чичак, а Ђаволак се смејао. »Да браћа ово виде? Трам-тарам! Да се и они мало провеселе! Хоп, хоп!« Скакутао је Ђаволак, а град се све више празнио.

Жена даде знак мужу да оде и провери. Овај позва суседа и пође Татагиној кући. Девојчица до сада није лагала, али ово је и за лаж превише чудно. Каква деца! Два суседа, два одрасла мрка човека ћутке су се приближила Татагиној кући.

— Дечак се окрете ка јелену, али уместо животиње виде само плавичасти стуб магле, и у чуду рашири очи. Шта је ово? Низ сребрне нити месечине спуштало се на ливаду јато звезда, од чијег сјаја ливада постаде још плавља.

— Рибља Глава? Откуд би на старици била рибља глава? — Баш је ово глуп сан! Како би ходала старица с рибљом главом? — Одлази, приказо!

— Јој, где сам? — трже се тек кад се с осталим капљицама нађе у подземној пећини. »Какво је ово чудо?« Дечак-капљица рашири очи, задивљен.

Смањивао се тако брзо да му се чинило како се топи као пахуљица на јакој ватри. »Шта је ово?« — помисли и окрете се према Плачку, али уместо другара виде на стази само његове празне панталоне.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

два млада научника, школована на страни, позвана да ово виде, нису видели ама баш ништа, само су били изненађени видом празно верице код ових људи, препаднутих сопственом

малу капију, сасвим сличну оној под цреповима, улази у Доситејеву Велику школу, а преподнева трају, наизглед иста као ово, а столећа одмичу, наизглед свако различито, а нека се прашина ваља према Дунаву, који се види и друкчије, и боље и

Као „немачкари“, у његово време, али ово је други свет. Кад xоће да их схвати, гледа им у лица и све му бива јасно јер су им изрази готово исти као и у оних

Шта ако све ово није само Вучићева паклена замисао него је, делом и Милошева? Те сумње су му одузимале снагу. Прашина кроз коју је

Тако је почело. (ОВО ЈЕ ПРИЧА ЗА ТЕБЕ, ТИ ИЗ ОРАНА, У АЛЖИРУ.) Убрзо се уверио да му није тешко да одигра и неколико других, различитих

Као да је траг радости, заборављене, ошинуо војводу. Можда је све ово било само искушавање? Вратио се у Мачву и мрва наде је засветлела у њему: позивао је људе а они цy це одазивали; опет

Од сад, ово је имање Господар-Младеново!“ Понегде, још је било крви у смрзнутом блату а небо, мокро и опоро, спуштало се над

Нити је ово било време за говор, нити је његово сазнање било цело. Сетио се оног згрушаног мрака у Карађорђу и по други се пут

Пење се полако узбрдицом, кроз бушну и дотрајалу тишину што се у ово доба дана слеже над падином. У тај тишини гасну, у просторима над Дунавом, последње источне светлости, истрошени

наслага заборава које њега као да не дотичу, запретено оно дубље памћење због којег би се радо повукао пред Кнегињом: ово је њен крај, не његов.

Тим је сазнањем сасвим био обузет. Ни они који су се, тада, налазили око њега, нису могли да не примете ово расположење.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Негда, негда, ове очи Жеравке су живе биле Сад у снегу од обрва Жеравке су угасиле. Ово ј' лице ружа била Ал' давно је оно доба: Сад је лице жуто смиље Што изникне близу гроба.

Ово ј' лице ружа била Ал' давно је оно доба: Сад је лице жуто смиље Што изникне близу гроба. Ово ј' срце било ор'о - Ој младости, бајко мила! Ој године, бурни ветри, Саломисте орлу крила!

Ал' један израз, једну мисао, Чућеш у борбе страшној ломљави: „Отаџбина је ово Србина!“ Ђ. Јакшић XЛВИИ ПАДАЈТЕ БРАЋО! Падајте, браћо! плин'те у крви! Остав'те села, нек' гори плам!

Око сваког светлог гроба - Баш ка' горе око звезда Повесница прича ово: Хватало се неко коло, Коло младо, коло ново, Нове клице стара нада, Ново цвеће стабла стара; Душе чисте, срца

Циганче, тако ми Баха! и ја сам међ' њима био! Но ти ми објасни сада: шта чиним ово, и гди сам? Ја видим да сам пијан, и ако - зашто бих крио? Дирнуо пехар нисам. В.

А сад полако тече ово време; Постасмо тако туђи једно другом; И гледамо се у ћутању дугом Тупо, к'о сито дете шећерлеме. М.

Сањам ли? Ил' би ово јава била? Из растворених листова и страна Прхнуше лаке птице, к'о са грана, И по соби ми свуд развише крила...

У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже. Путем пуним зова, Ја јој љубљах цело ово вече јасно Очи пуне звезда и уста стихова.

И миришу хриди Мирисом од риба и модријем вреском. Све је тако тихо... И у мојој души Продужено видим ово мирно море, Шуме олеандра, љубичасте горе, И блед обзор што се свијетли и пуши.

А. Шантић ЦXИX ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ! Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат' к'о што ово грије; Грки су тамо залогаји хлеба Гдје свога нема и гдје брата није. Од своје мајке, ко ће наћи бољу?!

Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат' к'о што ово грије, Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није... А.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Ах, ово је највиша таина и духовне најстрашније буре - овога су у гробу кључеви. Колико сам и колико путах, дубокијем зауз

крилима непостојаности; жеља му је страстих ужаснијех побудитељ, руковођа сл'јепи; злоћа, завист, адско насљедије, ово чојка ниже скота ставља, - ум га, опет, с бесмртнима равни!

сваки смртни на земљи рођени овом мрачном обитељу влада под које се сводом отровнијем мученија времена гњијезде. Ово грко насљедије људско човјек чојку, човјек себи дава, најсретњи га из ништа стварају ради смртне тужне армоније.

небесах, све што цвјета лучем свештенијем, мирови ли ал' умови били, све прелести смртне и бесмртне - што је скупа ово свеколико до општега оца поезија?

даде смјелом грабитељу случај згодан те простор завлада, и присвоји име свемогуће својом вољом, својим согласијем. Ово страшно падење небесах начало му у тмине унесе, тме вјековах вјечно непроходне око њега нагомила кругом.

у један глас могући слијеш, јек би њихов слаб веома био да покаже крупну силу гласа којим облак витлећи јечаше. Ово чудно ненадно јавлење бој крвави на небу прекиде; сви војници, вјерни и невјерни, к трону творца поглед обратише,

Престрашно је ово позориште све ужасе много надвисило: кад падаху кривећи се полци у димљива жвала тартарова, жедно тартар дрхтећи

на глибљивом једноме брежуљку, којега ће гади и животна непрестано по врху пузати, да се биљем питају разнијем. Ово ниско људско осљепљење биће злоба душе Сатанине на похулу неба и вишњега.

Попа, Васко - КОРА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

ми широм Све прозоре на челу Берем за тебе беле Локвање из моје крви Дајеш зелено лишће Моме стаблу од пепела 29 Ово су ти усне Које враћам Твоме врату Ово ми је месечина Коју скидам Са рамена твојих Изгубили смо се У непрегледним

тебе беле Локвање из моје крви Дајеш зелено лишће Моме стаблу од пепела 29 Ово су ти усне Које враћам Твоме врату Ово ми је месечина Коју скидам Са рамена твојих Изгубили смо се У непрегледним шумама Нашега састанка У длановима

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Тај успех ме врло задовољио и освежио, а развеселило ме и ово. Приступило се и раскрчивању рушевина штампарије у којој је отштампано моје научно дело, а тим послом се отпочело баш

Тако сам успео да Аристарха и његову науку ставим у центар драматичне радње. Ово што сам овде о свом послу саопштио довољно је да се види којима средствима сам се у њему служио.

О томе шта је Хефестос на штит урезао, Хомер нам прича у својој „Илијади“ ово: „Најприје начини Земљу, небеса начини, море, и Сунце неуморно и Месец начини пуни, Затим звијезде све по небесима

Ученици климнуше главом, у знак да им је то јасно, а Питагора продужи: „Све ово што смо сада видели и увидели казује нам да се све ове звезде налазе причвршћене на прозрачној, кристалној, лопти,

Са задовољством посматраше Грилус ту набавку. „Штета што недостижни сликар Зеуксипос није више овде код нас! Ово би био достојан предмет за његову мајсторску кичицу“.

„А ова овде је од крви и меса, што нам је и милије, јер ово теле ћемо појести“, додаде номофилакс. Оба сенатора се погледаше, блажено се осмејкујући. „Хоћемо ли кренути даље?

„Таман посла!“, одговори му номофилакс. „Сада долази на ред најважније: јагње! Треба да знаш да је у ово доба године јагњетина најслађа; печена на ражњу, она се топи на језику“.

“ „Ево како. Ако мисаоне вредности наших претстава претворимо у етичке вредности наших захтева, онда ми излази ово: као што из опажања произилази само нејасно сазнање које има за предмет појаву, а не суштину, исто тако је уживање

У уговорено доба појави се Хипократес пред Великим Сенатом Абдере. Ту саопшти ово своје стручно мишљење: „Код Антикире расте лековита једна биљка; њен корен, раздробљен и метнут у нос, изазива јако

После многодневног чучања на лађи, ово пешачење беше му угодна шетња. На крају његова пута уздизала се поносито атенска Акропола.

Не беше ли то дивља, непросвећена дружина у поређењу са оним људима који су створили све ово што је сад око себе сагледао?

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Не знам зашто сам ово последње напоменуо. А кад сам све тако лепо уредио и послао телеграм да стижем сутра увече, ја се упутих у „Москву“ да

— О ово овде, шта ти је то? — То су: Сенке јутра Арцибашева. — То је добра ствар — примети крезуби студент. — Ја нарочито вол

И морате нам, најзад, прићи. Суморни студент, најпре одмерено, затим све живље и ватреније одговори ово: — Госпођице, ја сам вам рекао већ да ме још не можете тако ословљавати.

— Ово су глумци, мора бити. А кад, као гром из ведра неба, паде ова реч, жена се препаде од извештачене узбуђености студента

с друге стране, а који као да нико није желео сем крезубог студента дрског понашања, нема некакве нарочите везе са ово м причом; али он ипак има неке везе јер се десио у моме купеу на путу за Вујановац, где сам пошао у госте код свога

“ Што се мене тиче ја ништа не разумем. Ја ово кажем — а то је био интиман, другарски разговор и ја сам мислио да то могу рећи — ја ово кажем: пре ратова имао сам

Ја ово кажем — а то је био интиман, другарски разговор и ја сам мислио да то могу рећи — ја ово кажем: пре ратова имао сам велики број пријатеља, друго ва, сродника и сећам их се. Највећи број изгинуо је или помро.

У току ратова сретали смо се, то сам знаш. Шта су нам они говорили? „Само да се ово сврши.“ Они, дакле, нису хтели дати рату своје животе. А шта се о њима говори? Шта сваки дан читамо?

Јер слатка смрт и није ништа друго до песничка лаж или лаж са којом оперишу они чији је рачун рат. „Само да се ово сврши.

тренуцима опасности, кажи сам, они су као и ми, а ми смо, сутрашњи мртви, пуни грозничаве зебње уздисали: „Само да све ово преживи, само да се ово преброди.“ Ја не говорим о изванредним природама...

сам, они су као и ми, а ми смо, сутрашњи мртви, пуни грозничаве зебње уздисали: „Само да све ово преживи, само да се ово преброди.“ Ја не говорим о изванредним природама...

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Послије дуљег времена, ово је први сунчани дан. А то није свеједно. То је можда једна од малобројних ствари које нису свеједно.

Кад би дадиља вртећи нада мном главом ускликнула: „Их! ово вам дијете чује како трава расте!“, сав бих се изнутра озарио од задовољства, попут падавичавог лазарончића који се

радости, и са својим „бескрајно великим” и „безграничним” — и опет није него атом нокта неког бића још вишег реда; а ово, са своје стране, долази у исти такав однос према једном још вишем свијету. И тако без краја и конца.

Заориле би трубље и бубњеви каквог жустрог војничког марша — а ја сам свеједнако плакао! — Та што сад плачеш? Ово је весело, живо — чујеш ли! Ово није баш нимало тужно! Залуду!

— Та што сад плачеш? Ово је весело, живо — чујеш ли! Ово није баш нимало тужно! Залуду! Настојао сам да суспрегнем сузе и да се тобоже разведрим, како не бих позлиједио њену

Али, изгледа, човјек не може да се ослободи лажи као ни своје коже. И по свој прилици ово је први пут што сам и самом себи ту ствар овако изричито и докраја признао.

) Тек негдје, у неком мирном кутку, за сваки случај, куња млађи дежурни лијечник, и у досади учи енглески. У ово недјељно поподне и болесници се осјећају као на кратком допусту од своје болести.

— Како је, моја Лукрице? — Добро. Ево сам узела да размрсим ово нешто вуне. — Нека, нека, Лукрице! Онда би завирила к мени, који сам размазивао акварелом по листу папира заставе и

Радо гледам те руке и те кретње. У њима као да се огледа нека урођена надареност и умјешност. Ако се не варам, ово је она која је отварањем и затварањем прозора на павиљону преко пута натјеравала по мојој соби свјетлосног миша првих

Па је одлазио. Каткад, можда, понешто смирен, неизвјесно утјешен. Можда му је, пред зорним замишљањем наума, ово што јест изгледало ипак као мање зло.

