Употреба речи одговори у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

— У начелство! Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. — У начелству је простран ходник, — продужи даље, —

“ Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ Доктор га љутито прекиде: „Штиле!... Сви Раци буђет пијанице!...

„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. „Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. „А ко ће за погреб да плати?...

“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. „А ко ће за погреб да плати?...“ Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...

“ Он се тужно осмехну и некако потмулим гласом ми одговори: „Спремам се, као што видиш, у лов... Могу те пратити, ако хоћеш, чак до Лукова, не марим да седим код куће“.

Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: — Године, синко!... Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге,

— упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: — Јесам, господине! — И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо?

— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? — И њега, господине, — одговори понизни ћата. — Добро!... Две недеље ће остати овде у хапсу.

се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: — Ја нисам! — Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак...

— додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? — Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: — Јогунасто пашче!... Али ће признати, хоће!...

Старац куцну мало на пенџер. — Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. — Ја сам! — одговори старац. — А! стари Сремац!... Шта ли га овамо донесе?...

— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. — Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата... И твој је Милисав избављен...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” пита. „Зло, моја мила ћерко, та ходи ближе да ме нагледаш . „Прости, чико, немам кад, хити ми се, — одговори мудра зверка — а и неће ми се, јер видим многе трагове к теби, а ниједан од тебе”.

„Које је то? Казуј, и не сумњај о мојеј благодарности”, рече лав. „Жива курјака заповеди одерати — одговори лис —и врућом се његовом обложи кожом, и у мало времена, тако ми лисца и његове коже, биће ти лакше!

Питали су једног старца Инглеза гди људи најбоље живу. „Онде — одговори старац — гди се слаби не боји силнога, нит сељанин плаши пред спахијом, гди се сиромах богата не стиди, нити поштен

„Ниједна веро! На толиком пољу преко мојих ли леђа ти пут себи нађе? Што ћеш цад, казуј?” „Великомо|жни лаву”, — одговори миш с л умилним гласом, — „весма сам сагрешио, признајем и исповедам, но молим те да ми опростиш; нећу више то

” „Начаст ти твоја част; части се с ким си се и досад частио”, одговори паметни бик, пак оде својим путем. Наравоученије Све овој подобне басне уче нас предострожности и чувању.

| 14 Лавица и лисица Лисица је похуђавала лавицу зато што ова ретко и по један пород рађа. „Ретко, и по један,” — одговори лавица — „али кад родим, а ја лава родим”. Наравоученије „0υκ εν τω πολλώ το καλόν: Није у многому добро”.

„Кад се год расрдиш, — одговори му учитељ — немој ништа ни учинити ни заповедити док не очиташ греческо азбуки од алфа до омега.

” „Ал' док ја то очитам, проћи ће ме гњев”, вели му цесар. „То ја и хоћу”, одговори учитељ. Плутарх, за неку велику погрешку весма разгњеват на свога слугу: „Иди ми с очију”, рече му — „да нисам овако

Питали су једног старца Херцеговца кад ће злију нестати. „Кад се сви добри насупроћ њих сложе и подигну”, одговори паметни старина.| 17 Курјак и јагње Курјак пијаше на једном извору.

” „Та вода, господару, од тебе к мени тече, како ћу ти ју ја замутити? То није могуће”, одговори ужаснуто јагње. „Ха, ха! По гласу те познајем, ти ли си онај који ми се лане у ово доба ругаше?” „Лане, у ово доба?

„Ја бих то ласно и падо учинила”, — одговори овца — „но ако си и сав издрапат и осакаћен, и тако си курјак, пак се бојим да ниси гладнији нео жеднији”.

Онда једна од старијих и искуснијих лисица, придосетивши се њејзином лукавству, одговори: „Док си ти реп свој имала, ниси нас на то совјетовала, а сада, гди си ти без репа остала, хотела би да и ми наше

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” „Доцније дође један официр к нама и запита: ,Ко је ту кнез Алекса?’ и Арса му одговори: ,Ово је’ и пружи руку на мене. ,Хајде’ вели, ,зове те цар!

’ Ја му на то одговорим сасвим весело, да смо и’ отерали чак у Соко и Ужице, а неке чак преко Дрине. — ,Гут!’ одговори цар смешећи се, ,а колико је до Ужице, Сокола и до Дрине од ваши’ места?

” — „Хоћемо за Бога и помагај” одговори му мој отац, и замоли га у име свију кнезова да ради о томе. — „Идите и тајно начините сваки мизаре (прошенија) на

” Мој отац одговори: „Истина је, да сам се заклео да ћу му бити веран и против Турчина са слободу очевине моје војевати, и познато вам је

” — „Кала, кала, сутра хоћем да вам дам фермав”, одговори Методије. Кнезови оду на конак, а митрополит Методије узјаше на коња, те ти у град везиру, и каже му како кнезови хоће

” — ,,Добро, аге — одговори мој отац, — да се с кнезовима договоримо.” — На то они: ,,Нема ту од договора ништа, него сви редом морате ударити

” Кнез му одговори: „Имамо ручка доста, а и тако је петак; али баш кад хоћеш а ти удри”. Турчин запне шишану, пак окрене најпре на

Запитам ја Саву: „Шта ћемо ми сад радити?” — На то он одговори: „А шта ћемо, кума-прото? Што је било, биће опет; но ми сви жене и децу у шуму за брдо, а ми пушке па на брдо, па што

— „Доиста Весо?” — „Баш доиста, прото!” одговори Веса. — Ја се побојим да не чује ова војска и кажем: „Весо, о томе ћути, ником да ниси казао; јер, једном ако кажеш,

(То вам само напомињем да видите, колике су онда Срби постове уважавали.) Онда кнез Пејо одговори: „Та, брате, хоћу и ја, али како ће напослетку изаћи?

— Обрлајтнант на то одговори: „А кога ви у овој страни више имате него митрополита Стратимировића? Он је од ваше нације као краљ, а добро се пази

” И њима прочитам писма. — Вели кнез Теодосије: „Попо, како си ти писао најпре, а ти пиши опет и одговори на то писмо; а Црни Ђорђе не зна писати, а нема ни писара, он само зна Турке тући — но се ти врати”.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Хајдемо, хоћемо ли? — упита један од њих испивши полић до дна. — Нека још, док оде. кмет — одговори други, а испод стола склонио руку и у њој пакло улепљених карата. — Ако је кмет! Што ти презаш од кмета?...

Јеси ти глава у овој оптштини? — Јесам, газда-Рако... А што питаш? Зар ти дојако ниси знао да сам ја кмет? — одговори му Стеван мало зачуђено. — Па шта чините ви, људи? Је ли ово арнаутлук, шта ли је? — поче викати газда Рака.

Ја ћу вас чекати — рече газда Рака сасвим мирно. — Не могу ја то данас — одговори Стеван. — Имам ја још триста послова... Сутра ћемо! — Ама потра је најпреча, Стеване... Реци људима нек изиђу сад.

Она ћути. — А где ти је Спасоје и Ђуро? — Не знам... Иди па их тражи! — одговори она љутито. — Е баш си ми јутрос нешто љута... Нису ти све козе код куће. Она се чини и не чула, само копа.

Сима хајде те к њима: — Шта ви то дељате? Они се згледаше, па се мало насмехнуше. Ђура одговори: — Ево градимо рогу; хоћемо да ударимо на једнога брава.

— упита Сима, а чисто му расте капа што га нађе тако убрађена. — Ја сам, брате слатки!... Ето видиш... беда! — одговори Рака, уморан од оног терета, тешко стењући. — А шта то чиниш, болан? — упита опет Сима. — Не питај, мој брате...

— Ама јесте ли ви који чули што оно рикаше ноћас говеда по ливадама? — упитаће један. — Јест ја — одговори други. — Мора да их је нешто поплашило.

— Па ето видиш шта је... сврдо — одговори Радан нерад да дивани кад му се хита. — А богати, брале, шта радиш с тим? — упита господин.

је л̓ те? — Јес̓, то ће капетан градити. У нас, хвала богу, то не граде. — А имате капетана? — Имамо — ја! — одговори Радан већ излазећи из стрпљења. — А има ли деце? — Има двоје-троје... — Па то сте њему купили главу шећера?

— Јес̓, ти, шта си? — Ја сам, знате, професор. — Тако! Ти си провесор што учиш оне старије ђаке? — Да, да — одговори професор. — Е да си поштен, брате!

— Ја вала, сад из вароши — одговори Радан. — Ово је поп! — викну један од погађача и лупи по једној карти. — Сутра! — узвикну онај што разбацује, изврну

— Их, ороспију му очину! — викну погађач. — Баш си баксуз, Радане! — Баксузи сте, чини ми се ви сви... — одговори Радан. — Деде баталите ту спрдњу да седнемо као људи.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Он притрча своме имењаку. — Имењаче!... Имењаче!... — викну и ухвати га за руку. — Чујем! — одговори Станко. — Јеси жив? — Жив сам — рече он и, ухвативши га за руку, диже се полако. Али се љуљао.

— Све се искварило!... Нема ту момка па да га свећом тражиш!... Маро!... Је ли готово? — Јесте, тајо! — одговори снаха. Старац се придиже са свога места, узе воштаницу што беше прилепљена уза зид и запали.

При помену Лазаревог имена Станку се диже коса увис. Пред њим оживе јучерашњи дан с целим догађајем... Он не одговори ништа. — Је ли? — пита кмет. Он је ћутао. — Одговарај, море! Он је опет ћутао... — Симо! — заповеди кмет. — Вежи га!

— Ко си ти? — питао је глас громовито. Станко се збуни и промуца: — Ја сам... ја сам-м... — Ко си? — Србин — одговори он првом мишљу која му на памет паде. — Одакле си? — Из Црне Баре. — Кога тражиш овде?

— Бог ти помогао! — рече један пискав глас. Кога тражиш? — Срећка харамбашу — одговори Станко. — Ја сам. А што ћу ти? — Тражио сам тебе и твоју дружину. Рад сам с вама делити добро и зло, ако ме примите.

— рече Станко. — А знаш ли шта је хајдук? — Од рана детињства слушао сам како о њима уз гусле певају — одговори Станко слободно и одрешито. — Јесте, певају... али то је мучан живот...

— Јеси рвач? — упита га, а из ока му се могло прочитати да му је понос увређен. — Јесам — одговори Станко. — Ходи!... Ухватише се и понеше, али га Станко без по муке обори.

— Гдје си?... Чекам те, ево, већ два сахата... — Ево ме, драги ага... Мало сам се задржао — одговори Маринко, смешећи се и скидајући штапом блато с опанака. — Јеси озебао? — Нисам. Како сам журио, и ознојио сам се.

— Знам, ћери, али која вајда кад је Станко отишао у хајдуке? Јелица на то ништа не одговори. Заћуташе. И дуго су ћутале. Јелица је осећала коликотолико ластака на души: бар је мајци казала.

Заврзан не може бити миран, стаде задиркивати Зеку: — Ама, славе ти, како ти је то име? — Као и твоје — одговори Зека. — А како се презиваш? — Селаковић. — По презимену бих рекао да ниси растао на једном месту...

Упршти погледом у њу: — А што нећеш? — упита. — Нећу зато што сам дала реч другоме! — одговори Јелица мирно. — А коме? — Станку. — Дала реч Станку! — очајно узвикну Крунија. — И она даје реч!...

Кад она уђе, он се осврте. — А... дошла си? — рече готово мирно. Она не одговори ништа. — Ама, чујеш ли, теби се јављају просци. Она опет ћути. — Иван те проси за Лазара, и ја им рекох да дођу.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

се онако седећи на кревету тако дубоко као да је хтео пољубити у руку лекара, па гледајући преко главе моме другу одговори гласом у коме сам чуо поверење, десператну наду, слепу преданост... — Добро ће бог дати!

својима, изврте главу на страну и, са стране гледајући преко моје главе, поче се нихати, као заушћујући да ми нешто одговори. Ја му прискочим у помоћ: — Каже ми мама.. Али ме он одмах прекиде: — Та ти си, Јанко! Гле! А како да те познам?

Он је то чинио тако брижљиво, да је једва доспео да ми одговори: — Ништа! Не знам откуд ми дође у памет, а још мање откуд да му заједљиво рекнем: — Да се ниси, море, заљубио?

обилази тамо. — Нуто-де! Баба се замисли. Најзад одговори: — Ја ћу већ поменути ђеди; да видим шта ће он рећи! — Немој ти, молим те, помињати што за оно! — Бог с тобом!

јој: да ђеда и Радојка купују сву робу и да он не сме ни поменути ђеди да њојзи само купи нов срмали-јелек; али она одговори да за ђеду није ни пошла и да ће она ићи своме оцу и искати да јој он купи, јер јој је муж дроња и не сме јој узети ни

Арсен поже главу, тури нос у шаку, стаде вртети раменима лево и десно, и кроз стид а сасвим протегнуто одговори: — Ја не знам!

Поп нагнуо главу, а од милине све му сузе капљу у тањир. Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа: — Па шта мислиш сада с њоме?

Па ипак устах и пођох. — Лаку ноћ! Дајте ми бар руку. Не гледајући одговори лаку ноћ, али ми не даде руке. — Госпођице, то нисам заслужио. Е, па лаку ноћ! Дођох у своју собу.

— А допада л' вам се ово? Она посматраше слику који секунд, онда сасвим наивно одговори: — Ја не знам шта се овде може човеку допадати. Нарочито у вашој књизи. Мора бити да је ово ле плуѕ âпре леттре.

— Какав год ви хоћете. А какав ви хоћете? Опет је ћутала. Ја сам готово шапутао: — Кажите какав хоћете! Ништа не одговори. — Госпођице, значи да бисте ви ипак какав други поклон хтели од мене; ви нећете само моју духанкесу. Кажите, дакле!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— вели поп Спира. — Знате како оно кажу кад се онај давио па викао: »Помози, свети Никола!« а свети отац Николај му одговори: »Хе, синко, мани и ти рукама, а већ моја ти помоћ неће оскудјевати!« Хе, па тако вам је ето и ово!

— О, ни најмање — одговори Јула која се брзо исправи, а збунила се па у рукама једнако држи једно лепо жуто гушче, јер му остала његова браћа

љубим руку, госпођице, — рече г. Пера и мајку пољуби у руку а ћерци се учтиво поклони. — Службеница! — одговори Јула и поклони му се онако како се обично фрајле са села клањају, то јест извуче мало врат к’о корњача.

Сидо, ’ајде брже дај друге чисте чаше, и друго, хладније вино. А затим се окрете поп-Ћири да му одговори на питање колико је данас пало у тас. Затим је похвалио Херувику, а учитељ опет предику.

