Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Кмет је ћутао. — Још оног вечера мислио сам свашта — настави попа. — Сву ноћ нисам могао тренути. „Море, да ми не огрешисмо душу? — мислио сам. Онда ми опет дође друго у главу... оно како се Алекса пренеразио... све...
О, брате, где се огрешисмо о човека? — Па шта ћемо сад? — Ништа... Сад нам се ваља мирити с њим. — Знам, али како ћемо? — Јест, како ћемо?
Попа га пољуби у оба образа. — Људи смо, па грешимо. Од праоца нашег грех нам је остао. И ми се огрешисмо о тебе. Али нам је Господ дао савест, па кад увидимо грех свој, ми се покајемо...
И ми се огрешисмо о тебе. Али нам је Господ дао савест, па кад увидимо грех свој, ми се покајемо... Огрешисмо душу о тебе, сине мој, о тебе ни крива ни дужна, и о ове неопојане гробове!...