И дивио сам се само што и други то чудо не виде. XXИВ Прочитао сам ово што сам досад написао, и праснуо у смијех. Што ли сам се дао у филозофирање! То ми је слабост од дјетињства.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Ђурица је опажао ово опште нерасположење према себи, па се постепено и навикао сносити оне значајне и подругљиве погледе сеоске младежи,

Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама. Жудио је за лепим женским светом. Још за ово време, под утицајем каквих лепих очију, он се могао изменити, могао је постати други човек.

Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах. Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом забрањена.

Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом забрањена. За ово му није требала постепена навика: у томе је одрастао... Другова не имађаше.

— 'Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами. — Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио

— Дајте пандуре, поклаше се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознатога. — Молићемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар. «То ћу ја од истине да гладујем данас...

Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« продужи што више може. У таквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи,

Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« продужи што више може. У таквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећајући

— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и забрави врата. Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше

Сад, кад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав. Само зна једно: да је могао унапред осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак.

— О, ала ово смрди ужасно! — рече полугласно, пошто се напи воде из крчага. Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Кад је Петар ово чуо, мало се промисли па им онда рече: — Децо, ја ћy вам те ствари поделити. 3атим их узме од њих, и каже им да иду

Овај је господар био поштен човек, па све благо даде чобану говорећи му: — Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби бог дао. Него ти начини себи кућу, па се жени, те живи с отим благом.

Када аждаха дође до оца, све му исприча шта је било и како је било, како је ово момче кутарисало и како га је побратила, и како га је, ево, довела њему да га за то дарује.

Поврати се сад да буди сина, кад погледа око њега чудо и захиру, пробуди га, па му рече: — А шта је ово, синко? — Ето видиш, мати, то сам ти стекао за коња. — А што ти то не каза својој матери циноћ, него те онако избих?

А баба му стане казивати: — Е, мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово језеро те се купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја кћи красна девојка и толико благо, све ће теби остати.

Баба му ово све покаже, па му рече: — Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати. Али се царев син од

Све ово обишавши и виђевши, врати се натраг у ону собу ђе је змај мртав лежао, па га извуче напоље и баци на земљу, а браћа,

А зашто ово није дробљено? — Нема се чим, — рече му баба. Човек зграби ведро с млеком, испи га, па га баци насред куће, и изиђе

Он се попење, па онда рече њима: — Ја не знам што ћy, нијесам овђе увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћy је претурити.

да га одврати, онда му извади једно перо па му га даде у руке, и овако му рече: — Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш—Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћy онда у исто вријеме да

— Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш—Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћy онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ. Царевић узме перо те пође.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Све ми се чини гроб мој није ово. Колико простран к'о гроб свију људи С данима њиним тешким к'о олово, Тешким к'о суза, која мртве буди, К'о ноћ са

Тако је дошло сад и ово доба, Где каткад чујем грактање гаврана: И тада гледам изглед свога гроба, 'Ладан остатак снаге мојих дана.

Он поред осталог исприча и ово: “Кад смо били легли код једног редута, У бици која је дала Куманово, Противника да би уклонили с пута Шрапнелска нас

Он чека, јер уме да преживи све. Нек чека! Јер он је некад рек'о ово: “Злу свакоме мора једном доћи крај.” Нек чека! Јер иде сасвим доба ново, Сасвим нова мис'о, сасвим нови сјај. 1916.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

приликом сам наишао на роман под насловом ”Абафи” (Абин син), српски превод познатог мађарског писца Јожике (Јосика). Ово дело је некако пробудило моју слабу вољу и почео сам да вежбам самосавлађивање.

сва кожа на левој страни ми је била одрана и требало је да прође неколико недеља да грозница прође и да се опоравим. Ово су само два примера од многих, али и они су довољни да покажу да није било изумитељског инстинкта у мени, ја не бих

су само два примера од многих, али и они су довољни да покажу да није било изумитељског инстинкта у мени, ја не бих ово могао да испричам јер не бих био међу живима.

Било је то страшно искуство али ово о коме ћу вам говорити било је још горе. У граду је живела богата госпођа, добра али горопадна, која је долазила у

и закључујући на крају је рекао: ”Можда ће господин Тесла да уради велике ствари, али му сигурно неће успети да уради ово. То би било исто као када би се једна константна привлачна сила као што је гравитација преобратила у ротациону.

и дошао је до закључка да не познаје ниједну особу која би више заслужила да попије то пиће од мене. Ово је, могу да кажем, један од незаборавних догађаја којих се сећам.

Моје наде да је ово коначна одлука распршиле су се када се виши инспектор вратио и рекао ми: “Владин службеник (Региерунгсратх) Функе

”Шест блокова наниже, а онда лево”, одговорио је, гледајући ме убилачки. “Зар је ово Америка?“, упитао сам се болно изненађен. “ Ова земља заостаје читав век за Европом у цивилизацији. ” Када сам 1889.

Али пошто се мало удаљио, до мене је допирала његова опаска: ”Бечелоре, ово је ђаволски добар човек.“ Отада сам имао пуну слободу у вођењу послова.

Године 1856. лорд Келвин (Лорд Келвин) изложио је своју теорију о пражњењу кондензатора, али ово значајно откриће уопште није било примењено у пракси.

Ловци на знамените ствари су ме често питали који ја од својих изума највише ценим. Ово зависи од тога како гледате на ствари.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Они који су до сада пратили моја излагања, наћи ће сами одговор на ово питање. Наглашавам само да постоје извесни психолошки разлози који иду у прилог мог мишљења да, понекад, усељеник може

А шта сам ја, када сам се 1874. године искрцао у Касл Гардену, донео? Покушаћу да одговорим на ово питање причом о свом животу пре искрцавања у ову земљу.

Мој учитељ, Словенац Кос, који нам је иначе објашњавао феномене физике, није знао да ми ово протумачи, а чисто сумњам да је просечни физичар Европе могао то учинити у оно време.

Знали смо да су се волови на испаши кретали према добу ноћи, а ово време смо процењивали по положају звезданих јата као што су Орион и Седам Влашића.

звуци и светлост били тесно повезани у мојим првим размишљањима о даровима природе, моћи говора и моћи споразумевања. Ово моје уверење ојачавала је моја мајка изговарајући речи светога Јована: ”У почетку бијаше ријеч, и ријеч бијаше у Бога,

предмете и да преко зрака-пипака видимо околне предмете на исти начин као што те предмете осећамо преко чула додира. Ово гледиште није било у сагласности са често помињаном пословицом у Идвору: ”Бери грожђе пре но се сунце роди, јер ће

” Ово није било у складу ни са стиховима Владике Његоша, највећег српског песника који кажу: ”Одведе ме у царство свјетовах,

Тада сам први пут посматрао ово брдо из близине. Један историјски призор смењивао је други и било ми је тешко да их све сложим у ред, упркос несебичне

- Ах, моје дете - узвикну једна старица која ме је чула - не криви их, они су то урадили само из несташлука. А ово искуство вредеће ти много више од туцета печених гусака; између осталог научиће те да у страном свету једним оком увек

се извињавам: - Ваше милостиво величанство, опростите ми што нисам указао дужно поштовање својим претпостављеним, али ово је за мене непознат свет и страх за моје ствари крив је што ми руке нису биле слободне, тако да нисам скинуо своју

Пријатно их је изненадило ово моје одушевљење и није било краја разговорима по сличним темама док, после неколико сати, нисмо стигли у Праг.

Ћипико, Иво - Приповетке

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

—Па си овде дошла? —Ето, од невоље. —Јеси ли удата? — упаде друга у реч. —Јесам, душо. Ово ми је син, и главом на њ показа. —Како те муж пустио без себе? — шалио се старешина.

— Осушите их... Видићу ја. Уљегоше у кућицу. Огледа се и опази уза зид наручај наслаганих дрва. —Изгорите прво ово... А имате ли уља? —Има нешто... Мутно је и каљаво. —Штедите, да дотече, јер га нема ни у господара.

—Разуми се, јухе и добра црна вина... —Е, да га је! — опази жупан. . —А да га је ово, — шалио се лекар, уочивши врч што је у рупи у зиду стајао , нагне га и излије неколико капи.

— насмеја се жупан. Лекар послуша и накрене. Окуша, мљасне, преметне језиком и избаци. —Ово је отров. Смрди! — мрштећи се, пљуну. —Је вама, а њима је мана божја!

јој се да сада чује глас и ријечи онога човјека, које је рекао господару када је у двориште дошао: — Довео сам ти ово момче; слушаће, — па надода забринут, — вјерујте, код нас је горе невоља! Момче је било босо.

—Зима ће, да! — једва дочека Марко. И, залишљен, надода: — Ово је прва што ће ме сама наћи... — Биће јур година да ти је мајка умрла, а одонда те ријетко виђевам... — Сам сам...

И, онако застиђеној и сметеној, бесвјесно учини јој се да је ово данас ситно и смијешно, чисто одвратно прама чистоћи осјећаја који јој толико пута избише у самоћи, испред простране

— Барем си мирна, а ја сам права мученица... Горчи ми је живот но што је ово море...И јутрос...ма што да на се пљујем?!...Е,да ми није ради дјеце! Тако у бризи, невољи и немиру пролази им живот.

— Сједите, немојте ради мене... — и прекидох, стидећи се што се старица испред мене исправила. — Не мари, ви сте ово први пут дошли на шкољ, а ко дође, ваља да се најпрво са мном поразговори! Је ли тако? — обрне се рибарима.

— Уђите! — рече ми стара кад стигосмо. — Ово је сада моја кућа. Нађох се међу старим развалинама, чије је испуцане зидине оклопио бршљан, а из процијепа висе

Изиђоше на улицу. Жижица у путу опази да га жена прати и окрене се према њој. — 'Ајде ти дома, ја ћу доћи!... Ово су наши, мушки посли! — Како сте сви вредни! . . Биће како он хтеде, одврати она с увјерењем и поврати се.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Све ово помињем зато што нас готово сав развој књижевне науке у нашем веку наводи да о књижевности размишљамо у склопу целога

И колико је само ово настојање индикативно за место на коме се поезија обрела кад се опасно затворила у приватноосећајну сферу.

У једној посебној анализи могло би се стих по стих да покаже ово Матићево бомбардовање окаменелога говорног низа и ослобађање ритма и мелодије које меморише, на пример, обичан исказ

божури су пројектовани са своје стране, у причесне чаше управо зато што је у предању и обликовању које култура доноси ово биље, овај део околне природе, трансформисано у значењскосимболичке јединице.

Са женикове стране, међутим, невеста је дочекивана као грањавање сунца, као његов долазак. Ово друго је веома наглашено у песмама које је Вук прикупио, али од онога првог, од тужења, једва да има јаснијих трагова.

Логично је, међутим, закључити да је у књижевној уметности све лоше ако је већ ово троје лоше. Али би, опет, погрешно било помислити да је ствар само у нелогичном мишљењу.

А кад уста из мртвијег Штри дана после смртиЋ, опоменуше се ученици његови да ово говораше“ (Јован 2.19“22). Црква је, дакле, тело Исусово, али алегористички.

се она доиста заврши, пред нама искрсава још један, раније скривени лик, онај који нам је причу испричао: „Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му (мосту – Н. П.) испита и сазна постанак“.

Приповедач за ово привиђење каже да је велики песник. И кад откријемо на ког се песника мисли и на који догађај, опет ће нам се дело

(„Ово о једном песнику“) Изгледа да се у овом узајамном пресликавању тела и природе, телесног и небеског (космичког), налази

Управо на ово последње упућује нас један готово непознат а жанровски тешко одредљив текст из 1927. године, с насловом „Раде Драинац

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Наслонила маказе на усне и замислила се гледајући у панталоне): Гледам, знаш, како да избегнем ово место што се излизало. САВКА: Не можеш га избећи, него подметни парче.

Те комисије, те процене, те седнице, па се спомогну некако. Али овај мој не уме. Све: ово не иде, нашкодиће угледу партије; оно не иде, повикаће опозиција. И све тако.

С тим ћу лепо да отплатим дугове и тада, као приде, да ми да три класе. ЖИВКА (скочи): Како то ти: отац ово, отац оно? Пита ли се ту ваљда још когод? ЧЕДА: Па да, питају се и други министри! ЖИВКА: А ја? ЧЕДА: Па шта сте ви?

ЧЕДА: Па већ доцније, ако буде требало, смислићу ја још штогод, али најпре треба ово остварити. ДАРА: Не остаје ти ништа друго него опет с мајком да разговараш.

ЧЕДА (увређен): Госпођо министарка!... ЖИВКА: Ама, де, ми ово разговарамо пријатељски и фамилијарно, и ја теби то сасвим фамилијарно кажем да си вуцибатина.

ЧЕДА: Ама, како ви то, као да смо на вашару? Молим вас, реците ви мени, мислите ли ви озбиљно све ово што говорите?... ЖИВКА: Па озбиљно, дабоме!