Меланија му одговори пријатним стиском руке, и Пера сав сретан изађе праћен гђом Персом и Меланијом. — Но, не знам шта би’ дала —

— Кад ме закопаду... После тога је Јула весело продужила рад у башти, и решила се, кад опет дође на плот, да му одговори да је она засад тáтина и мáмина, а оно одономадне да је у љутини казала.

« А он ми одговори: »Прошло је то мене, снаго моја, него ти уради к’о што сам ти каз’о; слушај ти само менека, ја сам ти, каже, увек

О, Јуцо! — Јао, та мáма је будна! — прошапута Јула. — Јуцо!... Је си ли ти то? — Ја сам, мамо! — одговори плашљиво Јула. — Шта радиш тамо у то доба? — пита је гђа Сида коју је комарац пецнуо и кашаљ пробудио. — Па... ето...

— Неће, неће!... На ланцу је под амбаром. Извол’те слободно! — одговори гђа Сока. — Но, шта ће сад опет та матора торокуша?!

« — Ај! — запита јачим гласом оне унутри, — ’оћемо л’ мало да одморимо сироте коње? — Па, не би згорег било! — одговори му поп Спира, жељан да мало побегне од силних свакојаких мисли које су га опхрвале онако седећег у колима, а и да се

Куд ће нас то одвести, — сам бог ће знати! — Деде, спаси бог! — прекиде га поп Спира. — На спасеније! — одговори му домаћин, и куца се и с њим а и с поп-Ћиром, и то још двапут. Пију и разговарају се, и опет пију.

»Шта је, како се свршило?« запита их познаник. »Је л’ се свршило?« — »Јесте, једва једаред!« одговори му поп Ћира. — »Фала богу, све је добро!« додао је поп Спира задовољно.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И, исто онако напућено, пркосно, гледаше ме као да ме испитиваше. И после дугог гледања као да се реши да ми одговори. — Умре. Зими, у селу... и тамо вуци ли? пси ли? растргли је. Ко зна?

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Молим вас, ви мени јако ласкате. Оно је било негда нешто, ал' сада је све прошло! — одговори мало пријатно застиђена госпођа Јелка. На то дође и фрајла Савка. Фина девојка.

Само да најпре пошљем по мог тату. Он ми је куратор, а тутор мом детету, — одговори стидљиво-смешно госпођа Перса. — Имате и фамилије, молићу? — запита Љуба. — Имам једног синчића. Сад ће доћи.

— Сад се већ можемо, мислим, мало дубље у ствар упуштати, — рече Першуновић. — Драго ће нам бити, — одговори чика-Гавра. — Вама ће из чувења познато бити да моја кћи није без мираза; има она за себе екстра, а и дете екстра.

Јеси л’ ти са господар-Чекмеџијићем задовољна? — Ако ви јесте, и ја сам, — одговори стидљиво млада госпођа. — Е, сад молим господар-Чекмеџијић, ако смем питати, шта ви имате? — Имам куће у О.

Најпре отиде Парковић с чика-Гавром Белкићу. Разговарају се, питају да л’ је рад фрајла-Анку удати. — Зашто не, — одговори им, — само нек се нађе какав честит младожења. Зове их сутра на ручак, такође и Чекмеџијића.

— И сам се радујем, — одговори Љуба. Тако сад у задовољству ручају. Вино још остаје на столу. Белкић једнако вином нутка госте, особито Љубу; но

— Знате ли ко сам ја? — запита Марко. — Знам, благородни господине! Ви сте господин Марко от Рогозић, јурат, — одговори замућено берберин. — Јест, а знате шта је то јурат, краљевске табле заклети нотарије? — жестоко се осече Марко.

— Таленат још није имање. — Разумем вас. Па, колико их има који с талентом куће и земљу стеку, — одговори одрешито Марко. — Е, добро, кад бих вам Мицу дала, како и откуд ћете живети?

— Сваки нек чисти пред својом кућом, најбоље ће бити, — одговори мало љутито Алка. — Па, баш да видиш, Алка, није никаква ни срећа с тим Миливојем.

Али, како могу они у моју кућу силом ући да тепсију отимају, кад је та тепсија моја дедовина, — одговори оштро Алка. — Јесте ли немешкиња? — Јесам.

— Јесте ли немешкиња? — Јесам. Алка рождена от Рогозић, — одговори Алка поносно, — а Рогозићка ми је и то пребацила да мени не пристоји носити вал, јер је мој муж трговац, но ја га као

Код вас добро вино роди; каква је била берба? — Средња, но ја ћу већ служити са старим вином „ауспрухом”, — одговори Ћирковић, увидевши куд фишкал шиба. — Сад смо свршили, — заврши фишкал. Алка и Ћирковић враћају се.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Да, кад се мора онда драге воље! — Драги Јуришићу, теби је лако, сам си. — Ником није лако па ни мени, — одговори Јуришић. — Ипак, ипак, замисли ово: двадесет и три дана од кад смо се венчали. — Верујем потпуно.

— Одужују се једни исти, и једни исти се не одужују, одговори јој Јуришић. — Видећемо. и нешто као неки скривен, мрачан грех, сину у њеним очима.

једнога забушанта, сама си казала... Она сачека да замакну официри и са оном мирноћом живаца што леди крв, одговори просто: — Шта ти је, шта ти је, лудо? — Одвратна, необуздана животињо... једнога... једнога забушанта...

— Ви мислите: гађају само вас; гађају и нас у Београду. Ја сам сад тамо — Верујем да вас гађају, одговори Јуришић. — Чули сте како жене сјајно издржавају бомбардовање?

Ама шта сам ја то допустио, где ја То срљам?“ И кад мало дође к себи, он љутито одговори: — Ни трунке частољубља у вама, госпођо. — Варате се, него ја волим дете у јунаку.

Африка

Није се никад догодило да црнац одговори на шамар друкчије но послушношћу. Требало га је такође бацити у воду, па би он већ нашао начин како би се извукао.

Њена другарица Јо, не мање стара и спарушена, носи на глави нешто што личи на калпак, и њена је улога у игри да одговори на сваки покрет прве играчице.

Белац ми одговори, сасвим озбиљно, да су ствари растоварене, да мој бој већ пегла у дворишту моје одело, да ћу ја с њиме ручати, да ће

Црњански, Милош - Сеобе 2

“ „Бауерн“, одговори му кирасир, „Бауерн, паор.“ „Тако дакле? Они неће да буду паори, неће да ору, и копају, они би сви да просе апшит?

Тражићу, колико сутра, само смртне казне и десетковање пука.“ „Тражите!“ одговори му старац, благо, тако да је то изненадило Крфљанина.

А она му одговори, дрско, да она није дете, и да и она, као и све њене другарице у Бечу, зна колико вреде официри. Официри говоре свакој

Нигде такве абе нема, каже. Молио је капетана да сиђе из кола и види његову робу. А кад Исакович и не одговори на то, човек га зачуђено погледа и упита: откуд његово превасходство иде и зар неће ништа да купи?

А кад честњејши Исакович не одговори, ни на то, ни једном речју, трговац заврте главом и оде. Као кад човек сусретне некога који има неми осмех лудака.

Гледајући га право у очи, Кајзерлинг упита Исаковича: Да ли је био икад у Чрној Гори? Исакович му, зачуђено, одговори: „Неин, гнäдигстер Граф!“ Амбасадор се на то осмехну.

Како би било – рече капетану – да са тим женскињем оду у поље, у шуму? Да мало играју и да певају? Исакович, међутим, одговори, набусито: да он не пева и не игра.

Горе је него што је мислио. Волков онда одговори, понизно, да секретар премијер‑секретара можда није хтео да изазива панику.

Сели се у Росију, да би тамо, као принц, живео! Зар капетан у лазарету ништа о том није чуо? Исакович онда одговори кратко и јасно. Он, каже, не зна Василија, никад владику није видео. Не зна Чрну Гору.

Била је луда кад јој је пало на памет да долази у трактир, к њему! Она на то одговори, смејући се, да имају познате у Енгелу, фамилију Зиминских, и да се нико неће чудити да посећује ту фамилију.

Хтео је зато да опомене Павла да би требао да се чува Божича. Божич има, на души, два убиства! Исакович му онда одговори, мирно, да је госпожа Евдокија долазила код њих, као својих рођака али да никад није била, чак ни на његовом доксату.

А морао је, стално, да показује свој пашпорт. Прегледан му је и пртљаг. А стављана су му и питања, а његови одговори бележени у књигу. Зашто је на путу? Где је прошле ноћи ноћио? Код кога мисли да одседне у Будиму? Које је вере?

Теодосије - ЖИТИЈА

Запиташе га: — Ко си и из кога си манастира? А он одговори: — Ученик сам оца Макарија, од кога сам по потреби био послан у манастир Свимен, а настојатељ манастира и братија

И ппетекавши запита га цар: — Да ли је још жив свети старац, отац твој? Одговори: — Још је жив молитвеник Царства ти, отац мој.

Цар одговори: — Са радошћу и веселом душом твоју молбу испунити хоћу, и хоћу да видим брата о коме говориш, и да ли ће благоволети

И када је он упита: „Хоћеш ли да се удаш, сестро моја?“ она, чистоту љубећи, и пошто јој ова реч тешко паде, одговори му: „Ако ти сам избегаваш брак, зашто друге на њега присиљаваш?

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Врло радо, само сам ти ја слаб писменко — одговори крчмар, па однекле донесе огромну мастионицу, бијело гушчје перо и хартију за паковање сјекира и све постави на велики

— Ех, шта ли је сад ово? — узвикну непознати и застаде сасвим близу мене. — Биће, канда, неки џак, а? Нико му не одговори. Непознати онда гурну џак ногом, дохвати мене управ у слабине и гласно се насмија: .

— чуо се један забринути гласић. — Да није случајно мачак? — Е, мој Брашнове, види се да немаш искуства — одговори му Сланинко. — Мачак иде нечујно као сјенка, а то што лупка у мраку кроз кућу...

— зачуди се сиви миш домаћин. — Па напољу пада читава киша од мачака. — Ја сам чувени Миш пророк — одговори бијели миш. — Имам доброг пријатеља мачка Тошу, и док је год њега, не бојим се ни стотину мачјих киша.

— упита један млади миш. Миш пророк замисли се дубоко, дубоко, па одговори: — Мачки треба објесити о врат звонце, па ћете је увијек чути кад вам долази у госте. — Тако је, тако!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Она има шашаво име, кад га викнете у неком разреду, бар десетак девојчица одговори „ту сам”, има и дугачке ноге преко којих се сви у кући саплићемо, али је највећа лафица од свих мојих сестара.

Био је то шум моје сопствене крви непомирљив и очајан. - Ја сам данас избачен са часа, Рашида - рекох, а она одговори да зна. - Бацио си неку књигу, тако нешто? Ја понекад пожелим да побацам све књиге.

Рекох јој да нисам чуо како је неко постао вајар правећи само зечеве, а она одговори да није важно; она ће постати архитект, а то са зечевима је тек онако, човек ваљда има право да се бави нечим што није

- Јесам. Али ћу се задовољити овом корњачом овде. Једе ли она још нешто сем граматика? - рекох смејући се, а Рашида одговори да то није за смејање, данас је важан дан: корњача је подсетник на тај дан. - Какав дан?

— насмејала се, али тај смех је био кратак и помало усиљен и ја сам знао да се плаши. Дечак је одбијао да одговори, али је и даље ходао иза нас. у мојој ђачкој торби уместо књига била је Грета.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Рекнем јој: „Добар дан, госпођо Татијана, шта ми радите, нисам вас одавно видио”. А она одговори. „Ни ја вас, откуд вас код мене, ваљда изволите меса?

“ Ја пређем ближе к њој, па јој шапнем у уво: „Чујем да имате ваљану кћер за удају, имам за њу ђувегију”. Одговори ми: „Нека, ако бог да; желите ли је видети?” — „За то сам дошао”.

— Свршено је, моја Софија од своје воље пружа вам руку. Је л’ тако, Софија? Она одговори: „Јесте“, ал’ врло тихим гласом.

Чула си од мене како је са првом болесном добро живео, како не би с тобом“? — Од слободне воље, — одговори Софија. Онда јој ја пружим руку, а матери кажем да буде одма’ сутра прстен, да не треба никакови’ припрема и дарова,

У ова кола спремићемо рану и пиће за пут. — То се разуме, и та кола морају бити са арњеви, — одговори Кречар. — Но, да се путни трошак исплати, то ће овако бити.

Бирташ отворен човек, али из разговора види се да је „шарен”. Чамча пита има ли за њих собе. Одговори бирташ да има за госте једну, и ту ће им дати. Ствари најважније унесу унутра, а један кочијаш ће увек напољу чекати.

Оставити тако болесног, то господар Софра неће нипошто. Пита доктора колико мора чекати. Одговори му: „Три недеље, ако донде не умре”. Не сме га оставити, а ни кола са платном сама не може кући послати.

— Је л’ тај коњ на продају? — За новце је све на продају! — одговори му бећар опорно. — А пошто би га дао? — Двеста форинти. — Даћу ти сто. — Ни крајцаре мање, двеста.

Ево ме сад опет овде, и знате зашто сам дошао? — Не знам, — одговори Полачек мало збуњен. — Ја сам дошао да просим руку фрајла-Лујзе. Ја вашу кућу јако поштујем.

Отац други дан одмах оде брату свећенику на савет. Свећеник, како то чује, одмах му одрешито одговори да то нипошто не чини, ако је његов брат. Но, будући је добра партија, да он, Шамика, пређе у католичку веру.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Исакович, коме је исто тако било до тога да смотра прође што лепше, не одговори, већ занеме. Аркадије, дрмусајући белца, виде намрштено лице пред собом и покуша да умири коња, коме је, и иначе,

Док му је са браде вода капала на голе груди, осети како му срце узнемирено туче. Нареди да се Антоновичу одговори да пошаље до мртвих одмах калуђера и да иде пред Беренклауа, а да се у пуку каже да нико не излази из логора без ножа.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

⁹³ Када неко трудну жену било шта упита, она би требало да одговори јасно и разговетно, да јој дете не би било муцаво или немо.

“, а породиља, скривена иза врата, сваки пут одговори: „Сунце.“ На Косову жена којој умиру деца, новорођеном детету стави минђушу на кућном прагу, уз овај благослов: „Као

’ а родиља три пута одговори: ’дијете и млијеко’“.¹⁵ Осим враџбина, односно позитивних магијских прописа којима се обезбеђује породиљи довољна

У Црној Гори „кад дјетету почну ницати зубови, не ваља да онај који пита: јесу ли му изникли, нити онај да одговори да јесу или нису, помене ’зубове’, него ’вучићи’.

