Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Кад бих ја то учинио што ми ти велиш, ваљало би колико је тог паса у селу да ме сви уједају”. Наравоученије Тешко овци међу курјаци, и тешко мирном човеку онде гди ко је јачи он је и старији, гди насилије влада, глупост и варварство
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Витомир и Тиосав згледаше се крадом. — Богами јес' — вели момче. — Јутрос чобанин изјавио овци, кад тамо чајир сав разграден. Не се могао маћи од овци ни помусти ги не могао. — Ама баш све однесене?
— Богами јес' — вели момче. — Јутрос чобанин изјавио овци, кад тамо чајир сав разграден. Не се могао маћи од овци ни помусти ги не могао. — Ама баш све однесене? — Све, ама ни врлика 'една немат! Ћир Трпко само учини: »их!
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
у погледу на историјске личности, као песма о Краљевићу Марку и о „Левендинче чобандинче“ које „чува десет стада силни овци“. Ту се помињу Катраница под Олимпом и Крчинград код Прилепа.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Тако ми се кућа не ископала! Тако ми се не закаменило дијете у жени, теле у крави, јагње у овци, свако сјеме у башти и дух у костима! Тако ми се огњиште мојом крвљу не угасило! Тако ми се племе не затрло!
Гледају се као козји рози. Добар као лети крупа. Добро ми је као змији на леду. Добро му је као овци међу вуцима. Добро му је као раку на угљену. Добро му је кô голом на мећави. Добро му је кô риби на ватри.
— Боље је и мало с благословом, нег’ли и доста с проклетством. — Пусто масло и пси лочу. — Којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна. — Туђе је све лијепо, али своје најлепше.
— Господска до вријемена, а братинска до вијека. — Свој своме и нехотице братује. — Тешко овци која се туђи свог крда. — Туђа крв браћу дијели. — Најгора је птица која каља своје гнијездо.
Ласно ти је пландовати овци А јањцима играт’ на ливади! Ласно ти је попу поповати, А зенђилу кнезу кнежевати. Ласно ти је рану позледити,
Тешко мени и Омеру моме, Кад ја немам у тобоцу своме. Тешко овци с вуком путујући И паметну луда слушајући. Тешко оном кога воде жива, И још горе кога носе мртва!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
дома, закуме у три пута аждају, а три пута царицу, и оне им се закуну да не ће, те царица извади други прстен, даде овци, а овца проврже се опет каква је и била. И Бог мм те веселио! 6. ВИЛИНА ГОРА.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Гриф си крила раскриљава, гласом својим восклицава: О златоје пролеће! Козе скачут по брдини, играју се весело; овци пасут по долини са јагањци ту смјело. Пастир свирку надимајет, при потоках он свирјајет: О златоје пролеће!
Птици појут разногласно, Величајут всја согласно Невидимаго всјех творца; Овци блејат своју радост, Восхваљајут божју благост, Славјат твареј животдавца.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
небо, гору, лугове, Љубити ону земљу очину — И штедит сваку ону травчицу Што своје пиће благим мелемом Вимена пуни овци безлобној, Да свога млека храном питомом Планинског сина стиша желудац. МИРА: А сад? Зар не знаш више љубити?
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
чија се цев пуни одостраг оџа (хоџа) ― муслимански свештеник оштурити ― „донети плод пре времена (обично о крави и овци)“ палиграп — параграф пасјалук — пакост, злоба паче — чак, штавише паша — титула високих достојанственика и
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Кроз такав венац музе се млеко од оваца (ТРЂ, 1. с.). Чобанин меће најбољој овци на врат венац од лековитог биља, међу којим на првом месту од з. (Караџић, 1, 1899, 273). Коренчић од з.
дечју косу, па ће брзо парасти«, СЕЗ, 13, 418; ЗНЖОЈС, 11, 266); од просади (санђија, ЗНЖОЈС, 7, 1902, 161); кад овци отврдну и оболе сисе (СЕЗ, 19, 331). На семену од к.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Гриф се крила раскриљава, гласом својим восклицава. О златоје пролеће! Козе скачут по брдини, играју се весело; овци пасут по долини са јагањци ту смјело. Пастир свирку надимајет, при потоках он свирајет: О златоје пролеће!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
кад не скинувши тешку кабаницу полази да прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача говорећи: „Којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна“.
Он је такав кад каже да ће Роксанду познати по браћи као што је у Шари од триста јагањаца свако по овци познавао. У свакој од тих ситуација он је обележен не као племић, него као сењак, као чобанин од оваца, као
Ако буде срце у јунаку, кабаница неће ништа смести: којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна!“ Па он оде у поље леђанско.
Кад ја бијах у Шари планини код оваца дванаест хиљада, за ноћ буде по триста јањаца, ја сам свако по овци познавô: Роксанду ћу по браћи познати“. Вели њему српски цар Стјепане: „Иди, иди, моје драго д'јете!