ЖИВКА: Таман, где ћу ја толико њих збринути! ВАСА: Немој тако, Живка; слушај ти мене што ти кажем. Јер, упамти ово: нико те на свету не може тако оцрнити као фамилија; нико те на свету не може наградити и олајати као што може

Може и тако. Са ва оси.1 ЖИВКА: Чудновата та отменост! Бива да су жене за свет поштене а за себе непоштене, а ово сасвим наопако! Па добро, је л' ви и мој љубавник да будете? НИНКОВИЋ: То је, госпођо, ствар вашег укуса, ствар ваших.

и гледа глупо час на врата на која је Нинковић отишао, а час у публику, као да би хтела рећи: „,Видите ли ви шта ово мене снађе?”). АНКА (долази споља. Она је обукла другу, лепшу халину): Госпођа је сама? ЖИВКА: Па јесте, сама...

Седа поново у фотељу, припаљује цигарету и почне читати писмо држећи ово у левој а цигарету у десној руци. После првога дима, који је повукла, закашље се страховито, тако да свиче целу кућу.

Ја сам тебе, брате, сматрао за паметна човека. А, чекај, нисам ти још ни казао све. Казала ми је Живка још и ово: ако лепим оставиш жену, ти ћеш, пријатељу, добити као награду класу. Замисли, добићеш класу!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Врање Станковићево заправо јесте и у исти мах није што и збиљско Врање с краја прошлог века. Јер је ово друго грађа из које је створено оно прво; друго је помоћу књижевних погодби моделовано у првоме.

Нашто ово? Све је ово тако сирово, масно! Нећу то . . . Старо, старо ми дајте!“) прешло на другу временску раван - у варош из

Нашто ово? Све је ово тако сирово, масно! Нећу то . . . Старо, старо ми дајте!“) прешло на другу временску раван - у варош из детињства а у

39 Код Станковића се ово питање појављује из једнога посебног угла и, додуше, више на практичној него на теоријској равни, али зато није ништа

] А ви (жене) сада, тамо по кући, спремајте и удешавајте”. 76 Несумњиво је, дакле, да ово друго жене служи да нама читаоцима објасни оно прво ви; а, по аналогији, у претходноме примеру исту улогу има њен отац

спава, за оно њихово, материно и очево, дуго, ноћно, седење, целе ноћи немо, без речи, а из очију им се види: како све ово треба једном свршити, не може се више, треба бежати, продати и кућу и све ...

103 Па и кад ефенди Мита доведе газда-Марка, прво што ће му рећи и показати биће кућа: „- Ево, газда-Марко. Ово Је мој серај. Ово је та, ефенди-Митина кућа' ”.

Ово Је мој серај. Ово је та, ефенди-Митина кућа' ”. 104 Колико је Станковићу стало да што јаче удари гласом на кућу, и свакако тиме подржи

Саображеност кућног простора с опажањем почиње, дакле, тако што се ово друго редовно повезује с оним првим: што Софка може видети онолико и онако како јој то кућни простор дозвољава.

123 Са чије је тачке гледишта овде описана соба, чији је ово доживљај и чије опажање простора? Формално гледано, искључиво ауторово; стварно, међутим, знатним је делом Тодорино.

из обичне језичке праксе: за оно што је испред нас кажемо то или оно испред мене, а за оно што нам је иза леђа велимо ово иза мојих леђа.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Кад поворка наиђе у саму сутеску, она погна уморне коње брже да што пре мине ово опасно место. Но чим изби на другу страну, читава чета разно обучених и разно наоружаних пустолова опколи их и

Онамо где је црква, по тремовима се начичкале подгорске девојке и младе. Њихов је ово дан. Из боље су питомине, али из краја где се од зулума не зна за бели дан.

веру православну — да се потурчи, а он ће после лако удесити да постане колашински буљугбаша и на тај начин сачува ово јадна народа... — Послушај нас, Иване Војиновићу, великога ти имена божјега!...

— потресно завапио кнез и клекао покрај њега. — Ти ћеш се тобоже потурчити — прихватио је на ово прота — а нас двојица дајемо ти јемце Господа Бога и Светога Петра да ћемо тајну сачувати и рећи Србији кад дође како

чудну загонетку и многи се питали: да ли му је криво што се нису сви истурчили, те му се не би ничим напомињало да ово што је није од искони, или се гади на ову рају, на ове слабиковиће, Који ради једне слабе вере трпе и не осећају дражи

— Овога свијета не! — Хоћемо, хоћемо. Ради нас, јер се ја нећу никада потурчити, а ти ћеш вавијек остати ни то ни ово. Ради нашега ђетета... Помисли: зар има боле вјере од наше?

усне, да подрхтава у лицу и зелени: кроз дивљи свој наслеђени нагон он осети, он једини у свој овој гомили, да је ово само страшно презирање, упућено њима, и да је ова чудна мајка у својој души већ пронашла крвника... Вујана устаде.

Да Бог да мајка ни једнога код куће не затекла ако је ово лаж!.. А разуме те што не кукаш. Нека ти је просто материнство!.. О, о, да није урока, Боже!..

Онда се обема шакама ослони О своју соху, хукну и одговори: — Што ми грешиш душу, господине? Не ли је ово наша света митрополија?... Иако сам стар и уморан, опет ће стојим. Закон је најстарији.

Кад дође овамо, па никога од нас не нађе – ће гу врате натраг, зашто ће јој рекну: „Ето, нема овде нико твој — неје ово твоје“... Али аге и Арнаути хоће његову земљу. Прете му, нуде откуп, дају велике новце.

А за мојега сина нека је арам, ако отиде иједна народна пара!... Крштен је Мојсил, џанум!... Запањисмо се. За нас ово беше последњи потез, па да осетимо са истинским страхопоштовањем величину овога чуднога старца.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Веровô сам радо, Ал’ загледах дубље: Скрите се, голуби, Ово ј’ надгољубље! Певају ти очи — Блажен ко их слуша!

Ал’ с коровом и све чупат’ Што је никло самостално: То ја никад признат’ нећу Да је радикално. XИ Али ово одбит’ морам, Тако ми олтара, И од себе и од својих Давнашњих другара: Ко не метне нови шешир С широким ободом,

Бранећ’ што нам српска мајка Ставила у груди, Да нећемо и све бранит’ За чим теже људи. Ово морам одбит’ силно, Тако ми олтара, И од себе и од својих Давнашњих другара.

Или ће се одбит’ само, То ми текем прија, Као што се бурно море Од стена одбија. XИИ Ал’ шта ј’ ово? Шта то чујем? Да ли ми се снива? — Јер овакве гласе данас Само сан дарива.

зар пастири? Јест, пастири духа чиста, Достојници да им руке Приме, носе, хране Христа. А каква је ово звезда Над јаслима што сад стаде? Три је цара тâ довела Да с’ поклоне „сунцу правде“.

Још га нема, не враћа се, А њу бриге вуку, — Ово ј’ место њојзи свето: Ту јој стиснô руку. Ту још брује оне речи Друга миленога: „Надај ми се, љубо моја, Мајко

Прими ово неколико речи Што узданух при вечном растанку. Бог ти дао у рају насеља И стару ти утешио мајку! »Стармали« 1887.

Још ми звуче последње ти речи. Ово „сутра“ промаколо је већ, Друго сутра, „сутра до виђења“ Суђено је за састанак наш: На истини, безбреностителне,

Златна риба нудила ти свака откупа, — Зашт’, неборе, не заиска ново корито? Ово старо знаш да нам се јуче распукло“.

Зато језик макар који Има с неба своје право: Ко му крати ово право Тај се Богу греши здраво. Сви језици нека живе, Разним збором Бога славе.

Ко послуша неће јести Ни јаја ни кокошака. * * * Многи савет који чујеш Овим истим духом дише: Штеди ово, штеди оно — Да остане баби више.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Не даду нам ни данути, него књигу за књигом. Какво је опет ово чудо: Покондирена тиква! — Покондирена тиква, господо моја, јест тако завомо весело позориште које сам ја долу нижајше

Је л’ тако, господична? У Вршцу, 1830. Ваш слуга, Сочинитељ ДОДАТАК Дјело ово, као што се горе види, сочињено је било године 1830, таки после Лаже и паралаже; но из тога највише узрока није се на

Да би пак дјело ово — какво је такво је — у мраку не лежало, предузео је сочинитељ Ружичићу невинију ролу дати, и то у време кад је

да ли накаламљени Ружичића карактер свом тежењу одговара, не знам; то знам да не би позориште ово без дјејства остало кад би могућно било првобитну му ролу задржати.

) ПОЗОРИЈЕ 2. ВАСИЛИЈЕ, ПРЕЂАШЊЕ ВАСИЛИЈЕ: Добро јутро желим, мајсторице. ФЕМА: Каква је ово свиња? (Чепећи се.) драги мој, где си ти тај епикет научио да у собу ноблеса уђеш без куцања, без компламента?

ФЕМА: Рифтик, рифтик, он неку мајсторицу тражи. ВАСИЛИЈЕ: Шта је то? Евице, шта је твојој матери? ФЕМА: Драги мој, ово није Евица, ово је фрајла мамзел. Код ноблеса се не говори ти, него милостива госпођа. ВАСИЛИЈЕ: Забога, гди сам ја?

ВАСИЛИЈЕ: Шта је то? Евице, шта је твојој матери? ФЕМА: Драги мој, ово није Евица, ово је фрајла мамзел. Код ноблеса се не говори ти, него милостива госпођа. ВАСИЛИЈЕ: Забога, гди сам ја?

(Евици.) Шта си стала, те га не тураш из собе. ЕВИЦА: Али, слатка мајко, ово је наш Васа. ФЕМА: Наш Васа, паорска траго! Оћеш да се љубиш с њиме? (Василију.) Напоље се вуци!

Мико фо! САРА: А, нове локне! Рихтиг!... По последњем журналу! Шармант, ала бонер!... ФЕМА: Ово су из Париза, бечке ништа не ваљаду, а мој је пасион, знате, да ми је све француски. САРА: Хипш! хипш!

ФЕМА: Ово су из Париза, бечке ништа не ваљаду, а мој је пасион, знате, да ми је све француски. САРА: Хипш! хипш! Ово нема јошт ниједна код нас, шармант! Нек се зна која је госпоја од Мирич.

ПОЗОРИЈЕ 5. АНЧА, ПРЕЂАШЊЕ АНЧА: Мајсторице! ФЕМА: Каква је ово свињаруша! С њом није вредно ни разговарати. (Пређе к огледалу, и почне намештати косу.) АНЧА: Мајсторице!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Лепото неувела речи без сенке када ко чашу сунце држимо у сну гледајући у црне врхунце. СУНЦЕ Ово ће се неизвесно кретање завршити сунцем. Осећам то померање југа у своме срцу.

Да сиђе са зида, рекао би: ово је предео који продужује љубав. 1957. АРИЉСКИ АНЂЕО Анђеле горки празнине и снаге, Кад указа се сунце какав

на милост и немилост речима МОРЕ ЗА РАДНИКЕ Док се у твојим стиховима досађују речи безнадежне и на смрт осуђене, ово је море поема која се не устручава. Њене су метафоре пловне, опасне, урнебесне и умиљате, сасвим фотогеничне.

То свемири се зачињу у мојој несвести у раскораку чији је одјек ово видело са измишљеним временом и сунцем пола у земљи пола на небу.

се кривим Све ми је једно да ли је то зло Које се вежба певајући или рањива мера Зиду који пева не требају врата Ово је мисао коју мисли њена ноћ Страх ће осетити само најхрабрији Послушни ће држати цвет у руци Док се срце не претвори

Краков, Станислав - КРИЛА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Личном храброшћу и пожртвовањем утиче добро на св чињене. Умешан и способа ш са р а зумевањ Шта је ово? Шта? Опет је та проклета коза појела... Ађутант се љутио и тресао ижваканом хартијом.

Чујем да имате доброга коњака. На светлости се указала дуга прилика потпоручника Мије. — Охо, па ово је добро. И чутурица се опет нагла. Над поспалим војницима лебдео је загушљиви задах прашине и зноја.

— Не волим ову тишину. — шапће округли капетан Буда ађутанту, који крај њега лежи. — Ово нешто значи. Не слути на добро. А, шта велиш, Душко?

Дуги бели брци му играју на ветру. Ађутант би да говори, прича. Капетан најближе чете је до њега. Мучи и њега све ово. Шта се то дешава горе? Да ли су одбијени наши? Први пут им телефон јави да је Кајмакчалан пао.

Сусед је био миран и непомичан. Дан је свануо давно напољу и бледа светлост пала је кроз разрез на шатору на ово ружно, умрло лице, жуто као и слама крај њега. Бректање мотора. Врата шатора се отварају.

Лежали су сви мирни и чекали. Понеко је ипак плашљиво стењао. Ширили су своје потамнеле очи, јер је ово било необично. И овде се дизала около њих дрвета, па ипак није ништа грмело ни праскало.

Душкове усне биле су испуцале и бледе. — Рањеник са Битоља? Ово га је већ љутило. Знају једино за Битољ. — Не, са Кајмакчалана...

Петровић, Растко - АФРИКА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Док говори, осећам како јесенашње назебе, и све назебе од рођења до данас, ово сунце извлачи из мене. Заузет тим осећањем ја и не чујем добро све његове речи, али их потврђујем главом и смешим се.