’ а он му одговори: ’носим врећу ријечи’. А кад се дете на прагу куће извуче из вреће, треба му рећи: ’Мучење нек стоји у врећи, а теби

Улазећи она пита ону жену што седи: ’какво вариш?’, ’варим суво да стане сирово!’ одговори јој ова.“ Поступак се, као што је то обичај, понови три пута.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

— Јутрос... — одговори кад су га запитали кад је стигао. – А колико остајете? – Не знам. Можда до јесени... – Фино — рече муж.

– Шта радиш ту? – упита девојчицу. – Не могу да спавам... — одговори дете. – Знаш ли колико је сати? Девојчица није знала. Било је три и пет. – Хоћу да ми заврши Пепељугу!

Шеф га је и даље гледао без речи, као кроз мрену. — Колико сам дужан? — упита Жан Жик. — Четрдесет хиљада... — одговори. — Имам записано. Жан Жик извуче смотак згужваних новчаница.

—Добро изгледаш! — рече. — Само си се мало угојио. —Године... — одговори млади човек. — Зашто не седнеш с нама? — У служби сам...

— Погле шта дишемо, бог те мазо! —Која је ово висина? — упита Чиле. —Хиљаду осамсто — одговори младић. —Шта мислиш да се ово откачи? — упита Поп. — Бог те мазо! Чиле не рече ништа. —Је л' мора са лисицама?

Совињон! Шатонедипап! – Ниси далеко од истине! – Хоћеш ли да ти ја кажем зашто више не пијеш? – упита жена и сама одговори: — Јер си почео да се гојиш! А када је у питању твоја патолошка нарцисоидност, нема ствари које се не би одрекао!

— Како је слатка! — рече са гађењем. — Колико јој је година? —Девет — одговори мајка. —Кога више волиш — упита нервозно — маму или тату? Дете је неповерљиво ћутало. —Кажи: обоје! — рече отац.

»Само да ме додирне!« — Ако мене питате — рече отац — овде вам је најбоља дивљач. Имаш ли још фазана? — Погледаћу — одговори келнер мукло. Наклонио се и отишао.

« Али, не. Ћутала је. — Какав је фазан? — упита жена. — Сјајан! — одговори. Сада је стајао наслоњен уз стуб покрај колица са колачима.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Сељак оздо одговори: — Ваистину, шјор, ви сте заборавили да је данас наш Бадњи дан, да се, откад је Котора, а у мирно вријеме, на

Што не кажете просто: шта траже Црногорци? Ивановић му одговори: — То нијесу Црногорци, него наши поданици, из ових горњих крајева!

И започе: — А да како ти се чини, кнеже, сад доље? Драго одби њеколико димова, мрдну густијем обрвама и одговори: — Ваистину, на боље не навикоше!

Како га оно зову? — Франц му је име — одговори Крцун. — А да није лукав, не ћаше узети толике земље и градове, без крви! Други су се били за њега, па ето и ми!

— понови поп и коракну ка њекој прилици, која стојаше уз литицу. Рако, Маркиша, Перо и Крцун опколише ноћника, који одговори на прекид: — Ја сам солдат! Бјежим у Црну Гору, код владике! Сви спустише орозе на пушкама и пушке објесише о рамена.

Ја ћу те одвести ка владици, кад мине Божић. Добро ми дошао, господине грофе Јанко! Ускок одговори: — Хвала, господине! Примам ваше гостопримство истим срцем, каквим ми је понуђено!

А бог зна разумијеш ли све што зборим? — Разумијем — одговори гост, звонким гласом. — Мој матерински језик доста је сличан вашему, а ваш сам прилично научио за ове двије године

Бићеш слободан, као што смо ми, а за то се крвимо и отимамо стотинама година! Здрав си ми! Ускок одговори: — Хвала ти од свег срца, кнеже. Ја сам много дирнут твојим дочеком и твојим ријечима.

Млади човјек трже се из мисли, зачуди се најприје томе питању, па, насмијав се, одговори: — Како не би било кртоле!? — Е, видиш, у нас је одскоро!

“ Али одговори: — Ја мним да је у реду да отидеш и к њему; сутра ћемо се договорити. И он је каваљер „Светог Ђорђа“. — Шта то?

— запита их кнез. Младићи и не опазише да поодавно бјеше настао тајац око њих, да их сви посматраху. Крцун одговори: — Ето, сјутра ће господин Јанко обући наше рухо. — Па лијепо, ваистину — прихвати кнез. — Биће згодан Црногорац!

— запита Јанко. — У исти мах опази да се сви намрачише и да Крцун погледа Стева као не одобравајући. Ћоро одговори: — Човјек из свијета као и ти!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Одбаце у јарак дубок! (1575) Анонимни, црнохуморни песник и не покушава да одговори зашто зеца прати тако опака судбина.

” „То није чаша, то је мој зечић”, одговори девојчица. „Морам га одвести у амбуланту”. „Иди куд ти драго, а мене пусти на миру”, рекне отац.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И отада се јавља цео један низ полемичких брошура, три Утука Јована Хаџића и оштри одговори Караџићеви. (Ј. Хаџић: Утукъ, или Одговоръ на Одговоръ на Ситнице Єзыкословне, 1839; — Вуков одговор на Утук Г. М.

Милићевић, Вук - Беспуће

Докле идете? — Преко мора, одговори онај доброћудно и празно, не појимајући значење те ријечи, насмија се, показа своје јаке бијеле зубе и оде брзо.

— Да 'оће скоро да престане, — каза она тихо о пљуску, мислећи на нешто десето. Гавре Ђаковић не одговори ништа. Он осјећаше поред себе њу, свјежу и младу, која изгара за човјеком; он осјећаше огањ гдје му пржи лице и

Инжењер га позва да пође с њима, покушаваући да га одушеви за свој посао. Он хтједе да мало размисли и не одговори одмах. Она га погледа. Њему се учини да је прочитао у њезином оку: „Хајдете!“ И он, не знајући ни сам зашто, пође.

На оцу се опажаше нешто плашљиво, нешто што га тишти и смета. — Шта ради мама? — запита она послије ћутања. Отац не одговори ништа у први мах, и то је дирну и узруја; и кад се сретоше њихови погледи, оба пуна сумње, он јој само рече несигурним

Сремац, Стеван - ПРОЗА

« — »Па, пазари се, пазари; крај с крајем, ех, таљига се, таљига!« одговори мајстор или бакалин. »Е баш ми је мило кад ти иде пазар, вели Јова, баш добро те ми нећеш одбити једну малу молбу.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ал' залуд пита, нико г' не познаје. И један само одговори на то: Да лице то му није непознато, Негде га виде, али де — не знаде. То само рече, више не придаде.

“ Међутим Васа већ је снагу побрô, Па одговори: „Стојане, е добро, Нек према глави једном нас засвира, Јер донде нема ни једноме мира.

“ Овај пита, смрт онога мори, Али опет 'вако одговори: „Беше ноћас око пола ноћи, Ал' ће нама двоје, троје доћи, Онај главе, тај сломљене руке, Свак мишљаше дошли су са

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Зашто плаче? Све да и хоће, она вам то, можда, не би ни знала да одговори. Биће, ваљда, највише због тога што усамљени пјевач зове у заједничко бјекство ту непознату пусту Маријану, а не њу,

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Али ја сам се надао томе погледу и начиних лице тако хладно, мирно, да свака сумња одлете. — Ако могу... — одговори ти збуњено. Ја планух. — Онда не долази! — И хтедох да се удаљим. — Не, не... доћи ћу. Хоћу!

— Што не седиш, Стано? — упиташе те. — Да нацрнем кућу и видим дете да не плаче — одговори ти затварајући врата. У том једној баби, која беше задремала уз „мангал“ жара, испаде лула из зуба. Сви се насмејаше.

— А где је он? Ти поче да муцаш. Беше ти непријатно и стидно. — На робији — одговори тихо. — Шта? — Није крив господине, тако ми Господа! Обедише га. Узедоше на душу душмани — Бог им судио! А он? ох!

— ’Бро вече! Радите ли? — упита он тихо и некако плашљиво. Цвета на поздрав ништа не одговори. Тобоже, занета послом, Није чула.

Цвета на поздрав ништа не одговори. Тобоже, занета послом, Није чула. — Ето мучимо се, газда, као свака сиротиња — одговори му Јован и помаче се, те му начини места до себе. — Седи. Одмори се. Хоћеш дувана? — Па могу. Дај!

— Не љутим се, али шта ће да каже свет, људи! Иди, ако мислиш добра. Шта хоћеш ти? Та ја сам жена! — Истина је — одговори он меко. — Па кад је истина, што долазиш? Што ме не оставиш? ... Ето, имаш жену, децу.

— Седи! — рекао му мрко и показао место ДО себе на миндерлуку. Стојан, као увек, само стао пред њим. — Нека — одговори му — Могу и да стојим. — Седи до мене, седи ко што приличи мужу, домаћину! — И реч „домаћин“ нагласи.

Марика, зајапурена од рада, ништа јој не одговори, већ, пошто остави тестије с водом које беше унела, обриса руке и руковавши се са мном поче по соби, око Мите, нешто

Мита подиже главу, погледа је дубоко, уморно, једва држећи отворене очи и одговори: — Чамовина ће ме излечити, — шалим се, шалим!

Чула да си болан, па пита да ли ти се што једе. И понуде ти послала. Зар ти нису дали? — Не! — жељно одговори Мита. — Како да не? — поче Аритон да се љути. — Марике! — викну и окрете се кујни где је била Марика.

— Камо те понуде? Што му ниси дала? — поче Аритон на њу сурово. — Какве понуде? — одговори Марика тромо и некако зловољно. — Такве понуде — поче Аритон још љуће. — Понуде што је мој чирак донео: крушке.

Ваљда се био распасао, па се сад стезао оним својим дугачким појасевима. На наше: добро вече, како сте?... само одговори: — Ето... — И опет настави да се увија и стеже појасевима. Уђосмо унутра. Мита насред собе. Испружен, мртав.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Они га добро дочекају и реку му: — Бог ти помогао, кад си нам друг! Он одговори: — Ваш до вијека остајем и за вас ћу мој живот дати.

— Хе, — веле — кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи? Одговори царевић: — Хоћу, штогођ ви радите то ћу и ја радити. — Е, вала, добро; кад је тако, сједи!

— јесам, честити царе, — одговори најмлађи царевић. Онда му цар даде своју шћер за жену, и допусти му да је он први до њега у своме царству, а оној

Онда га царев син пита: — Како се ти зовеш, бога ти, по имену? Овај одговори: — Ја се зовем Баш-Челик. Царевић пође ка вратима а овај га стане молити: — Дај ми и другу маштраву воде, па ћу ти

Јесам ли ти казао да не отвориш девету собу? Царевић му одговори: — Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да Баш-Челика тражим и да повратим моју жену.

Кад изићу на чардак онда царевић стане питати сестру своју ко је њен чоек за кога се она удала, а она му одговори: — Ја сам се — вели — удала за цара змајског, и мој је чоек змај, него, брате, да те добро сакријем, јер мој чоек

Она му рече: — Нема никога. А он вели: — То не може бити. Онда му жена одговори: — Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?

А змајски цар одговори: — Оног најстаријег и средњег би заклао па их пекао, а најмлађем не бих ништа. Онда она вели: — Дошао је мој

А она му одговори: — Ја сам се удала за цара соколовског, и он ће довече доћи; него да те добро ђегод сакријем, јер он браћи мојој

— Добро дошао, шураче! — вели соколовски цар. — Боље тебе нашао, зете! — одговори њему царевић, па одмах седну вечерати.

— одговори њему царевић, па одмах седну вечерати. Послије вечере пита цар шуру свога куд је пошао, а овај му одговори да тражи Баш-Челика, и све му редом прича. А цар га стане сјетовати.

Брат је пита: — За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек? Она му одговори: — Мој је чоек цар орлујски, за њега сам се удала.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

, одговори г. Спасић у 9 числу исти новина, али не да призна, што је погрешно, и да брани учтиво и лепо, гди мисли да има право, н

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Наш брод. Држи ли правац? А онај врт на Авентину, Да ли је исти, ма да пиније прстенују Декаде, год по год? Размисли, одговори, Или прећути барем неслагање са сумњом Која ми кочи шаку, бар за трен, па ми слова Посрћу, несигурно.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Због тога га приупитају има ли ико у граду да му је бар приближно сличан, да га ангажују за дублера? — Има! — одговори Суленце. Један Дача је пљунути ја!

„Шта је, бре“, каже он, „зашто уплаши мога слугу?“ А Смрт одговори, пази сад: „Нисам га ја уплашила, само сам се зачудила откуд он у Бухари кад вечерас имамо састанак у Самари?

Сада ми је било готово свеједно шта ћу да радим, само ако се то плаћа. Мишелино је покушавао да ме одговори од запослења: — Требало би некако брзо доћи до брда лове — казао је — Мали огласи?

И тачно ту, на том месту, где се спомиње израз на асфалту, ја га упитах а одакле је родом, на шта он одговори да то није важно одакле је он, а на шта ја рекох да је веома важно, јер немам ни најблажу намеру да идем било где,

“ и избацује ме напоље. — Али зашто? — запањих се. — Па због тога — одговори ми доктор чисте филозофије што је то јаче од њега! Мислим, то коло...

Веверица тада одговори: — Као што ти је вероватно познато, ми веверице обожавамо лешнике, а ти баш имаш очи боје лешника...

Носи капуте од твида, панталоне од сиве каше, а пре него што вам одговори на питање „Колико је сати?“ — гледа у вас онако мало искоса, жмиркајући једно пола сата, као да управо разврстава ваш

На питање „Каква ће бити нова го. дина?“ он одговори да не би тако поставио питање, па га постави овако: — Хоће ли нова година испунити наша очекивања или неће, то зависи

Најзад, обрнем информације и запитам зашто Нова година не долази у нашу кућу, а један милозвучни гласић ми одговори да је данас тридесети децембар, а да Нова година ретко кад стигне пре тридесет и првог, који је, наиме и тек сутра!

“ — на што суленце са Аде одговори као из топа: — Море, какав алкохол на празан стомак! Дај ми киселу воду! Не могу а да вам не истркељишем и случај

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Једанпут, кад он прође покрај ње, рекне му она: „Но, господин обрштер, како вам се допада бал?“ — „Ваше величество“ — одговори мој господин — „ја нисам обрштер“. — „Е“ — рекне она — „реч своју не смем натраг да узмем.“ С отим дозове цара... У!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Сада ћете право кући а новац да покажете мами. — О, па ми носимо уље право кући, — одговори старија увређено. — Пазите, колико већ пада вече... Мислим да ћу вас оставити да бих прошетао до врха села.

