Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
“⁶ Својим обликом, овај штап, као симбол фалуса, недвосмислено јавно оглашава мушкост његовог носиоца. Црвена боја која доминира, као познати симбол љубавне страсти, еротике, такође потврђује
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
дубоко јединство, понекад се издвајају, као што се ноћу, у извесним тренуцима и на неким местима, река необично јасно оглашава жуборењем.
Дете из Лукића доиста се оглашава јасно и непосредно; не осећа се, тако рећи, никаква раздаљина између песниковог и дечјег ја.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Он облаке крилом туче И огњене муње баца, И кликтањем оглашава Дивну славу праотаца. И туђинац чује усклик, Са висова што се хори, И застрашен дуго блуди По суморној, тавној гори.
Напред иде чета снажних копљаника, А за њима слуге с рујним буктињама — И мртвачки сандук. И хор свештеника Оглашава поноћ светим молитвама. У црноме руву, спрам буктиња сјајни', Изгледају они к'о духови тајни.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Сад залази мој живот и видик обмана, А истина мирно, кобно, као звона јек, Оглашава хук пада радости и рана. Саранио сам љубав и поноса век.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
пастира, посматрао звезде на тамној позадини поноћног летњег неба, чинило ми се да је светлост звезда била језик који оглашава славу божју. Да ли је наука утицала на то да променим ову визију из моје младости?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Тако се, на пример, на почетку приповетке Стари дани оглашава приповедач Миле као већ одрастао човек, а варош (Врање) за њега није блиско овде, него далеко тамо.
читаоцу, као што би се очекивало, него неком неименованом сабеседнику, кога откривамо тек у средини приповетке. Оглашава се само једном, и само у следећим двема речницама (подвукли смо све што је он у приповеци казао): - „Па?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Он облаке крилом туче И огњене муње баца, И кликтањем оглашава Дивну славу праотаца. И туђинац чује усклик, Са висова што се хори, И застрашен дуго блуди По суморној, тавној гори.
Напред иде чета снажних копљаника, А за њима слуге с рујним буктињама И мртвачки сандук. И хôр свештеника Оглашава поноћ светим молитвама. У црноме руву, спрам буктиња сјајни', Изгледају они кô духови тајни.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Била је тужна и замишљена. Плач унесрећеног девојчета звонио јој је једнако у ушима као звоно које оглашава мртваца, а речи последње Зонине, које јој је рекла праштајући се и љубећи је у руку: „Стринке Јевдо, ели ћеш ми ти саг