Дале се продужава дакар, космополитско пристаниште на обалама Африке. „Не, ово није још ваш први додир са Африком. Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке.

Врачаре и друге црне трговкиње, кад продају кремен за пушке или талисмане, најчешће продају ово камење које налазе свуда по обалама и обалским пећинама.

није још Африка, није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што је блиско ономе о чему сам сањао.

ручао у Кафе Пањоти, изнад пучине коју је плавило уздизало до неба, ја сам и сад себи говорио: „Гледај, гледај пажљиво ово, јер ћеш, не зна се зашто, доцније у животу говорити: То је нешто због чега је вредело живети!

Пус-пус су колица на два точка која вуче по један урођеник. Све ово даје овако у ноћи апсолутно утисак пола наших македонских вароши на језерима, а пола кинеских вароши на филмовима.

Виђена где било, овако осенчена зеленилом, овако скривена по падинама, обојена земљом из које је изашла, и временом, ово би била једна од најлепших приморских вароши.

?“ Поводом миметизма Вуије је и ово испричао. Он је открио један нов инсекат који миметира цвет јадног дрвета на чијим гранама живи.

Збијено и издубљено ово село изгледа као какав заспали крокодил који би главом био над таласима и телом иза стене. Из шуме над селом, где се

Он је луд. Стари гага. Ниси ли луд? Добро, ја сам луд. Животиња без к... Напротив. Тамара Балин“. Ово је писани разговор неколицине становника села Мосуа.

расушених пирога и мало утабане земље означују да стазица, која се нагло пење кроз густо зеленило уз брег, води Алепу. Ово зеленило, ова густа шума овде је од палми, на којима се виде режими банана и хлебова, од кафетиа и кокоса.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

(Нагиње се на провалу.) ВУК: Ово је беда!... А каква те ђавоља сила гура данас у ту јазбину? ИСАК: Беда! ВУК: Да ниси гладан?... ИСАК: Гладан!

(Гледа Исака.) А ко је ово? Шта тражи ту? Куда ли мисли? Откуд долази? РАДАК: Од једног сата биће повише Како га с Вуком испитујемо: Ко, шта

Дете ми пуштај! РАДАК: Богме си, бако, зло удесила, Ал’ таком песмом вук се не плаши. СТАНА: Ал’ ће и лава ово стишати! (Вади из недара запечаћено писмо, па га пружа Главашу.) Ово је писмо од муселима, Упућено је самом везиру...

СТАНА: Ал’ ће и лава ово стишати! (Вади из недара запечаћено писмо, па га пружа Главашу.) Ово је писмо од муселима, Упућено је самом везиру...

Могу нам гости доћи однекуд, Па, бо’ме, гледај да је спремљено!... ЈАЊА (у себи): Ово је горак хлеб!... Проклет залогај Што га на дану човек данашњем Са знојем лица свог зарађује!

СУЛЕЈМАН: А је ли доста реч? Син ти до данас није погинô... СТАНА (показује кроз прозор на бедеме): Још ово гробље — тврде бедеме — Онаки цветак није китио Кô што је дивна глава његова! Само погледај!...

ХАСАН (вади из недара писмо везирово): Ако што везир вреди пред тобом, Онда и ово има важности... ГЛАВАШ: Дела, шта пише?... Проучи сам!

) ХАСАН: Још нешто... ГЛАВАШ: Чуо сам све И разумео куда нагињу Сулејманове ћуди смишљене... ХАСАН: И ово пише: „У Станоја се негде прикрила Војводе бившег ћерка једина, Па сад је тражи мати њезина“.

(Почивка.) Спасо!... Нема је!... Ал’ шта је ово? (Сагиба се, подигне са земље парче старе шамије, па је загледа.) То није била њена шамија!...

Кад дође она црна вештица, Збрчкане бразде срамног образа Са прљавом је крила шамијом. То беше она!... Ал’ шта је ово? (Подигне са патоса опаљен пиштољ, преврће га, разгледа, тура прст у цев.) Опаљен пиштољ! Ту беше борбе!...

Бунтовну рају треба мучити! А мирну, опет, миру учити!... (Види се како споља дим улази.) Станоје!... Ово је дим!... ГЛАВАШ: Ено, и пламен канда продире Кроз суве греде старе колибе?... КОЛЕБАН (споља): Предај се, Станоје!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

на Параћин, где се свезује са главним цариградским друмом, који води од Београда преко Алексинца и Ниша у Цариград. Ово је ради бољега разумевања ствари, а сад да наставим даље причање о Хрватовићу.

Док је Књажевац овако пао и Хрватовић се повукао Бањи, код Зајечара це дешавало ово: 16 јула потисне Осман паша Лешјанинова предња одељења код Великога Извора, а 17 (дакле у исти дан кад су Хафис и

Кад се све ово узме у обзир и кад се још дода, да су још 3 августа черкеска одељења почела нападати на наше положаје код св.

Пуцњава је била тако страшна да сам мислио ово је страшни суд и ниједан, који је сад тамо на бојном пољу, где се бије ова паклена борба, неће изнети живу главу!

Ту су ти војници од свију родова оружја: пешаци, коњаници, тобџије, пијонери, болничари. А кроз ово море од људи снују на све стране коморџиска и болничка кола, тобџијске каре, сеном натоварени коњи, чопори волова,

Е нема нигде нашега попа Јове. Тај је гинуо за сиротињу. Сад нема таквих попова... — Говорећи ово, једнако је оправљао кола. Упитам га одакле је.

Наша полубатерија, што је била уз ово одељење војске, једнако је била турску коњицу и принуди је да сврне лево у један шумарак.

Док се ово збивало на нашем десном крилу, на центруму је текла страшна борба. Турски ланац спочетка беше заустављен у своме напред

Пушке су гроктале као са неком злобом и пакошћу. Кад човек зажмури, и ако може само за тренут да заборави да је ово борба, пушчани пукот учини му се као лавеж хиљадама злих паса који с неописаном пакошћу лају један на другог.

У тој је долини и Тешица, са својим положајима које смо ми јуче изгубили и које смо данас хтели да отмемо натраг. Ово ради разумевања онога што ће малочас доћи.

Док је Бајлони ово причао добровољци су, истина ређе, али тек још пуцали. Кад се пуцњава једном отвори, тешко ју је зауставити.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

та ја се сећам и мог црног гроба, Где сам дуге ноћи, кроз векове дуге, У пепелу чувô жеравицу туге, Жеравицу бола, ово срце мало, Док се није самом Богу додијало, Па нас двоје диже, састави нас ближе, Да огрије хладни свет Пламом

зора мила, И позлати вршак Анђелова крила, Од веље милине Анђô крилма мане, Из његова крила Једно перце пане. Ово перце анђô И не тражи више, Он га је и послô Да Ћулиће пише.

Српска мати, српска деца, — Па све чило — па све моје — „Стан’те мало, беж’те мало, Ово сунце велико је!“ А ви мени српском речи, Љуба: „Друже!“ Деца: „Бабо!

XXИX Овај прамен косе плаве, То је коса моје мајке. Овај прамен косе црне, То је коса мог бабајке. Ово су ми кô два цвета Из детинства, из давнина; Ова роса на том цвећу, То је суза њина сина.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

„Разапињите шаторе“ — наредио је. Каже да ћемо овде вероватно заноћити. Питао сам како се зове ово место. „Чегањ“ — рече ми он. — А, дабоме — упаде капетан Радојчић.

Али знам једно: лакше подносим борбу у првом стрељачком строју, него ово подмукло прилажење. Тамо је подстрек у мојим рукама. Знам од кога треба да се чувам. А овако... Све зависи од случаја.

Време је споро одмицало. Хтели бисмо да смо што пре горе, у својим заклонима. Ово мучно стање ишчекивања не долази од страха. Сви су они решени да умру.

„Видим, видим!“ — рече више у шали. Онда сиђе у мој заклон и седе на ивицу рова. — „Шта уради ти ово, ’Цврцо’?“ Тамо ме је звао, јер сам био најмлађи командир у одреду. Изложио сам му шта се догодило.

Ја л’ рече!... Маса полете, и као да ме понесе. „Ура! Ура! Ура!“ Војници се сколише око мене. — Је ли ово наша земља? — Јесте! Они падоше на колена. Неки су се. крстили. Други љубили земљу. Куршуми су фијукали.

Кад је ведро време, са Сиве Стене влада се унеколико кајмакчаланским врхом... А, сем тога, треба знати и ово. Нападајући Сиву Стену, ми у исто време ударамо с бока и на положај Старков Гроб, који се налази на крајњем крилу леве

— Учо, мањ то ако ти не помогне! — добаци му један четник, студент. — Полажем оружје... Ово је ван моје моћи — рече ти мој Андра и оде.

Ми смо први на које они треба да налете. А сцене од прошлог дана ковитлају по мојој свести, па ми не дају мира. Ово своје расположење крио сам од војника.

Наредба за смрт и не треба да буде опширнија. Вратио сам се утучен... Седим и размишљам, услед чега потиче ово моје тмурно расположење... Хтео бих да забавим пажњу ма чиме, само да не мислим више.

Мислио сам онда да ли да идем преко ових ребара, или да сиђем у равницу, па да подиђем. Ово ми се учинило боље, јер би ме, идући падином брда, приметили. У први сумрак обавестим шапатом војнике мога вода.

— Е, размишљали бисте и ви, господине капетане, да вас неко привеже за кревет, као ово мене. — Кажи хвала, кад ти пси кости не разносе. Шта је после било?

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

62 ХОЈ ДЕВОЈКО... 64 ВИДИШ, МОЈ ЦВЕТ ЉУБЕЗНИ... 66 ПЈЕСН 68 НАТРАГ, ДРАГИ, НАТРАГ, КУД ХИТАШ ТАМО... 71 ДА ВИДИШ ОВО ДЕТЕ, ДРУЖЕ!

Најупадљивија ознака у развоју српске уметничке поезије у ово доба зачудо међутим и није у већ споменутој, до ћудљивости изукрштаној и понекад симултаној разноврсности утицаја,

) Између осталих, и ово је један од узрока што их је време тако немилосрдно прегазило. Можда и има неке психолошке дражи живети у

У нашој књижевности никада није било толико зналаца страних језика као у ово доба: никада пентаглотија није у нас цветала тако раскошно као тада.

ѕі волет уѕуѕ Qуем пенеѕ арбітріум еѕт ет іуѕ ет норма лоqуенді. Међутим... Међутим, несумњиво је и ово. Током столећа, поред свега, и овакав славеносербски испунио се неком садржином, смислом, — животом.

Зато у овој Антологији нема ни Његоша. Он је човек сасвим друкчијег доба, он не спада у ово доба. Друкчији су његов ход и говор, друкчији темпераменат, захват, тон, друкчији и његова оштрина, и замишљеност, и

Непознати песник ДА ВИДИШ ОВО ДЕТЕ, ДРУЖЕ! Да видиш ово дете, друже! Чини ми се, нема лепше Баш у Бечу, царском граду, а камоли в Новом Саду.

Да видиш ово дете, друже! Чини ми се, нема лепше Баш у Бечу, царском граду, а камоли в Новом Саду. Лице, нами кажу, њено смертним

Трећи јешче страшњеје груну по дувару, И сад се ја нађох у зноју и жару. — Ово сут пустахије, — мишљах ја у страху, Заборавих у невољи чернооку снаху, И помилих у буџак, да дохватим сабљу, Главу,

“ На ово ја одговарам лепотици дјеви, Мојеј лепој несуђеној и неверној неви: „Истину ми говориш да се много скитам, Да ја, јадан

на брегу таре се од влага, Под одежду сокровишта свога ставља блага, Ја ћу опет, да узнаде к'о да петко страда, Сад на ово, сад на оно пјети изненада.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

Силан је он, силан, милостив! Слабога штити, силног присили Да силу призна много слабијег... — Милост је, децо, ово његова, Ово оружје и пријатељи, Штоно пространим морем владају, Посланије је воље његове — Да га славимо јеком

Слабога штити, силног присили Да силу призна много слабијег... — Милост је, децо, ово његова, Ово оружје и пријатељи, Штоно пространим морем владају, Посланије је воље његове — Да га славимо јеком пушчаним, Да

и пријатељи, Штоно пространим морем владају, Посланије је воље његове — Да га славимо јеком пушчаним, Да окитимо ово престоље Слободе скупе, сињег камена, Чалмама белим, голим главама, Што се о челик наших костију Пакосно бију,

ВУКСАН: То беше оштро. МИЋИЋ: Жив Црногорац није слушао Од кнеза свога таке увреде. — Е, хајд’мо сад! ШУЛОВИЋ: Ово је јад! Ово је клетва, то је несрећа!

МИЋИЋ: Жив Црногорац није слушао Од кнеза свога таке увреде. — Е, хајд’мо сад! ШУЛОВИЋ: Ово је јад! Ово је клетва, то је несрећа! Змијскога једа то су потомци, Што ће нам земљи бистре изворе Са смртоносном пеном мутити.