— Херера, Херера, Сагрера, потрчите за час, тетка се љути, — зачу се из помрчине. — Ое, Херера! — Ево, ево! — одговори девојка и онда осташе све неколико тренутака ћутећи. Затим Херера упита другарице: — Хоћемо ли све да сиђемо?

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Окупим ти ја њега укрштеним питањима; па укрштена питања, па укрштена питања. ПРОКА (гори од нестрпљења): Па одговори ли он?

ПРОКА (гори од нестрпљења): Па одговори ли он? АГАТОН: Одговори, али све онако, туц-муц, а ја опет навалих па укрштена питања, па укрштена питања, па укрштена питања, па укрштена

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Заустави! — нареди капетан одсечно војнику на стражи. — Где сте запели? — У команду — усуди се један да одговори. — А где ти је команда? — Ваљево... — Будало једна, па куд си навро за Велес?... Терај то напоље! — нареди војнику.

можда последње збогом. Пред капијом застадох неодлучно. — Артиљеријски пук? — обратио сам се стражару. — Пролази — одговори стражар и не гледајући ме, као да је хтео рећи: унутра може сваки, али је отуда тешко изићи. Закорачих.

— Наравно — обрати се потпоручник нареднику — овако је требало да одговори команданту дивизиона. — Као да је хтео рећи: па би се све сручило на нашу главу.

— и стари претећи диже штап, док му је ветар лелујао седе власи. — Стараћемо се, дедо! — одговори Петар нишанџија. — Ни коске да им нисте оставили! — довикну стари и, већ немоћан, застаде наслоњен на штап.

— Па где ћете са њим? — запита неко болећивим гласом. — А шта га знам... умре сад на путу! — одговори старац, као да је хтео рећи: овде, онде, свеједно... има их много... видећете.

Милутин се смешка, јер не зна да ли треба да одговори озбиљно, или у шали. — Је ли? — Како се узме... — Јеси ли видео коња за празним јаслима кад зажмури и дрема?

— Дакле, ми нећемо више прелазити? — запита неко. — Не, не! — одговори одлучно командир. Нама свима као да лакну. Топови су били приправни за дејство, осматрачи су заузели своја места.

— Сад је неко умро — рећи ће један од војника. — Камо да је само један... Хиљадама их гину сада — одговори више за себе наредник Милутин. Одмакли смо далеко кад се сасвим разданило. Био је светао сунчан дан без прашине.

— Уосталом и нашта ће, када је човек и тако одређен да погине. — Главно је да они из позадине остану живи — одговори потпоручник Александар. — А бре, овај мој шињел тежак је сто кила.

— обрати се некоме унутра. — Али не, ниси ми потребан... могу ја и сам. — Па... како ви наредите — одговори доброћудно. — А када носите вечеру? — А, нема ’вод’ вечере! Однесемо пред зору па за цео дан.

Ујашем у двориште, и ту, пред кућом, угледам њену мајку. „Помози бог, снајо!“ — велим јој ја... Она ми ништа не одговори, већ ме само душмански погледа. Видим ја да нешто није у реду... Посилни ми придржа коња и ја сјашем.

Шта мислиш ти, поднаредниче? — запита командир у шали поднаредника Траила. Траило заузе одмах став „мирио“ И одговори: — Господине капетане, волео бих ја да ратујем на њиној земљи, макар и одступао...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Опет се неки засмејаше, а један довикну: — Бијеш ли ти ђаке? — Бијем неваљалце, а добру децу волим, одговори учитељ и скрену очи на ђака, који му прилажаше.

опасно, да га пусти на таку близину к себи, а још више јој паде тешко, што се овај простак подсмева њеном другу, те му одговори доста опоро: — Не знам шта ви говорите. — Ехе... па онај криви. Ваш нови учитељ...

запита она и погледа га некако ђаволасто жмиркајући. Он смотри тај поглед па се још више збуни, али ипак одговори: — Три године, ово је сад четврта. — Нисте ваљад’ испит положили, те сте још привремени?

Како вам се чини? — Смешан чича. Не знам само да ли ће моћи радити. — Ширет велики, одговори он и предахну, као да свали с плећа велики терет. Оде да купи што за ручак... после неће моћи, кад почнемо рад.

Колицна је моја, а кметови спремили педесет ђака. Неће моћи сви стати. — Стаће... може и више, одговори он и насмеја се. — Знам, али то не ваља ; не одговара захтевима хигијене ни науке... — Ха-ха-ха...

Не грешите се, људи ! — Таки је закон, чича Вуксане, одговори му председник, тако мора да буде. досад се уписивало сваке године само по десетину нових ђака, па се нису ни узимала

— Ето... видите како то иде, одговори јој он, гледајући је право у очи, јер она разгледаше уписницу. Гледаћемо... Она изиђе у двориште.

Јаднице !«... Беше јој жао ових глупих ширета — жена, јер она не познаваше њихово стање ни намере. Она им одговори пријатељски: — Ваши људи тамо уписују... они вас знају најбоље, па њих и молите.

— Играте се, децо!... Шта сте се то играли? — Крпигуза, одговори један смелији дечак — Зар не знате лончића? — То је за оне из првог разреда, а ми ’вако...

Гојко превалио своје велике сањиве очи, па не може да се начуди, а Љубица оштро одговори : — Школски одбор има свога деловођу, а ви у школи немате никаква посла. — Молим опростите... Ја, знате, ’нако...

Зли су им пси. — Јесте. Јуче вас у мало не исцепаше. Ја гледам кроз тарабу како не умете да се браните, одговори му она и зацену се од смеха, сећајући се јучерашњег призора, кад пси салетеше јадника са свију страна, а он се само

Под њима тече моја шумна Морава... — А, ви сте Моравац? — Да, одговори он, а из очију му нестало оне сањивости, па бије из њих живи јасни огањ.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Већ и рецитативи, јасни и сузни, у литургијама Палестрине, и одговори Томаса да Виторије, били су смешни изговарани рогобатно латински, али слушајући Рамоа, Лилија, или Орфеја

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

— Ко си ти? — упита га Агатон — и зашто се смејеш? — Ко сам ја, то ти нећу казати одговори старац — а смејем се зато што ти се крчаг разбио и што се ти због тога љутиш.

— А-а-к-ко си ти? — замуца жена дрхћући од страха. — Ку-ку! — одговори пекар. Жена познаде мужа по оним његовим зеленим, пакосним очима. — А шта је то с тобом, куку мене-е!

— А шта је то с тобом, куку мене-е! — повика она из гласа, пљеснувши се рукама. — Ку-ку!... Ку-ку!... — одговори жалостиво пекар. И на сва њена питања он одговараше само „ку-ку!

Цар га гледаше зачуђено. — Па добро, ја га и не дајем теби, него ти поклањам да подигнеш храм Божји. Старац одговори: — Силни царе!

— Ни за цркву?! — викну цар. — Ни за цркву — благо и тужно одговори старад. Цар се замисли. Гнев га прође и он размишљаше, али никако не разумеваше зашто се старац толико опире да новац

Сутрадан позове старца. — Но, пријатељу, јеси ли се предомислио? — упита га он блаже. — Не, царе! — одговори старац кратко и одлучно. — Па зашто? Кажи ми, не мучи ме више! — молио га је цар скоро кроз сузе.

Врати се газди без магарца. Газда га срдито запита где му је магарац и зашто није купио. — Не љути се, господару — одговори слуга. — Ја сам ишао по целом вашару, наилазио сам читаве чопоре магараца, меркао сам, тражио и опет, ето, нисам купио.

— Да... Ја сам хтео да те обрадујем па да ти купим магарца каквог нико нема: с пауновим репом — одговори мудри слуга. — Ама, јеси ли ти при себи?... Па зар и има где на свету магараца с пауновим репом?!

! — рече газда, загледавши се слузи у очи, мислећи да је померио памећу. — Дабогме да нема — одговори слуга и обори очи. Газда се још боље загледа у нега, премеривши га од главе до пете.

— Па шта си га онда тражио? — питаше газда, чудећи се све више. — Ја сам доиста тражио оно чега нема на свету — одговори мудри слуга уздахнувши — али као што нема магарца с пауновим репом, тако нема ни ружна живота с лепим свршетком —

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Беше ми нејасан тај одговор, те га наново запитам: — Какве будалаштине? — Свакојаке — одговори овај с неком досадом, и зену равнодушно. — дакле, свиње и будалаштине?! Ни о чему другом ниси више слушао?...

„Какав му је оно орден?“ — упитам пандура. — „Оно је орден за заслуге на просветном и културном пољу!“ — одговори он озбиљно и хладно. „Какве су то заслуге?“ — „Па он је, знате, био кочијаш код бившег министра просвете.

! Морало би се опет живети! — одговори ми равнодушно. У даљем разговору причао ми је како је изучавао шумарство, а сада радо чита чланке о сточарству; и

— упитам. — Врло лако, јер се сваки мора покоравати законима земаљским! — одговори министар и направи лице важно, достојанствено.

Запитам другог, трећег, и сваки ме с презрењем погледа и не одговори. Најзад се намерих на једног с којим сам се познао приликом покретања једног патриотског листа, а већ у тој земљи, да

— Добро, шта на то има влада да одговори? — Министри ће на то рећи да су унапређивали преко реда само своје најближе рођаке и луде за које су се заузимали

— Изгледа паметан човек — рекох. — Будала! — одговори овај хладно. — Не бих рекао! — Та оставите, молим вас, занесењака.

неке, упорне, дотерују везане. — Какав је ово збор? — питам једног. — Ко ти га зна! — одговори ми равнодушно. — Ваљда није опозиција? — Опозиција! — одговори опет не гледајући ни ко га пита.

— питам једног. — Ко ти га зна! — одговори ми равнодушно. — Ваљда није опозиција? — Опозиција! — одговори опет не гледајући ни ко га пита. — Па зар власт сазива опозицију на збор, и још луде силом доводи? — упитам. — Власт!

— упитам. — Власт! — Па зар против себе? — Сигурно! — одговори ми с досадом, као у некој недоумици. — Можда је збор противу народа? — упитам. — Можда — одговори онај на исти начин.

— Сигурно! — одговори ми с досадом, као у некој недоумици. — Можда је збор противу народа? — упитам. — Можда — одговори онај на исти начин. — А шта ти мислиш? — упитам.

Прође улицом, а луди се тек гурну и намигну један на другог. — Добар дан! — јави се он. — Добар дан, песниче! — одговори један гледајући га испод ока, заједљиво. — Здраво, здраво! — дода други с подсмехом. — Добар дан!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Припевајте је за Зука, вели њен Гајо. — Нека, нека, прво ћемо тебе за Сандулину Ђуку, одговори му Анђа и припева га за њу, па му се после стадоше смејати, но и он не ћути: — Па што, лепша је од тебе.

— рече други. — Нека стане пред мој гарабиљ, па алал му мајци ако мрдне, — одговори Ђокић. — Ја каки си ти каплар, мој брајко, кад ни то не знаш, да куршум има опчине. — Ама, знам, брате... али знаш...

— Љубиша, је л' те стра'? — упита неко. — Мене, вала, све'дно, — одговори он полако. Сви ућуташе. Звезде побледеле. По небу се осула нека неодређена белина, која му заклања чисто плаветнило

— У месо, брате, ја шта ћеш друго! — одговори кмет, после краћег размишљања. — Само пазите да не прођете ни један жбун, ни једно дрво, а да не разгледате.

— Ко има сеченице у пушци? — викну један. — Ја, — одговори Радоња, добар ловац и нишанџија, па пружи запету пушку. Врдну пушком и десно и лево, па се у пола диже.

— Е брате, ка' и сваки мртвац! рече један из гомиле. — Ја нô болан, човек ка' и ми, одговори други. Трепери му џемадан, извезен срмом и обасјан сунцем, али се не крећу груди под њим.

— Море, ти ми нешто онако... како да кажем... нешто сумњиво изгледаш... — Није... седео сам синоћ дуго, — одговори Пера и обори главу. — Хм... добро, добро... само пази: ако не положиш, пресешће ти ово лето.

— Јеси ли све прешао? — запита га сусед у клупи, кад седе до њега. — Преко половине, — одговори му Пера, — а ти? Јутрос би се Пера зачудио овоме одговору, јер му словенске државе беху тако нејасне и збркане, да им

— запита га један. — Не знам ти ни Едуарда ни Филипа, а о њиховим ратовима немам ни појма, одговори он. — Стогодишњи рат. Како да не знаш! — Аха, јес' богме. Ту су Енглези употребили барут. Али ти даље ништа не знам.

— Тако, ћерице!... Дед' на прилику, погоди нам још само годину, кад се Ромул отказао престола. Девојка одговори, па оде на место. Испитивање иде »као по лоју«. Ђаци расположени, па само пљуште одговори.

Девојка одговори, па оде на место. Испитивање иде »као по лоју«. Ђаци расположени, па само пљуште одговори. И Пера се ослободио, и само чека да га старац погледа и мрдне главом.

— Полако, господине, хоће да буде све, само полагацко, — одговори му чича Ђурђе. Капетан се још који пут љутне, повикне, па се полагано навикне на нашу тишину и наш рад, те му после и

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Не знам, господин-учитељу — одговори ћир Ђорђе. — Како да не знаш?! Зар ти механџија па да не знаш?! Зар не сврће код тебе?

— Како да не знаш?! Зар ти механџија па да не знаш?! Зар не сврће код тебе? — Несам механџија — одговори пргаво ћир Ђорђе, па устаде и стаде без икакве потребе да брише сто који је сасвим чист био.

— Ама тај је закон замењен Законом од 11. децембра 1873. године, којим су батине укинуте! — одговори му ћата. дуго су се препирали и једва ћата обавести ћир-Ђорђа да је тако.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

” „Наш генерал је мало скренуо, или је пао с крушке ...” А Григоренко им одговори као из пушке: „Слобода је да певам, кад ми се пева, ко Елвис Присли, Слобода је да мислим онако како нико не мисли,

По обичају, месец изнад брда плане. (А где је месец дању — ко може да одговори?) Путник који дуго путује, стане И, скоро преко воље, прилегне да се одмори.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

се часа зауставља: или да склони које мало дете са средине улице, да га не би који коњ или товар прегазио, или да коме одговори на поздрав. После дугог времена Магда се врати заједно са два шегрта који донеше читаву рпу басме.

