Матавуљ, Симо - УСКОК
и стари Пијеро охрабри, те се примаче и запита: — Па шта ћете ту, у ово доба, кад знате да се град отвара пошто сунце огрије?
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Иза тмине и сунце огрије: пред вечер се над тобом изведри, Турке мртве по тебе бројасмо, погодит се нигда нè могâсмо око броја, колико их
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Кад кућа гори, барем да се човек огрије. — Приповиједа се како је рекао Насрадин хоџа кад су му казали да му је кућа изгорела, и покућство и имање — све да су
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
коњи се почну плашити, а он извади нож и окрену пут сунца, те сину да се сва ливада засја као на гори сунце кад огрије, и ево ти од свакуда свакојакијех коња к њему, и како који долази, тако на прва кољена пред њим пада, а он почне
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Већ ме право гробљу понесите, Копајте ми раку предубоку, Да ме мртва не огрије сунце; Јер мој живот студена је зима; Нек' ми буде од земљице топло.
Ћипико, Иво - Приповетке
Није знала зашто је наједном обузела жеља да се на сунцу огрије; чисто га ишчекује са слашћу, као да ће јој оно донијети оно о чему је ноћас снивала.
је још далеко, мада су већ врхови планина у пламену; прилази, али полако, док би она хтјела да се овога часа у њему огрије.
Пред кућама пролазе поред немоћних стараца што се сакупише прама сунцу да им оно огрије остинути живот. Они блесасто зуре очима у њих двоје, ништа им не говоре, већ их прате гледајући за њима испод руке,
И осети у души слачину, као кад би окисао журио кући да се огрије и осуши код отвореног камина. Али присети се и покаја што је прекинуо молитву, па с јачим заносом преда се молитви.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
туге, Жеравицу бола, ово срце мало, Док се није самом Богу додијало, Па нас двоје диже, састави нас ближе, Да огрије хладни свет Пламом нашег жара, Да покаже каква је Љубав била стара. ХХИХ Дај ми руку, да је видим...
Ћипико, Иво - Пауци
Двоје дјеце испред баке мирно једу крумпијер. Раде поглади старијега по глави, а млађега стави преда се да се огрије. А сваки пут кад погледа на Божицу, заобљену, са краћим скутима кошуље сприједа, — помисли: „Треће је дијете на путу...
окуша је ли оштар и, ставивши га у корице, изиђе из млина, не одговоривши ни ријечи млинару који га зовну да се огрије. Код ручка, тек је окусио пуре, одмах запалио, и цијелога дана, гледајући у ватру, пушио лулу за лулом.