БОГДАН: Да није црња у души ноћ, Ово би божји био благослов. РАДОШ: Сироте!... Па докле ли наумисте? БОГДАН: Далеко, Ал’ о том после, А сад ми кажи,

И ти, зар и ти? Та да се куга с грозом љубила, Грознији пород не би изникô! Нег’ ово троје... МИРА (кличе): Бабо, ах, бабо! РАДОШ: Ја немам деце!... Немам никога!... Богом сам проклет, немоћан, стар!..

(Крајишник одлази.) Човек је, веле, чедо љубави — Да ко је пород злобе, зависти? Или су ово двоје близанци, Што блудна жена, срце човечје, С јараном својим — црним ђаволом — Незакониту љубав проводећ

КАП. ЂУРАШКО: Све ближе деру — Само витешки! Као што витезима српског имена У ово кобно доба приличи — Гађај, Вуче! Милоје! Раденко! Катуновићу!

(Јелисавета у ноћноме оделу улази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ах, санче сјајни моје поноћи, Са меке свиле своје постеље Ко те у ово доба подиже?

Тисућ се нагрђенијех у својој крви купало, ни смијеш тврдит ово је али оно је Турчин, то ли рећ српска је ја л’ турска побједа... Ну бори се кâ вук!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

И њега би често пута, кад би погледао на свој мâл и имаће, обузимала некаква потајна, нејасна језа и слутња... „Ово се већ одавно пресипа... прелијева!

И некакву је бурунтију од цара задобио. Зашто и крошто он није знао, нити је хтио кога питати. „Ово мени ништа не треба, а у реду није да се царска јазија потеже и повлачи по кући!

— Кад буде по некој памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе, али се мени не море ни смркнути ни сванути међу људ'ма, јер ја нијесам чојек већ блентави Крстан.

гоне с гробља, али се она упорно отима, неће да иде: — Не дирајте ме, ја сам жалобитна, ја сам мека и болећива срца. Ово су дјеца моја, сестре моје и браћа моја. 'Оћу да и' ожалим. Нико и' неће онако од срца ожалити нô ја...

— Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! — говорио је сам себи и брзо га је свлачио. Нешто свога блага што је било у свијету, на маслу и на извору

Рељу нешто жигну кроз срце. Он само махну главом и пође, шапћући, пун слутње: — Ово се спрема мећава. Знам ја Змијање, знам ја ћуд нашије' планина и ове наше зле'уде, врлетне земље: све то потајно и

— 'Ајде, роде, 'ајде... О страшне ноћи и мећаве — ђе ће ми ово убого сироче моје главу изгубити! — шаптао је старац и пробијао се свом снагом кроз мећаву.

ме још једно двије-три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине прољеће све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати... ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спа'ији свега доста...

ме још једно двије-три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине прољеће све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати... ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спа'ији свега доста...

Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно... турски суд!... Мријети ваља — није ни за турског земана било праве, ама... Немојте, моја рођена дјецо!

Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска прáва. — Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске прáве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Али ово гробље, где је погребена Огромна и страшна тајна епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи свој

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

АНЂА: Опет! Говори једанпут, човече, да те разумем? ЈЕРОТИЈЕ: Је л' хоћеш да разумеш? Е, па на, прочитај ово, па ћеш разумети! (Даје јој (писмо.) АНЂА (чита писмо): „Ђока”. ЈЕРОТИЈЕ: Њега знамо већ. Остави њега, па почни озго.

ЈЕРОТИЈЕ: Море ће да га напише носем. Носем ће да га напише, само кад хоће. АНЂА: Откуд ти ово писмо? ЈЕРОТИЈЕ: Донео поштар. АНЂА: За њу? ЈЕРОТИЈЕ: За њу, дабоме! АНЂА: И ти га отворио?

можеш мислити већ!... Узмем ово писмо, погледам, кад... „Госпођици Марици Пантићевој”. Охо, рекох, ту смо! Отворим га, по Миришем, кад...

Е, ето ти сад, она се провела, а сад можеш ти да се проводиш. АНЂА (размишља): А опет, шта знаш, Јеротије, можда је ово каква добра прилика? ЈЕРОТИЈЕ: Хм, добра прилика; Ђока, добра прилика! Иди, бога ти!

Загледа депешу са свих страна, погледа Вићу, па опет покушава да чита): Па добро, шта је ово? ВИЋА: Не знам. ЈЕРОТИЈЕ (чита гласно): „Плава риба” — јест „плава риба”. Будибокснама! (Чита опет.

Будибокснама! (Чита опет.) „Плава риба, кљукана династија”. (Тргне се.) Ама, господине Вићо, шта је ово? (Чита даље.) „Локомотива, округ, трт, трт, трт”... (Погледа у Вићу па наставља.

) „зора, кундак, владика, фењер, свастикин бут, бубањ, печат, пензија, поп!” (Престаје.) Будибокснама, шта је ово? ВИЋА: Не знам, не разумем. Знојио сам се пô сата док сам разрешио. ЈЕРОТИЈЕ (шета замишљено).

ЈЕРОТИЈЕ (шета замишљено). Што не разумеш ти, добро; али, ето, ни ја не разумем. Ниједну реч не разумем. 'Ајд' ово „династија” и ово „трт, трт, трт”, кад се веже, рецимо, могло би се још некако и разумети.

Што не разумеш ти, добро; али, ето, ни ја не разумем. Ниједну реч не разумем. 'Ајд' ово „династија” и ово „трт, трт, трт”, кад се веже, рецимо, могло би се још некако и разумети.

То би могло значити, на пример: „Улите у народ страхопоштовање према династији!” Ал' ово друго, овај поп, па ова плава риба и овај свастикин бут, то баш не може ништа значити. (Чита опет у себи.) Не знам!

Ако не верујеш, ево да ти прочитам шта сам му писала. (Извади из кецеље парче хартије.) На, ово је тај одговор од њега што сте га ви отворили и прочитали. Ево, слушај! Ово напред те се не тиче, него ово. (Чита.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Иако је термин узет из немачке књижевности, управо у ово време контакти с њом и њен утицај осетно слабе. Само у српским земљама које су се тада налазиле под влашћу

Нарочито се то осећало у поезији, што је савременог песника М. Павловића навело да ово раздобље назове "један мали златан век наше поезије".

(1913) и суздржанији лиричар Душан Костић (1917) нису са чисто књижевног становишта значајни по ономе што су у ово време, него по ономе што су касније написали идући за општим развојем српског песништва.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

О, да дивна места! Лепша никад није с уресом невеста! Извезено цвећем, окићено горам’ — Ја и ово место оставити морам!

] Изнемогло тело сурвало се доле Поред неке пусте развалине голе. Тврдиња је била некад ово стара, Чувала је верно свога господара, А данаске шта је развалина ова?... Постала је гнездо суријех орлова!...

Ал’ један израз, једну мисао, Чућеш у борбе страшној ломљави: „Отаџбина је ово Србина!...“ 1875. ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ Зар пољубац мени, старцу, Дајеш, млада, са усана?

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

БИЉКАМА Влижи се. Златна одора на њој. Смрћу позлати. Мирисне моје, топло ли умирете. Раскош је ово и у мени сете. Кропи у јесењи дан. Кропите, сестре, вољене вас преживим, с јесени до јесени гуснем у злато.

Туђе испиле усне твоје вино. За гутљај по локва блуда. Прости за блуд. Знам, на истини је ово, и плеле би се у венац душе. Ал’ гњилу моју, ево, расточила пут.

Субота, мори ме туга, прислужи, мамо. БДЕЊА МОЛИТВА Смагнем ли ово дубином у вечерњу, или је тихи пој, ил’ дубина се отвори где болело? Тихо по муци бродим смерни раб.

Расточи о расточи раба. Дубље дно души но страдáњу, без дна реч ова смерна у вечерњу. Корен је ово, црва ми, оче, у нагризáње, расточи о расточи раба. Јер и пакао је твој, и пропоје.

Кужи ова ноћ. Земља ми тело. Ходи он. Залапи гроза на стопе Богу где остале. Много те, мајко, болело рад ово тиха пребола. О, мало ли је за муку твоје утробе.

Прострели, о, прострели ме раба. Промину њином сабласно ово остајање. Прострели, о, прострели. Камен да сам на веки. По мојој сенци да мере смираје и свитања на тргу.

И чујем, само што страхобно у складу не захори Алилуја. ТРАГ Чудно ли ме слободи ово, чудније ли веза. Букнем у теби, врео се уливам, језа је ово, ох, језа. И траг путањама твој, па ме пали.

ТРАГ Чудно ли ме слободи ово, чудније ли веза. Букнем у теби, врео се уливам, језа је ово, ох, језа. И траг путањама твој, па ме пали. А чудно застрепи срце, а студим.

СИВИ ТРЕНУТАК И наједном засиви, као прегорело је све, а све живи. Друже у тајни, чуј, мукотрпно се ово срце мимо све језе отисне.

ГРОБНОЈ Ох, то је, отежава нога. Гробом пјан. И ноћ је ово — трном претрнем глога, и дан. И стопа где прионе ми, јара је оздо, запахне врело плуће.

БРАТУ Ослушни, запојем, прени тајном. Тешко ми срце, превире тишина у вино, до дна искапи. Јер није ово сетва, кукољ ни клас. Пјани ћув само прôђе и зашумело. Ослушни, дозивам, спи рођени пој.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Боји се и брине да ли ће он бити као што треба. Ако не бољи од оца, а оно бар као отац. Да се одржи бар ово што се има. Да неће и он бити као други, остали.

Чак у томе осећао се лакши, срећнији. Али ово код куће, то бабино ноћно бдење, седење на постељи, мишљење и вођење бриге о њему; оно свакодневно долажење, увек

тако ради, напредује у дућану, сваки час навирује ка Младену и чисто детиње, радосно пита Младена за свашта, те за ово, те за оно. — Младене, синко, пошто сад купујеш со? Знаш, татко ти је куповао по толико... Младен му одговара.

и негледању онако право, отворено у Младена, Младен је знао: да она зато долази што хоће да је сада, када већ ово весеље, пијење, обузима све, хоће да је ту, код њега, да га одведе кући, бојећи се, стрепећи, да можда сада, уочи њене

Зна да, ако би је узео, ово мало што се има, што се затекло у радњи новаца, морало би да се, пошто она ништа не доноси, све на свадбу утроши, и

Ниси свој газда. А хоћеш да си свој, да се оделиш. Не можеш више код мене. — Зашто, бато? — Нема: зашто. Ево: ово од оца је остало, ово имамо, и све напола.

А хоћеш да си свој, да се оделиш. Не можеш више код мене. — Зашто, бато? — Нема: зашто. Ево: ово од оца је остало, ово имамо, и све напола.

нађено је забележено — ко зна када, ваљда у какво пролетно саблазно вече, ваљда у какву тиху и миришљаву ноћ — и ово: Умрећу рањав и жељан. И потписао се, али не: газда, хаџија, већ само Младен, и ништа више.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

За ово идентификовање говоре извесне чињенице: 1) богиша бере се, и носи у цркву на благослов, на Спасовдан, а тај дан (или не

(упор. и пословицу: »Душа му на б. мирише. Кажу за доброг човека«, ГЕМ, 5, 127; уз ово упор. Вук, Пјесме, 1, 173, 8), онако исто као што у песми агиница буди свога агу б. (Софрић, 45). О б.

Брекиња, брека, брекуља (Шулек). О постанку б. каже једна наша народна песма ово. Девојка је пасла јелене, па је претерала стадо преко неке воде, а сама није могла прећи.

о неверној жени (СЕЗ, 41, № 54) момак и девојка венчају се ин аллер Форм ‹= по прописи› обилазећи око граба; можда је ово остатак старинског прописа, упор. паралеле ібид. стр. 520. ГРОЖЂЕ Траубен ‹увае›. Грожђе. Употреба г.

у ватру »тобоже за птицу, која живи у ваздуху и храни се само оваквим миром« (ГЗМ, б, 270). Ово је, извесно, мртвачка жртва, јер се жртва »тицама« има по правилу увек да схвати као жртва душама. Ј.

, и поп ту к. причешћује на тај начин што јој метне нафору испод коре (СЕЗ, 40, 63). Ово је, по свој прилици, жртва крушки. У причи СЕЗ, 50 ‹193› краљ не иде у цркву да се моли Богу, него под к.

баца се у буди коју воду у пољу (СЕЗ, 17, 107): ово су карактеристичне мртвачке жртве и зато што се приносе по заласку сунчеву, и зато што се бацају у извор или реку, у

5, 128); уз ово упор. немачку легенду, по којој је купина постала од прутова којима је Исус шибан (Дäхнхардт, 2, 201), или румунску,

помеша се ланено семе са пепелом и посипа око свога тора, као утук против оних који хоће да стоци одузму млеко (»кад ово пребројио, тад мојој стоци учинио«, СЕЗ, 17, 579).

У истом циљу пропушта се о Божићу стока између две свеће и посипа опареним л. семеном (»Кад ово семе проникне, тад и проклетнице [= вештице] нашкодиле«, СЕЗ, 32, 1925, 370).

Соко падне на ову градину, и Тројан »својом руком« ту засади л. (»ћетен«). Отуда се ово место прозове Ћетениште (Караџић, 2, 1900, 65). У религијским схватањима и пракси л.