— Ето! — одговори јој мати и уђе. Софка оста, да поново закључа и затвори капију, слушајући како Магда трчи испред матере, да тамо пре

Донеси, Магдо! Софка јој не одговори. Али јој мати не даде. Показујући главом у кујну на ону корпу са јелом и комађе пита, поче да је нуди: | — Узми, узми.

И од целог поздрава само што га упита: — Дође ли? — Дођох! — чисто мрко и неугодно одговори јој. И не погледавши у њу, узе шећер и воду, коју испи на искап. — Да намештам?

Сва је мирисала на сељачки мирис, на млеко, на воњ ђубрета и свежину јака, проста одела. — Намештај! — одговори јој Марко, и опет остаде седећи на сандуку. — И чујеш! — позва је он натраг када ова пође.

— Нећу. Јела сам код куће! — одговори јој Софка и упути се у собу. И тек после, када чу да јој тетка у кујни око огњишта све сврши, распреми, и оде у ону

Чинила се да ништа не зна. На Софкино: — Хајдемо, тето! — она само што одговори: — Хајде, Софке! И то њено „хајде Софке“ тако се слагало са Софкиним гласом.

Алил, чисто као увређен, одговори: | — Газда Марко, свирка моја, образ мој! И клечећи још више се саже. Поникну грнетом додирујући њиме под, тако да

Ако не, ја не могу ништа више. — Идем! — Тако гробно чу се како свекрва убијено и решено одговори. И заиста, на изненађење и ужас свих, она уђе тамо к њему.

Додирну јој чело, и то врх од чела, онај раздељак од навише зачешљане косе. — Добро, чедо! — увређено јој одговори. Али се трже када виде како све то бива све веће, шири се, а за њега је било и ово много неугодно, а камо ли што мора

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Па ћемо те оженити, је ли де Милуне?“ упита Марко, провлачећи прсте кроз косице дјетету. „Оцу зенити се, боме!“ одговори дијете. Сви се насмијаше. „А коју ћеш узети, де?“ запита га баба му, а лице јој се разведри и насмија.

Ето, ти, сви!“ „Бог из поздравио и благословио!“ одговори Владика. „Имао си шта носити, игумне!“ рече неки. „Богме, дијете, бреме, ама мило бреме.

„Што ти је, говори?“ „Стане!“ изговори он наелак, крвавим устима. „Која Стане?“ рече Крцун. „Пејова“, одговори он. Сва четир му друга насмијаше се.

“ „И мртве?“ „Не само њих, но и тебе, валај!“ Оташ и Спасоје слатко се насмијаше. Мишан му одговори: „Шапат у папрат! Ко ти је крив е си лакосан ка’ кокот, а можда баш као зец...

„А што вама шће да пуцате?“ „Ваистину нехотице. Пушка се одапе моме буразеру, срећа да не уби никога!“ одговори бркоња. То бјеху: Радоје и брат му, Петар и Марко, синовци сердара Пеја.

“ „Аферим, валај!“ рекоше у глас. „Фала вама, браћо, што ме примате за брата!“ одговори Јанко тронут. „Нијесам ја амо ускочио да ластвујем, но да с вама дијелим витешку невољу.

„Ја мним нијеси досад бивао у боју?“ упитаће Мишан, гледајући пут истока. Румен обли лице Петрово па нагло одговори: „Нијесам имао кад, а мним ни ти.“ Сад им се погледи сукобише, зеница у зеницу. Задуго не тренуше ни један ни други.

„Хоћемо ли се обрукати данас пред старијема?“ заподје Петар. „Нећемо, божа ти вјера!“ одговори Мишан жестоко. Да је овај то упитао, онај би први тако исто одговорио, јер истовјетно питање заче им се једанак а и

„Јесу ли?“ запита Радоје онако сањив, дижући се с натегом. „Нијесу, но ево божије вријеме удари“, одговори Оташ. Оташ, не изговори још а облак се просу врх њих, пљусак као из кабла.

„Ма што оно раде?“ запита Јанко, кад Турци посједаше у коло и почеше да клањају. „Моле се Богу људи!...“ одговори неки од Озринића, па као да и њега тај призор наведе на побожне мисли, скиде капу и крстећи се рече гласно: „Помози

!“ „Кога познајеш од њих?“ упита лагано Марко Спасоја. Овај одговори: „Сва три она на коњима позна бих са вр’ планине. Онај у сриједи оно је Имбро-бег што ти је ранио Милуна.

„Што ће вам гнијездо, кажите ми, па ћу вам га ја одмах снимити?“ Дјеца сва гледнуше у Јана, као да је на њега да одговори.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Његови кратки духовити и двосмислени одговори на постављена питања заједљиви су и имају отровну жаоку (Кад га ага упита: — Како с љетином?

Г) ОСТАЛЕ ВРСТЕ ГОВОРНИХ ИЗРАЗА 1) ОДГОВАРАЊА И НАДГОВАРАЊА Била ми је боља мати. — Одговори се ономе који рече: лани си боље живео. Био сам у млину. — Одговори у шали онај кад га питају: ето, почео си седети!

— Одговори се ономе који рече: лани си боље живео. Био сам у млину. — Одговори у шали онај кад га питају: ето, почео си седети! Два краја и сриједа.

Био сам у млину. — Одговори у шали онај кад га питају: ето, почео си седети! Два краја и сриједа. — Одговори се у шали кад ко запита: има ли још много неурађено од каква посла. Ево ме на двије ноге као кокот.

— Одговори се у шали кад ко запита: има ли још много неурађено од каква посла. Ево ме на двије ноге као кокот. — Одговори се ономе који пита: где си или како си? Ето, не могу даље од капе! — Одговори онај који се упита: расте ли?

Ево ме на двије ноге као кокот. — Одговори се ономе који пита: где си или како си? Ето, не могу даље од капе! — Одговори онај који се упита: расте ли? И гладан би га јео. — Одговори се у шали, кад ко за какво јело упита: како је. Из дома.

Ето, не могу даље од капе! — Одговори онај који се упита: расте ли? И гладан би га јео. — Одговори се у шали, кад ко за какво јело упита: како је. Из дома. — Одговори се у шали на питање: Одакле си?

И гладан би га јео. — Одговори се у шали, кад ко за какво јело упита: како је. Из дома. — Одговори се у шали на питање: Одакле си? Кад спава круха не иште.

Из дома. — Одговори се у шали на питање: Одакле си? Кад спава круха не иште. — Одговори отац, кад га ко пред његовим синчићем пита: је ли ти добар? Како оваца не држим, паса не чувам.

— Одговори отац, кад га ко пред његовим синчићем пита: је ли ти добар? Како оваца не држим, паса не чувам. — Одговори се кад ко пита за кога, а онај који се пита хоће да каже да за оног нити зна нити се с онакима меша.

Као сиромах у богатој вароши. — Одговори се на питање: како си? или како живиш? Код касалове куће. — Кад ко за што пита, па онај који се пита неће право да му

да каса једнако узалуд. Кокша из Дивоша. — Одговори се, у Срему, кад ко запиткује: ко? Крвав испод коже. — Одговори се у инату ономе који пита: ма какав си ти човек,

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Ја повичем на њега: То је мој челац, од куд теби мој челац? А човек одговори: Брате! ако је твој, ето ти га. Па ми да и челца, и још пуну торбу проје од изора.

Назовем му ја: Помоз' Бог! А он ми одговори: Бог ти помогао; и да ми водицу. Кад се вратим натраг, а то мојом несрећом ударила киша, па дошло море и сву проју

Онда му премудри одговори: „Ако | узмеш ђевојку, ти знаш; ако узмеш удовицу, она зна; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња!

Пошто се мало прокупају; онда рече свети Аранђел: „Де да ронимо, да гледамо који може дубље.“ А ђаво му одговори: „Ајде де.“ Онда свети Аранђел зарони, и изнесе у зубима пијеска морскога.

Кад овај бубне са сланином међу њи, а човек скочи онако у мраку, па стане викати: „Ко је то?“ А крадљивац одговори: „Ја сам ђаво.“ А човек крстећи се повиче: „Па шта ћеш овђе, анате мате било?

“ А крадљивац одговори: „Ја сам ђаво.“ А човек крстећи се повиче: „Па шта ћеш овђе, анате мате било?“ А крад- | љивац одговори: „Ћути, ево сам ти донијо једну сланину.

Чоек му одговори: „Сад ће моја кћи донијети мени ручак, пак ћемо подијелити што је Бог дао.” Међедовић му стане казивати како је он

” Чоек му одговори: „Ја бих ти је радо дао, али сам је обрекао Брку.” Међедовић на то рекне: „Бре шта марим ја за Брка? | Ја ћу Брка

ћера ме Брко, и ево га сад ће ме стићи! Него што ћу чинити? Сакриј ме ђе!” А чоек одговори: „Богме Брко није шала. Али не знам ђе ћу те сакрити; него ходи овђе у моју торбу у сјеме.” И тако га узме у торбу.

Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: „Шта је то у зао час! ја тебе избавих а себе погубих.” Змија му одговори: „Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.

Онда цар змијињи рече чобану: „Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?” Чобан одговори: „Ништа друго не ћу, него да ми даш немушти језик.

” На то му чобан одговори: „Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти с Богом остај! мени друго не треба ништа.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Ако ли ко упита њега, такође да одговори, ако је могуће, кратко и сажетим речима. Уколико неко омета или се узнемирава, ко смућује или се смућује, омета читање

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Архимандрит, чујући реч да се дâ ушкопити, загрози се и затресе, као да га грозница спопадне, пак одговори крстећи се: „Бог са мном, господине! Волио би[х] да ми се уши одрежу, него да ме ушкопе.

„То не би била никаква задужбина да ја то учиним“, одговори добри свештеник, „него, ако вами није од потребе часловац, даћу вам за њега седам марјаши и постараћу се за ваш превоз.

„Зашто не би[х],” одговори он, „у друштву се много лепше путује него самим. Дам му нешто новаца те оде у Ириг и купи ми доламу плаветну и

” „А зар сте ви унијати?” — речем му ја уплашен. „Јесмо,” одговори, „и да то нисмо, ми не само не би[смо] колегијум наш овде имали, но не би нам дали ни пребивати.

„Гди би[х] нашао таково место гди би потребу од мене имао ко?” — запитам га. „Нигде тако као у Далмацији”, одговори ми; из различних места ондешњи свештеници молили су ме, и често ,ми пишу, да им ког магистра пошаљем.

Полазећи из корабља, запитам шта сам дужан за превоз платити. Капетан одговори да је све плаћено у Корфу и да ја ништа нисам дужан.

” „Дакле боље је мени“, речем, „уклонити се за времена?” „Ја сожалујем“, одговори ми божествени и блажени отац, „али у оваковим опстојатељствам не знам ти совјета дати.

” То јест: „Море, калуђеру, да пођеш; тако ми бота, имаш шта гледати! — одговори ми Дима Дука, један од први[х] старешина.

„Добро“, | одговори Дима Дука, „кад сте ви таки, и ми ћемо знати како ћемо вас отпустити кад од нас пођете.” У то исто време чује се по

„Не само | обиталиште“, одговори благи и добри господар, „него и трапезу с нами нек има, док се овде позна и намести. Обнадежди ме поп Антим да не

„Кураж, мон ами!” — одговори ми један од њи[х]. „Промисал небесни који те досад није оставио, неће ни одсад. Кад све потрошиш, што год имаш до

” Докаже она то својему супругу и сутрадан одговори ми да се мене ради већи ручак не готови, да се њи[х]ова деца и при ручку у разговору ползују; но будући да сам ја

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Питан у суду зашто то тако учини, убица одговори: „Није ми, валај, жâ шта сам га убија, али не би никад прижалија да сам му крв пролија, јер је њиова крв тешка и

— Не знам шта ћу! — рече Кушмељ чешкајући се по глави. — Хоћеш ли да закољем једну кокошицу? — Бог с тобом! — одговори фратар. — Јеси ли при себи? Није ли данас петак... Не мисли ти за вечеру... Камо вам остала дица?

Како, Вице?... Како сви? — пита фра-Брне. — Вала богу и Дивици, са здрављем смо добро, а мучимо се како можемо — одговори Чагљина у име свију. — Тако! — рече фратар и настави јести.

— Еј, да није кров поплочан, или бар да је шира баџа! — одговори онај уздахнувши. Пошто она тројица поједоше рибу, домаћин дохвати с полице један земљани врч, духну у њ и нагло

— Је ли ово старо вино, или је ново, а, Јеролиме? — Јест, старо... није, него ново... није баш ни старо ни ново! — одговори кнез Кушмељ, толико се бјеше збунио од љутине због замјерака братственика.

— А је ли чему? — прекиде Осињача, питајући фратра. — Вире ми, није лоше! — одговори Стипан, па поче љуштити јаја. — Таа-а-ко! А оћеш ли дати браћи да сквасе грла?... Јесте ли вечерали, људи?

— Па шта мислиш, а? Оћеш ли галијотати, ако те поведем у манастир, а? — Ја ћу те слушати и бићу добар! — одговори Бакоња гледајући стрица отворено у очи.

— рече Ркалина. — Јер ми знамо пут и до бискупа и до краља! — Па ја нисам рекâ да нећу! — одговори фратар, мало мирнији. Јерковићи почеше гуркати Ркалину у плећа, сви заграјаше: — Па липо!... Куд ли ће се липше!...

— запитаће га један малиша, пошто осташе с њим на тријему. — А како те зову? — пита други. — Име ми је Иве — одговори Кушмељић. — Ал’ те зову Бакоња! — додаде трећи смијући се. — оцу ти је надимак: Кушмељ!

Дакле, то бјеше фра-Тетка. — Оће ли брзо бити готово то, Грго? Јеси ли мањистру усуја? — Нисам још, оче — одговори Грго зловољно. — Ма враг те однија, јесам ли ти рекâ да манастирска ура изостаје! Јево већ подне!

— запита Грго. — Причекај, па ћеш! — одговори гвардијан, па обрну талијански: — Видите, ово ми се свиђа! Прва му је мисâ црква!

— Данас ти је синовац врло вридан — рече Срдар за обједом. — Зато што је добија јутрос попару — одговори Наћвар, па исприча што је било, и додаде лагано: — А сад ми је жâ, јер сам послин од кувара дознâ да га је болија

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Што не прескочиш овамо? — рече прилазећи му. — Божић је... Није вам још положајник дошао — одговори Тола без капе на глави уклештеној између кочева. — Е, Мој Толе... Брат Вукашин сахрани ме дупке сто аршина под земљом.

— Ти памтиш тоцило? — Па скинули смо га тек кад је мати умрла — не одговори одмах Аћим, а гласом не скрива зачуђеност и нелагодност.