Ћипико, Иво - Пауци

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Неки од наших хтјели се уписати, па не хтједе их примити, — вели: „Ово је само за моје жупљане!” — Не хтједе ни мене, опази Илија, — а негда био би ми дао све што има.

—Оставимо разговора, — вели газда, већ да ти платим! — И посегне за новцима са стола — Видиш, ово и није заправо мој новац. Хтјео сам га таман послати... Ево, на!

А закон нас, ево, гули добога ! ... И ето, не можеш закону побјећи. — И, бројећи новац, вели биљежнику: — Чудо је ово, да је и по вражјем закону!

—Нема међу нама дуга разговора... Чисто код тебе осјећам некакову сласт у животу... Чудо божје, како је ово изненада надошло; потегла нас крв, е, није друкчије! ... Видиш, стид ме је рећи: јаче ме ум носи к теби него к жени...

Пребирући нађе нацрт. — Види, — вели му, и показује својим набухлим прстом честице. Ово су оранице, ово црно ограда, а оно ливада плодно, берићетно, срце земље, говори газда Јова као за се. — А што питаш?

Пребирући нађе нацрт. — Види, — вели му, и показује својим набухлим прстом честице. Ово су оранице, ово црно ограда, а оно ливада плодно, берићетно, срце земље, говори газда Јова као за се. — А што питаш?

изгубићеш ме!... — и зајеца. —Чуј, Радивоје, — поче Смиљана тихим гласом, ово је моје умиљато јање: видиш како је поплашено? Добра је она као крух што се једе, радишна као пчелица...

—Платићеш ти све ово! — смије се Петар смијехом што шамар носи, али издржа. Платићеш, Вељу ти!... — Порубај ме за прво и за ово!

— смије се Петар смијехом што шамар носи, али издржа. Платићеш, Вељу ти!... — Порубај ме за прво и за ово! — јари га Војкан. — А могао си главне... већ враг не дам.. Боље дати адвокатима... Оперушаше нас до бога!...

Ради срце пуца кад год отац пође у варош. Тога дана ради и за њ, али која корист, зна он куда ово води. Друкчије би он радио да се њега пита, али зар смије он да оцу у чему приговори?

—Требаће наложити велику ватру око мртваца, да омекша... Што мислиш, укочио се, а око њега све смрзло ... Не попушта ово вријеме тако лако: видићеш муке док га испружимо... — Да, да, треба! — потврђују остали.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

тачно наслутити у ком смеру ће се померити ток наших навика, али да ће се померити, у то ни тренутка нисам сумњао. Ово не умем да објасним.

Макарије Ово не слути на добро. Познајем Лауша и знам колико нас скупо може коштати то што Доротеј није отишао код њега.

Ја сам ту Јању виђао неколико пута и ово овако говорим не по чувењу, него по виђењу. Нисам склон претеривању, забога, па зар нисам монах коме је забрањено

Потом су долазили к њему и говорили: 'Здраво, краљу јеврејски.' И још су га ударали по образима.“ Док сам му ово говорио није смео да се одмакне. Гледао је у земљу, очевидно поколебан.

“ Прохор је побледео. „Ја нисам нечастиви“, просиктао је кроз стиснуте крњатке зуба. „Зато ти ово и говорим“, рекао сам. „Пући ће брука.

Не знам шта се то све ово време са мном дешавало. Знам једино да ме је нешто, изнутра, јаче од мене, присињавало да се правим накарадом, да

Пио је непосредно пред наш улазак. Тек ми сад постаје појмљива она несамерљива провалија између ово двоје несрећних супружника.

Помогни ми да сузбијем врзину, избошћеш се до крви а и мени ће то користити.“ Он не схвата, бедни ништак, да ја све ово чиним за њега и њему сличне, за све те малоумне јајаре са тупим чулима која нису у стању да приме просветљење божије.

Ако можеш, Господе, да управљаш мојом судбином, да стварно знаш све, без изузетка све шта ће се догодити, па ми чак и ово питање у главу стављаш, зашто си овај наш кукавни живот учинио тако несношљивим, зашто се играш са нама као са

Обећаваш ли то мени, Господе: издржим ли и ово искушење, отвориће се двери тога раја? Раја? Има ли људи тамо у томе рају, Господе? Какви су они које си тамо сместио?

„За ово треба буре“ — говорио је и задовољно се пљескао по големом трбуху. Од мила су га прозвали Јаки, због снаге, а можда

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Гле! Ја једва идем, издала ме снага, А и како неће, И руке су моје малаксале давно Држи ово цвеће!“ Растужен и збуњен старац стењући рашири руке, И бокор пролетњег цвећа пажљиво поче да ређа; А кад је свршио

Циганче, тако ми Баха! и ја сам међ њима био... Но ти ми објасни сада шта чиним ово и гди сам? Ја видим да сам пијан, иако, зашто бих крио? Дирнуо пехар нисам. 1888.

Некад је на ово место по стази, зараслој давно, С крчагом на рамену слазила пастирка млада; И пастир певаше песме у вече, тихо и

И једног дана вила та, Невино ово дете, Презреће редом блага сва За канкан и балете. И круна твоја с чела твог Талијом, драги, самом Презрена биће дана

„Брка“ Брци Београд Богдан је још јуче стигô, И јављамо вам ово: У част је његову Ренан Држао поздравно слово. Париз је окићен сјајно, Заставе свуда се дижу, А депутати разни Из целе

Аја, то не иде. Врло добро знадем, Привикаће људи да Јакшића крадем. Аја, то не иде... Познато је ово, Треба штогод страшно, ужасно и ново.

Куд се ово жури, куда ово лети? Каквој вишој цели или вишој мети? Кад народом српским само мржња влада: Зар славити братство,

Куд се ово жури, куда ово лети? Каквој вишој цели или вишој мети? Кад народом српским само мржња влада: Зар славити братство, мир и „љубав“

„“ „Ти сад мислиш: поп се зноји, А пред тобом свињар стоји; С опроштењем нек се зна: Код абата служим ја!“ Цару ово смешно паде, И слатко се смејат стаде; Па је весô, па је рад, И абату прашта сад.

Цело ово вече Сановници српски стојаху на двору; Мучио се деспот до пред саму зору, А у зору челник изађе и рече: „Господо витез

хлађаше крилом и реч му прозбори таку: „Достојна презрења сваког, кметица кравара љуби, Отвори четворе очи, о кмете, и ово туби.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Како је и прво српско издање распродато, спремио сам ово друго српско издање. Оно је израђено према другом немачком издању и том приликом је још и проширено.

Време је да завршим. Сунце је већ зашло под хоризонт а ја то нисам ни приметио, задубљен у ово писмо, и благодарећи електричној светиљци која осветљава ову хартију.

Кад се та нада није испунила, поклонио је зданије свом отечеству а ово га предало Великој школи, каснијем Универзитету.

Шта све не доживи ово мало парче Земљине површине? Као што видите, драга пријатељице, кроз временско просторни континуум може се у мислима

Узимајући ово недовршено дело у руке, живо се сећам уживања с којим сам га започео, а још већег, када сам га бацио у фијоку.

Ми се пењемо брзим кораком том завијеном рампом, и ево нас на врху куле. Но, шта је ово? Над платформом на коју смо задувани стигли, уздиже се нова кула. Како то да је нисам од доле сагледао!

И ЊЕГОВА СЛИКА СВЕТА Атина Лепе поштанске марке са Акрополом и Тезејевим храмом известиле су Вас, пре но што сте ово писмо отворили, да се налазим у Атини. - Створих се напрасно овде.

Ништа ми овде није непознато. Ево, ово су Пропилеји, онде горе је храм Нике Аптерос, они изгледају тачно онако како сам их замишљао.

Тако је сазнао шта су Халдејци у току хиљада година опазили, ево, на пример, ово. Помрачење Сунца може се само онда десити, кад Сунце и Месец у исто доба прођу кроз ону тачку небеске сфере, у којој

Није ли ово каква „нова“, која је изненада заблештала на небеском своду? Глас стражара са врха наше катарке даје ми неочекивани

Овај велики маузолеј, то је Сома; он чува земне остатке Александра Великог и упокојених чланова краљевске породице. Ово је, то се распознаје на први поглед, позориште, а она величанствена зграда биће храм Изидин. Хајде да видимо!

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

одмора на ползу и увеселеније прибављени јуности Србској из разни` немецки Ауктора (прва свеска, друга свеска 1845). Ово је прва књига издата у Београду за децу Димитрије Поповић: Златотворно село од Хенрика Чокеа 1845. Рођен Стеван В.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

СЕЉАК (полази пркосно): Море, што опет ја тебе питујем. Идем си ја сам да си наточим. Шта ми ти ту: те ово, те оно. Као да ја не знам где су бачве!

ХАЏИ РИСТА (стојећи испија кафу и узима чашицу ракије и спрам светлости, на зраку, гледа је. Стани): Је ли ово од оне ракије што је ја пијем? СТАНА Јесте, јесте. Та је. ХАЏИ РИСТА (испија на душак и полази): Е, сад збогом.

Ама шта је то? (Виче): Стано! Улази Стана. СТАНА Ево ме. КАТА (љутито, прекорно, показујући на Ташану): Шта је ово, Стано? Зашто да ми па ти не јавиш да је она толико болна и оваква?

ТАШАНА (устаје, а већ тресући се од помисли на добра јела, пића): Да, да, још и то: добро јело, добро пиће. Мени и ово је сувише, па још и то ми треба.

(Разјарено, унезверено иде по соби.) Ох! Ово је страшно! Буд овде, у кући, мораш да си са покојницима, с гробљем, свећама, тамјанима, парастосима — ноћу не смеш од

(Решено намешта шамију око главе.) Идем ја, идем ја сама да зовем деду калуђера, да видим што је то, какав је ово страх? Да не треба каквих молитва, какав парастос, или па што друго? (Одлази.

Оно је прошло. Деда је он, калуђер, Божји човек. Да смо те њему дали, сада би и он био баштован, а не ово што је! СТАНА (појављује се на вратима): Ево деде! Чују се кораци како се пење.

Чак и срећан сам, што је тако било, што те нису дали за мене, те сам због тога отишао у свет, и постао ово што сам сада: ваш свештеник, ваш деда калуђер, испосник Свете Горе, намесник Светога Оца Прохора Пчинског.

Јест. Свет је... ТАШАНА (наставља показујући на зид, засторе и украсе и повешано оружје покојниково): Па ово! То све мора тако да је, као када је он био жив. Не сме ништа да се помакне. И добро. Пристајем.

И једнако, увек, све веће, све страшније... Али доста! (Уморна, сустала, таре чело.) Не знам да ли сам и ово до сад могла и знала како треба да ти кажем. Ох, не знам како треба још да кажем. МИРОН (одобравајући): Јеси, јеси.

(Вади и даје јој у руке бројанице са распећем): Узми и ово. (Виче): Стано, донеси воде, босиљак! (Ташани): Не бој ми се. Све то није ништа, и не сме ништа бити.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Знам, знам, има вештина, има добра рука, али има и друго, а то су маказе. Праве шнајдерске маказе, алат! а не ово с чиме се и ви и други мучите.

И то наше домаће цвеће је увек некако слатких боја. Пита мајстор Коста гошћу своју ово оно. Ристана прича живот сироте: живот пун рада и жеља, младост пуну страха од старости.

Мајсторица се понекад ипак потужи на урнебес и тутањ. А мајстор Коста брани децу и своје уживање: „Нека их, није ово саборна црква?” Мајстор Коста се у последње време некако све више и више у сликама изражавао.

Дадоше га у обртну школу. Проведе две године, изађе без сведоџбе. Већ момчић, а ништа да почне радити. „Хоћеш ово? оно? хоћеш у калуђере?” Хоће да свира с бандом по погребима и каванама. Мајка закука.

Уто се родила Станојла. Отац се кисело радовао: женско, и ружно дете. — На коју страну удари ово наше девојче? И по теби и по мени, ја бар мислим, требало је да је друкчије. — Милица ћути.

Волео је да буде члан неког одбора, да буде тачно присутан члан на седницама, да буде добротвор и утемељач. Ово последње га је одвело у пријатну једну специјализацију: при састављању правила за неко друштво, гос-Тоши је

Језик му змија, али памет му ваљаста, што ми кажемо. Вели: „Сви ми, и све простране сермије, стаћемо без гурања на ово мало наше паланачко гробље”... Јȁ...

О, Богородице!... Паула, кажи Јоси да за пола сата кола буду упрегнута... Баш волим ово бљузгаво време... амрел немојте заборавити... види јесу ли котарице са заклопцем код куће...

Ту ће сад да лежи док је ветар и сунце не дигну, или док се ово мало калдрме под њом не угњили... А код нас тамо, вода има крила, лети низ планину као тица!...

Себична нисам; један Бог зна да нисам. Имање ово чувам као очи у глави, а појешће га 'ала и врана; ја сам се на њему само хранила, али што сам појела то сам зарадила...

Гњецав, сладак, послушан, покоран. Уф! Ко и сва ова земљетина. Ово није земља, ово је швапски милихпрот! Камен мораш да једеш, ако ћеш човек да будеш.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Ковиља, свом почитајемом пријатељу Ингениум цуи ест, цуи менѕ дівініор, атqуе ос магна ѕонатурум за знак спомена делце ово посвећује Сочинитељ Муза моја љубно теби, мили друже, диже спомен, ал’ је лепши онај спомен ког сам, друже, дижеш

ПРЕДГОВОР Кад би се по начину гдикоји списатеља хотео фалити, ја би могао с прозопопејом навести да је ово дело прво овог рода на српском језику, да сам особити труд радећи га положио, и проче.

Међутим морао сам конац и намереније имати, као и сваки који неће да је луд, при почетку настојашчег дела, и ово мојим читатељима за доказати, морам малко путем Александровим.

моx датуроѕ прогеніем вітіоѕіорем (Наши су оцеви гори од дедова били, ми смо од њи, а наша деца јошт гора од нас). Ово напред поставивши, мојим пријатељма и непријатељма јавити имам да ме је мати, како је видила у мени мушко дете, на

Но питање је (управо ја сам сам себи пре два месеца ово предложио) шта ћу да пишем, да опет колико-толико зевање не проузрокујем?

му драго чина и достојинства рецензентима јавити имам да је главнија черта мога темперамента меланхолија и да је дело ово понајвише у она времена писано кад је дух сочинитеља највећом жалошћу обремењен био.

Како то може бити и оће ли ово положеније револуцију у каквој системи причинити, ја о том ни најмање не разбијам главу.

— Али таки при почетку мога сочиненија напада ме недоумјеније, кога би ја по обичају призвао да ми ово тешко дело свршити помогне. Музу? — Нит јој знам кућу ни кућиште, ни тко јој је отац био, ни шта јој је мати.

Све ово, љубезни моји читатељи, доказује да и крпеж није за одмет и да је велика срећа кад се и огрижаји каткад у кући догоде.

само, и судбини нигда мира не давати, него сваком слободно у очи погледати, и гди нужда буде, мачем се огледати. Ово је идеал који је наш Роман себи достићи изобразио, и ја не знам је л’ боље изабрао него Дон Кишот и Нови Амадис.

Зато, синко, ено ти коњ у штали, оседлај га и иди куд знаш да ће за тебе најбоље бити.« Ово је за Романа био глас анђела, и не чекајући да се свештеник по обичају заплаче, ђипи на ноге, отиде у шталу и

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

моји мезимци непребола Главе вам се већ са коца кезе Ионако вас нема и нема мене Хоћете ли РУЖА НАД ЧЕГРОМ Је ли ово наш свет или није Крагуј нам пламени с лица пада Вепар дивни срце напушта Ноктима се хватамо за последњи дах За шта

црна преостала крви Уједи страву за срце Уједи и облак и камен и време И отвори црну ружу у ваздуху Је ли ово наш свет или није ЗАПЕВКА Водама вас расплетеним нису дали Хумкама вас гологлавим одбили У крви вам кости мијем У очне

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

И код њих постоји онај кројачки укус: „ово вам лепо стоји!“ те биографију тако кроје и дотерују како би што лепше стојала ономе о коме пишу.

Ни данданас се не зна како је моје право презиме, а чије је ово што га ја носим, бог ће га свети знати. Настаје, дакле, интересантно питање: ко је тај од мојих предака који је сам

Могла би се чак направити и статистика тих мојих подвига. Тако, на пример, зна се ово: шеснаест пута сам преврнуо тањир и просуо супу себи у крило; три пута сам упадао у казан у коме је била спремљена

— Била ваљда несташна? — додао сам ја своје резоновање, а мати је побегла из собе да би избегла одговор на ово накнадно питање. И да је цео разговор остао само на овоме, никоме ништа.

Разуме се да сам лепо био награђен за ово духовито предузеће. У моје невине забаве спадало је и то, на пример, да се увлачим у кујну кад тамо никога нема и да

је седнице гдекад на дрвљанику, али много чешће чак горе на ораху, на коме би сваки министар узјахао по једну грану. Ово би друго место било за препоруку опште владама, јер само горе, на каквом ораху или на крову четвороспратне куће, могли

Утврдили смо ово: морално стање врло рђаво, бројно стање: сви на лицу места, један тешко рањен и један мртав. Министра војног сматрали

А отац, кад сам пришао да му пољубим руку, рекао ми је: — Синко, ово је у ствари твој први озбиљан испит и први корак у животу, те желим да ти успех наградим.

Има, на пример, речи које су тако каприциозне и превртљиве као хистерична жена; јављају се у свима могућим тоалетама. Ово није случајно упоређење, јер сам ја, учећи граматику, запазио да ова наука има много женских особина или, ако хоћете,

Питање: Једе ли ваша сестра радо сира? Одговор: Да, моја сестра једе радо сира. Као што се из ово неколико примера може видети, ова је Олендорфова метода необично подесна и добра за учење француског језика, а ја се

Јесте ли добро разумели, децо? — Разумели смо! — одговарамо ми једногласно, јер одиста смо необично добро разумели ово објашњење.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Чују пуцњаву, и таман ми на пут, а и они. — И то јест — одобрава наредник. — Једино нам остаје још ово — продужи командир — да окренемо на рукама топове и каре уназад. Да се лагано привучемо опет друму. А тада галоп...

А тада галоп... па шта коме Бог дâ. — Добро! — прихвати одмах поручник Коста. — Објасните људима, да се ово обави без иједне речи — са нагласком је изговорио командир последњу реченицу. — Чекајте...

Њихово расположење могло би се свести на двоје: или енергична офанзива, па ма сви изгинули, или да их распусте кућама. Ово средње стање, вечито одступање без борбе, тешко се подносило.

ЈАНКОВА КЛИСУРА Није више била у питању никаква наша одлучна офанзива, већ само да се на неки начин спасе ово мало војске што је остало. Непријатељу је у огромним масама надирао са свих страна.

— Господине поручниче, еве га шећер — појави се Исајло, вукући једва пун џак шећера. — А шта је ово? — раздера се Лука и закрвављеним очима погледа трговца. — Немаш?!... Па се још позиваш на правду и закон!

Лука се маши за новчаник и извади гомилу банкнота. — Размени и ово! Трговац га погледа запањено, као да пита: или се шали, или озбиљно тражи.

Паћеничко лице његово окруживали су црна брада и бркови. Иако је на путу било много сличних физиономија, ипак је ово лице привлачило мој поглед... Чини ми се да сам некад видео оне очи, онај правилан нос...

Чини ми се да сам некад видео оне очи, онај правилан нос... Али ово лице је сад бледо, а очи замагљене. Стајао је баш покрај пута и гледао замишљено у земљу.

И како ја не водим рачуна, и како се он чуди што нисам досад све коње погубио, и како ово... како оно... и да ће он мени да одузме батерију. Испадох ти ја најгори човек!...

Као да смо изгубили главу! Чујеш, доцније, да су наши хтели да пресеку ово мучно и лажно стане, али савезници нису дали... Кажу, да су их Бугари уверавали у своје мирољубиве намере.

Капетан Радослав прати једнога поднаредника да их врати. — Дреница је ово... Могу лако да припуцају пушке. — Ко... Арнаути? — окрете се поручник Бранко.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

СУ ЧАНЦИ ПРАЗНИ 81 НОЋ ПАРИЗА 85 ЗВЕРСТВА 87 ДВАДЕСЕТ НЕПРИКОСНОВЕНИХ СТИХОВА 89 ПРЕИНАЧЕЊА 91 ЗИМСКА РЕПЕРТОАР 95 ОВО О ЈЕДНОМ ПЕСНИКУ 99 ПРОБУЂЕНА СВЕСТ 102 ПОСЛЕ „ОТКРОВЕЊА“ 110 ВУК 111 ВУК И 112 ВУК ИИ 116 МОЛИТВА ВУКА 122 ВУК

О ТРЕЊУ ИЗМЕЂУ ДУШЕ И ТЕЛА То није велика шума која шумори, Ни широке пољане које се смеју, Тиха је река ово између пустих обала!

џепове пиштоља; Разбијањем чаша раскрчити места екстази (закон непробојности); Мање црвенила на снегу после самоубице. ОВО О ЈЕДНОМ ПЕСНИКУ Милану Дединцу Чудо Господе, велико чудо! Море: оно, оно! свуд море!

Па деран, који пронађе ово доцније, Може л опростити младости љубав за бунџије: Помисли на њега, ову песму што крије Тајну наклоност; и збуњеност

Вадите, господо, ви ништа не једете. Хвала, сити смо. Ово је јело врло лако; та и сами кажете да га радо једете: као слама је. Вадите, господо, једите!

Божији син је ипак, ма и само мени рекао: Једи овај крух јер је то моје тело! И ја постах рад њега људождер. И пиј ово вино, јер је моја крв! Ија и рад њега постах крвопија. Сам такође волим страсно облик, мирис, укус, и лепоту, хлеба.

Све ово говорим што бих хтео да покажем колико је тај свакодневни сусрет сексова величанствен, ваљда најважнији у животу, и стр

Како сам ја рођен? Зашто баш ја а не ко други; како се моја свест о личности увукла у ово баш тело а не у које друго, рођено од моје мајке; у колико моје тело носи у себи доживљаје и сазнање, о њему, моје

Разлика између тела у покрету и путовању и оног у миру, била би као између надраженога младићства и тренутка када је ово потпуно смирено. Мисао је прешла преко тела као благ талас, и тело се насмешило сваком својом ћелијицом и задихало.

себи да не остварујем велику уметност већ само велику екстазу, разумем врло добро; и задовољан сам што сам написао ово неколико песама, и што пишем још увек ову књижицу, које можда неће одговарати ни вашим ни мојим појмовима о уметности

загледан у његово моћно Огњиште Све што разазнавах тада беше да сам усамљен Покаткад савладан покривах ранама својим ово поприште Но често заражен Сунцем јурах запламљен Варошким ђоном тврдим кварећи поља јечма Осећах у себи грозно

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Сав ужаснут, потрча Дрвосеча ка жбуну где је оставио врећу с лицима. Можда би неким другим ово ђаволско могао да препокрије? Отвори Дрвосеча врећу и загледа се у маске: баш је згодан млади војник!

Чије је лице у мраку, у брзини навукао? Побеже из рова, праћен војничким врелим псовкама, али срећан што је и ово лице привремено.

Али, размишљао, не размишљао — превише избора нема! Прислони Дрвосеча маску на лице, надајући се да ће, можда, ово последње лице ранија лица избрисати и вратити му његово.

Небеске висине нису је веселиле, све док јој Зрачак који ју је дигао са земље не рече: чуо је Цвет! У исто ово доба, на истом месту — чекаће је кроз сто година. Нека путује, зар није то сама хтела?

»Кад би бар једно било моје!« — помисли, састави шаке да их задржи, али и ово троје склизну јој кроз прсте и одлете.

Коначно се осмели да је запита шта се то с њоме збива, али се жена само осмехну, и помисли: »Можда је ово само сан? Ако и јесте, нек потраје!« Утом се невести између обрва уцрта бора, побеле коса изнад слепоочница.

Као да су то и биле некакве главе! Пуно класје сагиба се ка земљи! Ово су били празни класови: дизали су се превисоко. Прича о пуним и празним класовима као ветар, као стрела обиђе Царство.

— Шта каже Светли брат? — упита доглавнике. — Микики-Мики-Но! — одговорише му углас. — Ово сигурно значи да ће ускоро запевати! — окрете се Светли брат свом малом сину, али се Царевић наглас насмеја!

Људи сопственим очима нису могли да поверују. Догађа ли се све ово или је о ружном сну реч? Тишина, тежа од камена паде између младића и Златокосе.

Откину Старац неколико листића и спусти их себи у џеп, мислећи: »Када се пробудим, ово ће опет бити врбово лишће!« Кад, одједном, Софроније викну: — Не кради, Стари, не кради! — Ко би врбово лишће крао?

— загледа му се девојче у лице, а он се трже. — Није могуће! — прође му кроз главу. — Лудо би било поверовати да је ово оно исто девојче које је још пре пола века видео како из мреже вади рибу и баца је у реку? Сумануто!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

А за време Хусејин-паше такве су се на четири коња черечиле. А сад? Циганима царство дошло! — Зар ја ово да дочекам?! АРСА (зачуђено): Шта, за Бога? ТОМА То!

А она то с мајком и оцем ради. Свирају — шта друго и могу они, Цигани? А да је она жена, хајде де. Али ово је девојка. И поштена. Што је право, право. Сви душу носимо. Али за то...

А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио. ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко! Шта овај, шта онај? Ово, ово ти мени кажи: Зар ја на овај свети и Божји дан, па овакав да сам?! АРСА Ама и мени није лако! Не знаш ти.

А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио. ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко! Шта овај, шта онај? Ово, ово ти мени кажи: Зар ја на овај свети и Божји дан, па овакав да сам?! АРСА Ама и мени није лако! Не знаш ти.

АРСА Ех, немој то! Прошло је то време. Него, ово ће ваљда трајати док је она девојка; а после, кад се уда, неће ваљда толико за њом трчати. ТОМА Па што се не уда?

Ево ти штап, и власт, служба, и све! Не могу више! Идем и ја! (Полази.) АРСА Куда? ПОЛИЦАЈА Идем. Не могу. Није ово једно. (Очајно шири руке): Ово је на све стране! АРСА Па зашто имаш руке? Удри! Камо ти пандури?