— Знао сам да сте ту — рече Аћим. — А кад ће они да стигну? — Па требало је да су већ дошли — одговори Аћим, као забринут што још нису стигли. Рече им да наложе ватру и уђе у општинску судницу.

— Пуцај! — виче војник другу. — Пуцај ти! — одговори он. — Не погани оружје! — сикће Никола без покрета и држи колац у снег заривен.

Андра, наднесен над хартијом, с пером у руци, подиже главу и, изненађен гостом, не одговори. Вукашин седе на клупицу поред тестија: — Пишете? — Обичаје мога народа. — Још вас занима прошлост? — Како још?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Али, нешто друго није: у том времену које је дошло да ли је било и оно, очекивано време? Није умео да одговори јер му се чинило да је све теже распознати истину а да победа уопште не личи на себе.

УЛИЦА ДОБРАЧИНА Ко је, уопште, тај Добрача? Више није сигуран да би умео да одговори на то питање. Помало расејан, Добрача који је у историји остао забележен као војвода у другом српском устанку, застаје

Чим би на постављено питање покушао да одговори, Вишњић би морао и да проговори. Испричао би младом човеку оно што га мучи још од Равња: да има међа трпљења на којој

То или је суштина загонетке коју треба да реши, сам праг неизвесности. Отезао је да одговори Румуну баш зато што је знао да неће и не може да се одупре овом изазову који га приближава некој истини о њему самом:

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Када су га њихови одговори задовољили, он им рече: „Погледајте сада на ону светлу звезду што лежи на крају руде великих небеских кола, спојите је

„Па морао би ићи цео дан поред тог зида“, рече један од ученика. „Не, децо“, одговори Питагора, „Морао би ићи данима“. „Данима!“, викнуше сви од реда.

- Онај који затеже уже!“ „У коју сврху?“, запита га учитељ. „Е, то не знам“, одговори збуњено млади ученик, а остали ударише у смех. „Ја ћу вам свима растумачити“, рече Питагора.

Оба сенатора се погледаше, блажено се осмејкујући. „Хоћемо ли кренути даље?“, упита Хипократес. „Таман посла!“, одговори му номофилакс. „Сада долази на ред најважније: јагње!

„Где су рибе?“, загрме номофилакс. „Нема их!“, одговори му набусито Милон. „Риболов није успео, море беше немирно, време ветровито“. „Шта тртљаш ту којекакве будалаштине?

Номофилакс не знаде у први мах шта да му одговори. Посумњати у Милонова ишчекивања, значило би сумњати у себе самог. Зато рече после кратког размишљања: „А зар ти

„Ми можемо сада, господару, поћи кући“, рече један од његових тешко натоварених робова. „Ако вам не треба!“, одговори му номофилакс. „Поћи кући и успут појести најлепше воће! Не ви ћете, сви од реда, поћи са мном!

А што даде ту највећу рибу џабе?“ „Не берите бриге, децо моја жутокљуна!“, одговори им он, „цену за ту рибу уплешћу дуплом кредом у рачун“.

“ „Демокрите!“, одговори му лекар својим кадифеним басом. И обојица падоше један другоме у наручје и загрлише се од свег срца.

„Он беше син наше вароши, то говоре и мисле при том да му је то била главна заслуга“. „Имаш право!“, одговори му Хипократес.

Кад си ти овде, немам више тих брига“. Аристотелес хтеде да му нешто одговори, али га Никија предухитри: „Свршена ствар! - Хеј, домаћине, још два бокалчета вина!

„Кад се оно на Делосу разбукта кужна једна болест, потражише Делијци савета код пророчанства, а оно им одговори ово: „Удвостручите свој коцкасти жртвеник!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Бар према овоме што сам досад прочитао. — Не бих ти могао тачно рећи — одговори први — нисам прибран; али имам тај утисак и чудим се да ти немаш исти. Уосталом, размисли и сложићеш се са мном.

И морате нам, најзад, прићи. Суморни студент, најпре одмерено, затим све живље и ватреније одговори ово: — Госпођице, ја сам вам рекао већ да ме још не можете тако ословљавати.

А ти, брајко, кад немаш ни воље ни идеала, скрсти руке као што си скрстио, трпи, шкрипи зубима и гледај шта се ради — одговори му крезуби студент, који га је за све време пажљиво слушао иако у њега ниједанпут није погледао.

Сваки данас може да заради, ако хоће и колико хоће. А ви сте врло неучтиви и дрски. — Могуће — одговори мирно студент као да је очекивао баш ове исте речи. — Ја сам врло неучтив човек. Али ви сте врло ратни богаташ, а ја.

После смо се смирили. Он је ћутао и пушио дубоко озбиљан, благ и леп. А кад га, потом, упитах о снајки, он брзо одговори: — Она је, каже, добро... нередовно добија новац, оскудева, пише са пуно прекора. А ја, шта могу?

— Како? зашто? — Не иде он тако рано кући, господине. Његова кућа је „Лаф“. — Шта кажеш? — Много се пропио — одговори носач — мно-го. — Шта булазниш, човече? И ја му наредих да не дроби, већ да ме води куд сам му рекао.

Ја седох поред њега и сам врло збуњен мучним призором. Али један стари господин, сув, сед, са шиљастом брадицом, одговори врло брзо док му је брада подрхтавала: — Како, брате, молим те, како тачка? Нема овде командовања.

— Шта ти је побратиме? — шапнух згранут овим одговорима. — Ја те, Бога ми, не познајем. — Побратиме — одговори ми он примичући столицу и гледајући ме грозничаво ужагреним очима — не познајеш ме? А откуд би ме и могао познати?

— Ти си то спевао, скоте! Крезуби студент прекиде, насмеши се демонски и одговори сасвим мирно: — Пардон! Ја не певам. То је спевао други, а мени се допало. — Ко? — Душан Васиљев.

„Госпођице мис Тебе“, рекао сам увређено, „ви баш по сваку цену захтевате моје име?“ „Да“, одговори ми она, „то ми је потребно.“ „Е па лепо, пре тога ја вас молим за ваше име.“ „Моје име?“ упита ме она с чуђењем.

— Је ли, ама чујеш, друже?! — Умук’о, дабогда! — Батали клетву, реци ми, одговори ми кад те питам: Зашто жаба нема реп? И, друго питање: јеси ли мислио ноћас на оно, знаш?

Хтео сам да видим шта ћете, а ви дигли главе. Ко не спава, да видим ко не спава? — Сви спавају — усудио се неко да одговори. — Лажеш! Сви сте били будни и све сте чули. Устај, дижи се, стани у строј, у потиљак, брзо!!

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Постављали болеснику питања о њему, о његовом здрављу, па му не давали времена да одговори, већ новим питањима пресијецали његове тек започете одговоре, упадали једно другом у ријеч и једно друго надгласавали,

Разаслао сам писма на разне стране. Сваке вечери одлазио сам на пошту да упитам има ли што за ме. Одговори нису стизали.

” А он ће ми вјероватно одговорити (дакако, ако се уопће удостоји да ми нешто одговори): „Није нам ни стало до таквих присталица.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Одборници погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: — Зар из 'наке куће?!... — Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... — Јок, не може! — одсече кнез.

— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости,

Кад попа очита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: — Господајте, људи! А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: —

— Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. — Каквог курјака, 'натема те не убила! — одговори бунован и зачуђен Марко. — Ја, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га...

— Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. — Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све.

— Марија, где је мотика? — запита кмет. — Не знам, богме, да ли је и донета из луке. Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. Писар од тог одговора поста још веселији.

— Не знам ја. То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше. — Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба.

— Хм, богме ћете имати муку са њим. Не знаш га какав је паксијан... Мучно да ће он што одати. — Хе — одговори писар — имамо ми поуздан лек за то — и насмеши се значајно.

Кмет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори: — Ако ће, ако ће; то баш и ја велим. Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости... Е ја...

— Батали, човече, сав сам гола вода. Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар. — Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати.

— Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване. — Молим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар. — Дајте пандуре, поклаше се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознатога.

— Молићемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар. «То ћу ја од истине да гладујем данас... О, брате, да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица опет.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Једног дана дозове отац свога сина Петра и рече му: — Петре, видиш ли ти како свет овде умире? Петар му на то одговори: — Ја видим, али шта ми можемо за то, кад је тако божја воља.

Кад је чуо Петар шта му ове девојке рекоше, он им онда одговори: — Тешко вама и вашем животу! Кад ја опет овуда пређем, сигурно ћу наићи само на ваше кости.

Петар на то рече да се због тих ситница не вреди свађати, али му дечко одговори: — Нису то ситнице. Капу кад метнеш на главу, онда те нико не може видети; кад штаком прекрстиш, свашта се мора пред

— каже му Петар. Старац му одговори: — Бог ти добро дао, синко! А откуд ти овамо дође! Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо код нас на западу

Старац му на то одговори: — То је истина, али куда си ти наумио да побегнеш када ће помор по целом свету прећи? Кад, је Петар чуо шта старац

Петар сад запита старца: — Па где је та земља? Старац му одговори: — Та је земља тамо на истоку, и у тој земљи живи само једна девојка, и она има дванаест џинова што јој земљу чувају.

Кад је девојка дошла к себи, запита га: — Како си могао овамо доћи, и како те џинови нису растргли? Петар јој одговори: — Бог милостиви био ми је у помоћи.

Девојка му одговори: — То је жалосно поље. Петар је опет запита: — А какво је то цвеће тамо? Идем да узаберем онај цвет што на бразди

Петар им на то одговори: — Тешко вама и вашем животу! Да ја нисам овамо дошао, ваше би кости још и сад расуте биле. Него чујте: задржите смрт

Кад он тамо, ал̓ стари сједи и ложи ватру, а Илија му рече: — Помози бог, старче! — Бог помогао! — одговори старац. — Па шта радиш? — пита га свети Илија.

А стари се изадре: — Ево ложим ватру. — А кад ти је година? — пита га враг. — Данас, — одговори стари опет љутито. — Па хоћеш ли још служити? — пита враг. — Хећy, — рече старац — него ме плати, па да идем даље.

Свети Петар закала па сиђе к староме, па му рече: — Помоз̓ бог, старче! — Бог помогао! одговори старац. Свети Петар му онда рече: — Мене је послао бог да му те овце продаш, ако хоћеш.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Зато сам и казао Џиму да парна машина не би много користила да иза ње нису стајали велики људи. ”Тако је” - одговори Џим, - ”нити би било велике користи од “Декларације независности” да иза ње није било поштених и паметних људи; а да

На то ми он одговори да то ништа није тешко, само треба то да постане навика. - Погледај само моју ложионицу и видећеш да у њој све иде

Једном, у шали, рекох Џимију да напусти своју ложионицу и постане поп. Он одговори да у Творници има довољно момака и девојака на којима може да обавља ту верску и просветну мисију.

За тезгом је стајао постарији човек који се прилично изненади када чу поздрав на српском језику. И он ми одговори истим језиком, али са изговором који ме је подсећао на Коса, мог старог учитеља, Словенца, из Панчева.

У човековом животу постоје многа друга, важна животна питања на која се одговори могу наћи у Идвору и без трунчице знања о Максвеловој теорији светлости.

као и 1887. године, а Максвел је сигурно познавао ту направу. На ова питања историја нам пружа одговор а ови одговори бацају јасну светлост на карактер ова два велика научника. Ускоро после 1842.

-А шта онда? - упитао сам га. Он ми одговори: - Питајте свог Бизмарка и Молткеа, Хелмхолца и Сименса. Они су ваши пророци, можда ће они знати одговор који обичан

” То су пипња која елекгронска физика покушава да од тог времена одговори; то је онај идеализам који су амерички физичари имали пред собом од Роулендовог доба.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Хоћу баш! —Је ли млада? — огласи се неко изнутра што је разговор слушао, те се надвири да види ко је. —Пусти! — одговори први. Њих двоје замукоше, па чекају. —Зашто зараније нисте нашли спало? — упита опет први. —Ето, нисмо!

—Гле, уље се једва циједи! — опази неко из друш тва —Мутно је и нечисто, прости боже, ружно га је и гледати! — одговори Цвета. —А маслине здраве као дукат. Биће да је при дну. По вечери скупа седећке молили су се богу.

—Хоћемо ли махом кући? — упита Марко. —Без пара смо, сине, — одговори Цвета. Ако нађемо рада, да останемо овдје који дан... Дигоше се.

— и упре у њ плашљиво очима. —Умро је, — одговори мирно дете и загледа се у ватру. Њу у грудима љуто жицну, као да јој је ко заринуо нож у срце.

— прослиједи Спасоје, и све више жести се. — И ја ћу, ако ми скривиш! — одговори он, и презриво махну руком. —Момче плану и чврсто прихвати за узду. —Море, мичи с пута!

—Најбоље би било да оставимо работу, па да се кући повратимо. Не опомиње отац онако; одговори он смишљено. —Да га јавимо суду! — настави млађи. — Зашто да оставимо радњу? Потребни смо.

—Најбоље је да се повратимо, — понавља Спасоје. Није вајде своје послове другоме казивати. —Ради како знаш, — одговори млађи. Али часком смисли се: — Знаш што?

—Нека су мене, убио сам! — одговори он. – Но што ће с тобом? Сјутрадан изведоше их пред суца. Оба поновише и потврдише оно шт су већ казали.

Наједном полиже главу и упита Спасоја: —Можда га нијеси на мртву убио? —Јесам! — одговори он. — Виђу га мртва! —Ти не можеш знати да је баш онај час преминуо, — опет ће судац. —Убих га, па ето!

—А како мајка? — сјети се наједном млађи, и стидљиво обори очи и маче се с мјеста. Држи се и — одговори отац, замишљен.

—А како си га докучио? —Плитко; засукао сам гаће и загазио, па ето! — одговори он, а очи му једнако играју, веселе су и свилетле као да у се купе ведрину дана...

Среће ти, ти боље знаш, како се живе тамо? — упита изненада живо. Он ништа не одговори, а она настави: — Вјеруј, зажелела сам се поћи тамо... А како је теби? —Пусти!... — одговори он нехајно.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Имајући све то у виду, можда и не би било тако тешко да се одговори зашто је песник Скендер Куленовић тако дуго ћутао и зашто је тек у време коренитих социјалних, народнонационалних и

Не би се, међутим, таквом анализом могло ваљало да одговори на нека општија питања: чак би се донекле и могло да одговори на питање зашто се управо у поезији готово систематски

Не би се, међутим, таквом анализом могло ваљало да одговори на нека општија питања: чак би се донекле и могло да одговори на питање зашто се управо у поезији готово систематски крше наведене забране, али се мало шта може рећи о овим

ли ту било садржано оно питање на које је он вероватно највећим и сигурно најбољим делом својих текстова покушавао да одговори?

Понудили сте одговоре на неке од актуелних дилема око нашег књижевног (стандардног) језика. Ти одговори нису полемични и декларативни него су произашли из стручних увида.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

” – „Шта, забога?” – да запита друга дама. „Невероватно” – да одговори она прва – „али сам поуздано чула ... замислите госпођа Живка преотела је господина Нинковића од госпође Наталије!

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

И он се нечему надао. Али ево већ неколико година како су Призренски одговори тужни. Свет почео да се мири са судбином. Тако исто и хајдучки капетан. Из дана у дан види он како од нада нема ништа.

— Заиста је тако, ага!... Али деси се по нека... — Која не упали — — — Понекоја и упали! — дрско одговори трговац, као човек који види да је све свршено.

— Скрши врат, протестанту ни један! — полуљутито одговори побожни Чемерикић, па натуче на прст десне руке велики капетанов прстен — за сваки случај...

Буљугбаша се тргнуо од ових речи и заустио нешто да одговори, али ончас мало сагао главу као застиђен и пошао кроз сабор са десет сејмена, Арнаута и Колашинаца.

Он узмахну свом главом и прекорно ме погледа. Онда се обема шакама ослони О своју соху, хукну и одговори: — Што ми грешиш душу, господине? Не ли је ово наша света митрополија?... Иако сам стар и уморан, опет ће стојим.

— Ће даде Господ добро, господине... добар је он — добро ће бидне, ако Бог да! — одговори ова прилика с вером и поуздањем у гласу и погледу. И окрепи ме да га слушам. Зваше се чича Мојсил Златановић.

Поп се наднесе и властелински га премери у свој његовој огромној дужини. — Устани, пријатељу! — А? — одговори му овај најпре збуњено па после презриво. — Шта „а“?.. Устани, устани!

— Шта говори овај гост? — збуњено промуца Арнаутин још збуњенијој дружини. — То, да је то место моје, бре соколе! — одговори му сам поп.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Било срце лепоте девојке, — Одох к њојзи молит’ да ме прими, Слушкиња се за час тили врати, Поклони се и одговори ми: „Молим лепо, срце ћемо данас Ставит’ овде на ово сиџаде.

Петровић, Растко - АФРИКА

Није се никад догодило да црнац одговори на шамар друкчије но послушношћу. Требало га је такође бацити у воду, па би он већ нашао начин како би се извукао.

Њена другарица Јо, не мање стара и спарушена, носи на глави нешто што личи на калпак, и њена је улога у игри да одговори на сваки покрет прве играчице.

Белац ми одговори, сасвим озбиљно, да су ствари растоварене, да мој бој већ пегла у дворишту моје одело, да ћу ја с њиме ручати, да ће

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Упитам га одакле је. — Не знам одакле сам; заборавио сам већ откад сам на граници — одговори ми он — а скоро ћу заборавити и како ми је име. Баш нас јадне коморџије посатираше јурећи.

ако си слаб на бежању, не би ти сметало да се и сам поткујеш; јер док навале Турци, биће трке; то ти ја кажем — одговори возар. — Оће, богме 'оће, много има проклете гадије — зачу се неки старачки глас из гомиле.

Упитам га да ли зна где је капетан Сировацки. — Хије овде и не знам где је, одговори ми он. — А да није горе y оној шуми? Ја покажем руком на шуматовачку косу што се пружала изнад шанца.

Али мајор Сава Грујић одговори га од тога, велећи да, колико он зна, мина још није ни тотова, а ако је готова онда ће за њу знати наредници који су у

На ову примедбу, која се доцније показала као врло умесна, Черњајев одговори: — Ах, маните се тога; слушате ове будале!

7 часова и ја сам пошао за вама, као што гласи наредба, и ма да сам терао брзо, нисам вас могао наћи пре 9 часова — одговори мајор. — Где вам је војска? — Батерије су на логоришту, а пешадија не знам где је... — Шта, шта, шта велите ви!?

е...е....., војску, војску, мени треба војска. Страшљивче јадни, војска камо ти?« Мајор Велимировић одговори потресним гласом: — Ја немам војске.

Но мајору Велимировићу као да није требало ништа више, јер он одговори: — Праштање није нужно, пошто ја не увиђам моју кривицу, а награда је такође излишна, пошто сам се ја и досада борио

— Та ништа, знаш, коњ ми се мало спотакао. Не бих ти ја иначе никад ни за бога пао, али, ето коњ, он је свему крив, одговори доктор, пипајући једнако руком по нажуљеном бедру.

— У скупштини завлада мртва тишина. Ми смо били као окамењени и подуже време нико не одговори ништа. Док је трајало ово ћутање, кнез је једнако цтпељао очима по скупштини и мењао се у лицу.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Шта треба да нам буде крајњи циљ? — запитао сам. — Београд — одговори мирно, завијајући цигарету. — Како?... Одавде право! Он се насмеја. — Кад су нам још поставили циљ?...

— Како, како? — разрогачи очи пуковник. — Баш би нам мило било ако би се ухватио онај који је увео псето — одговори Пера.

— Имаш ли извештаја од куће? Преко његовог лица пређе сенка туге. Одговори ми једним крајем усана: — Немам. Већ чујемо неки жагор људи.

— Шта има ново? — запита командир полако. — Завезали су још два звонцета — одговори стражар, исто тако тајанственим гласом. — А-ха, да видим.

— На шта гађаш? — запита командир. Војник окрете хитро главу да види ко пита, па, гледајући и даље кроз пушкарницу, одговори: — Избацују земљу, па гађам тамо. — Пази добро! — рече командир, тапшући га по рамену.

На његову једну, ја бацим три, на његове две, ја шест. Па сад изволте. Ако ја почнем први, па ми он одговори, тада бијем дотле док они преостали Бугари не попадају у „снефест“.

— Усвајам разлоге уваженога грофа. У том смислу, нека ми господин гроф одговори: кад митраљез пали у једној минути три стотине метака, онда, колико времена треба дотичноме митраљезу да испали

— Не треба чинити такве претпоставке — рекох, тек да нешто кажем. Онда сам легао на „кревет“. Драган ми ништа не одговори, већ извуче своју торбу и поче по њој да претура. Нешто је истресао, цепао неке хартије, и онда наново спаковао.

— Јесте ли спремни? — Јесмо! — одговори један за све. — Причекаћемо још мало — рече суво командир и приђе отвору накренуте главе.

— Не знам... — А зашто је кућа оваква? — Не знам... — А где је канцеларија коморе, где је ветеринар? Војник одговори са извесним снебивањем: — Не знам: — Море, знаћеш сад!

— Море... било би свашта. Слушајте само... Она нешто одговори. Ах, била је изванредна. Из моје земунице излете тада један коњички поручник, који је по казни премештен у пешачко

— Да ли је оно Драгиша? — говорио сам више за себе. — Богами, изгледа — одговори Лука. — Јест, Драгиша — рече Војин. Сва тројица потрчали смо у сусрет и почели да се љубимо са њим.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

и са колико потребе, свести и снаге да их се било делимично било сасвим ослободи — питање је већ мање јасно а одговори на њега много мање једнодушни, много мање поуздани и много мање убедљиви.

гледа, Ког’ оцрни притворством Вук неверни, А Милош када смотри која беда И стид му грози, за тај укор скверни Одговори: „До колена ти седа Тај издајица злобни и чемерни, А сјутра ће се знати правде мера, И тко је вера, тко ли је

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Идем, идем — тешко мали растави вилице. — Је ли ти студено? — Да — једва чујно и с напрезањем одговори Вујо. Реља скиде шал, стресе снијег с њега, и омотага чврсто малом Вуји око главе и ушију.

— Да ли је код куће? — прошаптах. — Ја мислим, да јест — одговори Стевица једва чујним, уздрхталим гласом и поче ме гурати руком, кроз коју је струјило тихано дрхтање.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Духовита вербална надигравања, подвале, мудри одговори на постављена питања, који у новели често воде радњу, у шаљивој причи су основно мотивско ткиво.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

У трему, до степеница за горњи бој, сусрео би бабу. — Оде ли, сине? — оглашавала би му се и она. Пошто њој одговори, одлазио би. Баба би га одгледала како већ сада сасвим у свануће, готово по дану, одлази. Са кључевима иде капији.

И одједном, напречац, као саму себе гонећи, упита га: — А је ли био пријатељ Марко? — Био! — мирно, поуздано одговори. — Па? — Па — осмехнувши се равнодушно — пита за Стојмена. Траже Јованку за њега.

Ако је какав намет, порез, кулук, па ако има да се откаже, како да се одговори паши. Ако каква ствар има у меџлису, с Турцима, да се решава, како ће он да говори. А највише ради школе, цркве.

Видећи Младена диже се да га стојећки поздрави. Младен га ослови: — Шта радиш, Стојане? — Ето, батке, стојим — одговори му он свело, уморно. Кући кад дође, виде да већ сви знају. И мати, и баба.

Младен је чак морао сам о томе да почне: — Шта је она луда учинила? Баба, притворно, чинећи се ожалошћена, одговори: — Не знам, синко. Видим: дошла и седи код куће. Мати још ништа не говори а ч̓а Марко само бежи, хукће.

— А већ се по њеном гласу, лицу, видело да се сетила свега [њиховог]. Он се чинио невешт. Унесено, мирно, завијено, одговори јој: — Снашке, коме ја на пут стајем?

Да нисте о томе говорили, па имала какву оставу за цркву да остави?... — Не — одговори — него тако. И пре док је [лежала], она је увек или тебе или оца позивала. Вас двојицу само имала је на земљи...

— Не, — одговори — него кад дође онај (брат), кажи да га зовем. — Он је, чини ми се, у горњој кући. Треба ли ти одмах? — Не.

Ћипико, Иво - Пауци

Немој тако, брате! — А да што ћете ви од мене? Пуна кућа нејачади... али, фала богу, имате се од чега наплатити, одговори Војкан умиљато. — Знам да могу, али мени те жао!

— а глас му у тишини, у проређеном ваздуху, одзвања једро, одјелито. — Мило ми је! — одговори дјевојка и боље приљуби се уза њ, као да се нечега престрашила. — А да, жеља те, као и мене!

— Не будали! — одговори мирно Раде и, насмијавши се, рече: — Не замеће се ноћашњи траг тако лако!... Већ 'ајдемо, жено моја!

Божица се одмаче, али остаде стојећке, јер је такав обичај прве године. —Ожени се, па ћеш знати! — одговори му Раде мирно. —Тешке сам среће, неће ме ниједна цура. Ја им поручујем, али нема отпоруке.

Сагријешила си се што одбјеже лудо дијете ... Чујеш, би ли сада бјежала? — Не бих! — одговори жена и насмија се јако, разуздано.... — Не бих! — понови.

Али, ето, што бих тајио, потражих тебе... И нађох те. —Било са срећом! ... А што ћу ти ја? —Што и жена, — одговори Раде и, испруживши се, дохвати се њена живота: — Да се милујемо! — вели јој. — Да ти се осветим, за инат, да!

Упоредо упуте се планином. Раде није спртио торбе, па га Маша пита што ће с њом. — Нека је на мени— одговори он замишљен. — Па се окрете прама њој: — Бога ти, кажи ми, је ли истина што веле да поп Вране пристаје за тобом?

—Раде! — повика Маша, а јека одговори. —Видиш, кад је човјек сам, може са собом да разговара... Разговорна је ова пећина! Слушај даље као да нешто јеца...

—Нијесам ради тога дошао. —Већ? —Би ли препрод'о, господару? Газда га погледа, осмјехну се и мирно одговори: —Нијесам претрга... али за добре паре све се може .. . Али, само за добе паре! ...

— Па и земан је, — одговори Раде. — Да са срећом буде! — Али ја не смијем рећи оцу, а ни мајци. Оцу, веле ми, било би жао грђе поп—Врани хатор

—Куд ћеш с цуром? — пита, накреман вином. —Пусти људе да мирно чаршијом иду! — одговори један од Радивојевих другова, а Радивој не рече ни ријечи, већ лактом гурне Петра устрану.

—Машо, — трже се — јунак си! —Што је корист кад немам порода? — одговори она, очито том мишљу заокупљена. — Ах, назвати се мајком твога дјетета, Раде!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Сваког дана, одговори, све док не смири рану. После ће дати упутства за дале лечење. Значи ли то да сам до сада био погрешно лечен − упита

После ће дати упутства за дале лечење. Значи ли то да сам до сада био погрешно лечен − упита Лауш. Тако је, одговори монах: погрешно. Рана не трпи неуку руку. Знала сам да ће се све то на крају окренути против мене.

шум са наше стране не чује, иначе бих позвао Ђурђевића, ону лудовину са гласином као из каце, и рекао му шта ће да им одговори. Кад би тај рикнуо, заглунуо би оне серце доле. Направио би Брзана смешним.

Бесан и огорчен отишао сам Макарију и испричао му како ми је његов монах одбио молбу. Кад је дошао ред на њега да одговори, старац се закашљао.

' Затим га је питао: 'Како се зовеш?' 'Име, ми је легија' — одговори му — јер нас је много. И мољакао га је да их не потера из онога краја.

' Пилат га запита: 'Јеси ли ти јудејски краљ?' 'Ти кажеш' одговори му. Тада Пилат рече свештеничким главарима и светини: 'Никакве кривице не видим на овоме човеку.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

“ осу се на њега. „Све што овде лежи разбацано, проклето је и затровано.“ - „Кад би, заиста, проклето било,“ одговори му телалин. „не би Бог, праведни, пожар, властитом својом руком, угасио.

“ Бунић је разнежен. Ја му саопштих моје жеље. „Ви долазите“, одговори ми он радосно, „као поручени. Ја морам, и онако, у царске дворе да се састанем са државним канцеларом Барвицијусом.

Зар ти није познато да Свето Писмо, Јозуа 10, јасно противуречи сваком кретању наше Земље?“ Кеплер обори главу и не одговори ништа, прихвати ћутећи хороскоп који му је Тихо пружио и смести га пажљиво у мапу.

И Тихо Брахе ми је обећао да ће доћи.“ - „Не знам да ли ће ми то бити могуће, добио сам госте из Дубровника,“ одговори му овај, претстављајући нас грофу.

То је висока почаст за Вас и Вашу науку.“ - „Да,“ одговори му Тихо, „цар беше веома милостив. Поднео сам му опширан извештај о садањој констелацији небеских тела.

“ - „Нећу да будем неискрен и нескроман,“ одговори Тихо. „Много, врло много од онога што си претсказао, испунило се на длаку, но нешто ипак не.