Не могу више! Идем и ја! (Полази.) АРСА Куда? ПОЛИЦАЈА Идем. Не могу. Није ово једно. (Очајно шири руке): Ово је на све стране! АРСА Па зашто имаш руке? Удри! Камо ти пандури? ПОЛИЦАЈА Какви пандури?

Нећеш га ни ти да заиграш и да запеваш! (Одлази и виче): Хата ми седлај! Улази Ката. КАТА Шта се од моје куће ово начини? Ох, Господе, што ми оволико црно досуди и писа? (Куне): Ох, синко, синко, суза те моја не стигла.

СТОЈАН (показујући на кућу): Тамо! Унутра! Код даде! И њој је сада Ускрс и светао дан. (Грлећи Магду): Ово је моја друга мајка, њезино сам млеко сисао. МАГДА (разнежено): Слатко моје дете, како ми оно све зна.

) Ах, мој брат никад срећу да не види што ме ожени, зароби... Зар сам ја бре бија за жену? (Гледа у Коштану.) Ово је, ово било за мене... Ах, брате, ти мене ожени, зароби и врза, а тебе Господ! (Загледа себе.

) Ах, мој брат никад срећу да не види што ме ожени, зароби... Зар сам ја бре бија за жену? (Гледа у Коштану.) Ово је, ово било за мене... Ах, брате, ти мене ожени, зароби и врза, а тебе Господ! (Загледа себе.) Зар ја с’г овакав да сам?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило!... 1911. МОЈА ЉУБАВ Овдје сам љубав сахранио своју — У ово море плаво и прозирно, Гдје шкољке леже. Она сада мирно Почива на дну...

Шуме пјесме врела, И раним пупком пупе голе гране. Ово су часи великијех дјела: Широм ораних, замагљених њива Виде се јаки родитељи села.

Овдје ми је као да сам гдје у страни Високо, под сводом дуга уздрхтани' У којима рано прољеће се купа... Ово је крлетка топла душе моје; Кроз њен мали прозор она лети, поје, И сјај златни пије из небеских купа. 1912.

1913. ДОДАТАК ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ... Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат КО што ово грије; Грки су тамо залогаји хлеба Гдје свога нема и гдје брата није. ОД своје мајке ко ће наћи бољу?!

Остајте овдје! ... Сунце туђег неба Неће вас гријат ко што ово грије, — Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није... 1896.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Индивидуа је још нераздвојно уједињена са својим народом, и ово јединство представља стање у коме је индивидуа, још неспособна за рефлексију, сва утонула у духовну средину свога

Али ни М. Константиновић, који је ово стављао на хартију негде око 1499, не помиње Вука Бранковића као издајника, а о њему говори одмах затим, без икаква

У Илијади и Одисеји старих Грка, које су настале већ у ВИИИ веку старе ере, има више примера за ово. Но најизразитији је у овоме смислу однос између Ахила и његовог сина Неоптолема.

Мада ово траје веома дуго, недељама и недељама, Марко остаје потпуно миран и — што је веома занимљиво — у свакој од поменутих

А то је дало прилике Милици да постави једно од најважнијих питања: „Зар издаде цара на Косову?“ Ово питање је истакнуто и тиме што рањеник не одговара на њега одмах, него тек пошто је скинут с коња, умивен и запојен, и

са града (које позива на савлађивање све тежих и тежих препрека) и на Милошева питања да ли је слободно да учини ово или оно — у градацији која изврсно илуструје пораст цареве наклоности према непознатом сестрићу — Душанови одговори:

морали другим гласом истаћи очи, Турци и трговци) осећа се као бескрајно продужен одјек Вујадиновог не, одјек у коме ово не добија сву своју огромну снагу.

Али та општа истина овде је рђаво употребљена. Ово је — чини нам се — време кад је домаћа војна аристократија већ покојна.

Већ на првој страници тога чланка, између осталог, налазимо и ово: „Еп као облик народног стваралаштва почео је да се формира онда кад се јавила потреба за казивањем о историјским

Од западних научника имао сам на уму, између осталих, Жозефа Бедјеа, који је у Лес Лéгендес éпиqуес (1908) и ово рекао о јуначким песмама (лес цхансонс де гесте): „Јуначке песме су настале тек у XИ веку, дуго после догађаја о

Рашта пијеш, рашта се опијаш, те у пићу грдно проговараш и Турчина зовеш каурином? Шта помињеш некакога бана? Ово није Страхинићу бане, но ја јесам цареви делија: једеци се царски покидаше, у ордију турску побјегоше, све делије

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

ШТА МИ РЕЧЕ Садржај СМЕШНА ПРАШУМА 3 УТОРАК ВЕЧЕ МА ШТА МИ РЕЧЕ 4 ДР 5 ТЕЛЕФОНИЈАДА 6 СМЕШНА ПРАШУМА 7 ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ 8 ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ 9 БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ПЕТАР 10 ЦИПЕЛЕ 12 БИЛА ДЕВОЈКА МАРА 13 БЕГУНЦИ ОД

ПСЕЋА 20 УЗЕО САМ ХАРТИЈУ И ОЛОВКУ 21 КАД НЕ ВОДИ КЕРА 22 ЈЕДНА ОВЦА СИВА 23 ГАЈИТЕ ПАТКЕ 24 КАД БИ МИ НЕКО РЕКАО 25 ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА 27 ДОСАДНО МИ ЈЕ 28 ЛУДИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ У БРИЗИ 30 У САМОЋИ 31 ПУЋИ ЋУ ОД СМЕЈАЛИЦЕ 32 БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН

бруку да сакрије Ћосаво му лице Свима прича да се брије Код шашавог брице Па му као брица Смако брке с лица ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ Ово је песма о краљу Који је волео праљу У оно витешко доба Кад се волело до гроба Било је код

му лице Свима прича да се брије Код шашавог брице Па му као брица Смако брке с лица ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ Ово је песма о краљу Који је волео праљу У оно витешко доба Кад се волело до гроба Било је код тог краља Много

продао Да би по земљи ходао Кад би ми неко рекао Како је мајку стекао Којим је небом кружио Да би оца заслужио ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА Ово је време чуда Ујаци падају с дуда Ту око Горе Фрушке Стричеви падају с крушке Живот је једна

ходао Кад би ми неко рекао Како је мајку стекао Којим је небом кружио Да би оца заслужио ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА Ово је време чуда Ујаци падају с дуда Ту око Горе Фрушке Стричеви падају с крушке Живот је једна фарса Тетке падају

мрсим Хоћу страха да ме дрма Да се тресем иза грма То пас рече испред лава Па одмагли ко мећава Погледајте ово лице То је лице кукавице Поручите свима нашим Решио сам да се плашим То лав рече испред ловца Сав покуњен као

Волим брате лепо сести Волим брате добро јести Тамо где се клопа смести И мене ће нос одвести Откуд мени ово здравље Где бих нашо таква плућа Да не волим млеко кравље И цицвару док је врућа Волим брате лепо сести Ил за

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

— Ево, ово сам баш тражио. Кад се вратио у разред, учитељ се набусито отресе на њ: — Јеси ли био на Сјеверном полу кад те тако

Господин Паприка сину попут муње на дјечака подносећи му под нос патрљак од прута. — Је ли ово та твоја шиба, а? — Па то је само половина моје шибе — збуњено дочека Стриц.

— Не бојим. — Лажеш! — тврдио је кобајаги онај други. — Богами не лажем! Не бојим се ни колико за мали прст. Ни ово му није било довољно, па зато викну и трећим гласом, пискавим, женским: — Шта то вас двојица причате?

Кврц, кврц! — кресну два-три пута нешто у Мачковој глави и онда пред њим сину јасна весела свјетлост. — Па ово је Стричев магарац Сивац! У два скока био је код магарета и одушевљено стао да га грли. — Драги мој, рођени, паметни!

Ударац поново тресну по спавачу. Стриц скочи сад још више поплашен. — Шта је сад ово?! Батине с неба падају или... Дјечак попаде магарца за улар. — Ти си се на мене ритнуо, признај!

Шта онда? Или је ово неко чудо или сам ја магарац још већи од Сивца! — Ти си магарац, и то највећи! — дрекну Мачак исакачући иза букве.

Тек тада, задуван и црвен, Стриц спази свој сламни шешир и повика: — Шта је ово? Неко ми изгризао шешир. Заиста, пола обода Стричева шешира било је откинуто и некуд ишчезло. — Стој — повика Мачак.

— Једи свој улар, а ово је кров за моју главу! Само је сад невоља била у томе што је тај Стричев сламнати „кров“с једне стране био одваљен, а

— Ихај, ово треба да види читави свијет! —весело повика дугоноги дјечак и брзо загребе уз прву букву. Попео се до на сами врх, све

Једнога дана за Стрицем у логор доскита и један незван гост, који ни по чему није спадао у ово одметничко друштво четвртошколаца.

Хајде ти са мном. — Нећу! Баш нек ме вук поједе. — Ехе, појешће он Жују, а тебе ће оставити! Ово је упалило. Дјечачић уплашено погледа своју кују и скочи на ноге. — Хајдемо брзо!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање и брисање делова текста.

ДУХОВНИЦИ Ово је свештеником речено, а није камену... Доиста, бакали и винокрчмари, А не духовници! На врану коњу садиоци С

ја, крвавик, Бога заборавих, који ме ода зла чува; Давиду пророку нисам внимао о томе што нам вели: Увавестите се за ово који се Бога заборављате: да вас кадгод не уграби пакостник, а не узбуде вам ко би вас преотео!

(И пребеда ово пишући у опраљеној књиги, на злој хартији, јакож и види се, с неуправним мастилом!) Од свега овога зла и беде, ти нас

МОЛИТВА ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ И у ових љутих времени ратних ово саде нека буде наше мољење. Избави ме од крви, Боже, Боже мога спасења, на кров који имамо, разве твој, Богородице,

И старо до старога жито ће вам бити и претицати и оно поодавнашње испред новога ће изручивати. И каде добро ово време дао нам је Бог; за нашу храну ово семе чврсто и јакостно: сејања свакога и разликога виђена: пшеницу

И каде добро ово време дао нам је Бог; за нашу храну ово семе чврсто и јакостно: сејања свакога и разликога виђена: пшеницу чисту, јечам, зоб, проју и остало жито прихватно за

О свему томе и мноме благодари се Бог, кад не мучим, него ово проповедам на божију хвалу, — те тако оно њино појање, наше се здеша!

ПОЗИВ НА ЧИТАЊЕ С тумарне струје дубока извора лије се непресахнуто врла вода слатка за пиће жедним душама. Ово је врело сасма наспорно, те колико се из њега вади ова жива вода, толико се у њему више приспорава, и бистрија истиче.

ходи с окретом својим; а остало што је год на земљи, једно настаје, а другога нестаје; које пак множи се и прибива, а ово отходи: свиден посао поточњем прелазу и текућим водами у морске дубоке разливајући се пучине!

(Из Метафраста) СВИРАЛА Ово тело нам понапре би владичаским речењем створено; и лежаше на земљи ка нека судина. Та ваљаше му господар, или му ако

Тим плахо се Јаков прену из сна, скочи ома на ноге пронеразен, те рече: »О, међер, Бог је на овоме месту и ово су овде врата небесна!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.

Кад је ово по други пут, после војске, отворио дућан, и муштерија је према дућану многобројнија била него пре. И он сад није имао

Све ово морало се испричати да виде читаоци пред каквим је амбисом врло лако могао бити и наш јунак Мане кујунџија.

Нов адет да видиш! Саг младожење, ете, спремају бошчалуке, а девојке јок!... Каква је ово вера, викам? Ела овамке да видиш твојега јевропејског „галантериста“! — Лелее, тугоо! — узвикну Јевда сва преплашена.

Та запита Ставрију полицају што седеше до мен’: Кој беше ово девојченце. Ставријо? — „Зар гу не знаваш, рече ми. Из циркус пеливанка, она летошња, што рипаше кроз б’чву, ете,

пратила очима Манчу, и није јој право било кад је овај не би опазио, или кад би отишао на друго место да игра, а ово оставио... То је вређало њен женски понос.

“ А побратим Пајица му одговара: „За кога, море, газимо ово блато, а побратиме?!...“ А бацао је око — није шала, толики тријумфи!

Оно чега се она бојала, од чега је стрепила, — то није било, али је испало изненада ово, а ово је за њу било нешто скоро још горе!

Оно чега се она бојала, од чега је стрепила, — то није било, али је испало изненада ово, а ово је за њу било нешто скоро још горе!

да је други ко кроз сам сулундар упао међу њих, не би му се тако зачудиле као ово сада њој. — Здраво ли сте, живо ли сте? — запита их затварајући леђима (и већ осталим) врата за собом.

Сас зор не бива!... — Е, зашто да неје Манча прилика?!... Зар што су чорбаџијски? — Е де! Дебарско неје ово, та да се отимају девојке... — Мори, и ваше се знаје! — плану Дока. — Деда како ти се викаше, како се презиваше?

О, Господи боже!“ ГЛАВА ДЕСЕТА У овој приповеци ово је први и једини дијалог двоје заљубљених. Дијалог није нимало пикантан чак ни интересантан; а то је просто стога што