“ - „Не могу да порекнем,“ одговори му Тихо, „тако је. Идућих година доћи ће до кобних сусретаја звезда. Претстоје нам свађе, немири и страшни дуги рат.

Тако говори календар и две елементарне рачунске операције, па би на то питање могао без оклевања да одговори сваки основац, а мени, календарџији и професору математике, требало је за тај одговор неколико часова.

Иди у песнике.“ Младић је дословце разумео шта му говори поглед управников. Он му одговори истим начином, и добаци најјачу погрду коју је могао да срочи: „Математичару!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Кућа да се прода, новац подели унуцима. Адвокат запита колико је унука, а стари одговори да не зна. „Будим је далеко, Румунија далеко.” Сахранише некада угледног мајстора благодејање и адвокат.

Протиница ћути, једе колаче, маше лепезом од палмова листа, и чека да госпа Нола одговори на њено као узгред бачено питање: о стању у кући с тако „разним светом”. — Како да вам кажем, госпа протинице.

” Једном ју је неко запитао: како то да баш Швапче толико заволи. Госпа Нола, што обично није бивало, не одговори подуже, па онда рече одлучно и искрено: — Не знам ни ја још, а камоли ви, колико га волим.

” — Кад одједаред дошла диференција. Јова се тад сетио једног од оних података на рабошу, одговори Рози опширно и својски, оженио се њом, и спасао душу своју.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

« запита је. Роксанда, видећи изненада лепо обучена младића, застиди се и поглед земљи обративши: »Ја идем оцу моме«, одговори му смерно, »који се овде недалеко на њиви наоди«. — »Оћеш ли допустити да те донде отпратим?

— »Оћеш ли допустити да те донде отпратим?« Роксанда ништа не одговори, и наш учтиви путник узме је под руку и пође даље.

роба началнику с додатком да га, као роба, на каков оће посао осуди, но овај, из врођене му скромности без сумње, њима одговори: да је то за њега велика чест, коју он, без похљепствија к себи говорећи, не заслужује, и да он реченог роба к себи

»Ах«, одговори бедна ова огорчена, »то је од деветнајст година овамо моја најтоплија жеља; али ја сам у мојој првој љубови тако несрећ

»Чујте« — рекне он — »математични онај проблем због којег сам од глади цркао већ је разрешен«. — »Ти си магарац«, одговори му Санхо Панзино магаре. »Код два пласта сена цркао си од глади, јер си с твојом филозофијом памет изгубио.

Мати му се тешка да му, није што зло. Она га час једно, час друго запиткује, но он ћути, и ако јој што одговори, то је набрецито и сурово. Најпосле каже матери да њему није до њеног бапског разговора, јер он мора мислити.

Господин магарац, рекне она, сви вас држе за особити жени и великог човека. Ког врага, одговори магарац, та ја нисам ништа будаласто учинио.

Роман гледаше дуго ово природе художество с удивленијем, најпосле га запита: откуда је? »Ја сам из Алепа« — одговори страни. »Како ти је име?« »Аган«. »Би ли ти код мене служио?

»Ја сам из Алепа« — одговори страни. »Како ти је име?« »Аган«. »Би ли ти код мене служио?« »Драговољно« — одговори први — »кад не би ту беду (на оружије показујући) код себе имао.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

— Реци, Стамболићу, ту реченицу правилно, па ћу те пустити, — одговори му професор. Стамболић се збуни, узврда се, па очајно понови: — Молим, господине, да идем у авлији!

Да се извуче из тешке ситуације а и да одговори захтеву командантову, он преви један чист табак хартије и на њему исписа десет тачака и петнаест запета, придружи то

Ми смо Европљани пронашли киселе краставце, према томе ми смо обавезни да пронађемо и есенцију. — Тако? — одговори он. — А ви сте тако исто пронашли и Америку, чини ми се?

— Јест, јест, сећам се тога, — одговори г. Твен љубазно. — Ах, да знате како је то било пријатно изненађење за нас Американце кад сте нас пронашли. — Како?!

Она поцрвени, обори очи и у забуни преби легиштар на три парчета. — Не верујем! — одговори ми полугласно. — А зашто? — запитах је узбуђено и пођоше ми сузе на очи. — Зато што си код њега рђав ђак!

— А како ћемо се отровати? — Тако, — наставих ја све одлучније — попићемо отров! — Добро, — одговори она решена — пристајем! А кад? — Сутра после подне. — Е, сутра после подне имамо школе, — присети се она.

— Ја не могу више! Никад у животу нисам јела дрва, не могу више. — Онда ти мора да си већ отрована. — Може бити! — одговори она. — А осећам да ме нешто гребе у гуши. — Е, то је. Ти си већ отрована!

У недоумици сам на коју ћу страну? — Иди у државну службу! — одговори ми искуство. — Ја бих радије какву слободну професију. — Коју? — Адвокат, на пример. — Адвокат?

— А јеси ли писмен? — Нисам баш као што треба, али поучићу се. — Сасвим, сасвим! — одговори начелник. — Ако будеш вредан, поучићеш се. Ето, ја сам свршио два разреда гимназије, па шта ми фали.

Ја мислим, када би их консултовали, да би њихови одговори гласили овако отприлике: Историја: Брак је једна од ретких историјских појава, код које се освајач потчињава

Као што видите, ни ови одговори нису нас нимало приближили решењу питања, те би можда оправданије било да се оканемо науке и да се обратимо људима.

је то ствар обратити се свакоме појединцу, али када би се обратили појединим професијама, ја бар мислим да би њихови одговори овако гласили. Трговац: Брак је ортачко предузеће, које може успевати само онда кад га не поткрадају млађи.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Пут ми се много одужио и не могадох да издржим више: — Немој да погрешиш, стари. — Е, моје дете! — одговори старац, као да је хтео рећи: Познајем ја сваку стазу и богазу. Он скрете са стране пута.

Али седи Краљ је добро познавао психологију рата, и меланхоличним гласом одговори: — Без савезничке помоћи, пуковниче, такве се заповести не издају.

— Људи, бре, што лежите, зашто не крећете? — пита Лука доста благо. Један га само погледа, не хте ни да му одговори. Други промрмља: — Па јес, кад бих могао да прескачем! — и окрете леђа.

Не гледајући ме, онако мрачан и туробан, одговори: — Као миш у расолу... — Биће боље, биће боље — рекох, тек да нешто кажем.

— Дајте ми два килограма шећера! — Немам — и трговац уздиже само рамена. — А кафе? — Нестало — одговори преко рамена трговац, окрете леђа и пође за шегртом, који је склањао неки џак у задње одељење.

— Молим вас, ви тражите све оно што ја немам — одговори трговац набусито. — Немаш? — Немам! — Немаш? — и Лука му се унесе у лице.

Поднаредник коњушар био је Светозар... Онај бели. Зовнем га и питам јесу ли сви коњи на лицу. „Сви су овде“ — одговори ми он одрешито. Ама види, види ипак, да није нечије лежиште празно. „Знам сигурно, господине капетане“ вели ми он.

Сретох тада Ђурашина и видех како на леђима вуче неки џак пун чизама. Опоменух га. — 3а кварт уре! — одговори он и замаче у један ходник.

где оно беше, побратиме? — обрати се Душан Луки. — За начелника среског у Пироту — без размишљања одговори Лука. Средоје погледа упитно остале.

Угледах бунар заклоњен оградом од шибља и поред бунара три Арнаутке са судовима. Пришао сам, али ниједна не одговори на мој поздрав. Имале су откривена лица, сигурно су католикиње. Запитах једну, најстарију, да ли је вода за пиће.

— Ниси ваљда ишао код команданта? — пожури да га запита благајник. — Не знам... видећете и чућете — одговори поп Момчило, па седе на трупац, налакти се на колена и укрсти прсте. — А лепо му стоји ова капа!

како сам га звао на рапорт. Рекао ми је, како сте ви користили моје име... Нека ми резервни капетан... одговори: прво, шта му је дало повода, да злоупотреби моје име и службено звање.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Тада малишан упита поток шта да ради. Али, хитри брбљивац и не покуша да му одговори. Журио је ка мору. Море све зна: највеће је на свету, али га ветар, ипак, покреће.

»А ти?« — питао је очима. »Шта ја?« — Лепотица самој себи слегањем рамена одговори, кад су сахране учестале тако да јој се чинило како нема више ни венчања, ни рођења ни крштења.

— Па, шта да се ради? — рече Царица. — На птице се не можемо ослонити! Цар се намршти и одговори да ће већ нешто смислити. — Микики-Мики-Но! — викали су углас доглавници. Царским ушима није требало лепше песме!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Његови одговори после тога одишу топлом непосредношћу не очевица (какав може бити гавран), него рањеног учесника. — У другој песми

Сем тога, и питања и одговори теку врло живо, растући једно из другога — све брже и силније уколико се олиже крају. Када своја питања завршава

учини ово или оно — у градацији која изврсно илуструје пораст цареве наклоности према непознатом сестрићу — Душанови одговори: Јест слободно, млађано Бугарче! Јест слободно, моје драго д'јете! Јест слободно, мој рођени синко!

ђевојко, сјутра прије половине дана окренуће скакат Котарани по Удбињи и око Удбиње, извадиће Стојка из тавнице“. Одговори Туркиња ђевојка: „Бе, не лудуј, Јанковић-Стојане!

борио против Турака) селам — турски поздрав: „селам алеким (или као што Бошњаци говоре: селамалећ), а на ово се одговори: алећиму селам.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

! — Ко је од вас двојице оно казао? Одједном, неочекивано, Јованче устаде с мјеста и мирно, чврстим гласом, одговори: — Ја сам рекао. Изненађен, учитељ малчице устукну. — Баш ти? — Јесте.

Стриц је једва дочекао да чује другарев глас па, обрадован, одговори сасвим искрено: — Тјерам га, али он стално каска за нама и шкакља ме по врату.

—А мрзиш ли ти, Луњо, њега? — заграјаше дјечаци. Дјевојчица подиже према крошњи свој миран поглед и одговори тихо и сасвим пријатељски: — Не, ја волим нашег Стрица. Под буквом узаври још већа граја.

Јованче се најежи. — Ко би знао шта нас чека данас? — Тежак посао, копање — одговори сталожени мајстор Мачак. — Ваљаће добро запети.

— А ти, неошишани, хоћеш ли батина? Кукавни ђачић није знао шта да одговори, јер како год гукнеш, не гине ти једна жестока порција, зато би се ућутао као корњача, главе увучене мећу рамена,

— А буде ли Жуја спавала? Ту већ ни Јованче није знао правог излаза, па одговори онако отприлике: — Када куја спава, онда сви спавају, нико се не скита по шуми.

— Нијесам ни то, ни тамо их нема — одговори Лијан и додаде сам за себе. — Тамо често видим само себе кад берем туђе орахе.

Јованче претрну, и оштро погледа дјевојчицу. — Откуд ти то знаш? Луња само слеже раменима и одговори неодређено: — Па тако... Хода неко, шуља се. Ту је негдје. Стриц се уплашено обазрије. — Гдје, гдје?

Он каже да дјеца не треба да знају ко је у селу донио пушку. — Нијесмо ми више дјеца. Ми смо већ дјечаци — одговори Јованче мрштећи се озбиљно као какав одрасли.

Је ли де, Јованче? Јованче се постиди што је малоприје пред сељацима читао њемачку наредбу, па одговори: — Знао сам, али сад сам заборавио. Николетина га значајно погледа.

— И ја ћу тамо — јави се Луња. — Пази је! А зашто баш ти? — оте се Стрицу. — Волим да ложим ватру — мирно одговори дјевојчица. — Умијем брзо да потпалим и сирово дрво. — Е, то је већ нешто! — дочека Мачак с одобравањем.

— Усташе иду у твој заселак, то сам пошао да ти кажем — тек се сад сјети дјечак, али Николетина сасвим мирно одговори: — Већ сам ја видио дим с Лисине и с Голог брда и за сваки случај подбрусио од куће, па куд они ишли да ишли.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

« (С беседе му и с одела га позна да није ондашњи човек.) На то јој Исус не одговори по речи натраг, него лепом речу заустаља је да не иде скоро од њега и духовну воду с беседом доноси јој напред.

путир с дискосом, говорећи то јер зактева патријарх сутрадан, на мученике, доћи у манастир служити му свету летургију. Одговори му игуман са свом браћом те овако му рече: — Како бог узхоће, тако да и буде — и запита их сву тројицу хоће ли остати

Таки да има то почети зарана, док је лето јоште. Ама пак на то апостол одговори цару те му рече: »Није, вели, добро овога времена, о цару, зидати се тому навалом, него ли у октомврију месецу бољма

Јеси ли ми справио дворе царске и јесу ли већ сасвим готови, или јоште нису доправни, те још на њих ваља трошка?« Одговори му на то апостол и рече: »Што је од истинога започетка здање, ја сам то цару сазиђивати навикао и такву сам ти

« И цар каде дође и виде га жива где говори, врло се препаде а и рад би о тому где му пак оживи брат. И одговори му на његову реч, те му рече: »Јест, брате, и доиста тако, а није да је иначе.

кунући те тко с чемерна му срдца, створитељ му хоће га послушати и теби одмастити); твоје ухо прегни к брижљивоме и одговори му с тихошћу мирно; истргни од глобара обеђенога, не изнемажи на суду, буди сироти меште оца, сиротама мешто матере

Девојка (На то одговори... и рече с ангелу мрштало натраг:) Обиђи де ти момче наоколо од мене подалеко, те изађи из мога града напоље и опколи

Инди слепац осети онај леп мирис та и запита се од хромца какав и одашта тај мирис задише овамо изнапоља од врата. И одговори му хроми те рече: — Ао, мој брате и друже, да би то теке исто могао видети како је овде у винограду нашега господина

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

И Зона је била, што је сасвим и природно, поносита стога. Али је ипак волела да понекад на један такав поглед и одговори погледом.

Васка ни се удава... та... да се цениш, хизмет да ни чиниш у кућу!... — Ете, што па да си ценим?... — одговори јој Калина. — Имам си мајку и брата... Измећарка нећу сам!... Сал при мајку хизмет ћу да чиним... — И при мужа...

Стојанча? — присећа се хаџи-Замфир, па не може никако да се сети. — А, мајка... како ти се зваше? — Бела! — одговори девојче. — Бела? Не ли Бела Стојанчина? Па ти ли си гу керка? рече зачуђено, и маши се за грозд и пипну зрно-два.

Било је говора и о миразу. Хаџи Замфир спомену пет стотина дуката, али их Мане не прими, него одговори да ће он за толико дати накита својој невести.